Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа , и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојавновић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Душка Боромиса из Кљајићева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. децембра 2015. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Душка Боромиса изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 268/13 од 13. јуна 2013. године, због повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Душко Боромис из Кљајићева изјавио је, 29. октобра 2013. године , преко пуномоћника Анкице Мишков, адвоката из Сомбора, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 268/13 од 13. јуна 2013. године, због повреде права на судску заштиту, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 22. став 1, чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку у којем је оспорена пресуда донетa.
Подносилац наводи да је тужбу у оспореном поступку поднео 11. фебруара 2008. године, а да је парнични поступак окончан 13. јуна 2013. године, односно да је укупно трајао „скоро пет година“, да је првостепени суд „одржао чак 19 расправа, што очигледно указује на неприпремљеност суда за рад у овом поступку“ и таквим радом суда је њему нанета штета јер му је наметнута обавеза плаћања трошкова поступка супротној страни у износу од 173.750,00 динара.
Подносилац у уставној жалби истиче да му је повређено право на једнаку заштиту права из разлога што је исти суд у већем броју истоврсних предмета (о чему доставља доказе) доносио различите одлуке, тако што су тужбени захтеви у тим другим поступцима усвајани, док је његов тужбени захтев одбијен у целости. Подносилац даље истиче да му је повређено и право на судску заштиту, као и право на правично суђење јер је Врховни касациони суд у оспореној пресуди прихватио ваљаност уговора о делу иако се ради о апсолутно ништавом уговору, те да се позива на одредбу члана 199. Закона о раду и своје становиште образлаже што је подносилац прихватио спорни уговор о делу као рад ван радног односа, као и услове таквог рада, а да је тужена испунила обавезе преузете тим уговором. Подносилац истиче да је такав правни став апсолутно неприхватљив и контрадикторан ранијем ставу ревизијског суда који је заузело друго веће Врховног касационог суда.
Подносилац од Уставног суда тражи да уставну жалбу усвоји, утврди да су му оспореном пресудом повређена наведена уставна права, поништи оспорену ревизијску пресуду, као и утврди да му припада право на накнаду нематеријалне штете у износу од 500.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Душко Боромис из Кљајићева, овде подносилац уставне жалбе, поднео је тужбу Општинском суду у Сомбору, дана 11. фебруара 2008. године против тужене ЗЗ „Кљајићево“, ради утврђења и исплате. У тужби је навео да је засновао радни однос код тужене 1. августа 2005. године, када је закључио уговор на одређено време, а да је након истека уговорног рока наставио да ради код тужене по уговору о делу, због чега је од суда тражио да утврди да је код тужене засновао стални радни однос.
Основни суд у Сомбору је донео пресуду П1. 920/10 од 15. новембра 2011. године, којом је одбио као неоснован примарни тужбени захтев тужиоца (којим је тражио да се утврди да је засновао стални радни однос код тужене почев од 1. новембра 2005. године, а тужена обавеже да му исплати доспеле порезе и доприносе на име пензијског и инвалидског осигурања, разлику у заради и накнаду за некоришћење годишњег одмора) и алтернативни тужбени захтев тужиоца (којим је тражио да се тужена обавеже да му уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање од 180 дана за период од 2002 - 2007. године), те га обавезао да туженој накнади трошкове поступка.
У току првостепеног поступка, суд је спровео следећи доказни поступак: увид у достављену и тражену документацију (уговор о раду на одређено време склопљеног између тужиоца и тужене, уговоре о делу, уговор о привременим и повременим пословима, уговор о пословној сарадњи између тужиоца и Омладинске задруге „Азохем Бачка“, Општи акт о систематизацији радних места, Општи акт о изменама и допунама Општег акта о систематизацији радних места о одређивању коефицијената за обрачун зарада, фотокопију радничке књижице тужиоца, одлуку о коришћењу годишњег одмора, пријаву на здравствену заштиту за тужиоца), спровео економско-финансијско вештачење и допуну тог вештачења, саслушао судског вештака економско финансијске струке, саслушао тужиоца и тужену у својству парничних странака и саслушао сведока.
У току првостепеног поступка утврђено је следеће чињенично стање: да је тужилац радио код тужене преко омладинске задруге од 10. јануара 2002. године закључили на основу уговора о привременим и повременим пословима; да је тужилац са туженом имао закључен уговор о раду на одређено време у периоду од 1. августа до 31. октобра 2005. године, према коме је обављао послове радника товљача; да након тога тужилац и тужена, у периоду од 1. новембра 2005. до 1. априла 2008. године, закључују више уговора о делу којима се тужилац обавезује да код тужене обавља послове рада на одржавању објекта у радној јединици „Сточарство“ (у даљем тексту: РЈ); да су тужилац и тужена за период од 1. маја до 31. августа 2008. године закључили уговор о обављању привремених и повремених послова; да је Општим актом о систематизацији радних места код тужене прописано постојање радних места товљача и радника на одржавању објекта у РЈ; да је тужилац потписујући уговоре о делу знао да се ради о таквим уговорима и није водио спор ради оцене законитости таквог уговора; да је тужена извршила своје обавезе по уговорима о делу и тужиоцу исплатила накнаду која му по уговорима припада , те уплатила доприносе за пензијско инвалидско осигурање.
Првостепени суд је нашао да тужилац није засновао радни однос на неодређено време код тужене, јер се уговором о делу не заснива такав радни однос, а с обзиром на то да је тужена извршила своје обавезе по уговорима о делу, не стоји ни њена обавеза да тужиоцу исплати тражену разлику зараде и доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, те накнаду за неискоришћене годишње одморе полазећи од тога да је утврђено да тужилац и није био у сталном радном односу код тужене.
Апелациони суд у Новом Саду донео је пресуду Гж1. 984/12 од 23. августа 2012. године, којом је жалбу тужиоца одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду.
Другостепени суд је нашао да је првостепени суд правилно утврдио да је тужилац са туженом закључио уговор о раду на одређено време и након тога више уговора о делу, којима је био ангажован за обављање тачно одређених послова, али да није засновао радни однос на неодређено време, јер да би засновао такав радни однос потребно је да се закључи уговор о раду. Другостепени суд је нашао да је првостепени суд правилно утврдио да је тужилац добровољно пристао на закључивање уговора о делу са туженом, јер током рада није тражио никакву судску заштиту по том питању. Супротно жалбеним наводима, правилно је првостепени суд на основу налаза вештака утврдио да су за тужиоца по наведеним уговорима уплаћени сви доприноси, те да истицање тужиоца да вештаку нису били презентовани сви уговори о делу, тако да није могао да има увид у континуитет рада тужиоца и да зна за који период су требали да се уплате доприноси, нису од утицаја, будући да је вештак навео да је тужени вршио уплату доприноса по основу уговора о делу у збирном износу за све раднике и да је налаз дао на основу расположиве документације, а да је тужилац одустао од допунског финансијског вештачења, па је применом правила о терету доказивања донета правилна одлука. Такође, како тужилац није био у радном односу код тужене, нема обавезе да му се испати накнада за неискоришћене годишње одморе. Такође, другостепени суд је нашао да је првостепени суд дао јасно образложење зашто је одбио евентуални (означен као алтернативни) тужбени захтев, полазећи од тога да је утврђено да је тужена уплаћивала доприносе за тужиоца по основу уговора о делу.
Врховни касациони суд је донео оспорену ревизијску пресуду Рев2. 268/13 од 13. јуна 2013. године, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против другостепене пресуде.
Ревизијски суд је нашао да су нижестепени судови правилно одбили тужбени захтев тужиоца. Даље је навео да је одредбом члана 37. Закона о раду прописано да радни однос на одређено време непрекидно или са прекидима не може трајати дуже од 12 месеци и да радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос. Чланом 197. Закона о раду регулисан је уговор о обављању привремених и повремених послова, а чланом 199. истог закона уговор о делу, и оба уговора представљају рад ван радног односа. Наиме, тужилац је радио на одређено време по уговору о раду у периоду од 1. августа 2005. до 31. октобра 2005. године, дакле три месеца, који је престао истеком рока на који је за кључен. По истеку радног односа на одређено време, од ког датума тужилац тражи утврђење радног односа на неодређено време, тужилац је наставио да ради код тужене по основу уговора о делу закључених уз посредовање омладинске задруге. Полазећи од наведеног, ревизијски суд је нашао да се нису стекли услови за преображај радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, јер је радни однос на одређено време трајао три месеца, док је рад по истеку тог рока био заснован на основу уговора о делу. Имајући ово у виду неосновани су ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права, јер је тужилац закључујући уговоре о делу, као рад ван радног односа, прихватио услове таквог рада, при чему је тужена у свему испунила обавезе преузете тим уговорима у погледу исплате накнаде за рад и уплате доприноса за обавезно социјално осигурање.
3.2. Основни суд у Сомбору је донео пресуду П1. 1/12 од 11. марта 2013. године, којом је: тужбени захтев тужиоца С.Р. делимично усвојио и утврдио да су уговори о делу закључени између тужиоца и тужене ЗЗ „Кљајићево“ из Кљајићева апсолутно ништави; обавезао тужену да тужиоцу исплати разлику у заради за 2006. и 2007. годину и припадајуће порезе и доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање; одбио преостали тужбени захтев на име законске затезне камате за сваки месец појединачно преко досуђених до тражених износа; одбио део тужбеног захтева којим је тужилац тражио да се утврди да су уговори о делу симуловани правни послови, док је дисимуловани правни посао уговор о раду на неодређено време, да је засновао стални радни однос код тужене и да се тужена обавеже да му исплати накнаду за некоришћење годишњег одмора.
Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 3011/13 од 26. децембра 2013. године, којом је првостепену пресуду у том поступку П1. 1/12 од 11. марта 2013. године преиначио у делу одлуке о трошковима поступка, а у делу којим је тужена обавезана да уплати припадајуће порезе пресуду укинуо и тужбу одбацио, док је у преосталом делу пресуду потврдио. Другостепени суд је нашао да је првостепени суд правилно применио одредбе члана 199. Закона о раду када је утврдио да су наведени уговори о делу апсолутно ништави, јер послодавац може са одређеним лицем да закључи уговор о делу ради обављања послова који су ван делатност послодавца и за предмет имају самосталну израду или оправку одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла, а у конкретном случају, тужилац је сукцесивно закључивао уговоре о делу обављајући послове из делатности тужене. Како наведени уговори не испуњавају ни услове из чл. 197. и 198. Закона о раду, јер по својој природи не могу представљати уговоре о привременим и пословима, то се ради о апсолутно ништавим правним пословима у смислу чл. 103. и 109. Закона о облигационим односима. Следствено наведеном, а имајући у виду одредбу члана 104. Закона о раду, правилно је првостепени суд обавезао тужену да тужиоцу исплати разлику између зараде која му је исплаћивана по основу ништавих уговора о делу и зараде коју би остварио да је био у радном односу код тужене, полазећи од упоредног радника, тј. радног места предвиђеног Општим актом о систематизацији тужене, те тужиоцу досудио и разлику на име доприноса за социјално осигурање по основу рада у смислу члана 105. став 2. Закона о раду.
3.3. Основни суд у Сомбору је донео пресуду П1. 160/11 од 21. фебруара 2013. године којом је: делимично усвојио тужбени захтев тужиоца В.П. па утврдио да су уговори о делу закључени између тужиоца и тужене ЗЗ „Кљајићево“ из Кљајићева апсолутно ништави; обавезао тужену да тужиоцу исплати разлику у заради за 2006. и 2007. годину и изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање; одбио вишак тужбеног захтева преко досуђених до тражених износа на име законске затезне камате за сваки месец појединачно у 2006, 2007. и 2008. години; утврдио да је тужба повучена у делу којим је тражено да се утврди да је тужилац засновао стални радни однос код тужене и потраживао накнаду штете због некоришћења годишњег одмора.
Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 1517/13 од 23. јануара 2014. године, којом је жалбе тужиоца и тужене одбио као неосноване и наведену првостепену пресуду потврдио.
3.4. Општински суд у Сомбору је донео пресуду П1. 67/08 од 1. априла 2009. године, којом је одбио као неоснован примарни тужбени захтев тужиоца Д.Р. (којим је тражио да суд утврди: да су уговори о делу симуловани правни послови, док је дисимуловани правни посао уговор о раду на неодређено време; да је засновао стални радни однос код тужене почев од 10. јануара 2006. године, а да се тужена обавеже да за њега уплати доспеле порезе и доприносе, разлику у заради и накнаду за некоришћење годишњег одмора за 2006. и 2007. годину, те га врати на послове који одговарају његовој стручној спреми) и алтернативни тужбени захтев (којим је тражио да се тужена обавеже да изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање од 180 дана за 2006. и 2007. годину).
Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 3427/10 од 2. јуна 2010. године, којом је жалбу тужиоца одбио као неосновану и потврдио наведену првостепену пресуду.
Врховни касациони суд је, поступајући по ревизији тужиоца, донео пресуду Рев2. 272/11 од 9. фебруара 2012. године, којом је: у ставу првом изреке делимично преиначио првостепену и другостепену пресуду, тако што је утврдио да су ништави и не производе правно дејство уговори о делу закључени између тужиоца и тужене; у ставу другом изреке одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против другостепене пресуде у погледу одлуке о утврђивању да је дисимулован правни посао уговор о раду на неодређено време и о враћању тужиоца на послове и радне задатке који одговарају његовој стручној спреми, те утврђењу да је тужилац био у радном односу код тужене; у ставу трећем изреке укинуо другостепену и првостепену пресуду у преосталим деловима и предмет уступио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, Основни суд у Сомбору је донео пресуду П1. 427/12 од 28. фебруара 2013. године, којом је: тужбени захтев тужиоца делимично усвојио, тако што је обавезао тужену да тужиоцу за 2006. и 2007. годину исплати разлику у заради и изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање; одбио вишак тужбеног захтева на име законске затезне камате за сваки месец појединачно у 2006. и 2007. години преко досуђеног до траженог износа; утврдио да је тужба тужиоца у делу где потражује исплату накнаде за некоришћење годишњег одмора повучена.
Првостепени суд је утврдио да је тужилац закључивао уговорe о делу са туженом на основу којих му је тужена редовно исплаћивала накнаду. Првостепени суд је пошао од тога да је зарада право које се остварује по основу рада и да запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. Закона о раду), те да се запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Имајући у виду наведено и с обзиром на то да је тужилац за остварени рад код тужене добијао накнаду утврђену у складу са уговором о делу, а обављао послове радног места које је предвиђено Општим актом о систематизацији тужене, суд је оценио да тужиоцу припада право на разлику до износа зараде коју остварује запослени радник, јер би у супротном био дискриминисан у погледу својих права у односу на остале раднике који су, као запослени, радили на истом радном месту као и он, сходно чему је обавезао тужену и на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање.
Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 2107/13 од 17. јуна 2013. године, којом је жалбу тужене одбио као неосновану и исту првостепену пресуду потврдио.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
5. Оцењују наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер су судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили различите одлуке у погледу основаности тужбеног захтева, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносиоца неосновани.
Наиме, у упоредним пресудама, које је подносилац уставне жалбе доставио као доказ неједнаког поступања судова , судови јесу усвајали тужбене захтеве тужилаца (пресуде Основног суда у Сомбору П1. 1/12 од 11. марта 2013. године, П1. 160/11 од 21. фебруара 2013. године и П1. 427/12 од 28. фебруара 2013. године, које су потврђене другостепеним пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3011/13 од 26. децембра 2013. године, Гж1. 1517/13 од 23. јануара 2014. године и Гж1. 2107/13 од 17. јуна 2013. године), али је предмет тих парничних поступака, између осталог, било утврђење ништавости уговора о делу које су тужиоци закључивали са туженом ЗЗ „Кљајићево“. Полазећи од тога да су судови у упоредним пресудама утврдили да су спорни уговори о делу апсолутно ништави, те да не производе правна дејства, тужиоцима су досуђене и тражене разлике у заради (које би им припадале да су били у сталном радном односу код тужене, јер су на основу уговора о делу обављали послове који представљају делатност туженог послодавца), те и припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање. Истим (упоредним) пресудама судови су или одбијали тужбене захтеве којим су тужиоци тражили да се утврди да су у сталном радном односу код тужене и да им се досуди накнада за некоришћени годишњи одмор или су тужиоци, сами, такве тужбене захтеве повлачили.
Међутим, предмет тужбеног захтева, поводом којег је касније одлучивано и по ревизији тужиоца (овде подносиоца уставне жалбе) у оспореној ревизијској пресуди, био је да се утврди да је тужилац засновао стални радни однос код тужене почев од 1. новембра 2005. године, па надаље и тужена обавеже да му исплати доспеле порезе и доприносе на име пензијског и инвалидског осигурања, разлику у заради и накнаду за некоришћење годишњег одмора. Претходно наведено, подносилац заснива на чињеници да је његов радни однос на одређено прерастао у радни однос на неодређено јер је након истека рока на одређено, без икаквог прекида, дакле у континуитету, наставио да ради код тужене на основу закљученог уговора о делу. Полазећи од тога, а како је истакнуто и у нижестепеним, те оспореној ревизијској пресуди, да подносилац није тражио никакву судску заштиту поводом закључивања уговора о делу, те да их је добровољно са туженом закључио, Уставни суд налази да предмети тужбен их захтева подносиоца и осталих тужилаца у упоредним поступцима нису исти, па самим тим ни судови нису одлучивали о истом. С тим у вези, Уставни суд напомиње да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе и лица о чијим правима је одлучивано у упоредним парничним поступцима нису налазила у истој правној ситуацији, јер им предмети тужбених захтева нису били истоветни, па судови, у суштини, и нису одлучивали о истом.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Оцењујући наводе о истакнутој повред и права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак, чије се трајање оспорава уставном жалбом , правноснажно окончан за пет годин а и четири месец а. Поред тога, Уставни суд налази да се трајање парничног поступка у конкретном случају не може сматрати неразумно дугим, посебно ако се има у виду да је поступак вођен пред три судске инстанце, као и да је одлучивање о постављеном примарном и евентуалном тужбеном захтеву захтевало обимнији доказни поступак (током поступка, суд је извршио увид у бројну достављену и тражену документацију, спровео економско-финансијско вештачење и допуну тог вештачења, саслушао судског вештака економско финансијске струке, саслушао тужиоца и тужену у својству парничних странака и саслушао сведока). Полазећи од претходно утврђеног, Уставни суд је имајући у виду сопствену праксу и праксу Европског суда за људска права, оценио да се , без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом објективно не може сматрати неразумно дугим.
Испитујући у виду наводе подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном. Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе са једне стране, те детаљне и уставноправно прихватљиве разлоге на којима је заснована оспорена ревизијска пресуда, са друге стране, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означеног права на правично суђење. Следом наведеног, Уставни суд је оценио да разлозима уставне жалбе није доведена у сумњу правна аргументација на којој је заснована оспорена ревизијска пресуда, нити њена правичност у контексту гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе повреду права на једнаку судску заштиту из члана 22. Устава образлаже на исти начин као и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, то Уставни суд ове навод е није посебно разматрао, полазећи од тога да је уставну жалбу у том делу одбацио.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац наводи да је тужбу у оспореном поступку поднео 11. фебруара 2008. године, а да је парнични поступак окончан 13. јуна 2013. године, односно да је укупно трајао „скоро пет година“, да је првостепени суд „одржао чак 19 расправа, што очигледно указује на неприпремљеност суда за рад у овом поступку“ и таквим радом суда је њему нанета штета јер му је наметнута обавеза плаћања трошкова поступка супротној страни у износу од 173.750,00 динара.
Подносилац у уставној жалби истиче да му је повређено право на једнаку заштиту права из разлога што је исти суд у већем броју истоврсних предмета (о чему доставља доказе) доносио различите одлуке, тако што су тужбени захтеви у тим другим поступцима усвајани, док је његов тужбени захтев одбијен у целости. Подносилац даље истиче да му је повређено и право на судску заштиту, као и право на правично суђење јер је Врховни касациони суд у оспореној пресуди прихватио ваљаност уговора о делу иако се ради о апсолутно ништавом уговору, те да се позива на одредбу члана 199. Закона о раду и своје становиште образлаже што је подносилац прихватио спорни уговор о делу као рад ван радног односа, као и услове таквог рада, а да је тужена испунила обавезе преузете тим уговором. Подносилац истиче да је такав правни став апсолутно неприхватљив и контрадикторан ранијем ставу ревизијског суда који је заузело друго веће Врховног касационог суда.
Подносилац од Уставног суда тражи да уставну жалбу усвоји, утврди да су му оспореном пресудом повређена наведена уставна права, поништи оспорену ревизијску пресуду, као и утврди да му припада право на накнаду нематеријалне штете у износу од 500.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Душко Боромис из Кљајићева, овде подносилац уставне жалбе, поднео је тужбу Општинском суду у Сомбору, дана 11. фебруара 2008. године против тужене ЗЗ „Кљајићево“, ради утврђења и исплате. У тужби је навео да је засновао радни однос код тужене 1. августа 2005. године, када је закључио уговор на одређено време, а да је након истека уговорног рока наставио да ради код тужене по уговору о делу, због чега је од суда тражио да утврди да је код тужене засновао стални радни однос.
Основни суд у Сомбору је донео пресуду П1. 920/10 од 15. новембра 2011. године, којом је одбио као неоснован примарни тужбени захтев тужиоца (којим је тражио да се утврди да је засновао стални радни однос код тужене почев од 1. новембра 2005. године, а тужена обавеже да му исплати доспеле порезе и доприносе на име пензијског и инвалидског осигурања, разлику у заради и накнаду за некоришћење годишњег одмора) и алтернативни тужбени захтев тужиоца (којим је тражио да се тужена обавеже да му уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање од 180 дана за период од 2002 - 2007. године), те га обавезао да туженој накнади трошкове поступка.
У току првостепеног поступка, суд је спровео следећи доказни поступак: увид у достављену и тражену документацију (уговор о раду на одређено време склопљеног између тужиоца и тужене, уговоре о делу, уговор о привременим и повременим пословима, уговор о пословној сарадњи између тужиоца и Омладинске задруге „Азохем Бачка“, Општи акт о систематизацији радних места, Општи акт о изменама и допунама Општег акта о систематизацији радних места о одређивању коефицијената за обрачун зарада, фотокопију радничке књижице тужиоца, одлуку о коришћењу годишњег одмора, пријаву на здравствену заштиту за тужиоца), спровео економско-финансијско вештачење и допуну тог вештачења, саслушао судског вештака економско финансијске струке, саслушао тужиоца и тужену у својству парничних странака и саслушао сведока.
У току првостепеног поступка утврђено је следеће чињенично стање: да је тужилац радио код тужене преко омладинске задруге од 10. јануара 2002. године закључили на основу уговора о привременим и повременим пословима; да је тужилац са туженом имао закључен уговор о раду на одређено време у периоду од 1. августа до 31. октобра 2005. године, према коме је обављао послове радника товљача; да након тога тужилац и тужена, у периоду од 1. новембра 2005. до 1. априла 2008. године, закључују више уговора о делу којима се тужилац обавезује да код тужене обавља послове рада на одржавању објекта у радној јединици „Сточарство“ (у даљем тексту: РЈ); да су тужилац и тужена за период од 1. маја до 31. августа 2008. године закључили уговор о обављању привремених и повремених послова; да је Општим актом о систематизацији радних места код тужене прописано постојање радних места товљача и радника на одржавању објекта у РЈ; да је тужилац потписујући уговоре о делу знао да се ради о таквим уговорима и није водио спор ради оцене законитости таквог уговора; да је тужена извршила своје обавезе по уговорима о делу и тужиоцу исплатила накнаду која му по уговорима припада , те уплатила доприносе за пензијско инвалидско осигурање.
Првостепени суд је нашао да тужилац није засновао радни однос на неодређено време код тужене, јер се уговором о делу не заснива такав радни однос, а с обзиром на то да је тужена извршила своје обавезе по уговорима о делу, не стоји ни њена обавеза да тужиоцу исплати тражену разлику зараде и доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, те накнаду за неискоришћене годишње одморе полазећи од тога да је утврђено да тужилац и није био у сталном радном односу код тужене.
Апелациони суд у Новом Саду донео је пресуду Гж1. 984/12 од 23. августа 2012. године, којом је жалбу тужиоца одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду.
Другостепени суд је нашао да је првостепени суд правилно утврдио да је тужилац са туженом закључио уговор о раду на одређено време и након тога више уговора о делу, којима је био ангажован за обављање тачно одређених послова, али да није засновао радни однос на неодређено време, јер да би засновао такав радни однос потребно је да се закључи уговор о раду. Другостепени суд је нашао да је првостепени суд правилно утврдио да је тужилац добровољно пристао на закључивање уговора о делу са туженом, јер током рада није тражио никакву судску заштиту по том питању. Супротно жалбеним наводима, правилно је првостепени суд на основу налаза вештака утврдио да су за тужиоца по наведеним уговорима уплаћени сви доприноси, те да истицање тужиоца да вештаку нису били презентовани сви уговори о делу, тако да није могао да има увид у континуитет рада тужиоца и да зна за који период су требали да се уплате доприноси, нису од утицаја, будући да је вештак навео да је тужени вршио уплату доприноса по основу уговора о делу у збирном износу за све раднике и да је налаз дао на основу расположиве документације, а да је тужилац одустао од допунског финансијског вештачења, па је применом правила о терету доказивања донета правилна одлука. Такође, како тужилац није био у радном односу код тужене, нема обавезе да му се испати накнада за неискоришћене годишње одморе. Такође, другостепени суд је нашао да је првостепени суд дао јасно образложење зашто је одбио евентуални (означен као алтернативни) тужбени захтев, полазећи од тога да је утврђено да је тужена уплаћивала доприносе за тужиоца по основу уговора о делу.
Врховни касациони суд је донео оспорену ревизијску пресуду Рев2. 268/13 од 13. јуна 2013. године, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против другостепене пресуде.
Ревизијски суд је нашао да су нижестепени судови правилно одбили тужбени захтев тужиоца. Даље је навео да је одредбом члана 37. Закона о раду прописано да радни однос на одређено време непрекидно или са прекидима не може трајати дуже од 12 месеци и да радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос. Чланом 197. Закона о раду регулисан је уговор о обављању привремених и повремених послова, а чланом 199. истог закона уговор о делу, и оба уговора представљају рад ван радног односа. Наиме, тужилац је радио на одређено време по уговору о раду у периоду од 1. августа 2005. до 31. октобра 2005. године, дакле три месеца, који је престао истеком рока на који је за кључен. По истеку радног односа на одређено време, од ког датума тужилац тражи утврђење радног односа на неодређено време, тужилац је наставио да ради код тужене по основу уговора о делу закључених уз посредовање омладинске задруге. Полазећи од наведеног, ревизијски суд је нашао да се нису стекли услови за преображај радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, јер је радни однос на одређено време трајао три месеца, док је рад по истеку тог рока био заснован на основу уговора о делу. Имајући ово у виду неосновани су ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права, јер је тужилац закључујући уговоре о делу, као рад ван радног односа, прихватио услове таквог рада, при чему је тужена у свему испунила обавезе преузете тим уговорима у погледу исплате накнаде за рад и уплате доприноса за обавезно социјално осигурање.
3.2. Основни суд у Сомбору је донео пресуду П1. 1/12 од 11. марта 2013. године, којом је: тужбени захтев тужиоца С.Р. делимично усвојио и утврдио да су уговори о делу закључени између тужиоца и тужене ЗЗ „Кљајићево“ из Кљајићева апсолутно ништави; обавезао тужену да тужиоцу исплати разлику у заради за 2006. и 2007. годину и припадајуће порезе и доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање; одбио преостали тужбени захтев на име законске затезне камате за сваки месец појединачно преко досуђених до тражених износа; одбио део тужбеног захтева којим је тужилац тражио да се утврди да су уговори о делу симуловани правни послови, док је дисимуловани правни посао уговор о раду на неодређено време, да је засновао стални радни однос код тужене и да се тужена обавеже да му исплати накнаду за некоришћење годишњег одмора.
Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 3011/13 од 26. децембра 2013. године, којом је првостепену пресуду у том поступку П1. 1/12 од 11. марта 2013. године преиначио у делу одлуке о трошковима поступка, а у делу којим је тужена обавезана да уплати припадајуће порезе пресуду укинуо и тужбу одбацио, док је у преосталом делу пресуду потврдио. Другостепени суд је нашао да је првостепени суд правилно применио одредбе члана 199. Закона о раду када је утврдио да су наведени уговори о делу апсолутно ништави, јер послодавац може са одређеним лицем да закључи уговор о делу ради обављања послова који су ван делатност послодавца и за предмет имају самосталну израду или оправку одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла, а у конкретном случају, тужилац је сукцесивно закључивао уговоре о делу обављајући послове из делатности тужене. Како наведени уговори не испуњавају ни услове из чл. 197. и 198. Закона о раду, јер по својој природи не могу представљати уговоре о привременим и пословима, то се ради о апсолутно ништавим правним пословима у смислу чл. 103. и 109. Закона о облигационим односима. Следствено наведеном, а имајући у виду одредбу члана 104. Закона о раду, правилно је првостепени суд обавезао тужену да тужиоцу исплати разлику између зараде која му је исплаћивана по основу ништавих уговора о делу и зараде коју би остварио да је био у радном односу код тужене, полазећи од упоредног радника, тј. радног места предвиђеног Општим актом о систематизацији тужене, те тужиоцу досудио и разлику на име доприноса за социјално осигурање по основу рада у смислу члана 105. став 2. Закона о раду.
3.3. Основни суд у Сомбору је донео пресуду П1. 160/11 од 21. фебруара 2013. године којом је: делимично усвојио тужбени захтев тужиоца В.П. па утврдио да су уговори о делу закључени између тужиоца и тужене ЗЗ „Кљајићево“ из Кљајићева апсолутно ништави; обавезао тужену да тужиоцу исплати разлику у заради за 2006. и 2007. годину и изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање; одбио вишак тужбеног захтева преко досуђених до тражених износа на име законске затезне камате за сваки месец појединачно у 2006, 2007. и 2008. години; утврдио да је тужба повучена у делу којим је тражено да се утврди да је тужилац засновао стални радни однос код тужене и потраживао накнаду штете због некоришћења годишњег одмора.
Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 1517/13 од 23. јануара 2014. године, којом је жалбе тужиоца и тужене одбио као неосноване и наведену првостепену пресуду потврдио.
3.4. Општински суд у Сомбору је донео пресуду П1. 67/08 од 1. априла 2009. године, којом је одбио као неоснован примарни тужбени захтев тужиоца Д.Р. (којим је тражио да суд утврди: да су уговори о делу симуловани правни послови, док је дисимуловани правни посао уговор о раду на неодређено време; да је засновао стални радни однос код тужене почев од 10. јануара 2006. године, а да се тужена обавеже да за њега уплати доспеле порезе и доприносе, разлику у заради и накнаду за некоришћење годишњег одмора за 2006. и 2007. годину, те га врати на послове који одговарају његовој стручној спреми) и алтернативни тужбени захтев (којим је тражио да се тужена обавеже да изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање од 180 дана за 2006. и 2007. годину).
Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 3427/10 од 2. јуна 2010. године, којом је жалбу тужиоца одбио као неосновану и потврдио наведену првостепену пресуду.
Врховни касациони суд је, поступајући по ревизији тужиоца, донео пресуду Рев2. 272/11 од 9. фебруара 2012. године, којом је: у ставу првом изреке делимично преиначио првостепену и другостепену пресуду, тако што је утврдио да су ништави и не производе правно дејство уговори о делу закључени између тужиоца и тужене; у ставу другом изреке одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против другостепене пресуде у погледу одлуке о утврђивању да је дисимулован правни посао уговор о раду на неодређено време и о враћању тужиоца на послове и радне задатке који одговарају његовој стручној спреми, те утврђењу да је тужилац био у радном односу код тужене; у ставу трећем изреке укинуо другостепену и првостепену пресуду у преосталим деловима и предмет уступио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, Основни суд у Сомбору је донео пресуду П1. 427/12 од 28. фебруара 2013. године, којом је: тужбени захтев тужиоца делимично усвојио, тако што је обавезао тужену да тужиоцу за 2006. и 2007. годину исплати разлику у заради и изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање; одбио вишак тужбеног захтева на име законске затезне камате за сваки месец појединачно у 2006. и 2007. години преко досуђеног до траженог износа; утврдио да је тужба тужиоца у делу где потражује исплату накнаде за некоришћење годишњег одмора повучена.
Првостепени суд је утврдио да је тужилац закључивао уговорe о делу са туженом на основу којих му је тужена редовно исплаћивала накнаду. Првостепени суд је пошао од тога да је зарада право које се остварује по основу рада и да запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. Закона о раду), те да се запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Имајући у виду наведено и с обзиром на то да је тужилац за остварени рад код тужене добијао накнаду утврђену у складу са уговором о делу, а обављао послове радног места које је предвиђено Општим актом о систематизацији тужене, суд је оценио да тужиоцу припада право на разлику до износа зараде коју остварује запослени радник, јер би у супротном био дискриминисан у погледу својих права у односу на остале раднике који су, као запослени, радили на истом радном месту као и он, сходно чему је обавезао тужену и на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање.
Апелациони суд у Новом Саду је донео пресуду Гж1. 2107/13 од 17. јуна 2013. године, којом је жалбу тужене одбио као неосновану и исту првостепену пресуду потврдио.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
5. Оцењују наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер су судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили различите одлуке у погледу основаности тужбеног захтева, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносиоца неосновани.
Наиме, у упоредним пресудама, које је подносилац уставне жалбе доставио као доказ неједнаког поступања судова , судови јесу усвајали тужбене захтеве тужилаца (пресуде Основног суда у Сомбору П1. 1/12 од 11. марта 2013. године, П1. 160/11 од 21. фебруара 2013. године и П1. 427/12 од 28. фебруара 2013. године, које су потврђене другостепеним пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3011/13 од 26. децембра 2013. године, Гж1. 1517/13 од 23. јануара 2014. године и Гж1. 2107/13 од 17. јуна 2013. године), али је предмет тих парничних поступака, између осталог, било утврђење ништавости уговора о делу које су тужиоци закључивали са туженом ЗЗ „Кљајићево“. Полазећи од тога да су судови у упоредним пресудама утврдили да су спорни уговори о делу апсолутно ништави, те да не производе правна дејства, тужиоцима су досуђене и тражене разлике у заради (које би им припадале да су били у сталном радном односу код тужене, јер су на основу уговора о делу обављали послове који представљају делатност туженог послодавца), те и припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање. Истим (упоредним) пресудама судови су или одбијали тужбене захтеве којим су тужиоци тражили да се утврди да су у сталном радном односу код тужене и да им се досуди накнада за некоришћени годишњи одмор или су тужиоци, сами, такве тужбене захтеве повлачили.
Међутим, предмет тужбеног захтева, поводом којег је касније одлучивано и по ревизији тужиоца (овде подносиоца уставне жалбе) у оспореној ревизијској пресуди, био је да се утврди да је тужилац засновао стални радни однос код тужене почев од 1. новембра 2005. године, па надаље и тужена обавеже да му исплати доспеле порезе и доприносе на име пензијског и инвалидског осигурања, разлику у заради и накнаду за некоришћење годишњег одмора. Претходно наведено, подносилац заснива на чињеници да је његов радни однос на одређено прерастао у радни однос на неодређено јер је након истека рока на одређено, без икаквог прекида, дакле у континуитету, наставио да ради код тужене на основу закљученог уговора о делу. Полазећи од тога, а како је истакнуто и у нижестепеним, те оспореној ревизијској пресуди, да подносилац није тражио никакву судску заштиту поводом закључивања уговора о делу, те да их је добровољно са туженом закључио, Уставни суд налази да предмети тужбен их захтева подносиоца и осталих тужилаца у упоредним поступцима нису исти, па самим тим ни судови нису одлучивали о истом. С тим у вези, Уставни суд напомиње да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе и лица о чијим правима је одлучивано у упоредним парничним поступцима нису налазила у истој правној ситуацији, јер им предмети тужбених захтева нису били истоветни, па судови, у суштини, и нису одлучивали о истом.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Оцењујући наводе о истакнутој повред и права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак, чије се трајање оспорава уставном жалбом , правноснажно окончан за пет годин а и четири месец а. Поред тога, Уставни суд налази да се трајање парничног поступка у конкретном случају не може сматрати неразумно дугим, посебно ако се има у виду да је поступак вођен пред три судске инстанце, као и да је одлучивање о постављеном примарном и евентуалном тужбеном захтеву захтевало обимнији доказни поступак (током поступка, суд је извршио увид у бројну достављену и тражену документацију, спровео економско-финансијско вештачење и допуну тог вештачења, саслушао судског вештака економско финансијске струке, саслушао тужиоца и тужену у својству парничних странака и саслушао сведока). Полазећи од претходно утврђеног, Уставни суд је имајући у виду сопствену праксу и праксу Европског суда за људска права, оценио да се , без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом објективно не може сматрати неразумно дугим.
Испитујући у виду наводе подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном. Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе са једне стране, те детаљне и уставноправно прихватљиве разлоге на којима је заснована оспорена ревизијска пресуда, са друге стране, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означеног права на правично суђење. Следом наведеног, Уставни суд је оценио да разлозима уставне жалбе није доведена у сумњу правна аргументација на којој је заснована оспорена ревизијска пресуда, нити њена правичност у контексту гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе повреду права на једнаку судску заштиту из члана 22. Устава образлаже на исти начин као и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, то Уставни суд ове навод е није посебно разматрао, полазећи од тога да је уставну жалбу у том делу одбацио.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић