Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Нусрета Куловца из Сарајева и Сакиба Ризвића из Тузле, Босна и Херцеговина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаној 10. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Нусрета Куловца и Сакиба Ризвића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Нусрет Куловац из Сарајева и Сакиб Ризвић из Тузле, Босна и Херцеговина, изјавили су, 1 1. октобра 201 3. године, преко пуномоћника Тање Дробњак, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године, због повреде начела и права зајемчених одредбама чл. 21, 25, 32, 35. и 36. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе навод е да су подне ли тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њима извршили припадници означеног Министарства, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован њихов тужбени захтев, пропуштајући да одговори на питање да ли у конкретном случају има места примени тзв. привилегованог рока застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима. Подносиоци даље истичу да су он и као припадни ци националне мањине дискриминисан и у односу на друге категорије оштећених лица, јер су им судови ускратили право на обештећење . Предложили су да Суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Нусрет Куловац из Сарајева и Сакиб Ризвић из Тузле поднели су 30. јула 2007. године Првом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете настале радњама органа тужене. У тужби је, поред осталог, наведено: да су припадници Министарства унутрашњих послова у току 199 5. године тужиоце, када су прешли у Републику Србију, одвели у „логоре“ где су их испитивали и мучили ; да су тужи оци критичном приликом претрпе ли страх, физичке болове, као и душевне болове због повреде права личности, а дошло је и до умањења животн их активности.
Први основни суд у Београду, који је преузео првостепену надлежност за поступање у овој парници, донео је 9. децембра 2010. године пресуду П. 45953/10, којом је: у ставу првом изреке одбио као неосноване тужбен е захтев е тужи лаца којима су тражи ли да им тужена исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених болова, претрпљеног страха и душевних болова (због повреде права личности и умањења животне активности); у ставу другом изреке одбио као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је суд, пре одлучивања о основаности тужбеног захтева, ценио истакнути приговор застарелости потраживања, с обзиром на то да је реч о материјалноправном приговору од кога зависи само право да се захтева испуњење обавезе принудним путем тужбом код суда; да је одредбом члана 376. Закона о облигационим односима прописано да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају за пет година од када је штета настала, док је одредбом члана 361. истог закона прописано да рок застарелости почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе ако законом за поједине случајеве ништа друго није прописано; да субјективни рок застарелости, у том смислу, који се односи на сазнање оштећеног тече у границама објективног рока од пет година, чији почетак се везује за доспелост захтева оштећеног лица; да је рок застарелости потраживања накнаде штете за претрпљене физичке болове и страх, као и претрпљене душевне болове због повреде права личности, почео да тече од дана када су тужиоци напустили прихватне центре (16. јануара 1996. године, односно 10. априла 1996. године), јер су тада тужиоци престали да трпе физичке и душевне болове и страх; да је суд нашао да је њихово потраживање застарело, јер су тужи оци подне ли тужбу 30. јула 2007. године, односно након истека како субјективног, тако и објективног рока застарелости прописаних чланом 376. Закона о облигационим односима .
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио ожалбену првостепену пресуду у делу у коме су одбијени као неосновани тужбени захтеви тужилаца за исплату одговарајућ их новчан их износ а на име накнаде нематеријалне штете због претрпљен их физичких болова, претрпљеног страха и душевних болова због повреде права личности , прихватајући у целини образложење Првог основног суда у Београду према коме су застарела наведена потраживања тужиоца. Првостепена пресуда је укинута у делу у коме је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца за исплату накнаде нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због умањења животне активности и у том делу је предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) , које су од значаја за одлучивање, прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указуј у на повре ду права на правично суђење, Уставни суд је указује да подноси оци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава првенствено заснива ју на чињеници да је поступајући другостепени суд пропустио да оцени навод да је у конкретном случају требало применити привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО, јер је штета проузрокована извршењем кривичног дела.
У том контексту, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци дâ детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Узимајући у обзир да подносилац уставне жалбе првенствено истиче да Апелациони суд у Београду није одговорио на наводе из његове жалбе, Уставни суд указује да је према пракси Европског суда за људска права, у таквој правној ситуацији (приликом оцене да ли образложење судског акта задовољава стандарде правичног суђења) неопходно сагледати да ли је жалбени суд испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке првостепеног суда (видети пресуду у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.).
Полазећи од изнетог, Уставни суд напомиње да су подноси оци уставне жалбе током предметног парничног поступка истица ли да , у конкретном случају , треба применити рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО. Према мишљењу подносилаца уставне жалбе, поступајући судови су требал и да узму у обзир овај привилеговани рок застарелости без обзира на чињеницу што није ни вођен кривични поступак против штетника, а у коме се, поред осталог, утврђује постојање кривичног дела. С тим у вези, Уставни суд указује на свој правни став од 7. јула 2011. године, према коме у случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. ЗОО, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело; прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање; у свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. ЗОО. С обзиром на наведено, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да се спорни догађај десио током 1995. и 1996. године и да су поједини облици нематеријалне штете код подносилаца уставне жалбе настали током 1996. године, а да су он и подне ли тужбу тек 30. јула 2007. године, Уставни суд сматра да је Апелациони суд у Београду дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да су застарела потраживања подносилаца на име накнаде нематеријалне штете, у смислу одредаба члана 376. ЗОО. При томе, треба истаћи чињеницу да наведени другостепени суд није одговорио на навод подносилаца уставне жалбе да ли има места примени привилегованог рока застарелости из члана 377. став 1. ЗОО. Међутим, Уставни суд констатује да наведени пропуст Апелационог суда у Београду није довео у питање правичност предметног парничног поступка, узимајући у обзир то да у конкретном случају није ни вођен кривични поступак против непосредног штетника, те да поступајући судови нису ни могли да пруже подносиоцима уставне жалбе јачу правну заштиту применом одредбе члана 377. став 1. ЗОО.
Такође, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да је требало да се парнични судови у конкретном случају ставе у улогу кривичног суда и утврде да ли је штета причињена извршењем кривичног дела. У том контексту, Уставни суд напомиње да је парнични суд изузетно, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела покрене и оконча кривични поступак, овлашћен да као претходно питање утврди да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, јер кривично дело може да постоји и када је кривични поступак изостао. Ипак, Уставни суд наглашава да се овај изузетак не може применити у случају када се кривични поступак, објективно гледано, могао иницирати, покренути и водити против учиниоца кривичног дела, као што је реч о конкретном случају.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава (Уставни суд је сличан став изразио у Одлуци Уж -3994/2012 од 5. марта 2015. године).
У погледу навода подносилаца уставне жалбе да је оспореном другостепеном пресудом повређено право на накнаду штете, Уставни суд је закључио да подносиоци повреду овог права извод е из навода о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године није повређено право подносилаца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване тврдње о повреди његовог права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме се подносилац позива на повреду начела неповредивости физичког и психичког интегритета у предметном парничном поступку, Уставни суд је оценио да су наводи уставне жалбе о повреди начела зајемченог одредбама члана 25. Устава, ratione materie неспојиви са садржином оспорене другостепене пресуде којом је одлучивано о праву на накнаду нематеријалне штете.
Подносиоци уставне жалбе осим констатације „да су они као припадници националне мањине дискриминисани у односу на друге категорије оштећених лица“, нису навели друге релевантне разлоге о повреди права из члана 36. став 1. Устава. С тим у вези, Уставни суд указује да формално позивање на повреду уставних права и слобода, без истицања релевантних разлога и достављања одговарајућих доказа, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд налази да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је у овој парници повређено право подносилаца на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Ово из разлога што управо пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године представља доказ да су подноси оци има ли и искористи ли правно средство - жалбу о којој је одлучио надлежни законом установљени другостепени суд. При томе, Уставни суд напомиње да право из члана 36. став 2. Устава не гарантује и доношење повољне одлуке за жалиоца ако за тражену инстанциону заштиту није било правног основа.
Коначно, како није нашао да има процесних услова да се упусти у испитивање основаности истакнутих повреда зајемчених права, то се Уставни суд није упуштао ни у испитивање навода о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, пошто се наведеним уставним одредбама не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, тако да до њихове повреде може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем одређеног права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе навод е да су подне ли тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њима извршили припадници означеног Министарства, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован њихов тужбени захтев, пропуштајући да одговори на питање да ли у конкретном случају има места примени тзв. привилегованог рока застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима. Подносиоци даље истичу да су он и као припадни ци националне мањине дискриминисан и у односу на друге категорије оштећених лица, јер су им судови ускратили право на обештећење . Предложили су да Суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Нусрет Куловац из Сарајева и Сакиб Ризвић из Тузле поднели су 30. јула 2007. године Првом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете настале радњама органа тужене. У тужби је, поред осталог, наведено: да су припадници Министарства унутрашњих послова у току 199 5. године тужиоце, када су прешли у Републику Србију, одвели у „логоре“ где су их испитивали и мучили ; да су тужи оци критичном приликом претрпе ли страх, физичке болове, као и душевне болове због повреде права личности, а дошло је и до умањења животн их активности.
Први основни суд у Београду, који је преузео првостепену надлежност за поступање у овој парници, донео је 9. децембра 2010. године пресуду П. 45953/10, којом је: у ставу првом изреке одбио као неосноване тужбен е захтев е тужи лаца којима су тражи ли да им тужена исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених болова, претрпљеног страха и душевних болова (због повреде права личности и умањења животне активности); у ставу другом изреке одбио као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је суд, пре одлучивања о основаности тужбеног захтева, ценио истакнути приговор застарелости потраживања, с обзиром на то да је реч о материјалноправном приговору од кога зависи само право да се захтева испуњење обавезе принудним путем тужбом код суда; да је одредбом члана 376. Закона о облигационим односима прописано да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају за пет година од када је штета настала, док је одредбом члана 361. истог закона прописано да рок застарелости почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе ако законом за поједине случајеве ништа друго није прописано; да субјективни рок застарелости, у том смислу, који се односи на сазнање оштећеног тече у границама објективног рока од пет година, чији почетак се везује за доспелост захтева оштећеног лица; да је рок застарелости потраживања накнаде штете за претрпљене физичке болове и страх, као и претрпљене душевне болове због повреде права личности, почео да тече од дана када су тужиоци напустили прихватне центре (16. јануара 1996. године, односно 10. априла 1996. године), јер су тада тужиоци престали да трпе физичке и душевне болове и страх; да је суд нашао да је њихово потраживање застарело, јер су тужи оци подне ли тужбу 30. јула 2007. године, односно након истека како субјективног, тако и објективног рока застарелости прописаних чланом 376. Закона о облигационим односима .
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио ожалбену првостепену пресуду у делу у коме су одбијени као неосновани тужбени захтеви тужилаца за исплату одговарајућ их новчан их износ а на име накнаде нематеријалне штете због претрпљен их физичких болова, претрпљеног страха и душевних болова због повреде права личности , прихватајући у целини образложење Првог основног суда у Београду према коме су застарела наведена потраживања тужиоца. Првостепена пресуда је укинута у делу у коме је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца за исплату накнаде нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због умањења животне активности и у том делу је предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) , које су од значаја за одлучивање, прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указуј у на повре ду права на правично суђење, Уставни суд је указује да подноси оци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава првенствено заснива ју на чињеници да је поступајући другостепени суд пропустио да оцени навод да је у конкретном случају требало применити привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО, јер је штета проузрокована извршењем кривичног дела.
У том контексту, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци дâ детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Узимајући у обзир да подносилац уставне жалбе првенствено истиче да Апелациони суд у Београду није одговорио на наводе из његове жалбе, Уставни суд указује да је према пракси Европског суда за људска права, у таквој правној ситуацији (приликом оцене да ли образложење судског акта задовољава стандарде правичног суђења) неопходно сагледати да ли је жалбени суд испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке првостепеног суда (видети пресуду у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.).
Полазећи од изнетог, Уставни суд напомиње да су подноси оци уставне жалбе током предметног парничног поступка истица ли да , у конкретном случају , треба применити рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО. Према мишљењу подносилаца уставне жалбе, поступајући судови су требал и да узму у обзир овај привилеговани рок застарелости без обзира на чињеницу што није ни вођен кривични поступак против штетника, а у коме се, поред осталог, утврђује постојање кривичног дела. С тим у вези, Уставни суд указује на свој правни став од 7. јула 2011. године, према коме у случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. ЗОО, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело; прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање; у свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. ЗОО. С обзиром на наведено, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да се спорни догађај десио током 1995. и 1996. године и да су поједини облици нематеријалне штете код подносилаца уставне жалбе настали током 1996. године, а да су он и подне ли тужбу тек 30. јула 2007. године, Уставни суд сматра да је Апелациони суд у Београду дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да су застарела потраживања подносилаца на име накнаде нематеријалне штете, у смислу одредаба члана 376. ЗОО. При томе, треба истаћи чињеницу да наведени другостепени суд није одговорио на навод подносилаца уставне жалбе да ли има места примени привилегованог рока застарелости из члана 377. став 1. ЗОО. Међутим, Уставни суд констатује да наведени пропуст Апелационог суда у Београду није довео у питање правичност предметног парничног поступка, узимајући у обзир то да у конкретном случају није ни вођен кривични поступак против непосредног штетника, те да поступајући судови нису ни могли да пруже подносиоцима уставне жалбе јачу правну заштиту применом одредбе члана 377. став 1. ЗОО.
Такође, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да је требало да се парнични судови у конкретном случају ставе у улогу кривичног суда и утврде да ли је штета причињена извршењем кривичног дела. У том контексту, Уставни суд напомиње да је парнични суд изузетно, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела покрене и оконча кривични поступак, овлашћен да као претходно питање утврди да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, јер кривично дело може да постоји и када је кривични поступак изостао. Ипак, Уставни суд наглашава да се овај изузетак не може применити у случају када се кривични поступак, објективно гледано, могао иницирати, покренути и водити против учиниоца кривичног дела, као што је реч о конкретном случају.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава (Уставни суд је сличан став изразио у Одлуци Уж -3994/2012 од 5. марта 2015. године).
У погледу навода подносилаца уставне жалбе да је оспореном другостепеном пресудом повређено право на накнаду штете, Уставни суд је закључио да подносиоци повреду овог права извод е из навода о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године није повређено право подносилаца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване тврдње о повреди његовог права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме се подносилац позива на повреду начела неповредивости физичког и психичког интегритета у предметном парничном поступку, Уставни суд је оценио да су наводи уставне жалбе о повреди начела зајемченог одредбама члана 25. Устава, ratione materie неспојиви са садржином оспорене другостепене пресуде којом је одлучивано о праву на накнаду нематеријалне штете.
Подносиоци уставне жалбе осим констатације „да су они као припадници националне мањине дискриминисани у односу на друге категорије оштећених лица“, нису навели друге релевантне разлоге о повреди права из члана 36. став 1. Устава. С тим у вези, Уставни суд указује да формално позивање на повреду уставних права и слобода, без истицања релевантних разлога и достављања одговарајућих доказа, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд налази да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је у овој парници повређено право подносилаца на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Ово из разлога што управо пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 4390/11 од 15. маја 2013. године представља доказ да су подноси оци има ли и искористи ли правно средство - жалбу о којој је одлучио надлежни законом установљени другостепени суд. При томе, Уставни суд напомиње да право из члана 36. став 2. Устава не гарантује и доношење повољне одлуке за жалиоца ако за тражену инстанциону заштиту није било правног основа.
Коначно, како није нашао да има процесних услова да се упусти у испитивање основаности истакнутих повреда зајемчених права, то се Уставни суд није упуштао ни у испитивање навода о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, пошто се наведеним уставним одредбама не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, тако да до њихове повреде може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем одређеног права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић