Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Наде Скендеровић из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Наде Скендеровић и утврђује да је решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 3964/13 од 22. марта 2013. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Oдлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Нада Скендеровић из Суботице, преко пуномоћника Светлане Ивошевић, адвоката из Суботице, поднела је Уставном суду, 8. априла 2013. године , уставну жалбу против решења Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 3964/13 од 22. марта 2013. године, због повреде начела о забрани дискриминације и заштите људских и мањинских права из чл. 21. и 22. Устава Републике Србије и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење Управног суда којим је одбачена као недозвољена тужба подноситељке поднета против одлуке Фонда за развој пољопривреде града Суботице о додели средњорочних кредита за подстицање и унапређење пољопривредне производње на територији тог града. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорени акт и „обавеже Фонд за развој пољопривреде Града Суботице да подноситељки накнади штету у висини плаћених трошкова пуномоћника“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт, целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Управни одбор Фонда за развој пољопривреде града Суботице је, на седници одржаној 5. марта 2013. године, донео одлуку број I-42-82/2013 о додели средњорочних кредита за подстицање и унапређење пољопривредне производње на територији тог града у 2013. години. У тачки II одлуке означена су лица којима није одобрен кредит, међу којима и Нада Скендеровић, овде подноситељка уставне жалбе, а у тачки I II је наведено да је одлука коначна. Одлука је достављена подносиоцима захтева за доделу кредита, али не садржи поуку о правном средству.
Против наведене одлуке подноситељка уставне жалбе је 18. марта 2013. године поднела тужбу у управном спору, која је оспореним решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 3964/13 од 22. марта 2013. године одбачена као недозвољена. Имајући у виду одредбе чл. 3, 4. и 5. Закона о управним споровима, чију садржину је навео, Управни суд је оценио да побијана одлука није управни акт против кога се може водити управни спор, због чега је тужба у управном спору недозвољена. Полазећи од изложеног, Управни суд је тужбу одбацио, применом одредбе члана 26. став 1. тачка 2) и став 2. Закона о управним споровима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита.
Одредбама члана 3. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих је предвиђена другачија судска заштита (став 1.); да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (став 2.); да суд у управном спору одлучује и о законитости других коначних појединачних аката када је то законом предвиђено (став 3.); да се одредбе овог закона које се односе на управни акт, примењују и на друге акте против којих се може водити управни спор (став 4.). Одредбама овог закона је, такође, прописано: да је управни акт, у смислу овог закона, појединачни правни акт којим надлежни орган, непосредном применом прописа, решава о одређеном праву или обавези физичког или правног лица, односно друге странке у управној ствари (члан 4.); да је у правна ствар, у смислу овог закона, појединачна неспорна ситуација од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произилази потреба да се будуће понашање странке ауторитативно правно одреди (члан 5.); да ће с удија појединац решењем одбацити тужбу и ако утврди да акт који се тужбом оспорава не представља акт о чијој законитости се одлучује у управном спору (члан 26. став 1. тачка 2)); да а ко судија појединац пропусти да одбаци тужбу из разлога из става 1. овога члана, то ће учинити веће суда (члан 26. став 2.).
Одредбама Закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју („ Службени гласник РС“, бр. 10/13 и 142/14 ) предвиђено је: да су подстицаји средства обезбеђена у буџету Републике Србије, као и средства обезбеђена из других извора који се додељују пољопривредним газдинствима и другим лицима у складу са овим законом у функцији остваривања циљева пољопривредне политике и политике руралног развоја ( члан 2. тачка 8)); да о ргани аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу да утврђују мере подршке за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја за подручје територије аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе и да оснивају правна лица за подршку за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја (ч лан 13. ст. 1. и 3.); да се с редства за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја обезбеђују у буџету аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе и користе се у складу са програмом подршке за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја (ч лан 13. став 4.); да д иректна плаћања обухватају кредитну подршку (члан 14. тачка 4)).
Скупштина општине Суботица је, на седници одржаној 6. јула 2004. године, донела Одлуку о оснивању Фонда за развој пољопривреде општине Суботица, која је измењена одлуком скупштине града Суботице од 17. децембра 2009. године. Сагласно члану 6. одлуке, извори финансирања Фонда су, између осталог, средства обезбеђена у буџету града Суботица, као и средства из буџета Републике Србије и Аутономне покрајине Војводине. Према члану 15. Одлуке, стручне и административне послове ради остваривања циљева и задатака Фонда обављају службе градске управе надлежне за послове пољопривреде и за послове финансија.
5. Подноситељка уставне жалбе указује да јој је оспореним решењем Управног суда, којим је њена тужба одбачена као недозвољена, ускраћено право на судску заштиту и право на правно средство.
Уставни суд је имао у виду да је сврха уставног јемства из члана 36. став 2. Устава у томе да се сваком лицу на кога се односи одлука о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу обезбеди да објективно буде у могућности да против такве одлуке користи прописано, делотворно правно средство.
Уставни суд констатује да је оспореним решењем Управног суда одбачена као недозвољена тужба којом је подноситељка уставне жалбе побијала одлуку Фонда за развој пољопривреде града Суботице о додели кредита за подстицање и унапређење пољопривредне производње на територији тог града. Уставни суд, такође, констатује да наведена одлука Фонда не садржи поуку о правном средству, али да је од стране доносиоца акта означена као коначна.
Уставни суд указује да је одредбама важећег Закона о управним споровима предмет управног спора постављен знатно шире него одредбама претходног Закона о управним споровима, према коме је предмет управног спора био само управни акт (члан 6. став 1.). Међутим, одредбом члана 198. став 2. Устава утврђено је да законитост свих коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Тако је већ сам Устав као предмет управног спора одредио сваки коначан решавајући правни акт који не ужива неку другу судску заштиту. Уставни суд констатује да се појединачни акти, којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу и против којих није изричито предвиђен ниједан други облик судске заштите, могу побијати у управном спору пред Управним судом, применом одредаба члана 3. новог Закона о управним споровима, а на подлози става 2. члана 198. Устава. Полазећи од наведеног, а имајући у виду наведене одредбе Закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју о праву на подстицај у виду кредитне подршке, Уставни суд оцењује уставноправно неприхватљивом оцену Управног суда дату у образложењу оспореног решења да је предметна тужба подноситељке недозвољена, будући да побијана одлука није управни акт против кога се може водити управни спор у смислу одредаба Закона о управним споровима.
Имајући у виду да је подноситељка уставне жалбе правну заштиту остваривала непосредно у управном спору, јер је побијана одлука означена као коначна, Уставни суд је оценио да је Управни суд, одбацивањем тужбе као недозвољене, повредио право подноситељке уставне жалбе на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је уставну жалбу усвојио и утврдио да је оспореним решењем Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 3964/13 од 22. марта 2013. године подноситељки уставне жалбе повређено означено уставно право.
С обзиром на то да је утврдио повреду права на правно средство, Уставни суд није разматрао уставну жалбу са становишта начела о забрани дискриминације и заштити људских права из чл. 21. и 22. Устава.
6. Уставни суд констатује да је подноситељка предложила да Уставни суд поништи оспорено решење Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 3964/13 од 22. марта 2013. године и „обавеже Фонд за развој пољопривреде Града Суботице да подноситељки накнади штету у висини плаћених трошкова пуномоћника“.
Уставни суд указује да се штетне последице учињене повреде Уставом зајемчених права, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, могу отклонити, између осталог, поништајем оспореног акта, уколико Суд утврди да је истим подносиоцу повређено неко Уставом зајемчено право. Међутим, како је у конкретном случају тужбом у управном спору оспоравана законитост одлуке којом је у 2013. години извршена додела подстицајних кредита у области пољопривредне производње, то се поништајем оспореног акта не би могле отклонити штетне последице учињене повреде права.
Уставни суд је оценио да се правично задовољење подноси тељке уставне жалбе због констатоване повреде права може остварити објављивањем ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, те је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке .
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић