Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Олге Стоичков из Босилеграда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Олге Стоичков и утврђује да су у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Врању у предмету И. 2445/12 повређена права подноситељке уставне жалбе на правно средство и на имовину, зајемчена чланом 36. став 2. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Основном суду у Врању да закључак о окончању извршног поступка достави извршном повериоцу.
О б р а з л о ж е њ е
1. Олга Стоичков из Босилеграда поднела је, 20. маја и 2. децембра 2013. године , Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије , у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Врању у предмету И. 2445/12.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је неизвршењем решења о извршењу Основног суда у Врању И. 2445/12 од 27. фебруара 2013. године, донетог на основу правноснажне и извршне пресуде због пропуштања Општинског суда у Босилеграду П1. 98/08 од 5. маја 2008. године, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, као и право на имовину. Предложила је да Уставни суд наложи „надлежним државним органима да спроведу решење о извршењу ради остварења новчаног потраживања“. Захтев за накнаду нематеријалне штете није истакла.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли јe у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Врању И. 2445/12 и допис Народне банке Србије број IX/1404/2/15 од 21. јула 2015. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе, у својству извршног повериоца, поднела је 24. септембра 2012. године Основном суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника „Јумко“ АД из Врања, и то пленидбом новчаних средстава извршног дужника и њиховим преносом на рачун извршног повериоца. Предлог је поднет на основу правноснажне и извршне пресуде због пропуштања Општинског суда у Босилеграду П1. 98/08 од 5. маја 2008. године, којом је обавезан тужени „Јумко“ АД из Врања да тужиљи Олги Стоичков на основу споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада број 17288 исплати износ од 96.845,64 динара.
Поступајући по налогу Основног суда у Врању од 14. децембра 2012. године, извршни поверилац је 26. фебруара 2013. године уредила предлог за извршење. Основни суд у Врању је решењем И. 2445/12 од 27. фебруара 2013. године усвојио предлог за извршење. Наведено решење достављено је Народној банци Србије – Одељењу за принудну наплату Крагујевац 12. априла 2013. године, са налогом да спроведе извршење.
Основни суд у Врању је 12. априла 2013. године донео закључак којим је констатовао да је у „предмету И. 2445/12 извршење проведено и да предмет треба развести као решен“, а 9. маја 2014. године је донет закључак у коме је констатовано да је предмет завршен и да га треба архивирати. У списима предмета не постоји израђен отправак одлуке о закључењу извршног поступка, нити доказ да је таква одлука достављена подноситељки уставне жалбе, као извршном повериоцу.
Дописом Народне банке број IX/1404/2/15 од 21. јула 2015. године, Уставни суд је обавештен да је решење Основног суда у Врању И. 2445/12 од 27. фебруара 2013. године примљено у Народној бан ци Србије - Одељење за пријем, контролу и унос основа и налога у Крагујевцу, 12. априла 2013. године, али да до 21. јула 2015. године није извршено због недостатка средстава на текућим рачунима извршног дужника.
4. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд најпре констатује да је у конкретном случају подноситељка уставне жалбе поднела 24. септембра 2012. године Основном суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника „Јумко“ АД из Врања, и то пленидбом новчаних средстава извршног дужника и њиховим преносом на рачун извршног повериоца, а на основу правноснажне и извршне пресуде због пропуштања Општинског суда у Босилеграду П1. 98/08 од 5. маја 2008. године. Основни суд у Врању је решењем И. 2445/12 од 27. фебруара 2012. године усвојио уређени предлог за извршење и наложио Народној банци Србије – Одељењу за принудну наплату Крагујевац да спроведе решење о извршењу. Међутим, предмет овог извршног поступка је архивиран након доношења закључка (врста службене белешке) И. 2445/12 од 12. априла 2013. године, којим је констатовано да је извршење наводно спроведено, иако извршни поверилац није намирила своје потраживање утврђено правноснажном и извршном пресудом. Наведени закључак није израђен у писаној форми као судска одлука, нити је достављен подноситељки као извршном повериоцу.
Одредбом члана 77. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11, 109/13-Одлука УС и 55/14 ) прописано је да се по намирењу извршног повериоца доноси одлука о закључењу извршног поступка. Уставни суд указује да се, имајући у виду да је предметни извршни поступак окончан доношењем закључка „због намирења извршног повериоца“, у конкретном случају аналогно може применити раније заузет став овог суда да се против решења о обустави извршног поступка може поднети приговор, а сходном применом члана 399. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано (видети Решење Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године). Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је, у конкретном случају, оспорени извршни поступак окончан доношењем закључка, а предмет архивиран, иако извршни поверилац није намирила своје потраживање, нити јој је закључак о окончању поступка достављен. У том смислу, Уставни суд оцењује да је подноситељки уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против наведеног закључка изјави приговор већу првостепеног суда, с обзиром на то да је тим актом у конкретном случају коначно одлучено о њеном (материјалном) праву да намири своје потраживање.
На основу изложеног, Уставни суд налази да је наведеним неправилним радом Основног суда у Врању, односно недостављањем закључка којим се извршни поступак окончава, подноситељки уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд сматра да архивирање предмета у коме извршни суд није спровео извршење одређено у корист подноситељке уставне жалбе, представља и повреду права подноситељке на мирно уживање имовине стечене признатим потраживањем, утврђеним правоснажном пресудом, које је зајемчено чланом 58. став 1. Устава. С обзиром на то да приликом одлучивања у поступку по уставној жалби Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, треба истаћи и став Европског суда за људска права по коме пропуст државе да изврши правоснажну пресуду или другу извршну исправу изречену у корист подносиоца представке представља мешање у његово право на мирно уживање имовине.
Уставни суд указује да је истоветан став заузео у својој Одлуци Уж-6242/2013 од 24. септембра 2013. године.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у првом делу тачке 1. изреке усвојио уставну жалбу.
5. Имајући у виду захтев подноситељке постављен у уставној жалби, те чињеницу да је оспорени извршни поступак окончан услед архивирања списа предмета, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде права, наложио Основном суду у Врању да закључак о окончању поступка, као писмени отправак одлуке, достави подноситељки уставне жалбе како би она против овог акта могла да изјави приговор. С обзиром на то да подноситељки уставне жалбе није достављен закључак којим се поступак окончава, Уставни суд констатује да подноситељка не сме сносити штетне последице неправилног рада суда, те стога подноситељка, у року од пет радних дана од пријема отправка закључка, може изјавити приговор против тог акта. Одлучујући о начину отклањања последица учињене повреде права, Уставни суд је, такође, имао у виду да је у другим предметима у којима су подносиоци уставних жалби били у битно сличној правној и чињеничној ситуацији као подноситељка уставне жалбе (видети нпр. одлуке Уж-5878/2011 и Уж- 5938/2011, обе од 8. маја 2014. године, објављене на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs), налагао надлежном суду да оконча поступак, али да у конкретном случају то није могуће, с обзиром на то да је предметни поступак формално окончан.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је извршни поступак чије се трајање оспорава, започет подношењем предлога за извршење 24. септембра 2012. године а окончан доношењем неотправљеног закључка Основног суда у Врању И. 2445/12 од 12. априла 2013. године, формално трајао мање од шест месеци. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да, без обзира на то што је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом се објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати утемељеним уставноправним разлозима за тврдњу о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да подноситељка уставне жалбе није навела уставноправне разлоге, нити пружила доказе, који би се могли довести у везу са тврдњом да јој је у оспореном извршном поступку повређено наведено право.
Полазећи од свега изложеног, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , као у другом делу тачке 1. изреке .
7. У складу са изнетим, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић