Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Игора Несторовића из Лукомира, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Игора Несторовића и утврђује да je у поступку по жалби против решења Вишег суда у Прокупљу К в. 184/14 од 24. новембра 201 4. године, у коме је донето оспорено решење Апелационог суда у Нишу Кж2. 1009/14 од 28. новембра 201 4. године, повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Игор Несторовић из Лукомира је , 26. децембра 2014. године, преко пуномоћника Горана Тодоровића, адвоката из Прокупља, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 1009/14 од 28. новембра 2014. године, због повреде права из члана 30. став 3 . и члана 34. ст. 3. и 4. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да је „иако је чланом 30. став 3. Устава прописано да се одлука о жалби на притвор доноси и доставља притворенику у року од 48 часова, Апелациони суд одлуку којом је одбио жалбу браниоца окривљеног на решење Вишег суда у Прокупљу Кв. 184/14 од 24. новембра 2014. године, по наводима из решења донео 28. новембра 2014.године, а притворенику је достављено решење тек 1. децембра 2014. године“;
- да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, јер је Апелациони суд у Нишу у образложењу оспореног решења навео „и на тај начин нанео повреду оштећеној малолетној М.Н. у виду дефлорације девичњака“, из чега подносилац закључује да „Апелациони суд утврђује да је осумњичени нанео повреду оштећеној у поступку утврђивања притвора“;
- да му је повређено право из члана 34. став 4. Устава, јер је према њему „два пута одређен притвор по истом предлогу и суд је два пута одлучивао о истој ствари“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и право на накнаду нематеријалне штете, као и трошкове поступка пред Судом.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења , другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Прокупљу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца се у време подношења уставне жалбе водио поступак пред Вишим јавним тужилаштвом у Прокупљу предмету Кти. 27/14, због постојања основа сумње да је извршио кривично дело обљуба са дететом из члана 180. став 1. Кривичног законика.
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Прокупљу Кпп. 24/14 од 6. новембра 2014. године је према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Прокупљу је 21. новембра 2014. године донео решење Кпп. 24/14 којим је према подносиоцу уставне жалбе укинуо притвор и подносилац је истог дана пуштен на слободу. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, истакнуто, да „из прибављеног налаза и мишљења Завода за судску медицину у Нишу број ... од ... нужно произлази да је степен сумње да је осумњичени починио кривично дело из члана 180. став 1. Кривичног законика у знатној мери опало“.
Више јавно тужилаштво у Прокупљу је 21. новембра 2014. године изјавило жалбу против решења о укидању притвора судије за претходни поступак Вишег суда у Прокупљу Кпп. 24/14 од 21. новембра 2014. године.
Виши суд у Прокупљу је 24. новембра 2014. године донео решење Кв. 184/14 којим је уважио изјављену жалбу Вишег јавног тужилаштва у Прокупљу, преиначио решење судије за претходни поступак Вишег суда у Прокупљу Кпп. 24/14 од 21. новембра 2014. године и према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор у трајању до 30 дана који ће му се рачунати од дана и часа лишења слободе, а на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. Подносилац уставне жалбе је исти дан (24. новембар 2014. године) лишен слободе по наведеном решењу.
Против решења о одређивању притвора је бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјавио жалбу која је у Вишем суду у Прокупљу примљена 25. новембра 2014. године.
Виши суд у Прокупљу је изјављену жалбу и списе предмета послао Апелационом суду у Нишу на одлучивање 27. новембра 2014. године.
Апелациони суд у Нишу је 28. новембра 2014. године донео оспорено решење Кж2. 1009/14, којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе као неосновану. У образложењу оспорене другостепене одлуке је, поред осталог, наведено: да је „супротно изнетим жалбеним наводима, правилно првостепени суд одлучујући у смислу одредбе члана 211. ст ав 1. тач ка 4 ) Законика о кривичном поступку одредио притвор осумњиченом Игору Несторовићу у трајању од 30 дана, о чему је дао довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата и овај суд“; да је „осумњиченом Игору Несторовићу стављено на терет извршење кривичног дела обљуба са дететом из члана 180. ст ав 1. Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора преко десет година, а осим тога одређивање притвора по овом основу оправдано је и због начина извршења предметног кривичног дела и тежине последице настале извршењем истог, који су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“; да је „осумњичени Игор Несторовић основано сумњив да је критичном приликом извршио обљубу или са њом изједначен чин са дететом, на тај начин што је своје трогодишње дете, оштећену малолетну М.Н, након што је узео од своје супруге Д.Н. која је напустила брачну заједницу и поднела тужбу за развод брака, како би боравила код њега заједно са старијом браћом М.Н. и А.Н. од 12. октобра 2014. године до 19. октобра 2014. године, исту грлио и љубио по телу и полном органу, а такође и додиривао је прстима по полном органу и на тај начин нанео повреду оштећеној малолетној М.Н. у виду дефлорације девичњака“; да су „наведене околности, при чињеници да осумњичени Игор Несторовић живи у средини, односно у селу Лукомир, које представља малу средину у којој се готово сви познају и где је након сазнања за критични догађај створено велико узнемирење јавности, не само само у селу Лукомир где живи осумњичени, већ на целој територији Републике Србије, с обзиром на медијску пажњу и које узнемирење јавности у међувремену није опало“; да би „стога задржавањем осумњиченог у притвору била избегнута могућност ометања поступка и угрожавање правичног вођења кривичног поступка, о чему је првостепени суд дао потпуне, правилне и на закону засноване разлоге, које у свему прихвата и овај суд, па се жалбени наводи браниоца осумњиченог Игора Несторовића, за другачије закључивање, показују неоснованим“.
Списи предмета су заједно са одлуком по жалби на решење о одређивању притвора враћени Вишем суду у Прокупљу 1. децембра 2014. године.
Оспорено другостепено решење је подносилац уставне жалбе примио 1. децембра 2014. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда и да н ико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, те да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. ст. 3. и 4.).
Одредбама члана 214. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се притвор у истрази може се одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.); да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (став 4).
Према одредби члана 201. став 2. ЗКП дужност је свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору.
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
5. Уставни суд, пре свега, истиче да одредба члана 30. став 3. Устава, поред осталог, гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 24. новембра 2014. Године, на основу решења Вишег суда у Прокупљу Кв. 184/14 од 24. новембра 2014. године. Такође, Уставни суд је утврдио да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, преко браниоца изјавио жалбу на решење којим му је одређен притвор, да је Виши суд у Прокупљу изјављену жалбу примио 25. новембра 2014. године, а да је Апелациони суд у Нишу оспореним решењем о жалби одлучио 28. новембра 2014. године. Коначно, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење подносиоцу уставне жалбе уручено 1. децембра 2014. године.
Уставни суд је, следом изнетог, оценио да о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, на решење о одређивању притвора Вишег суда у Прокупљу није одлучено у року од 48 часова, нити је одлука о жалби достављена подносиоцу у року од 48 сати, како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава.
Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу повређено право утврђено у члану 30. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим подносилац у односу на оспорено решењ е истиче повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је оценио да из садржине оспорен ог решења неспорно произлази да суд није изне о тврдњу да је подносилац извршио кривичн о дел о кој е је предмет кривичног поступка, а наводи подносиоца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
У односу на истакнуту повреду права из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд констатује да се наведено право не може довести у правну и логичку везу са решењем којим је према подносиоцу правноснажно одређен притвор.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 44. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, између осталих, заузео у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић