Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Mилан Марковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миjaјла Радовановића из Сувог Дола, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миjајла Радовановића изјављена против решења Основног суда у Пожаревцу - Судска јединица у Жагубици И. 5066/10 од 2 8. марта 2013. године и решења Основног суда у Пожаревцу - Судска јединица Петровац на Млави ИПВ(И). 187/13 од 25. јуна 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миjајло Радовановић из Сувог Дола поднео је, 24. јула 2013. године , Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Пожаревцу - Судска јединица у Жагубици И. 5066/10 од 28. марта 2013. године и решења Основног суда у Пожаревцу - Судска јединица Петровац на Млави ИПВ(И). 187/13 од 25. јуна 2013. године , због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је подносиоцу решењем Општинског суда у Жагубици Р. 71/96 од 28. новембра 1996. године утврђена накнада за одузето пољопривредно земљиште на терет ЗЗ Суви До, у смислу Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа; да је подносилац део дуга са обрачунатом законском затезном каматом наплатио у стечајном поступку који се водио против ЗЗ Суви До; да је за наплату преосталог дуга подносилац покренуо извршни поступак против извршног дужника Општине Жагубица; да је у изршни суд поступио супротно начелу формалног легалитета, јер је подносиоцу досуђен главни дуг у ратама и камата у висини раста цена на мало , супротно садржини извршне исправе; да је дошло до ретроактивне примене члана 12б Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта на његово утврђено потраживање; да је у крајњем случају њему требало да припадне законска затезна камата до 31. децембра 1998. године, а од тог датума је требало да се обрачунава камата у висини раста цена на мало.
Предлажио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена судска решења.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Жагубици је решењем Р. 71/96 од 28. новембра 1996. године Михајлу Радовановићу, овде подносиоцу уставне жалбе, и другим предлагачима, утврдио накнаду за одузето пољопривредно земљиште на терет ЗЗ Суви До, у смислу основног текста Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа (у даљем тексту: Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта ) . Такође, наведеним решењем је утврђено плаћање законске затезне камате на досуђени новчани износ, од дана истека париционог рока па до коначне исплате.
У стечајном поступку који се водио над стечајним дужником ЗЗ Суви До у предмету Трговинског суда у Пожаревцу Ст. 2095/01 исплаћен је део дуга подносиоцу уставне жалбе, са обрачунатом законском затезном каматом.
Након тога, за преостали део дуга из решења Општинског суда у Жагубици Р. 71/96 од 28. новембра 1996. године, подносилац уставне жалбе је као, извршни поверилац, поднео предлог за извршење 8. маја 2008. године Општинском суду у Жагубици против извршног дужника Општине Жагубица, као супсидиј ерног дужника, ради намирења преосталог главног дуга, са обрачунатом законском затезном каматом.
Основни суд у Пожаревцу - Судска јединица у Жагубици је оспореним решењем И. 5066/10 од 28. марта 2013. године одредио извршење, ради наплате означених доспелих рата, са каматом у висини раста цена на мало, док је одбио предлог за извршење за наплату до траженог одређеног новчаног износа са законском затезном каматом.
Основни суд у Пожаревцу - Судска јединица Петровац на Млави је оспореним решењем ИПВ(И). 187/13 од 25. јуна 2013. године одбио као неосноване приговоре извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, и извршног дужника и потврдио првостепено решење. У образложењу овог решења је наведено: да је првостепени суд правилно одредио датуме доспелости за сваку појединачну рату у складу са одредбама Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта и њену висину, са каматом у висини раста цена на мало; да је наведеним законом изричито прописано да се на доспеле обавезе из става 1. овог члана плаћа камата у висини раста цена на мало, према последњим објављеним подацима републичког органа надлежног за послове статистике, а не законска затезна камата.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима (члан 36. став 1.).
Чланом 12. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа ("Службени гласник РС", бр. 18/91 и 20/92) је прописано: да у случају кад ранијем сопственику по одредбама овог закона припада право на новчану накнаду за одузето земљиште, исплата накнаде пада на терет организације која користи земљиште у моменту одређивања накнаде (став 1.); да ће у случају кад организација није у могућности да исплати новчану накнаду из ст. 1. и 2. овог члана, обавезу исплате те накнаде извршити општина, а ако и она то није у могућности, ову обавезу извршиће Република Србија (став 3.).
Одредбом члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа ("Службени гласник РС", број 42/98), после члана 12. основног Закона додат је, између осталог, члан 12б којим је прописано: да се, у случају кад је висину новчане накнаде утврдио надлежни суд, накнада плаћа у једнаким тромесечним ратама, у року од десет година, почев од истека године дана од дана правоснажности судске одлуке (став 1.); да се на доспеле обавезе из става 1. овог члана плаћа камата у висини раста цена на мало, према последњим објављеним подацима републичког органа надлежног за послове статистике (став 3.). Одредбом члана 3. поменутог Закона о изменама и допунама Закона прописано је да ће се обавезе плаћања новчане накнаде доспеле до дана ступања на снагу овог закона извршити у складу са чланом 2. овог закона, почев од 1. јануара 1999. године.
Одредбом члана 8. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", бр. 31/11 и 99/11) (у даљем тексту: ЗИО) прописано је да је суд дужан да донесе решење о извршењу када су за то испуњени услови одређени законом.
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца односе на произвољну примену материјалног права у оспореним решењима до које је, по мишљењу подносиоца, дошло ретроактивном применом члана 12б Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта на његово потраживање утврђено решењем које је постало правноснажно и извршно 1996. године, да је извршни суд повредио начело формаланог легалитета тиме што је, супротно извршној исправи , врш ио обрачун камате у висини раста цена на мало и обрачун дуга у ратама, те да је у крајањем случају њему требало да припадне законска затезна камата до 31. децембра 1998. године, а од тог датума би требало да тече камата у висини раста цена на мало. У вези са тим, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо-виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога у уставној жалби, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, тај суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.
Уставни суд сматра да се члан 12б Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта несумњиво примењује, почев од 1. јануара 1999. године, на све обавезе плаћања новчане накнаде, укључујући и оне које су доспеле до дана ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе 2008. године покренуо поступак принудног намирења свог потраживања - накнаде за одузето земљиште, када су већ биле на снази одредбе члана 12б наведеног закона, то је подносиоцу на доспелу обавезу накнаде у извршном поступку исплаћен дуг у ратама, као и камата у висини раста цена на мало. Како је намирење предметне накнаде вршено за време важења одредаба члана 12б Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, то се не може говорити о његовој ретроактивној примени. Поред тога, законодавац је управо у циљу заштите интереса лица којима се плаћа новчана накнада за одузето земљиште, те имајући у виду антиинфлаторну функцију камате, новелираним одредбама поменутог закона предвидео да се камата обрачунава у висини раста цена на мало и плаћа на сваку доспелу тромесечну рату, и то почев од правноснажности судске одлуке па до доспелости конкретне рате, а не од дана када је дужник пао у доцњу. Ово стога, што се у конкретном случају не ради о камати коју дужник плаћа због задоцњења у испуњењу своје обавезе и која представља одређени вид санкције због неиспуњења обавезе у року, већ о камати која је установљена ради очувања реалне вредности новца, јер се накнада исплаћује у ратама у периоду који може да траје и неколико година.
У вези посебне тврдње подносиоца уставне жалбе да је извршни суд повредио начело фомалног легалитета јер је принудно намирење одређено супротно садржини извршне исправе, Уставни суд указује да одредбе члана 12б Закона о начину и условима признавања пра ва и враћању земљишта, којима су прописан и начин исплате доспеле и утврђене новчане накн аде за одузето земљиште и висина камате на доспеле обавезе, представљају lex specialis у односу на одредбе ЗИО, које су биле на снази у време одређења извршења, па и у односу на члан 8. овог процесног закона, који прописује начело формалног легалитета. Евентуална ограничења имовинских права поверилаца утврђених правноснажним судским одлукама, која су прописана одредбама чл. 2. и 3. Закона о изменама и допунама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, могу се испитивати једино у поступку оцене њихове уставности.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да суштински није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у предметном извршном поступку.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе указао на неуједначену праксу судова у погледу накнаде за одузето земљиште. У вези са тим, подносилац уставне жалбе је доставио правноснажно решење Вишег суда у Пожаревцу Гж. 765/11 од 18. јула 2011. године којим је обијен као неоснован приговор извршног дужника Општине Жагубица, и утврђено да се извршном повериоцу досуди новчана накнада за одузето земљиште онако како гласи у извршној исправи, у смислу начела формалног легалитета, а да примена члана 12б Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта представља само разлог за измену извршне исправе.
Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе као доказ о различитом поступању судова указао на само једну судску одлуку, Уставни суд сматра да се још увек не може говорити о „дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси “, а имајући у виду да је и судска пракса Европског суда за људска права заузела начелан став да је „постојање супротних судских одлука стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити и у оквиру истог суда и то се само по себи не може сматрати повредом људског права супротно Конвенцији“ (видети: пресуду Европског суда за људска права у случају Santos Pinto против Португала, број 39005/04, од 20. маја 2008. године, пасус 41.) . Захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те једна потенцијално различита одлука не мора увек бити разлог да се утврди постојање повреде права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење , зајемченог чланом 32. став 1. Устава. Овакав став Уставни суд је заузео у више донетих решења: Уж-4911/2011 од 11. јула 2014. године, Уж -1210/2011 од 3. јула 2014. године, Уж-808/2012 од 23. јануара 2014. године и др. (видети интернет страницу: www.ustavni.sud.rs).
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да оспореним решењима Основног суда у Пожаревцу - Судска јединица у Жагубици И. 5066/ 10 од 28. марта 2013. године и ИПВ(И). 187/13 од 25. јуна 2013. године Основног суда у Пожаревцу - Судска јединица Петровац на Млави подносиоцу уставне жалбе нису пов ређена права на правично суђење и на ј еднаку заштиту права, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС).
7. Подносилац уставне жалбе наводе о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава заснива на идентичним разлозима које је истицаo у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, а који су разматрани у претходном делу образложења, због чега Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта наведеног уставног права.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић