Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж. В . из Крагујевца , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ж. В . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 12/14 од 15. јануара 2014. године и решења Апелационог суда у Београду–Посебно одељење Кж2.По1. 36/14 од 3. фебруара 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. В . из Крагујевца је , 7. марта 201 4. године, преко пуномоћника С. С , адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 12/14 од 15. јануара 2014. године и решења Апелационог суда у Београду–Посебно одељење Кж2.По1. 36/14 од 3. фебруара 2014. године, као и „одлуке првостепеног претресног већа број 249/10 од 13. фебруара 2014. године и кривичног поступка који се води пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење К.По1. 249/10“, због повреде права из члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да му је оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 12/14 од 15. јануара 2014. године и Апелационог суда у Београду–Посебно одељење Кж2.По1. 36/14 од 3. фебруара 2014. године притвор продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку. Подносилац сматра да више ни један од разлога због којих му је притвор продужен не стоји и посебно истиче:
У односу на притворски разлог из тачке 1) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку:
- да „све до јесени 2013. године., дакле током четири године трајања притвора за Ж. В, кривичнованпретресно веће никада није дало ниједан аргумент који би превазилазио парафразу оптужнице“;
- да је „кривичнованпретресно веће током четири године, понављало дословце један исти аргумент приликом оцене да ли још увек стоје разлози за даље трајање притвора“, цитирајући поједине делове решења о продужењу притвора која су донета пре овде оспорених решења;
- да „ни Европски суд за људска права ни Уставни суд Републике Србије не прихватају да се у односу на опасност од бекства, судови користе истим, идентичним и уопштеним аргументима ... као разлоге за даље трајање – продужење притвора“.
У односу на притворски разлог из тачке 3) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку:
- да „суд мора водити рачуна о индивидуализацији разлога према сваком од окривљених, што побијано решење не садржи“, односно да „у побијаном решењу нису индивидуално одређени разлози у односу на окривљеног Ж. В . на којима почива уверење суда да би он, уколико би се нашао на слободи у кратком периоду поновио кривично дело“;
- да „није правилно оцењена чињеница да је окривљени Ж. В . слободе лишен 15. октобра 2009. године, од када му се рачуна притвор, дакле пре више од четири године и два месеца, те да у односу на протек времена и чињеницу да раније није осуђиван, овај разлог губи смисао који му је законодавац у новелираном Законику о кривичном поступку придао“, односно да је „првостепени суд овај разлог свео на апстрактну могућност“;
- да је смисао одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку у томе да се притвор одређује и продужава када постоји опасност да се у кратком року, практично одмах након извршења основног кривичног дела, понови кривично дело“, а да „такве околности не постоје у односу на окривљеног Ж. В, нити првостепени суд указује на такве околности“, што све „доведено у везу са чињеницом да окривљени Ж . В . није раније осуђиван ... представља изигравање смисла законске одредбе из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку и није основано“ .
У односу на притворски разлог из тачке 4) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку:
- да је наведени законски основ - узнемирење јавности „и даље у знатној мери контраверзан“;
- да је „услед протека времена од више од четири године од лишења слободе окривљеног Ж. В . овај разлог изгубио на основаности“ , цитирајући делове решења Апелационог суда у Београду која су донета у другим предметима;
- да „у конкретном случају побијано решење не садржи разлоге о напред наведеним, одлучним чињеницама, затим ни о томе у ком смислу би укидање овог разлога за продужење притвора могло угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“.
Подносилац сматра да му је повређено „право на једнаку правну заштиту са свим другим оптуженима са исте оптужнице, јер Апелациони суд у својој одлуци Кж2.По1. 36/14 од 3. фебруара 2014. године прави незакониту и правно неутемељену дискриминацију између саоптужених, стављајући у први план својство окривљених према оптужници“, односно јер „Апелациони суд заснива своју одлуку о продужењу притвора према Ж. В . (уз истовремено укидање притвора према саоптуженом М.Ц.) на критеријуму који у Законику о кривичном поступку не постоји. Додаје да „суд продужава притвор Ж . В . из разлога што је овај у оптужници означен као организатор, док М.Ц. одређује кућни притвор, зато што је овај оптужен да је члан групе“. Подносилац додаје да „не постоји правни основ на основу кога се може једном лицу продужити притвор (односно одбити примена блаже мере) само због тога што је он организатор, а саоптуженом дозволити кућни притвор зато што је само члан организоване криминалне групе“. Подносилац закључује да с у стекли „апсолутно сви услови“ за замену мере притвора блажом мером.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да је „ решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 36/14 од 3. фебруара 2014. године и решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 12/14 од 15. јануара 2014. године, подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду – Посебно одељење , те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење се против подносиоца и других лица води кривични поступак у предмету К.По1. 249/10, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 17/09 од 12. априла 2010. године.
Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази главног претреса.
Из одговора Вишег суда у Београду произлази да је у периоду од јануара 2012. (када је промењен председник судећег већа) до 24. јуна 2014. године (када је дат одговор на уставну жалбу) главни претрес заказан 123 пута.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (7. март 201 4. године) налазио у притвору четири године и и скоро пет месеци, рачунајући од 15. октобра 20 09. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.П. 39/09 од 17. октобра 20 09. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, и током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе (и окривљеном М.Ц.) продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 12/14 од 15. јануара 201 4. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 60 дана.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 36/14 од 3. фебруара 201 4. године су, у ставу првом изреке, одбијене као неоснован е жалб е брани лаца подносиоца уставне жалбе, изјављен е против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 12/14 од 15. јануара 201 4. године. У ставу другом изреке наведеног решења је, поред осталог, преиначено првостепено решење у односу на окривљеног М.Ц. тако што је према њему мера притвора замењена мером забране напуштања стана.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је нашао да су „жалбе бранилаца оптуженог Ж. В . неосноване, а да је жалба браниоца оптуженог М.Ц. основана “.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено:
- да је подносилац уставне жалбе „оправдано сумњив да је заједно са Д.Ш. и Г.С. организовао криминалну групу која је деловала у међународним размерама, у циљу продаје дроге, те да постоји оправдана сумња да је ова криминална група остварила добит од више десетина милиона еура од продаје опојне дроге, а да највећи део тог новца до сада није пронађен, што упућује на закључак да је предметни новац и даље доступан како оптуженом Д.Ш, тако и његовим блиским сарадницима, посебно имајући у виду да се оптужени Д.Ш. и део припадника ове криминалне групе више година налазе у бекству и да би оптужени Ж. В . овај новац могао искор истити за бекство и скривање од државних органа Републике Србије, ради избегавања кривичног гоњења за кривична дела за која је законом прописана висока казна затвора“;
- да „ околност да постоји оправдана сумња да је ова криминална група за потребе свог рада и деловања својим припадницима стављала на располагање фалсификоване путне исправе, ради лакшег и конспиративнијег преласка државних граница земаља у којима је група деловала, а што je, према наводима оптужнице, био један од начина на који је ова функционисала, што потврђују искази сведока сарадника Р.А. и Н.Ј, а што су у својим признањима о кривици потврдили сада осуђени М.К, Д.Л. и Б.Л, несумњиво представљају, по правилној оцени првостепеног суда, околности које указују на опасност од бекства оптуженог Ж . В, уколико би се притвор према њему укинуо и он пустио на слободу“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да „околност да је оптужени Ж. В . оправдано сумњив да је заједно са оптуженима Д.Ш. и Г.С. организовао криминалну групу која је постојала и деловала дуже време и да је исти оправдано сумњив да je у дужем временском периоду од почетка 2008. године до 15. октобра 2009. године, по унапред утврђеној улози, предузео већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. Кривичног законика, ангажовањем већег броја лица на територији западне Европе, исказујући на тај начин нарочиту упорност у свом деловању, као и околност да су оптужени Д.Ш. и Г.С. за које постоји оправдана сумња да су такође организатори ове криминалне групе и даље на слободи, несумњиво представљају, по правилној оцени првостепеног суда, околности које, као особите, указују да ће оптужени Ж . В . у кратком временском периоду поновити истородно кривично дело уколико би се притвор према њему укинуо и он пустио на слободу“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено:
- да је подносилац уставне жалбе „оправдано сумњив да је кривично дело неовлашћене производње и стављања у промет опојник дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора преко 10 година, починио у оквиру криминалне групе за коју постоји оправдана сумња да ју је организовао заједно са оптуженима Д.Ш. и Г.С. који се налазе у бекству и нису доступни државним органима Републике Србије, која криминална група је деловала у међународним размерама и бавила се прекоокеанским траспортом дроге у количини од 5.800 килограма кокаина, чистоће од 74% до 97%, чија је вредност на илегалном тржишту изузетно велика и која као таква може угрозити живот и здравље великог броја људи;
- да „околност да је код једног од припадника групе, и то Д.Л. који је правноснажном пресудом првостепеног суда на основу споразума о признању кривичног дела оглашен кривим, дана 20. октобра 2009. године пронађен новац у износу од 544.430 евра, за који постоји оправдана сумња да је прибављен продајом опојне дроге у питању, околност да су вештачењем на новчаницама изоловане честице кокаина, а да постоји оправдана сумња да су од тог новца плаћани трошкови у циљу функционисања криминалне групе, дакле, овакав начин извршења предметног кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у везиса ставом 1. Кривичног законика за које је оптужени Ж. В . оправдано сумњив да га је починио је довео до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“.
Коначно, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је у образложењу оспореног решења посебно истакао и да је „руковођен изнетим разлозима“ као неосноване оценио предлог е „браниоца оптуженог Ж. В . да се мера притвора према овом оптуженом замени мером забране напуштања стана ... будући да се, по оцени овога суда, присуство оптуженог Ж . В . ради несметаног вођења кривичног поступка за сада може обезбедити само мером притвора“, указујући првостепеном суду да је „дужан да поступа са нарочитом хитношћу“.
Према подносиоцу уставне жалбе је 23. маја 2014. године мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз примену мере електронског надзора (решење Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 204/14).
4. Одредбама Устава на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) је прописано кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то, поред осталог: да ће се, ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.); да, ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе, учинилац ће се казнити затвором од најмање десет година (став 4.).
5. Уставни суд, пре свега, констатује да је подносилац уставну жалбу изјавио против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 12/14 од 15. јануара 2014. године и решења Апелационог суда у Београду–Посебно одељење Кж2.По1. 36/14 од 3. фебруара 2014. године, као и против „одлуке првостепеног претресног већа број 249/10 од 13. фебруара 2014. године и кривичног поступка који се води пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење К.По1. 249/10“, а да је као повређена права означио права из члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
Уставни суд даље констује да је подносилац од Уставног суда захтевао да усвоји уставну жалбу и утврди да је „решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 36/14 од 3. фебруара 2014. године и решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 12/14 од 15. јануара 2014. године, подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора“.
Имајући у виду да Уставни суд основаност уставне жалбе испитује у границама захтева истакнутој у њој, то је Суд наводе подносиоца ценио искључиво у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 12/14 од 15. јануара 2014. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 36/14 од 3. фебруара 2014. године, и то у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, као и да је за кривично дело из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика запрећена казна затвора од најмање десет година.
Такође, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оптужницом стављено на терет да је организатор криминалне групе (заједно са још два лица) која је постојала и деловала у међународним размерама, а која се у дужем временском периоду бавила прекоокеанским транспортом и продајом опојне дроге кокаин у укупној количини од 5.800 килограма.
Уставни суд је из наведеног утврдио да се у конкретном случају поступак води за тешка кривична дела за која постоји оправдана сумња да су и х оптужени извршили као организатори и чланови организоване кримин алне групе, односно да је реч о организованом криминалу који, сам по себи, од истражних, а потом судских органа, захтева изузетно велики степен ангажованости ради утврђивања чињеница и процене улоге и одговорности сваког од оптужених чланова групе. У оваквим предметима је, по оцени Суда, неопходна стална контрола свих околности које могу утицати на несметано вођење кривичног поступка. Сходно томе, Уставни суд сматра да дужи временски периоди током којих су оптужени у притвору у поступцима организованог криминала него у другим поступцима, могу бити оправдани, те да приликом оцене да ли је дошло до повреде права на ограничено трајање притвора треба узети у обзир чињеницу да постоји оправдана сумња да је подносилац организатор једне овакве криминалне групе (у смислу наведеног, видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Бак против Пољске, од 16. јануара 2007. године, број 7870/04, став 57.).
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства, због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених решења је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе заједно са још два оптужена лица организовао криминалну груп у која је деловала у међународним размерам а у циљу продаје опојне дроге кокаин те да је остварила добит од више десетина милиона евра, при чему већи део тог новца није пронађен. Даље је наведено да постоји оправдана сумња да је тај новац доступан једном од оптужених лица које је и даље у бекству, тако да подносилац исти може да искористи за скривање и бекство, посебно имајући у виду чињеницу да постоји оправдана сумња (која произлази и из исказа сведока сарадника, али и исказа осуђених лица датих у изјавама о признању кривице) да је ова организована криминална група за потребе свог рада и деловања својим припадницима стављала на располагање фалсификоване путне исправе ради лакшег и конспиративнијег преласка државних граница земаља у којима је група деловала. Наведене околности су, по оцени надлежног суда , указивале да постоји опасност од бекства окривљеног , овде подносиоца уставне жалбе.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе заједно са још два оптужена лица организовао криминалну групу к оја је деловала у дужем временском периоду, и то од почетка 2008. године па до 15. октобра 2009. године, и по унапред утврђеној улози предузео већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, уз ангажовање већег броја лица на територији западне Европе, те да су два лица за које постоји оправдана сумња да су заједно са подносиоцем организатори ове криминалне групе и даље на слободи, које околности су по оцени надлежног суда, представљале особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Коначно, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП је наведено да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављење у промет опојних дрога које се подносиоцу ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да су начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до узнемирења јавности које може да угрози несметано и правично вођење кривичног поступка, имајући у виду да постоји оправдана сумња да је подносилац заједно са још два лица која се налазе у бекству, организовао криминалну групу која је деловала у међународним размерама и бавила се прекоокеанским траспортом дроге у количини од 5.800 килограма кокаина, чистоће од 74% до 97%, чија је вредност на илегалном тржишту изузетно велика и која као таква може угрозити живот и здравље великог броја људи. Такође, наведено је да је код једног од припадника ове групе који је правноснажно оглашен кривим на основу споразума о признању кривичног дела пронађен новац у износу од 544.430 евра, за који постоји оправдана сумња да је прибављен продајом наведене опојне дроге, те да су вештачењем на новчаницама изоловане честице кокаина, као и да постоји оправдана сумња да су од тог новца плаћани трошкови у циљу функционисања криминалне групе.
Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни суд ови поступа ли у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе организатор организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама у циљу продаје опојне дроге кокаин, да су лица за која постоји оправдана сумња да су такође организатори те групе у бекству и да постоји оправдана сумња да се код једног од њих налази новац од више десетина милиона евра који подносилац може да искористи за скривање и бекство, при чему постоји оправдана сумња да је ова група за потребе свог рада и деловања својим припадницима стављала на располагање фалсификоване путне исправе ради лакшег и конспиративнијег преласка државних граница, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Истовремено, Уставни суд је оценио да су надлежни судови оспорена решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног тачком 3) члана 211. став 1. ЗКП , односно да су аргументовано образложио конкретне особите околности (да је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је у дужем временском периоду предузео више радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да постоји оправдана сумња да је исте предузимао као организатор криминалне групе заједно са још два лица која су и даље у бекству , уз ангажовање већег броја лица на територији западне Европе) које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу.
Коначно, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и јасно образлажи ли, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (препродаја 5.800 килограма опојне дроге кокаин високе чистоће од стране организоване криминалне групе у међународним размерама, при чему се још два лиц а кој а су осумњичен а да су такође организатори ове групе налаз е у бекству), довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореном решењу утврђене конкретне чињенице које указују да је, услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које је подносилац оптужен, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио да су надлежни судови у оспореним решењима дали релевантне и довољен разлоге за продужење притвора према подносиоцу.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога) тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку у предмету организованог криминала. Стога Уставни суд закључује да је , у конкретном случају , дужина истраге и суђења (које се редовно заказује у примереним роковима) оправдана изузетном сложеношћу предмета, при чему подносилац уставне жалбе није навео ниједан период неактивности који би могао да доведе до супротног закључка Суда.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су поступајући судови у оспорен им решењ има навео релевантне и довољне разло ге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору четири године и скоро пет месеци до дана подношења уставне жалбе. Оваква оцена Уставног суда сагласна је и пракси Европског суда за људска права према којој код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела организованог криминала, дужи периоди притвора него у другим случајевима могу бити разумни (видети, на пример: Tomecki против Пољске, број 47944/06 од 20. маја 2008. године, став 29; Луковић против Србије, број 43808/07 од 26. марта 2013. године, став 46.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређен о Уставом зајемчен о прав о на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.