Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Братислав Ђокић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милијане Јовановић, Зорице Љубичић и Соње Булатовић , сви из Краљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2015. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милијане Јовановић, Зорице Љубичић и Соње Булатовић изјављена против става првог пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 796/13 од 14. новембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милијана Јовановић, Зорица Љубичић и Соња Булатовић, све из Краљева, поднеле су, 19. децембра 2013. године, преко заједничког пуномоћника Бранке Славковић, адвоката из Краљева, Уставном суду уставну жалбу против пресуд е наведене у изреци, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава.
У уставној жалби се истиче да је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореној пресуди, произвољном применом материјалног права правноснажно одбио захтев подносилаца за исплату разлике у отпремнини, будући да је основица за обрачун отпремнине, сагласно одредбама чл. 105, 158. и 159. Закона о раду, требало да се обрачуна на основу бруто зараде, а не нето исплаћене зараде. Такође се оспорава наведена другостепена пресуда и у делу којим је одлучено о трошковима поступка, јер нису одмерени према успеху у спору, те се указује и на неједнако поступање судова приликом обрачуна отпремине. Полазећи од свега наведеног, подносиоци предлажу да се утврди повреда означених права, те да се поништи оспорена пресуда.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене пресуде и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Краљеву П1. 1198/12 од 23. новембра 2012. године, ставом прв им изреке обавезан је тужени да тужиоцима, међу којима и подноситељкама уставне жалбе, исплати на име неисплаћене разлике у отпремнини износе опредељене у наведеним деловима изреке, са законском затезном каматом, док је ставом другим изреке обавезан тужени да свим тужиоцима, као солидарним повериоцима накнади парничне трошкове у износу од 306.287,83 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 796/13 од 14. новембра 2013. Године, ставом првим изреке, преиначена је ожалбена пресуда Основног суда у Краљеву П1. 1198/12 од 23. новембра 2012. године тако што је обавезан тужени да тужиоцима, на име неисплаћене разлике у отпремнини исплати одговарајуће износе опредељене за сваког тужиоца понаособ са законском затезном каматаом, а преко досуђених износа одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужилаца, док је ставом другим изреке одлучено да одлука о трошковима остаје непромењена.
У образложењу те пресуде је наведено: да је првостепени суд погрешно применио материјално право, када је закључио да тужиоцима на име неисплаћене разлике у отпремнини припадају износи обрачунати у висини просечне бруто зараде тужилаца, односно зараде у коју су укључени порези и доприноси који се плаћају из зараде. Наиме, цитирајући одредбе члана 158. став 2. и члана 159. Закона о раду („Службени гласник PC", бр. 24/05 и 61/05), затим одредбе члана 142. став 1. и члана 143. Појединачног колективног уговора туженог, као и одредбе члана 6. став 1. тач. 1), 4) и 10) и члана 13. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник PC", бр. 84/04, 61/05, 62/06 и 7/08) и одредбе члана 13. став 1, чл. 15. и 15а Закона о порезу на доходак грађана („Службени гласник PC", бр. 24/01...7/08), другостепени суд је нашао да из тих одредаба јасно произлази да се код исплате отпремнине због престанка радног односа запосленог који је проглашен технолошким вишком, под зарадом сматра просечна зарада која је запосленом исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у коме се исплаћује отпремнина, дакле без пореза и доприноса који представљају јавни приход, због чега тужиоци имају право на исплату отпремнине само у висини прописаној одредбом члана 158. став 2. Закона о раду, a у складу са одредбом члана 159. истог закона и члана 143. Појединачног колективног уговора туженог. Апелациони суд је, на основу одредбе члана 165. став 2. ЗПП, одлучио о трошковима целог поступка и у складу са одредбама чл. 153. и 154. ЗПП и важеће тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката обавезао туженог да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка, и то на име састава тужбе од стране пуномоћника адвоката у износу од 15.000,00 динара, на име састава седам образложених поднесака у износу од по 15.000,00 динара, на име заступања на 17 одржаних рочишта за главну расправу у износу од по 18.700,00 динара, на име заступања на четири одложена рочишта за главну расправу у износу од по 11.250,00 динара, а све сразмерно броју заступаних лица и успеху тужилаца у спору, увећано за трошкове вештачења у износу од 24.000,00 динара, у укупном износу од 507.750,00 динара. Међутим, како је првостепеном пресудом на име трошкова парничног поступка досуђен мањи износ од износа до којег је дошао Апелациони суд , а с обзиром на то да се тужиоци нису жалили на трошкове поступка, већ само тужени, то је Апелациони суд одлучио да одлука о трошковима поступка остане непромењена.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносилаца, било је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко десет година проведених у радном односу (члан 158.); да се зарадом у смислу члана 158. овог закона сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина (члан 159.).
Одредбама Колективног уговора "Стотекс" а.д. Краљево из 2006. године (КУ туженог), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано да се запосленом који представља вишак запослених може отказати уговор о раду тек након исплате отпремнине и то у складу са Законом о раду (члан 142. став 1.); да се зарадом из члана 134. сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина (члан 143.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе који се односе на оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу, Уставни суд је оценио да је Апелациони суда у Крагујевцу у тој пресуди дао уставноправно прихватљиво образложење када је утврдио да се код исплате отпремнине због престанка радног односа запосленог који је проглашен технолошким вишком, под зарадом сматра зарада без пореза и доприноса. Наиме, подносиоцима је радни однос код туженог престао на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, на начин што је, након извршених организационих промена, престала потреба за њиховим радом. Сагласно одредби члана 158. Закона о раду, подноситељкама је радни однос могао престати само под условом да им тужени претходно исплати отпремнину у висини коју ова одредба прописује, при чему се под зарадом релевантном за обрачун отпремнине, у смислу члана 159. Закона о раду, сматра просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца, која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина. Дакле, висина основице за обрачун отпремнине је везана за исплаћену, што значи нето зараду која запосленом припада након уплате пореза и доприноса из бруто зараде, а не обрачунату зараду, односно њену бруто вредност, у смислу члана 105. став 2. Закона о раду.
Стога је Уставни суд утврдио да подноситељкама уставне жалбе, као тужиљама у парничном поступку који је претходио уставносудском, оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу, у делу којим је одлучено о захтевима подноситељки за исплату разлике исплаћене и припадајуће отпремнине, нису повређена права на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. (видети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-6583/2012 од 25. марта 2015. године).
С обзиром на изнето, Уставни суд је у овом делу уставну уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одлучујући као у изреци.
6. Уставни суд је из садржине уставне жалбе утврдио да су подноситељке незадовољне и одлуком другостепеног суда која се односи на трошкове поступка, те да сматрају да им је и тим делом другостепене пресуде повређено право на правично суђење и право на једнаку заштиту права. Међутим, Уставни суд указује да се подноситељке у уставој жалби коју су изјави ле против пресуде Основног суда у Краљеву П1. 1198/12 од 23. новембра 2012. године нису жалиле на трошкове поступка , па те наводе није ни разматрао.
Полазећи од тога да су подноситељке уставне жалбе као доказ о различитом поступању доставили само једну судску одлуку – пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 1076/13 од 13. маја 2013. године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Краљеву П1. 1288/11 од 23. јануара 2013. године, Уставни суд указује на свој став да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те да једна потенцијално различита одлука не мора увек бити разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, па стога, у конкретном случају, није посебно ни ценио наводе о различитом поступању.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић