Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Ш . из Сомбора , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Ш . изјављена против решења Вишег суда у Сомбору Кв. 60/14 од 4. марта 2014. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 504/14 од 18. марта 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ш . из Сомбора је, 17 . априла 201 4. године, преко пуномоћника М. С , адвоката из Сомбора, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Сомбору Кв. 60/14 од 4. марта 2014. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 504/14 од 18. марта 2014. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, зајемчени х одредбама члана 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалб и наводи да је оспореним решењима према њему продужен притвор у коме се налази „шесту годину“. Сматра да се „нападнутим одлукама даје јасна порука да је он непоправљив злочи нац и да се никада не сме пустити na слободу“ и да је „сасвим јасно да се поступајући судија нижег суда не сме усудити ни да помисли да донесе било какву пресуду изузев жестоко осуђујућу“. Коначно, истиче и да се „овде ради о специфичном случају , где су актери и очевици млади људи, у знатној мери из криминогене средине, који имају сазнања у вези са спорним убиством“ али „да им не пада на памет да то јавно кажу али би Д. Ш . то рекли у че тири ока“, из чега закључује да би „информације које би добио на тај начин“, на слободи, у знатној мери „утицале на даљи ток поступка и на остваривање права на правично суђење“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и „отклони означена кршења људских права“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Сомбору, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 115/12 се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак против подносиоца, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кт. 2/09 од 24. јуна 2009. године, која је током поступка прецизирана.
Оптужница је подигнута након спроведене истраге која је трајала од 9. јануара 2009. године.
Након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, Виши суд у Сомбору је 16. маја 201 2. године донео пресуду којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим за кривично дело убиство из члана 113. Кривичног законика, кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246 а. став 1. Кривичног законика и кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. ста в 4. у вези са ставом 1. истог законика и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од 20 година (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору), док га је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. ослободио од оптужбе.
Апелациони суд у Новом Саду је 16. новембра 2012. године донео решење којим је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Виши суд у Сомбору је у поновном поступку, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 6. августа 2014. године донео пресуду К. 115/12 којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим и осудио га на јединствену казну затвора (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору).
Поступак у предмету Вишег суда у Сомбору К. 115/12 је правноснажно окончан 3. децембра 2014. године.
Б) Чињенице које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (17. април 201 4. године) налазио у притвору пет годин а и нешто више од три месеца.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Сомбору К ри. 4/09 од 6. јануара 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 2. тач ка 1) т ада важећег Законика о кривичном поступку, а који му се рачунао од 4. јануара 2009. године , када је лишен слободе. Притвор је према подносиоцу током истраге и након подизања оптужнице продужаван на основу исте законске одредбе.
Након доношења прве првостепене пресуде 16. маја 2012. године (К. 2/10) притвор је према подносиоцу продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, те му је, након укидања првостепене пресуде (решење Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 2812/12 од 6. новермбра 2012. године) притвор продужаван на основу истих законских одредби, а од 16. јануара 2014. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) важећег Законика о кривичном поступку.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор је према подносиоцу продужен оспореним решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 60/14 од 4. марта 201 4. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 504/14 од 18. марта 201 4. године одбијена је као неоснован а жалб а браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против решења Вишег суда у Сомбору Кв. 60/14 од 4. марта 201 4. У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд „ правилно нашао да на страни окривљеног Д. Ш. и даље стоје разлози за продужење притвора на основу члана 211. став 1 . тачка 3 ) Законика о кривичном поступку, о чему је првостепени суд у образложењу побијаног решења дао јасне, детаљне и адекватне разлоге, које и овај суд прихвата и на исте упућује“; да је „окривљени Д. Ш. и раније правоснажно осуђиван, па и због истоврсних кривичних дела за које је и сада оправдано сумњив, и то пресудом .... због кривичног дела из чл ана 33. став 1. Закона о оружју и муницији, пресудом ... због кривичног дела убиства ... на казну затвора у трајању од шест година и два месеца, те због истог кривичног дела пресудом ... на јединствену казну затвора у трајању од пет година , а да је у предметном кривичном поступку оправдано сумњив да је извршио више кривичних дела, и то кривично дело убиства ..., кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога ..., кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога ... и кривично дело неовлашћено држање и ношење оружја и експлозивних материја ... које све набројане околности, и по становишту овог суда, евидентно имају тражени квалитет и значај особитих околности које са високим степеном извесности указују да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао у кратком временском периоду поновити кривично дело, ценећи при том и ванредно исказану упорност и доследност окривљеног приликом предузимања радњи извршења кривичног дела убиства ... за које кривично дело је сада оправдано сумњив, као и присутан вишегодишњи континуитет у вршењу тешких кривичних дела, посебно кривичних дела из области заштите живота и тела, те чињеницу да је исти вишеструки пенални преступник, на којег сви претходно вођени кривични поступци и изречене и издржане казне затвора, евидентно ни у најмањој мери нису утицали да се исти уздржи од даљег вршења тешких кривичних дела, чак са приметном тенденцијом ка континуираном вршењу кривичних дела, те повећању бројности истих, из којих свих разлога су наводи жалбе браниоца окривљеног, од стране овог суда, оцењени као неосновани, јер исти не дирају у законитост и правилност поступања првостепеног суда“; да „имајући у виду све напред наведено, а ценећи посебно чињеницу да се ради о вишегодишњем притвору, на коју околност се и бранилац окривљеног позива у својим жалбеним наводима, становиште овог суда је да је продужење притвора према овом окривљеном и даље нужно и неопходно ради даљег несметаног вођења предметног кривичног поступка јер се иста сврха не може постићи другом - блажом мером, која у конкретном случају, овом суду не би пружила ни минимум гаранција да окривљени не би наставио са вршењем кривичних дела у кратком временском периоду, уколико би се поново нашао на слободи, а имајући у виду све напред наведене и цењене околности на страни истог “.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), подносилац уставне жалбе је 15. септембра 201 4. године, пре правноснажности пресуде, упућен на издржавање изречене затворске казне.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.) , да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе којима у односу на оспорена решењ а подносилац истиче повреду права на ограничено трајање притвора, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују примерену хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Уставни суд, пре свега, констатује да се против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Сомбору водио кривични поступак због кривичног дела убиство, кривичног дел а неовлашћено држање опојних дрога , кривичног дела недозвољено држање оружја и експлозивних материја и кривично г дел а неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога.
Уставни суд даље констатује да се подносилац у тренутку подношења уставне жалбе (17. април 201 4. године) налазио у притвору пет годин а и три месеца (рачунајући од 4. јануара 2009. године када је лишен слободе), односно да се у притвору налазио укупно пет годин а и осам месеци (рачунајући до 15. септембра 201 4. године када је упућен на издржавање казне пре правноснажности првостепене пресуде).
Уставни суд указује да је према подносиоцу уставне жалбе притвор био одређен на основу одредбе члана 142. став 1. тач ка 1) ЗКП , односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства, по ком основу је био у притвору од 4. јануара 2009. године до 16. маја 2012. године.
Уставни суд даље указује да је након 16. маја 2012. године (када је донета прва првостепена пресуда) притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) тада важећег ЗКП, потом на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3. и 4) важећег ЗКП , као и да је 16. јануара 2014. године „ отпао“ основ из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног произлази да су надлежни судови, чим би утврдили да више не стоје разлози за продужење притвора по неком од законом прописаних основа, тај основ отклањали, што по оцени овога суда указује да су разлози за продужење притвора брижљиво разматрани.
Подносиоцу је последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор продужен оспореним решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 60/14 од 4. марта 201 4. године, које решење је потврђено у жалбеном поступку оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 504/14 од 18. марта 2014. године. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривична дела убиство, неовлашћено држање опојних дрога, недозвољено држање оружја и експлозивних материја и неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога, а на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
По налажењу Вишег суда у Сомбору и Апелационог суда у Новом Саду, особите околности које су указивале да ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити кривично дело огледале су се у следећем: да је подносилац оправдано сумњив да је, поред осталих, извршио кривично дело убиства; да је раније правоснажно осуђиван, између осталог, због два кривична дела убиство, за која су му изречене вишегодишње затворске казне; да је „присутан вишегодишњи континуитет у вршењу тешких кривичних дела, посебно кривичних дела из области заштите живота и тела“; да је „вишеструки пенални преступник, на којег сви претходно вођени кривични поступци и изречене и издржане казне затвора, евидентно ни у најмањој мери нису утицали да се исти уздржи од даљег вршења тешких кривичних дела, чак са приметном тенденцијом ка континуираном вршењу кривичних дела, те повећању бројности истих“.
Уставни суд сматра да су надлежни су дови оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су поступа ли у складу са одредбама ЗКП када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Виши суд у Сомбору и Апелациони суд у Новом Саду су свој е одлук е аргументовано образложи ли, наводећи, поред оправдане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривичн а дел а кој а су му оптужницом стављена на терет, све околности које су , у конкретном случају, оправдавале даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Коначно, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак је трајао пет годин а и три месеца, док је правноснажно окончан за пет година и осам месеци, за које време је спроведена истрага, погигнута оптужница и одлучено о приговору против оптужнице, заказан главни претрес и спроведен обиман доказни поступак, при чему је предмет оптужбе разматран два пута пред две судске инстанце. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је предмет по коме се у конкретном случају водио кривични поступак против подносилаца уставне жалбе пред Вишим судом у Сомбору веома сложен, како због бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања које је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку, Уставни суд сматра да су надлежни судови са довољном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, а имајући у виду да су се законски основи по којима се подносилац уставне жалбе налазио у притвору током поступка мењали, управо уважавањем измењених околности конкретног случаја, Уставни суд је оценио да су надлежни судови пажљиво разматрали све разлоге за примену мере притвора у светлу свих чињеница које су им биле на располагању. Уставни суд посебно указује и да су се редовни судови у оспореним решењима посебно осврнули на дужину трајања наведене мере.
Имајући у виду наведено, а посебно темељно испитивање основа за продужење притвора од стране редовних судова, Уставни суд је закључио да се трајање притвора подносиоца уставне жалбе, иако значајно, и даље могло сматрати разумно.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењ има нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.