Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Милан Станић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, у поступку по уставној жалби Мирјане Милутиновић из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Мирјане Милутиновић изјављена против решења Основног суда у Крагујевцу И. 1693/12 од 17. децембра 2012. године и ИПВ(И). 115/13 од 14. фебруара 2013. године и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне и материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирјана Милутиновић из Крагујевца поднела је, 9. априла 2013. године, преко пуномоћника Владана Лукића, адвоката из Крагујевца, Уставном суду уставну жалбу, против решења Основног суда у Крагујевцу И. 1693/12 од 17. децембра 2012. године и ИПВ(И). 115/13 од 14. фебруара 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије .
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је Основни суд у Крагујевцу оспореним решењем ИПВ(И). 115/13 од 14. фебруара 2013. године правноснажно одбио њен предлог за извршење поднет против извршног дужника - града Крагујевца, при чему је Виши суд у Крагујевцу, у другом поступку, правноснажно усвојио предлог за извршење тамо извршног повериоца Живадинке Милошевић против извршног дужника - града Крагујевца; да су се подноситељка, као извршни поверилац, и извршни поверилац Живадинка Милошевић, налазиле у истој чињеничној и правној ситуацији, јер су обе поднеле предлог за извршење на основу исте извршне исправе и као супсидијерног дужника означиле су град Крагујевац.
Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права и поништи оспорена решења. Тражила је накнаду нематеријалне штете и „материјалну штету на име трошкова извршног поступка у износу од 200.000. динара.“
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац Мирјана Милутиновић, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је предлог за извршење Основном суду у Крагујевцу против извршног дужника - града Крагујевца, као супсидијерног дужника, на основу решења Општинског суда у Крагујевцу Р. 224/07 од 26. јануара 2009. године, ради намирења новчане накнаде за одузето земљиште које је утврђено на терет примарног дужника - привредног друштва „Собовица“ д.о.о.
Основни суд у Крагујевцу је оспореним решењем И. 1693/12 од 17. децембра 2012. године одбацио као неуредан подноситељкин предлог за извршење, јер је дужник новчане накнаде за одузето земљиште (привредно друштво „Собовица“ д.о.о.) још активно привредно друштво.
Веће Основног суда у Крагујевцу је оспореним решењем ИПВ(И). 115/13 од 14. фебруара 2013. године преиначио решење судије појединца, тако што је одбило као неоснован подноситељкин предлог за извршење. У образложењу решења је наведено да није утврђено да привредно друштво „Собовица“ д.о.о. није у могућности да изврши новчано потраживање из извршне исправе, те да нису испуњени услови из одредбе члана 12. став 3. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, да град Крагујевац, као супсидијерни законски дужник, изврши предметну новчану обавезу.
У другом поступку, Виши суд у Крагујевцу је решењем Гж. 764/11 од 24. маја 2011. године правноснажно усвојио предлог за извршење тамо извршног повериоца Живадинке Милошевић против града Крагујевца, као законског супсидијерног дужника, поднет на основу исте извршне исправе - решења Општинског суда у Крагујевцу Р. 224/07 од 26. јануара 2009. године. При том, Виши суд у Крагујевцу је само константовао да примарни дужник - привредно друштво „Собовица“ д.о.о. није измирио новчану обавезу из извршне исправе.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбом члана 12. став 3. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта ("Службени гласник РС", бр. 18/91, 20/92 и 42/98 ) је прописано да у случају кад организација није у могућности да исплати новчану накнаду, обавезу исплате те накнаде извршиће општина, а ако и она то није у могућности, ову обавезу извршиће Република Србија.
5. Оцењујући најпре наводе подноситељке уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да су другостепено веће Основног суда у Крагујевцу одлучујући по приговору и Виши суд у Крагујевцу, одлучујући о жалби, у идентичној чињеничној и правној ситуацији, донели различите одлуке. Наиме, оспореним решењем извршног већа Основног суда у Крагујевцу ИПВ(И). 115/13 од 14. фебруара 2013. године правноснажно је одбијен подноситељкин предлог за извршење против града Крагујевца, поднет на основу решења Општинског суда у Крагујевцу Р. 224/07 од 26. јануара 2009. године, са образложењем да није утврђено да дужник потраживања - привредно друштво „Собовица“ д.о.о. није у могућности да измири потраживање из наведене извршне исправе, те да нису испуњени законски услови да предметну новчану обавезу намири град Крагујевац, као законски супсидијерни дужник. Са друге стране, Виши суд у Крагујевцу је решењем Гж. 764/11 од 24. маја 2011. године правноснажно усвојио предлог за извршење тамо извршног повериоца Живадинке Милошевић против града Крагујевца, као законског супсидијерног дужника, у измирењу новчане обавезе из исте извршне исправе (решења Општинског суда у Крагујевцу Р. 224/07 од 26. јануара 2009. године), која је примарно утврђена истом дужнику - привредном друштву „Собовица“ д.о.о. При том, Виши суд у Крагујевцу је само константовао да дужник потраживања није измирио новчану обавезу из извршне исправе.
Уставни суд указује да се, у ситуацији када је као доказ различитог поступања достављена само једна судска одлука, не може говорити о дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси , истовремено указујући да је идентичан став заузео и Европски суд за људска права у пресуди Вучковић и други против Србије, од 28. августа 2012. године (видети , поред других , решења Уставног суда Уж- 8808/2012 од 23. јануара 2014. године и Уж-2961/2012 од 9. децембра 2014. године). Поред тога, Уставни суд је у Решењу Уж-9621/2012 од 23. септембра 2013. године указао да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те да једна различита одлука не представља увек разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Међутим, у конкретном случају, другостепено веће Основног суда у Крагујевцу и Виши суд у Крагујевцу су у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке. Наиме, подноситељка уставне жалбе, као извршни поверилац, и извршни поверилац Живадинка Милошевић из достављеног решења Вишег суда у Крагујевцу, поднеле су предлог за извршење на основу исте извршне исправе (решења Општинског суда у Крагујевцу Р. 224/07 од 26. јануара 2009. године), истом извршном суду (Основном суду у Крагујевцу), против истог извршног дужника (града Крагујевца), при чему је оспореним правноснажним решењем другостепеног већа Основног суда у Крагујевцу одбијен предлог за извршење против града Крагујевца, док је решењем Вишег суда у Крагујевцу правноснажно усвојен предлог за извршење против града Крагујевца. Наведене чињенице несумњиво указују на неједнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава на штету подноситељке.
Имајући у виду све претходно изнето, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члан 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у делу којим се истиче повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд најпре константује да је подноситељка у уставној жалби указала само на неједнако поступање извршног суда у овој правној ствари, али ниједним наводом из уставне жалбе није оспорила правно становиште заузето у оспореном решењу Основног суда у Крагујевцу ИПВ(И). 115/13 од 14. фебруара 2013. године. Са друге стране, за Уставни суд је уставноправно прихватљиво правно становиште редовног суда да нису испуњени услови, у смислу члана 12. став 3. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, да град Крагујевац измири предметно потраживање, као супсидијерни дужник, јер није утврђено да примарни дужник - привредно друштво „Собовица“ д.о.о. није у могућности да измири потраживање из извршне исправе.
Уставни суд је, стога, уставну жалбу у овом делу одбацио, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је, у смислу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је правично задовољење подноситељке уставне жалбе у овом случају остварено самим утврђивањем повреде уставног права, док за накнаду материјалне штете подноситељка није пружила никакве доказе, због чега је одбацио захтев за накнаду нематеријалне и материјалне штете, као у тачки 2. изреке.
8. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић