Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. О . из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. О . изјављена против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 250/14 од 20. јуна 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. О . из Шапца је , 2. јула 2014. године, преко пуномоћника С . Ж. П, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 250/14 од 20. јуна 2014. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је оспореним решењем према њему правноснажно продужен притвор из разлога предвиђених одредбама члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку; да се у притвору налази од 14. октобра 2009. године када је лишен слободе; да се „по ко зна који пут преписују разлози из ранијих решења суда о продужавању притвора“; да је његова ранија осуђиваност „знатно мања него време од четири године и осам месеци, колико се он до данас непрекидно налази у притвору“; да је „посебно неодржива тврдња и првостепеног и другостепеног суда да после четири године и осам месеци трајања притвора постоји опасност да по изласку из притвора у кратком временском периоду може поновити дело“; да Апелациони суд у Београду избегава да се „одреди у односу на који моменат у кратком временском периоду постоји опасност да лице према коме се укида притвор може поновити дело“, односно да „ако је то кратак временски период у односу на моменат укидања притвора, a у овом случају он траје четири године и осам месеци, суд је дужан да изнесе своје разлоге на основу којих то закључује“; да су разлози због којих му је притвор продужен по тачки 4) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку „апстрактни“, односно да се узима у обзир „само правна квалификација дела и за исту запрећена казна затвора“; да се „узнемирење јавности не може везивати само за тежину кривичног дела и правну квалификацију, већ се по ставу Европског суда за људска права цене и остале релевантне околности“. Подносилац посебно истиче да се против њега води кривични поступак „по сумњи да је наводно починио кривично дело/а пре више од осам година, односно почетком 2006. године, па се, имајући у виду ову чињеницу, заиста поставља питање на основу којих је то доказа, осим запрећене казне из правне квалнфикације дела, суд могао да закључи да би укидањем притвора јавност била узнемирена“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права и поништи оспорено решење.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 43/15-262, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење, води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других лица у предмету К.По1. 16/14, по оптужницама Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 16/09 од 14. априла 2010. године и Кт. 17/10 од 14. децембра 2010. године, које су измењене 10. септембра 2012. и 2. априла 2013. године.
Оптужница је подигнута након спроведене истраге која је трајала од 16. октобра 2009. године.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет извршење кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, два кривична дела тешко убиство у подстрекавању из члана 114. став 1. тачка 5) у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Главни претрес је у периоду од 16. октобра 2010. до 22. маја 2013. године заказан 36 пута.
Након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, Виши суд у Београду – Посебно одељење је 22. маја 2013. године донео пресуду К.По1. 251/10 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим за извршено једно кривично дело тешко убиство у подстрекавању из члана 114. став 1. тачка 5) у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од 15 година (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору), док га је за извршење једног кривичног дела тешко убиство у подстрекавању из члана 114. став 1. тачка 5) у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, ослободио од оптужбе.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је 18. децембра 2013. године донео пресуду Кж1.По1. 27/13 којом је, поред осталог, у односу на подносиоца уставне жалбе у целости укинуо првостепену пресуду и у том делу предмет вратио Вишем суду на поновно суђење.
Главни претрес је у периоду од 12. марта 2014. до 24. фебруара 2015. године заказан девет пута (седам пута није одржан, од чега пет пута због штрајка адвоката).
Виши суд у Београду – Посебно одељење је у поновном поступку, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 24. фебруара 2015. године, донео пресуду К.По1. 16/14 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим за извршење кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, два кривична дела тешко убиство у подстрекавању из члана 114. став 1. тачка 5) у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од 20 година (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору).
Списи предмета Вишег суда у Београду – Посебно одељење се од 11. маја 2015. године налазе у Апелационом суду у Београду – Посебно одељење, ради одлучивања о изјављеним жалбама на првостепену пресуду.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац је до дана подношења уставне жалбе (2. јула 2014. године) био у притвору четири године и више од осам месеци, рачунајући од 14. октобра 2009. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду – Посебно одељење Ки.П 38/09 од 16. октобра 2009. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, а потом на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) важећег Законика.
Решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 156/14 од 25. априла 2014. године, према подносиоцу уставне жалбе је отклоњен притворски основ из тачке 1) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку. Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 288/14 од 5. јуна 2014. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 60 дана.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2. По1. 250/14 од 20. јуна 2014. године је одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 288/14 од 5. јуна 2014. године.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног другостепеног решења је наведено: да је „веће првостепеног суда испитујући разлоге за даље задржавање окривљених М. О, И.М. и Б.Ј. у притвору са разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, нашло да и даље стоје разлози за продужење притвора по напред наведеном законском основу, обзиром да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да су окривљени М . О . и И.М. били организатори криминалне групе, а да су окривљени Б.Ј, Б.Ш. (који се налази у бекству) и сада покојни С.Р. њени припадници, која група је деловала континуирано у дужем временском периоду са циљем остваривања финансијске и друге користи, стицања добити и моћи, те у односу на супарничке групе и поједина друга лица, уклањањем конкуренције, вршењем разноврсних тешких кривичних дела и то убистава и неовлашћеног промета опојних дрога уз ангажовање већег броја лица на територији Србије и Босне и Херцеговине “; да „када се има у виду чињеница да је окривљени М. О . раније осуђиван због кривичних дела против имовине и кривичних дела са елементима насиља ... то напред наведене чињенице и околности у својој међусобној повезаности у односу на сваког окривљеног, како појединачно, тако и у међусобној повезаности и по оцени Апелационог суда у Београду – Посебно одељење, како то правилно закључује и веће првостепеног суда, указују на то да ће окривљени у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела, због чега је неопходно њихово даље задржавање у притвору“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног другостепеног решења је наведено: да је „веће првостепеног суда испитујући разлоге за даље задржавање окривљених М. О, И.М. и Б.Ј. у притвору са разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, нашло да и даље стоје разлози за продужење притвора по напред наведеном законском основу, обзиром да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да су окривљени деловали у оквиру организоване криминалне групе која је формирана ради вршења кривичних дела са елементима насиља, за које је запрећена казна затвора преко 10 година, уз постојање оправдане сумње да су окривљени вршили кривична дела тешко убиство, односно убиство појединих лица за новац ради уклањања конкуренције на врло бруталан начин, уз највиши степен насиља коришћењем ватреног оружја на улици и у граду, на очиглед јавности изазивајући код грађана панику и страх, или пак у перионици где је такође било присутно више грађана, па и деце чији су животи били угрожени, то напред наведене околности у погледу начина извршења кривичног дела, како им је то оптужницом стављено на терет, уз околност да су дела извршена у релативно мањим срединама, као и тежину наступелих последица кривичних дела, указују да је дошло до узнемирења јавности и објективног осећања страха и несигурности код грађана које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, због чега је неопходно даље задржавање окривљених у притвору по напред наведеном законском основу, како то правилно закључује веће првостепеног суда и по оцени Апелационог суда у Београду - Посебно одељење“.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 2. и 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 430 ЗКП је прописано: да ако је првостепеном пресудом изречена казна затвора, оптужени који се налази у притвору може захтевати да буде упућен на издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 1.); да захтев из става 1. овог члана оптужени може након објављивања пресуде поднети усмено на записник пред судом или пред заводом у којем је притворен и том приликом ће бити упозорен да ће на издржавању казне затвора бити изједначен у правима и обавезама са осталим осуђеним лицима. Завод ће без одлагања записник доставити суду (став 2.); да ако председник већа решењем усвоји захтев из става 1. овог члана, решење ће доставити оптуженом заједно са овереним преписом изречене пресуде (став 3.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/2009, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) прописано је да ће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из безобзирне освете или из других ниских побуда (тешко убиство).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање, два кривична дела тешко убиство у подстрекавању и кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога, као и да је за кривично дело тешко убиство запрећена казна затвора најмање десет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У образложењу оспореног другостепеног решења је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе био организатор криминалне групе која је деловала континуирано, у дужем временском периоду, са циљем остваривања финансијске и друге користи, стицања добити и моћи (у односу на супарничке групе и поједина друга лица) уклањањем конкуренције и вршењем разноврсних тешких кривичних дела (убистава и неовлашћеног промета опојних дрога), уз ангажовање већег броја лица на територији Србије и Босне и Херцеговине. Даље је наведено да је подносилац уставне жалбе раније осуђиван због кривичних дела против имовине и кривичних дела са елементима насиља, што у повезаности са претходно изнетим указује да ће подносилац у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП је наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац деловао у оквиру организоване криминалне групе која је формирана ради вршења кривичних дела са елементима насиља, као и да је за кривично дело тешко убиство прописана казна затвора више од десет година. Даље је наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац извршио два кривична дела тешко убиство у подстрекавању за новац, а ради уклањања конкуренције на врло бруталан начин, уз највиши степен насиља коришћењем ватреног оружја на улици и у граду, на очиглед јавности изазивајући код грађана панику и страх, или пак у перионици где је такође било присутно више грађана, па и деце чији су животи били угрожени. Из изнетог је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење закључио да „напред наведене околности у погледу начина извршења кривичног дела, како им је то оптужницом стављено на терет, уз околност да су дела извршена у релативно мањим срединама, као и тежину наступелих последица кривичних дела, указују да је дошло до узнемирења јавности и објективног осећања страха и несигурности код грађана које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“.
Уставни суд је оценио да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, без елемената произвољности, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање особитих околности које указују да ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити кривично дело су, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложене. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне особите околности (да је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је био организатор криминалне групе која је деловала континуирано у дужем временском периоду, да постоји оправдана сумња да је циљ те групе било остваривање користи и моћи уклањањем конкуренције и вршењем тешких кривичних дела, уз ангажовање већег броја лица на територији Србије и Босне и Херцеговине) које, уз чињеницу да је подносилац раније правноснажно осуђиван због кривичних дела против имовине и кривичних дела са елементима насиља, у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу.
Истовремено, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и веома јасно образложили, поред висине запрећене казне као објективног услова, конкретне околности које су у овом случају, због сумње на начин извршења и тежину последица кривичних дела за које се подносилац терети (убиства за новац извршена на бруталан начин ради уклањања конкуренције, наочиглед грађана и деце чији су животи били угрожени, у релативно малој средини), довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано али и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореном решењу утврђене конкретне чињенице које указују да је, услед начина извршења и тежине последица кривичног дела за које је подносилац оптужен, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, што представља Закоником прописан разлог за одређивање и продужење притвора.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење веома сложен, пре свега због бројности и тежине кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело тешко убиство, кривично дело тешко убиство у подстрекавању, кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога и кривично дело злочиначко удруживање), али и због комплексности чињеничних и правних питања која је надлежни првостепени суд два пута расправљао и оцењивао и потом пресудио, при чему је предмет оптужбе разматран и пред другостепеним судом. Стога Уставни суд закључује да је дужина трајања поступка, у конкретном случају, оправдана изузетном сложеношћу и значајем предмета.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе несумњиво налазио у притвору у дужем временском периоду. Оваква оцена Уставног суда сагласна је и установљеној пракси Европског суда за људска права, према којој код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела организованог криминала, дужи периоди притвора него у другим случајевима могу бити разумни (видети, поред осталих: Tomecki против Пољске, број 47944/06 од 20. маја 2008. године, став 29; Луковић против Србије, број 43808/07 од 26. марта 2013. године, став 46.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.