Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Братислав Ђокић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Д. В . и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду К пп. 209/14 од 3. јула 201 4. године, у коме је донето оспорено решење Вишег суда у Београду Кв. 2417/14 од 17. јула 201 4. године, повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. В . из Београда је , 1. августа 201 4. године, преко пуномоћника М. П , адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 209/14 од 3. јула 2014. године и решења Вишег суда у Београду Кв. 2417/14 од 17. јула 201 4. године, због повреде права из члана 27. став 3, члана 29. ст. 1. и 2, члана 30. став 3, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6. и члана 39. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да је Више јавно тужилаштво у Београду 2. јула 2014. године донело наредбу о спровођењу истраге Кти. 275/14 којом му је стављено на терет кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, којом наредбом су обухваћена још четири лица;
- да се 1. јула 2014. године одазвао позиву Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције - Управа криминалистиче полиције, где му је „по одобрењу поступајућег заменика Вишег јавног тужиоца у Београду уручено решење о задржавању “ од истог датума, а којим је одређено да се задржавање има рачунати од 13,00 часова;
- да му је „од стране радника полиције наметнут адвокат по службеној дужности“, који је потписао решење и „према коме је због овог поступања донета одлука Управног одбора Адвокатске коморе Београда од 2. јула 2014. да се не налази на листи адвоката бранилаца no службеној дужности, која одлука је достављена на руке поступајућем заменику јавног тужиоца“, из чега закључује да му је повређено „право на жалбу и стручну одбрану“ из члана 27. став 3. и члана 29. став 1. Устава, јер је „на ово решење имао право жалбе у року од шест сати ... а које право није могао да искористи на ваљан и законит начин ...“, односно јер „ није могао да представи свој случај на правилан и задовољавајући начин, а квази жалба коју је поднела супруга подносиоца уставне жалбе не представља ефикасно испуњење односно коришћење права на приступ суду“;
- да је 2. јула 2014. године у 16,30 изведен пред поступајућег заменика Вишег јавног тужиоца у Београду који је „ претпостављајући да изабрани браниоци због штрајка неће моћи да поступају у предмету“ позвао новог адвоката по службеној дужности, који је приступио и присуствовао првом саслушању једног од осумњичених, које је „ прекинуто хитном интервенцијом Адвокатске коморе Београда тако што је према напред наведеном браниоцу такође донета одлука Управног одбора Адвокатске коморе Београда од 2. јула 2014. којом је утврђено да се он не налази на листи адвоката бранилаца по службеној дужности“, а која одлука је достављена на руке поступајућем заменику Вишег јавног тужиоца у Београду;
- да је „штрајк адвоката престао истог дана, 2. јула 2014. године у 18 ,00 часова“;
- да је 3. јула 2014. године салушан од стране поступајућег заменика Вишег јавног тужиоца у Београду у присуству изабраних бранилаца, након чега је „изведен пред истражног судију за претходни поступак у 14,20 часова ради саслушања о разлозима за одређивање притвора“, из чега закључује да му је „ускраћено право на слободу кретања зајемчено одредбама члана 39. ст ав 1. Устава , те повређено право зајемчено одредбама члана 29. став 2. Устава“, јер је изведен пред судију за претходни поступак по протеку рока од 48 сати;
- да је судија за претходни поступак Вишег суда у Београду донео оспорено решење о одређивању притвора 3. јула 2014 . године, које је примио истог дана, а његови браниоци 4. јула 2014. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку;
- да у оспореном решењу о одређивању притвора „нису образложени разлози због којих суд сматра да разлози за притвор постоје, односно ниједном речју није наведено које су то особите околности које указују да ће осумњичени боравком на слободи ометати поступак истраге утицајем на сведоке, на које сведоке може утицати нити из чега произилази висок степен вероватноће да ће ометати истрагу утицањем на сведоке“, при чему је „изостало образложење због чега није прихваћен предлог бранилаца да се према осумњиченом изрекне друга, блажа мера“, из чега закључује да му је „повређено право зајемчено одредбама члана 31 ст.1 Устава обзиром да не постоји ниједан образложен разлог одређивања притвора“;
- да су 7. јула 2014. године његови браниоци изјавили жалбу против решења о одређивању притвора, о којој је одлучено 17. јула 2014. године, дакле по протеку рока од 48 часова, из чега закључује да му је повређено право из члана 30. став 3. Устава;
- да су „и у другостепеном решењу изостали ваљани и индивидуализовани разлози који оправдавају одређивање притвора, већ ce у суштини образложење своди на преписивање образложења судије за претходни поступак“.
Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на суђење у разумном року и посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава, наводећи да се „наредба Вишег јавног тужилаштва у Београду о спровођењу истраге односи на пет осумњичених и два кривична дела “, да се „једно кривично дело односи на троје осумњичених, а друго кривично дело на двоје осумњичених“ и да је „у образложењу наредбе о спровођењу истраге поступајући заменик јавног тужиоца навео да је неопходно саслушати укупно 34 сведока“, из чега подносилац закључује да се „може очекивати да овај притворски предмет траје у недоглед“ и додаје да је „био лишен слободе одлуком поступајућег заменика Вишег јавног тужиоца, истог оног који је касније узео учешће на страни оптужбе у спровођењу истраге, што њену независност и непристрасност доводи у питање“, те да му је тиме повређено и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Коначно, подносилац уставне жалбе истиче да је угледни привредник, да је његово „хапшење“ најављено у „жутој“ штампи неколико месеци „пре наредбе о спровођењу истраге и одређивања притвора“, да су његови „сарадници у својству грађана, дали изјаве у полицији, такође неколико месеци пре отпочињања истраге“, да се сви они сада појављују као сведоци у истражном поступку, те да је „желео да утиче на сведоке, то могао да учини и пре одређивања притвора“ што „није чинио, нити му је то падало напамет, те не постоји никаква опасност да би он могао са овог разлога да утиче на ток истраге“.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права , „поништи и обустави извршење решења о одређивању притвора“ и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције – Одељење за сузбијање привредног криминалитета Ку. 12254/14 (Кт. 944/14) од 1. јула 2014. године је према подносиоцу уставне жалбе одређено задржавање у трајању до 48 сати, а које му се рачуна од 1. јула 2014. године од 13,00 часова када је лишен слободе, односно када се одазвао позиву суда, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Наведено решење о задржавању је уручено подносиоцу уставне жалбе истог дана у 14,00 часова, као и браниоцу по службеној дужности, адвокату А.А.
Адвокатска комора Београда је дописом од 2. јула 2014. године, који је примљен у Вишем јавно м тужилаштв у у Београду 3. јула 2014. године, обавестила наведено тужилаштво да се, на основу одлуке Управног одбора Адвокатске коморе Београда, адвокат А.А. не налази на листи адвоката по службеној дужности.
Више јавно тужилаштво у Београду је 2. јула 2014. године донело наредбу о спровођењу истраге Кти. 275/14 којом је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет кривично дело злоупотреба службеног положаја одговорног лица из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика. Наредбом за спровођење истраге су обухваћена још четири лица.
Пред Вишим јавним тужилаштвом у Београду, у предмету Кти. 275/14 је 2. јула 2014. године, у 16,30 часова започело саслушање подносиоца уставне жалбе. Саслушању су присуствовали и изабрани бранилац подносиоца уставне жалбе, који су, након што је подносилац упознат са својим правима и обавезама у кривичном поступку и након што им је свима уручена наредба о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду, изјавили да „нису у могућности да данас бране осумњиченог, јер би у супротмном били изложени дисциплинском поступку због теже повреде дужности, па моле да се саслушање осумњиченог одложи за 3. јули 2014. године“.
Подносилац уставне жалбе је саслушан 3. јула 2014. године пред Вишим јавним тужилаштвом у Београду, у предмету Кти. 275/14 у присуству изабраних бранилаца. Саслушање је започетно у 10,50 часова, а довршено у 12,35 часова, након чега је Више јавно тужилаштво у Београду ставило образложени предлог да се према подносиоцу уставне жалбе одреди притвор из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Истог дана, 3. јула 2014. годин, подносилац уставне жалбе је ради доношења одлуке о притвору саслушан о разлозима за одређивање притвора пред судијом за претходни поступак Вишег суда у Београду, у предмету Кпп. 209/14. Саслушању су присуствовали изабрани браниоца подносиоца. Саслушање је започето у 14,20 часова, а довршено у 14,35 часова.
По саслушању подносиоца уставне жалбе, а у смислу члана 212. став 2. Законика о кривичном поступку, судија за претходни поступак Вишег суда у Београду је, поводом предлога Вишег јавног тужиоца у Београду, нашао да има места одређивању притвора према подносиоцу, те је истог дана – 3. јула 201 4. године, донео оспорено решење Кпп. 209/14 којим је према њему (и још три лица ) одредио притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку .
Против првостепеног решења о одређивању притвора браниоци окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјави ли су жалбу која је у Вишем суду у Београду примљена 7. јула 201 4. године.
Виши суд у Београду је , 17. јула 2014. године, решавајући о жалби бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и жалбама бранилаца других окривљених лица, донео оспорено решење Кв. 2417/14, којим је све жалбе бранилаца окривљених одбио као неосноване. У образложењу оспорене другостепене одлуке је, поред осталог, наведено: да је „по налажењу кривичног већа правилно поступио судија за претходни поступак када је према окривљеној Н.К, окривљеном Д. В . и окривљеном М.Ђ. одредио притвор из законског разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, имајући у виду одбрану именованих окривљених у досадашњем току поступка, а како je у даљем току поступка потребно у својству сведока испитати Б.Г, М.Р, В.Ж, Б.Р, Н.Д, З.Б, М.А, П.М, Б.П, М.Р, Ј.Т, С.К, М.Т, З.М, Ј.Ј. и Н.Ц, а која лица према стању у списима предмета, могу имати непосредна сазнања везано за кривична дела која су окривљенима стављена на терет, због чега и по оцени овог већа, напред наведене околности, представљају особите околности које указују да би окривљени, сваки понаособ, боравком на слободи, могли утицати на неиспитане сведоке, те на тај начин ометати даљи ток поступка“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да с вако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати и да л ице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. ст. 1. и 2.); да се п исмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да о длуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (члан 39. став 1.).
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче.
Одредбама члана 212. ЗКП је прописано: да о одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да ће пре доношења одлуке из става 1. овог члана суд саслушати окривљеног о разлозима за одређивање притвора и да саслушању могу да присуствују јавни тужилац и бранилац (став 2.); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца о времену и месту саслушања окривљеног и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (став 3.); да се изузетно од става 2. овог члана, одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако постоје околности из члана 195. став 1. тач. 1) и 2) овог законика или опасност од одлагања (став 4.); да ће, ако је притвор одређен у складу са ставом 4. овог члана, суд у року од 48 часова од часа хапшења саслушати окривљеног у складу са одредбама ст. 2. и 3. овог члана и да ће након саслушања, суд одлучити да ли ће одлуку о одређивању притвора оставити на снази или укинути притвор (став 5.).
Чланом 294. ЗКП је прописано: да лице ухапшено у складу са чланом 291. став 1. и чланом 292. став 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив (став 1.); да о задржавању, јавни тужилац или, по његовом одобрењу, полиција одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан, доноси и уручује решење и да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (став 2.); да против решења о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења, да о жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе и да жалба не задржава извршење решења (став 3.); да осумњичени има права предвиђена у члану 69. став 1. овог законика (став 4.); да осумњичени мора имати браниоца чим орган поступка из става 2. овог члана донесе решење о задржавању, да ако осумњичени сам, у року од четири часа, не обезбеди браниоца, јавни тужилац ће му га обезбедити по службеној дужности, по редоследу са списка адвоката који доставља надлежна адвокатска комора (став 5.).
5. Уставни суд, пре свега, истиче да одредба члана 30. став 3. Устава, поред осталог, гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, преко бранилаца изјави о жалбу на решење којим му је одређен притвор, да је Виши суд у Београду изјављену жалбу примио 7. јула 2014. године, а да је о жалби одлучио 17. јула 201 4. године.
Уставни суд је, следом изнетог, оценио да о жалби бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, на решење о одређивању притвора судије за претходни поступак Вишег суда у Београду није одлучено у року од 48 часова, како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава .
Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу повређено право утврђено у члану 30. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу изреке.
6.1. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим подносилац истиче да му је „наметнут адвокат по службеној дужности“, из чега закључује да му је повређено „право на жалбу и стручну одбрану“ из члана 27. став 3. и члана 29. став 1. Устава, јер је „на ово решење имао право жалбе у року од шест сати ... а које право није могао да искористи на ваљан и законит начин ...“, Уставни суд је утврдио да се сви ови наводи односе на решење о задржавању које је донето и подносиоцу уручено 1. јула 2014. године. Имајући у виду да је уставна жалба поднета 1. августа 2014. године, то је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
6.2. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права из члана 29. став 3. Устава, наводећи да је „изведен“ пред судију за претходни поступак надлежног суда по протеку рока од 48 сати од дана и часа лишења слободе (1. јул 2014. године у 13,00 часова) и као доказ за своју тврдњу је Суду доставио записник о саслушању пред Вишим судом у Београду од 3. јула 2014. године из кога произлази да је његово саслушање започето у 14,20 часова.
Уставни суд, пре свега, указује да се одредбом члана 29. став 2. Устава, лицу лишеном слободе без одлуке суда, поред осталог, јемчи да ће без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду. Уставни суд даље указује да са становишта наведеног уставног права свакоме гарантује да ће лишење слободе без одлуке суда бити сведено на најкраће могуће време, те је зато утврђено да се лице лишено слободе мора најкасније у року од 48 часова предати надлежном суду, што значи суду који ће одлучити о основаности лишења слободе доношењем одлуке о одређивању притвора или пуштањем лица на слободу. Дакле, Уставом утврђени рок од 48 часова не односи се на рок у коме лице мора бити саслушано од стране судије за пртходни поступак, нити рок у коме мора бити донета судска одлука о лишењу слободе - притвору (у смислу наведеног, видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда у предмету Уж-3855/2011 од 29. марта 2012. године, тачка 5. образложења).
Имајући у виду изнето, те да је подносилац као доказ за своје тврдње Суду доставио записник о његовом саслушању од 3. јула 2014. године, које је започето у 14,20 часова, а да је након предаје неког лица надлежном суду, конкретно судији за претходни поступак, ради темељног упознавања са свим наводима из наредбе о спровођењу истраге, потребно одређено време како би правилно и потпуно утврдио да ли постоји виши степен сумње - основана сумња (неопходна за одређивање мере притвора), те да подносилац за своје тврдње није доставио друге доказе, Уставни суд је наводе подносиоца да је лишен слободе 1. јула 2014. године у 13,00 часова, а да је „изведен“ пред судију за претходни поступак 3. јула 2014. године у 14,20 часова, оценио очигледно неоснованим. Стога чињеница да саслушање подносиоца уставне жалбе пред судијом за претходни поступак није започето одмах по његовом довођењу није од значаја за другачију одлуку Суда.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да му је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, као и да је о мери притвора одлучено без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
6.3. Коначно, подносилац у односу на оспорена решења истиче и повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава. Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од изнетог, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1, члана 33. став 6. и члана 39. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен због постојања основане сумње да је извршио кривично кривично дело злоупотреба службеног положаја одговорног лица. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно одређен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП , односно због постојања особитих околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке. Имајући у виду „одбрану окривљених“, да у даљем току поступка треба испитати 16 сведока који „према стању у списима предмета, могу имати непосредна сазнања везано за кривична дела која су окривљенима стављена на терет“, те кривично дело за које је подносилац основано сумњив, надлежни судови су закључили да постоје особите околности да ће подносилац ометати поступак утицањем на сведоке.
Следом наведеног, те чињенице да се подносилац до подношења уставне жалбе налазио у притвору 31 дан, Уставни суд је оценио да су у оспореним решењима наведени релевантни и довољни разлози за одређивање притвора.
Стога је Суд наводе подносиоца да у оспореним решењима „нису образложени разлози због којих суд сматра да разлози за притвор постоје“, да су „изостали ваљани и индивидуализовани разлози који оправдавају одређивање притвора“ и да се „може очекивати да овај притворски предмет траје у недоглед“ оценио очигледно неоснованим.
6.4. Полазећи од свега до сада наведеног, Уставни суд је у овим дел овима уставну жалбу одбацио, сагласно одредб ама члана 36. став 1. тач . 2) и 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.