Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Братислав Ђокић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. П . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба И. П . изјављена против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 327/13 од 13. августа 2013. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. П . из Београда је, 2. септембра 2013. године, преко пуномоћника Б . С. Д, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 327/13 од 13. августа 2013. године, због повреде начела из чл. 20. и 21. Устава Републике Србије, као и права на поступање са лицем лишеним слободе, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења из члана 28, члана 31, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењем правноснажно продужен притвор, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 12. априла 2012. године када је лишен слободе. Подносилац потом износи садржину оспореног решења и анализира разлоге због којих му је притвор продужен, те посебно истиче: да је надлежни суд „у целости игнорисао одлучне чињенице на страни оптуженог које су истицане како усмено у истражном поступку и у поступку главног претреса, тако и у изјављеним жалбама на решења о продужењу притвора“; да „притвор траје већ више од 17 месеци“; да „судови паушално, кроз фразе, чисто про форме, врше продужење притвора, а да при том није изнет нити један аргумент за даље лишење слободе“; да „законски разлози због којих је оптужени И. П . и даље у притвору апсолутно не стоје“; да „за упорно продужавање притвора судови током поступка нису изнели нити један ваљани аргумент“; да „и поред чињенице да поступак траје више од 17 месеци и да се у овом тренутку налази у завршној фази доказног поступка у фази главног претреса, означени судови нису уочили неспорне чињенице, предочене чињенице, доказе изведене у досадашњој фази поступка, а који како појединачно тако и у међусобној вези разлоге за притвор из тачака 1) и 3) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку чине потпуно правно неодрживим“; да је „потпуно неспорно да је пребивалиште оптуженог И . П . на адреси В . 8, стан 16. у Београду“, а да „судови као разлог за даље продужавање притвора и даље истичу недоумицу око места живљења оптуженог“; да „за временски период од 17 месеци колико траје овај поступак, осим конструкције у оптужном акту тужилаштва, нити једном чињеницом, нити једним изведеним доказом није суду предочено ни на бази индиције постојање било какве криминалне групе, а камоли инволвираност оптуженог“; да се подносилац „не може довести у било какву везу са разбојништвом извршеним у Цириху, нити у везу са продајом уметничких дела“; да „на страни оптуженог не постоји било каква опасност од бекства“; да се разлог његове раније осуђиваности користи „на један поптуно неприхватљив начин“; да је „трајањем притвора према оптуженом и начином на који поступајуће веће својом динамиком руководи поступком повређено право оптуженог на правично суђење, односно право на суђење у разумном року, а све у околностима када је реч о предмету који је притворски (три оптужена од укупно четири се налазе у притвора са трајањем дужим од 17 месеци); да разлози за притвор „нису ни јасни, ни довољни, нити садрже елементарну озбиљност као разлог за нечије лишење слободе“, односно да су „паушални и стереотипни“; да „у односу на друге предмете пред истим судом и трајање притвора других оптуженика представља израз дискриминације оптуженог И . П .“. Подносилац посебно истиче да је према њему приликом лишења слободе „примењено насиље на начин што је брутално претучен, односно исти је у трајању од 20 минута био изложен тортури“, а што је „супротно одредбама члана 28. Устава“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорено решење.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду – Посебно одељење, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење се против подносиоца и других лица у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак у предмету К.По1. 66/12.
Кривични поступак је покренут у априлу 2012. године доношењем наредбе Тужилаштва за организовани криминал да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Тужилаштво за организовани криминал је против подносиоца уставне жалбе (и других лица) подигло оптужницу. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дел а удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 2. Кривичног законика, кривично г дел а разбојништво у подстрекавању из члана 206. став 3. у вези са ст. 2. и 1. у вези са чланом 34. Кривичног законика и кривично г дел а недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе кривични поступак је био у фази главног претреса.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 17. јануара 2014. године донео пресуду К.По1. 66/12 (која је постала правноснажна 6. фебруара 2015. године) којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим за кривично дело прикривање из члана 221. став 4. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и за кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од шест година.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (2. септембар 2013. године) налазио у притвору једну годину и непуних пет месеци, рачунајући од 12. априла 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 11/12 од 12. априла 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2), 3) и 4) Законика о кривичном поступку.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 577/13 од 26. јула 2013. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 60 дана.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 327/13 од 13. августа 2013. године одбијене су као неосноване жалбе окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и његовог браниоца изјављене против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 577/13 од 26. јула 2013. године. Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је нашао да је „првостепени суд донео законито и правилно решење“ и да је „анализирао све чињенице битне за одлучивање о тој мери, а за своју одлуку је дао одговарајуће и у довољној мери образложене разлоге, које у свему прихвата и овај суд, с обзиром да je у конкретном случају примену мере притвора неопходно продужити ради обезбеђења присуства окривљених и даљег несметаног вођења кривичног поступка“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да постоји оправдана сумња да су „окривљени И. П . и Б.Н, заједно са осталим окривљенима, у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, учествовали у предузимању противправних радњи из којих је проистекла незаконита имовинска добит од око 1.800.000,00 динара која није одузета, па је првостепени суд правилно нашао да би тај новац могли да искористе за организовање и финансирање бекства и скривања“; да „према стању у спису, окривљени И . П . није живео на адреси на којој има пријављено пребивалиште - Београд, насеље К, улица С . 45, већ је непријављено боравио на другој адреси - Београд, улица В . 8“; да „када се поред тих чињеница и околност и узму у обзир и друге околности конкретног случаја, релевантне за одлуку о притвору по наведеном основу, првостепени суд је правилно нашао да исте, у међусобној повезаности, представљају околности које указују да у случају пуштања окривљених на слободу, постоји опасност од бекства сваког од њих понаособ“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да постоји оправдана сумња да су окривљени И. П . и Б.Н. противправне радње које им се стављају на терет, предузели у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама; да „постоји оправдана сумња да су у дужем временском периоду (од почетка 2008. године до 11. априла 2012. године), предузели већи број противправних радњи“; да је „окривљени И . П . осуђиван, поред осталог и због истоврсног кривичног дела из члана 348. Кривичног законика, што упућује на закључак да је и у ранијим животним фазама испољавао склоност ка асоцијалном понашању“; да „када се ове чињенице сагледају у међусобној повезаности, исте, и по налажењу овога суда, представљају особите околности које указују да ће окривљени И . П . и Б.Н, сваки понаособ, ако буду пуштени на слободу, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
У образложењу оспореног другостепеног решења је посебно истакнуто да своју одлуку да према И. П . продужи притвор „првостепени суд није искључиво засновао на чињеници да исти има пријављено пребивалиште на једној, а живи непријављено на другој адреси, нити је одлуку да му продужи притвор и због разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном псотупку донео превасходно због његове раније осуђиваности, како се то неосновано имплицира у изјављеној жалби, пошто су те чињенице анализиране и цењене у контексту осталих чињеница и околности, релевантних за одлуку о предметној процесној мери“.
Према подносиоцу уставне жалбе притвор је укинут 5. септембра 2013. године и замењен је мером забране напуштања стана.
Мера забране напуштања стана је према подносиоцу уставне жалбе укинута 1 7. јануара 2014. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права , да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати и да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе и да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, затим да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, те да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено, а о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од реченог, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дело разбојништво у подстрекавању и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства и због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У образложењу оспореног другостепеног решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 327/13 од 13. августа 2013. године је, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да подносилац уставне жалбе није живео на адреси на којој има пријављено пребивалиште, већ непријављено на другој адреси, да му се ставља на терет да је „заједно са осталим окривљенима, у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама“ учествовао у предузимању противправних радњи из којих је проистекла незаконита имовинска добит од око 1.800.000,00 динара која није одузета и да би овај новац могао да искористи за организовање и финансирање бекства и скривања“, те да наведене околности „у међусобној повезаности, представљају околности“ које указују на опасност од бекства.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је наведено да постоји оправдана сумња да су подносилац уставне жалбе и окривљени Б.Н. у дужем временском периоду, од почетка 2008. до 11. априла 2012. године, у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, предузимали већи број противправних радњи, те имајућу у виду да је подносилац уставне жалбе раније осуђиван за кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја, дакле за истоврсно кривично дело, све те околности „представљају особите околности које указују да ће окривљени И. П . и Б.Н, сваки понаособ, ако буду пуштени на слободу, у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Уставни суд је оценио да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да подносилац уставне жалбе има пријављено пребивалиште на једној, а непријављено борави на другој адреси, а да постоји оправдана сумња да је са осталим окривљенима учествовао у предузимању противправних радњи из којих је проистекла незаконита имовинска добит од око 1.800.000,00 динара која није одузета и која је могла бити коришћена за организовање и финансирање бекства и скривања, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и разумљиве разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу, у циљу обезбеђења присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка.
Истовремено, Уставни суд је оценио и да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивој и неарбитр ерној примени кривичног процесног права у односу на притворски разлог предвиђен тачком 3) члана 211. став 1. ЗКП. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне особите околности (да су подносилац уставне жалбе и саокривљени оправдано сумњиви да су у дужем временском периоду, од почетка 2008. до 11. априла 2012. године, у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, предузимали већи број противправних радњи, а да је подносилац раније осуђиван за истоврсно кривично дело - недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја, које довољно специфично указују да ће у кратком временском периоду поновити дело , оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу. Стога је Уставни суд наводе подносиоца и у овом делу оценио неоснованим. Ово посебно када се има у виду да је надлежни суд изричито нагласио да околност непријављивања пребивалишта и ранија осуђиваност нису посматране изоловано, већ су сагледаване у контексту свих других околности које су у конкретном случају од значаја за оцену да ли има места продужењу мере притвора.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неутемељене наводе подносиоца да разлози за продужење притвора „нису ни јасни, ни довољни“, односно да су „паушални и стереотипни“.
У погледу навода уставне жалбе да притвор траје 17 месеци, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности. Уставни суд је утврдио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе и других лица пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење сложен, како због бројности кривичних дела за која је постојала оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дело разбојништво у подстрекавању и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја), тако и због комплексности чињеничних и правних питања која је надлежни суд требало да расправи и оцени и на основу којих је потом донео одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак трајао једну годину и непуних пет месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и заказиван главни претрес, Уставни суд сматра да је предметни кривични поступак вођен са примереном хитношћу. Уставни суд притом посебно истиче да је кривични поступак правноснажно окончан за две године и десет месеци, као и то да је према подносиоцу свега три дана након подношења уставне жалбе притвор замењен мером забране напуштања стана (5. септембра 2013. године), која мера је укинута након доношења првостепене пресуде 17. јануара 2014. године.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном ажурношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану.
6. У односу на наводе уставне жалбе да је према подносиоцу приликом лишења слободе „примењено насиље на начин што је брутално претучен, односно исти је у трајању од 20 минута био изложен тортури“, а што је „супротно одредбама члана 28. Устава“, Уставни суд констатује да се овај навод може односити само на евентуалне радње које су према подносиоцу уставне жалбе биле предузете 12. априла 2012. године, јер је то дан када је лишен слободе. Из наведеног следи да је од тог дана почео да тече и Законом прописан рок за изјављивање уставне жалбе којом се оспоравају радње предузете приликом лишења слободе, јер се оне не могу довести ни у какву правну и логичку везу са оспореним решењем о продужењу притвора које је донето 2013. године. Имајући у виду да је уставна жалба поднета 2. септембра 2013. године, то је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.