Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. марта 2015. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Покреће се поступак за оцену уставности одредбе члана 23. став 4. у делу који гласи: "и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева" Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13 и 142/14).
2. Одбацујe се иницијативa за оцену сагласности одредбе члана 23. став 4. Закона из тачке 1. са Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 - исправка, 64/10 - Одлука УС, 24/11, 121/12, 42 /13 - Одлука УС, 50/13 - Одлука УС, 98/13 - Одлука УС, 132/14 и 145/14).
3. Решење доставити Народној скупштини ради давања одговора.
4. Рок за давање одговора је 60 дана од дана пријема овог Решења
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности дела одредбе члана 23. став 4. који гласи: "и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева" Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13 и 142/14) и оцену сагласности са Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 - исправка, 64/10 - Одлука УС, 24/11, 121/12, 42 /13 - Одлука УС, 50/13 - Одлука УС, 98/13 - Одлука УС, 132/14 и 145/14). Подносилац иницијативе сматра да се, прописивањем рока од две године за окончање поступка конверзије оспореном одредбом Закона, ограничавају права лицима којима то право припада, јер ће то право моћи да остваре само она лица по чијим је захтевима надлежни органи буду ефикасно поступали. По мишљењу подносиоца иницијативе, лица по чијим захтевима не буде поступљено у року од две године од дана подношења захтева изгубиће право на конверзију, а бивши власници ће, моћи да остваре право на враћање непокретне имовине. Стога сматра да је оспорена одредба Закона несагласна са уставним начелом забране дискриминације из члана 21. став 1. и начелом којим се јемчи мирно уживање својине из члана 58. став 1. Устава. Иницијатор захтева и оцену сагласности оспорене одредбе Закона о враћању одузете имовине и обештећењу са Законом о планирању и изградњи, којим су прописани услови и поступак за конверзију права коришћења у право својине.
Уставни суд је у претходно спроведеном поступку утврдио да је Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13 и 142/14) прописано: да се не враћа право својине на непокретностима које на дан ступања на снагу овог закона имају, поред осталог, статус непокретне имовине која је продата, односно стечена у поступку приватизације као имовина или капитал субјеката приватизације, у складу са законом којим се уређује приватизација (члан 18. став 1. тачка 9)); да ће се изузетно од члана 18. став 1. тачка 9) овог закона, бившем власнику вратити право својине и право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту, ако лице из члана 103. Закона о планирању и изградњи није поднело или не поднесе захтев за конверзију у року од 60 дана од дана ступања на снагу овог закона и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева, а све под условом да је купац у уговору о продаји капитала закљученом у поступку приватизације прихватио враћање имовине (члан 23. став 4.).
Одредбама Устава Републике Србије, у односу на које је тражена оцена уставности оспорене одредбе члана 23. став 4. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, (члан 58. став 1.).
Полазећи од наведених одредаба Устава, Уставни суд сматра да се у односу на одредбу члана 23. став 4. оспореног Закона основано може поставити следећа уставно-правна питања:
- да ли се оспореном одредбом Закона повређује Уставом зајемчено право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона из члана 58. Устава лица које, као корисник земљишта, има право да захева конверзију права коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту у право својине, с обзиром на то да ће корисник земљишта о чијем захтеву за конверзију права коришћења у право својине надлежни првостепени и другостепени орган коначно не одлуче у прописаном року, изгубити не само право на конверзију права коришћења у право својине, већ и само, у складу са законом, стечено право коришћења земљишта;
- да ли је оспореном одредбом Закона о враћању одузете имовине и обештећењу повређено начело да су пред Уставом и законом сви једнаки, из члана 21. став 1. Устава, јер под условом да је купац у уговору о продаји капитала закљученом у поступку приватизације прихватио враћање имовине, право на конверзију права коришћења у право својине на неизграђеном грађевинском земљишту оствариће само она лица, по чијим захтевима надлежни органи општинске управе као првостепени органи и Министарство као другостепени орган буду ефикасно поступали и окончали поступак у року од две године од дана подношења тог захтева, док ће се у случају да тај поступак није окончан у прописаном року бившем власнику вратити право својине и право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту. Стога се, по налажењу Уставног суда, основано поставља питање да ли се сва лица која испуњавају прописане услове за конверзију налазе у истој ситуацији, с обзиром на то да стицање или губитак права на конверзију зависи од тога да ли је надлежни државни орган окончао поступак стицања наведеног права у Законом прописаном року.
На основу изнетог, Уставни суд је оценио да има основа да се, поводом поднете иницијативе, у складу са одредбом члана 53. став 1. Закона о Уставном суду Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13- Одлука УС), покрене поступак за оцену уставности одредбе члана 23. став 4. у делу који гласи: "и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева" Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, па је одлучио као у тачки 1. Решења.
Истовремено, Суд је одлучио да ово решење о покретању поступка достави Народној скупштини на одговор, сагласно одредби члана 107. став 1. Закона о Уставном суду.
Уставни суд, није надлежан, према одредби члана 167. став 1. тачка 1. Устава, да одлучује о сагласности одредбе члана 23. став 4. оспореног Закона са Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 - исправка, 64/10 - Одлука УС, 24/11, 121/12, 42 /13 - Одлука УС, 50/13 - Одлука УС, 98/13 - Одлука УС, 132/14 и 145/14). Стога је Уставни суд, из наведених разлога, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду овај захтев одбацио.
На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2), члана 46. тачка 1) и члана 47. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић