Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Уставног суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 2015. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности члана 42. став 4. тачка 3) и члана 43. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13 и 142/14).
2. Одбацује се иницијатива за оцену уставности одредбе члана 1. у делу који гласи: "одређена" Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду су поднете две иницијативе за оцену уставности одредаба члана 1, члана 42. став 4. тачка 3) и члана 43. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13 и 142/14). У првој иницијативи, подносилац оспорава члан 1. Закона, у делу у коме је предвиђено да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећење за одузету имовину од физичких и "одређених правних лица", што је, по мишљењу иницијатора, основ дискриминације, јер предмет враћања одузете имовине није имовина одузета од "свих правних лица", већ само од "одређених" правних лица. Стога иницијатор сматра да члан 1. у делу који гласи: "одређена" Закона о враћању одузете имовине и обештећењу није у сагласности са чланом 21. став 3. и чланом 58. став 1. Устава, а "у вези са чланом 3. став 1, чланом 4. став 1. и чланом 15. став 1. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09).
Другом инцијативом оспорене су одредбе члана 42. став 4. тачка 3) и члана 43. став 1. Закона, јер иницијатор сматра да нису у сагласности са правом на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. и правом на имовину из члана 58. Устава. Подносилац иницијативе наводи да се, према оспореној одредби члана 42. став 4. тачка 3) Закона, коју је нетачно означио као став 7. тачка 3), прописује да се уз захтев за враћање одузете имовине прилажу, у оригиналу или овереној фотокопији, поред осталог, исправа о подржављењу имовине, а према одредби члана 43. став 1. Закона, одбациће се захтев уз који нису приложени докази из тог става као неуредан. Иницијатор сматра да се враћање одузете имовине спроводи у управном поступку, те да се, према одредби члана 149. став 2. Закона о општем управном поступку, у управном поступку као доказ могу употребити сва средства подесна за утврђивање стања ствари и која одговарају појединачном случају, као што су исправе, искази сведока, искази странака, вештачење и увиђај. Како је у поступку враћања одузете имовине, као доказно средство, валидна само исправа о подржављењу, то су странке у том поступку у неједнаком положају у односу на странке у свим другим управним стварима, што значи да немају једнаку заштиту из члана 36. Устава.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспореним одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11), прописано: да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећење за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (у даљем тексту: враћање имовине) и да се закон примењује и на враћање имовине чије је одузимање последица Холокауста на територији која данас чини територију Републике Србије (члан 1.); да се уз захтев прилажу, у оригиналу или овереној фотокопији, поред осталих доказа, исправа о подржављењу имовине или назив, број и година службеног гласила у коме је објављен акт, уз конкретно навођење предмета одузимања и сл., да захтев мора да садржи податке из става 3. тач. 1), 2), 5) и 6) овог члана и да се уз захтев обавезно прилажу и докази из става 4. тач. 1), 3) и 4) овог члана (члан 42. став 4. тачка 3) и став 7.); да ће се захтев који не садржи податке из члана 42. став 7. овог закона и уз који нису приложени докази из тог става одбацити као неуредан (члан 43. став 1.).
Разматрајући оспорене одредбе члана 42. став 4. тачка 3) и члана 43. став 1. Закона, у смислу навода и разлога подносилаца иницијативе, Уставни суд је пошао од тога да Устав Републике Србије не утврђује изричито право на враћање одузете имовине, нити обавезу законодавца да уреди денационализацију (реституцију). Наведено право је законом установљено на основу овлашћена из члана 97. тачка 7. Устава, према коме се законом уређују, поред осталог, својински, облигациони односи и заштита свих облика својине, а то значи и уређивање стицања и престанка права својине, као и промене својинских односа у складу са уставним одредбама којима су уређени основни принципи тих односа из члана 86. ст. 2. и 3. Устава, према којима се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом, те да се средства из јавне својине отуђују на начин и под условима утврђеним законом. По оцени Уставног суда, уставно овлашћење законодавца за уређивање једне области друштвених односа, у овом случају права на враћање раније одузете имовине, подразумева и овлашћење да се законом, којим се конституише то право, уреде и услови, начин и поступак враћања одузете имовине, као и да се пропишу чињенице које се у том поступку морају утврдити и доказна средства која се морају поднети за њихово доказивање. Из наведеног произлази да је ствар процене законодавца која ће доказна средства захтевати у поступку за враћање одузете имовине и обештећење, посебно када се има у виду да је, у конкретном случају, у питању доказивање подржављења имовине, које је вршено актима надлежног државног органа, што се доказује, како је то Закон одредио у оспореној одрдби члана 42. став 4. тачка 3) Закона, прилагањем тог акта у оригиналу или овереној фотокопији или навођењем назива, године и броја службеног гласила у коме је акт објављен, што значи да се нека друга доказна средства која предвиђа Закон о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", бр. 30/10), у одредби члана 149. став 2. Закона, на коју се позива подносилац иницијативе, у која спадају, поред исправа, искази сведока, изјаве странака, налази и мишљења вештака и увиђај, могу показати као недовољна и непоуздана за потребе оспореног Закона, јер се чињеница подржављења нечије имовине, свакако, не може доказивати, примера ради, исказима странака или сведока, а посебно када се има у виду и протек времена, с обзиром на то да се враћа имовина која је била одузимана почев од 9. марта 1945. године. Осим наведеног, Уставни суд указује и да је Закон о враћању одузете имовине и обештећењу lex specialis у односу на Закон о општем управном поступку и да је оспорени Закон, у Глави четвртој, уредио поступак за враћање имовине и обештећење, што значи да сва питања поступка за доношење решења о враћану имовине и обештећењу, која су уређена Законом о враћању одузете имовине и обештећењу искључују примену одредаба Закона о општем управном поступку, по принципу lex specialis derogat legi generali. Из истих разлога, по налажењу Суда, оспорени Закон је могао да у оспореној одредби члана 43. став 1. уреди, као последицу, одбацивање неуредног захтева који не садржи податке и уз који нису приложени докази прописани одредбама члана 42. Закона.
Из наведених разлога, Уставни суд је нашао да изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 42. став 4. тачка 3) и члана 43. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13 и 142/14), па је сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), решио као у тачки 1. изреке.
У односу на наводе и разлоге иницијатора, који оспорава уставност члана 1. Закона, у делу у коме је предвиђено да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећење за одузету имовину од физичких и "одређених правних лица", по налажењу Уставног суда, чланом 1. Закона опредељено је на недвосмислен начин шта је предмет уређивања овог закона. При томе, Уставни суд указује да се оспореним Законом не уређују сва питања везана за враћање одузете имовине и да је ова област, поред оспореног Закона, уређена са још седам других посебних закона, према предмету имовине која се враћа и кругу субјеката којима се имовина враћа, као што су, примера ради, Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама из 2006. године ("Службени гласник РС", број 46/06), Закон о враћању утрина и пашњака селима на коришћење из 1992. године ("Службени гласник РС", број 16/92), Закон о условима и начину враћања имовине стечене радом и пословањем задруга после 1. јула 1953. године из 1990. године ("Службени гласник РС", број 46/90), Закон о задругама ("Службени лист СРЈ", бр. 41/96 и 12/98 и "Службени гласник РС", бр. 101/05 и 34/06) и др. Стога је Уставни суд закључио да се оспорена одредба члана 1. у делу који гласи: "одређена" Закона о враћању одузете имовине и обештећењу не може довести у уставноправну везу са уставним нормама у односу на које је тражено покретање поступка за оцену уставности, због чега је Уставни суд иницијативу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), као очигледно неосновану.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2), члана 46. тачка 5), члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић