Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. В . из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. В . изјављена против решења Вишег суда у Нишу Кж. 663/14 од 31. јула 2014. године, решења Основног суда у Нишу Кв. 1374/14 од 16. септембра 2014. године, решења Вишег суда у Нишу Кж. 973/14 од 31. октобра 2014. године и решења Вишег суда у Нишу Кж. 1044/14 од 26. новембра 2014. године у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. В . из Ниша је, 19. августа 201 4. године, преко пуномоћника Ј. Ш , адвоката из Ниша, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Нишу Кж. 663/14 од 31. јула 2014. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење из члана 27. став 1, члана 31. став 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, коју је допунио поднесцима од 11, 13, 27. и 30. септембра 2014. године.
У допунама уставне жалбе од 6. октобра и 13. новембра 2014. године, подносилац је оспорио и решење Основног суда у Нишу Кв. 1374/14 од 16. септембра 2014. године и решења Вишег суда у Нишу Кж. 973/14 од 31. октобра 2014. године .
У допуни уставне жалбе од 25. новембра 2014. године подносилац је у односу на до тада оспорена решења истакао повреду начела из члана 20. став 3. Устава и повреде права из члана 30. став 1, члана 34. ст. 1. и 2. и члана 68. став 1. Устава.
У допуни уставне жалбе од 3. децембра 2014. године подносилац је оспорио и решење Вишег суда у Нишу Кж. 1044/14 од 26. новембра 2014. године.
Подносилац је Уставном суду поднео још четири допуне (12, 13. и 20. фебруара 2015. и 22. маја 2015. године) у којима није оспорио нове акте, већ је допуњавао образложење до тада предатих поднесака.
Суштина свих навода подносиоца уставне жалбе који се односе на оспорена решења заснива се на следећим тврдњама: да му је притвор одређен решењем судије за претходни поступак Основног суда у Нишу Кпп. 19/14 од 8. фебруара 2014. године на основу одредба члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, који му је касније продужаван на основу тачке 3) наведеног члана; да су „надлежни органи пропустили да за своје одлуке дају јасне, довољне и индивидуализоване разлоге, да одговоре на наводе из жалбе, као и да су одлуке о продужењу притвора, као и сама оптужница донете на основу нетачних чињеничних и правних конструкција и претпоставки из којих је закључено да постоје општи и додатни услови за продужење притвора“; да се разлози за притвор „преписују“; да је „потребно извршити ново вештачење или допунско вештачење обавезно новим прегледом“; да је променио адресу, тако да „објективно не може да понови извршење кривичног дела“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Основним судом у Нишу у предмету К. 526/14, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца, по оптужници Основног јавног тужилаштва у Нишу Кт. 635/14 од 19. марта 201 4. године, подигнутој након спроведене истраге која је трајала нешто више од месец дана.
Подносиоцу уставне жалбе је стављен о на терет извршење продуженог кривично г дел а насиље у породици из члана 194. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика у стицају са кривичним делом приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 1. Кривичног законика, продужено г кривично г дел а насиље у породици из члана 194. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика и кривично г дел а насиље у породици из члана 194. став 1. истог законика.
Основни суд у Нишу је, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 10. марта 201 4. године донео пресуду К. 526/14 којом је окривљеног, овде подносиоц а уставне жалбе, огласио кривим за извршено кривично дело насиље у породици из члана 194. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, кривично дело приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију из члана 185. став 1. Кривичног законика и кривично дел о насиље у породици из члана 194. став 1. истог законика, и осудио га не јединствену казну затвора у трајању од једне године и шест месеци. Истом пресудом је подносиоцу уставне жалбе изречена мера безбедности – обавезно лечење алкохоличара у трајању од једне године и шест месеци.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), предмет Основног суда у Нишу К. 526/14 је правноснажно окончан 21. јула 2015. године.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења последње допуне уставне жалбе којом је оспорено решење Вишег суда у Нишу Кж. 1044/14 од 26. новембра 2014. године (допуна од 3. децембра 201 4. године) налазио у притвору непуних десет месеци, рачунајући од 7. фебруара 201 4. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Основног суда у Нишу Кпп. 19/14 од 8. фебруара 201 4. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку и потом му је током поступка продужаван на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Вишег суда у Нишу Кж. 663/14 од 31. јула 2014. године је одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решењао продужењу притвора Основног суда у Нишу Кв. 1107/14 од 18. јула 2014. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог наведено: да је „првостепени суд правилно утврдио постојање оправдане сумње да је окривљени учино кривична дела која му се оптужбом стављају на терет, и за то дао јасне и правилне закључке, које у свему прихвата и другостепени суд полазећи од прикупљених доказа и то исказа оштећених, налаза и мишљења вештака и фото-техничке документације порнографског садржаја којој је малолетној оштећеној приказан критичног дана, а делимично и из саме одбране окривљеног“; да „Виши суд у Нишу у потпуности прихвата дате разлоге првостепеног суда који су потпуно јасни и логични те самим тим и релевантни, а којима се указује да је окривљени оправдано сумњив да је радње које му се оптужбом стављају на терет предузео у временском континуитету, према истим оштећенима, са којима je у блиским родбинским везама, као и чињеница да окривљени и оштећени живе у заједничком дворишту, те је правилан закључак првостепеног суда да наведене чињенице представљају особите околности које указују да би окривљени у кратком временском периоду могао поновити кривично дело уколико би се нашао на слободи, те стоје разлози за продужење притвора прописани у члану 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку“; да је „правилно првостепени суд приликом одлучивање узео у обзир и мишљење комисије вештака Специјалне болнице за психијатријске болести Г . Т . Н . од дана 24. априла 2014.године и закључак да код окривљеног постоји опасност од понављања кривичног поступка услед зависности од алкохола, па и ова чињеница представља потврду правилног закључка првостепеног суда у погледу постојања наведених разлога за продужење притвора према окривљеном“.
Притвор је потпм према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Основног суда у Нишу Кв. 1374/14 од 16. септембра 2014. године , најдуже до 16. новембра 2014. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења (које је потврђено оспореним решењем Вишег суда у Нишу Кж. 973/14 од 31. октобра 2014. године) је, поред осталог наведено: да „имајући у виду природу и тежину кривичних дела за која је окривљени С. В . оправдано сумњив, чињеница да су дела предузета у времеснком континуитету, те да се окривљени сумњичи за више кривичних дела која је предузимао према истим оштећенима, са којима је иначе у блиским родбинским везама, а посебно да окривљени и оштећени живе у заједничком дворишту, дакле у непосредној близини, све заједно представља особите околности које указују да ће у кратком времеснком периоду поновити кривично дело , због чега је у складу са одредбом из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку притвор према окривљеном и продужен“; да је „приликом одлучивања веће узело у обзир и мишљење комисије вештака Специјалне болнице за психијатријске болести Г. Т . Н . од 24. априла 2014. године, у којем стоји да код окривљеног постоји опасност од понављања кривичних дела због зависности од алкохола“; да је „веће имало у виду и дужину изречене мере за обезбеђење присуства окривљеног, али је утврдило да ... разлози због којих је притвор против окривљеног одређен ни протеком времена нису изгубили на интензитету“.
Оспореним решењем Вишег суда у Нишу Кж. 1044/14 од 26. новембра 2014. године је одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решењао продужењу притвора Основног суда у Нишу Кв. 1740/14 од 14. новембра 2014. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог наведено: да је „правилно првостепени суд ... продужио притвор према окривљеном С. В, јер и по оцени овог суда, у конкретном случају и даље стоје разлози за притвор“.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), подносилац уставне жалбе је 20. априла 2015. године, пре правноснажности пресуде, упућен на издржавање изречене затворске казне.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је:да при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена и да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. ст. 1. и 3.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведеног, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава. Такође, имајући у виду да се одредба члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликује од права зајемченог одредбом члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права ценио у односу на означену одредбу Устава.
Притвор је оспореним решењима према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен током трајања првостепеног кривичног поступка, који је био у фази главног претреса, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. Као што је речено, одредба члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница предмета, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења је , поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривичн а дел а насиље у породици и приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију , и то више радњи извршења у временском континуитету према истим оштећенима са којима је у блиским родбинским везама, те имајући у виду природу и тежину кривичних дела за која се сумњичи као и налаз и мишљење комисије вештака Специјалне болнице за психијатријске болести према коме постоји опасност од понављања кривичних дела због зависности од алкохола. Све наведене околности су, према датој аргументацији Основног и Вишег суда у Нишу, оцењене као особите околности које указују да ће подносилац, у кратком временском периоду, поновити кривично дело.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су надлежни суд ови оспорен а решење заснова ло на уставноправно прихватљивом и разумљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те да су поступа ли у складу са одредбама ЗКП када су утврди ли да постоје услови и разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Основни и Виши суд у Нишу су своје одлук е јасно и аргументовано образложи ли, наводећи, поред оправдане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривичн а дело кој а су му оптужницом стављена на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрарног и произвољног поступања.
Истовремено, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења последње допуне уставне жалбе којом је оспорено решење Вишег суда у Нишу Кж. 1044/14 од 26. новембра 2014. године (допуна од 3. децембра 2014. године) налазио у притвору непуних десет месеци (рачунајући од 7. фебруара 2014. године када је лишен слободе, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и заказан и редовно одржаван главни претрес . Имајући у виду да се кривични поступак у конкретном случају против подносиоца водио због кривичн их дела насиље у породици и приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију, Уставни суд је оценио да се поступак до тренутка подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу. Уставни суд посебно наглашава и да је кривични поступак правноснажно окончан за једну годину и нешто више од пет месеци, а да је подносилац пре правноснажности пресуде упућен на издржавање изречене казне затвора.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су надлежни судови у оспореним решењима наве ли одговарајуће и разумљиве разлоге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било и даље неопходно ради вођења кривичног поступка , који је вођен са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим подносилац у односу на оспорена решења истиче повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 1. и права на здравствену заштиту из члана 68. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се наведена права не могу досвети у правну и логичку вези са решењима којима је према подносиоцу продужаван притвор.
У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је оценио да из садржине оспорених решења неспорно произлази да судови нису изнели тврдњу да је подносилац извршио кривична дела која су предмет кривичног поступка, а наводи подносиоца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.