Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. П . из Српског Крстура , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. П . изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 109/14 од 24. априла 2014. године и Кв. 150/14 од 18. јуна 2014. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 827/14 од 12. маја 2014. године и Кж2. 1108/14 од 3. јула 2014. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. П . из Српског Крстура је , 23. маја 2014. године, преко пуномоћника В . Ј . Ђ, адвоката из Суботице, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 109/14 од 24. априла 2014. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 827/14 од 12. маја 2014. године, због повреде права на слободу и безбедност , права на ограничено трајање притвора и права на претпоставку невиности, као елемента права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 2. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, поводом које је формиран предмет Уж- 4725/2014.
Исти подносилац је 14. јула 2014. године, преко истог пуномоћника, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 150/14 од 18. јуна 2014. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1108/14 од 3. јула 2014. године, због повреде права на слободу и безбедност и права на претпоставку невиности, као елемента права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, поводом које је формиран предмет Уж- 5952/2014.
Уставни суд је, имајући у виду да је у оба предмета исти подноси лац који оспорава решења о продужењу притвора која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж- 5952/2014 списима предмета Уж-4725/2014, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да се у предмету Вишег суда у Зрењанину К. 90/13 против њега и других лица води кривични поступак по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину од 14. августа 2013. године због четири кривична дела разбојништва; да се у притвору налази од 20. фебруара 2013. године „непрекидно“ и да му је оспореним решењима притвор продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку; да је 21. октобра 2013. одржано припремно рочиште које је „успешно одржано“ и да је главни претрес заказан за 28. новембар 2013. године, али да није одржан јер је поступајући председник судећег већа изабран за судију Апелационог суда у Новом Саду; да „затим дуже време није било никаквих активности суда осим што му је притвор продужаван; да је ново припремно рочиште заказано и одржано 11. фебруара 2014. године, али да је одрђено да ће главни претрес биди заказан накнадно, будући да председник већа није имао „сертификат о стицању посебних знања из области права детета и преступништва младих“; да је након тога предмет додељен у рад другом судији који је припремно рочиште заказао и одржао 10. априла 2014. године; да је главни претрес заказан за 21. мај 2014. године, али да исти није одржан јер је један од бранилаца поднео захтев за изузеће председника већа; да је у оспореним првостепеним решењем наведено да му је притвор продужен јер је „до сада већ правоснажно осуђен због кривичног дела крађа у покушају из члана 203. Кривичног законика које спада у групу кривичних дела против имовине“, те да „имајући у виду и дела за која је основано сумњив да је извршио, што по мишљењу већа указује на бојазност да ће окривљени уколико би се нашао на слободи могао у кратком временском периоду поновити или наставити са вршењем кривичних дела“; да приликом продужења притвора „веће није узело у обзир само ту једну правоснажну пресуду ... него и четири кривична дела разбојништва за која је овај поступак тек у току“.
Из свега изнетог, подносилац, пре свега, закључује да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, јер „без обзира на то што у претходном пасусу пише да је он само основано сумњив, веће је С. П . већ имплицитно сматрало кривим и за четири кривична дела разбојништва“ . У том смислу се позвао се на пресуду Европског суда за људска права у предмету Ореб против Хрватске, број 20824/09, став 147. Такође, подносилац указује и да му је повређено право на слободу и право на ограничено трајање притвора из члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава : јер оспорена решења „не садрже довољне разлоге за продужење притвора“; јер је „од свега наведеног валидна само чињеница да је С . П . једном правоснажно осуђен ... а она, сама за себе, није довољна за закључак о бојазни од понављања дела у кратком временском периоду“; јер „чињеница што је у току предметни поступак за четири разбојништва није смела бити узета у обзир на горе описани начин па је зато она ирелевантна за продужавање притвора, а без тога нема довољних разлога за продужење притвора“; јер „суд уопште није узео у обзир да притвор већ дуго траје“; јер оспорена решења „не садрже довољне и релевантне разлоге за притвор“, јер „главни претрес још није отворен, иако је од дана пријема оптужнице у суд прошло више од девет месеци“, при чему је, по његовом мишљењу „ирелевантно“ што је одржано више припремних рочишта, односно јер надлежни првостепени суд „није поступао са дужном хитношћу са којом је дужан да поступа зато што је С. П . притворен“. Подносилац посебно истиче да ни он „ни његов бранилац нису одговорни за неодржавање главног претреса“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења. Такође, тражи о је и наканду трошкова пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено кили ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и одговор Вишег суда у Зрењанину од 30. јула 2014. године , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на поступак
Пред Вишим судом у Зрењанину се у време подношења уставне жалбе у предмету К. 90/13 водио кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још четрири лица .
Кривични поступак је покренут 22. фебруара 2013. године , доношењем решења истражног судије Вишег суда у Зрењанину да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Зрењанину је 12. августа 2013. године против подносиоца уставне жалбе и још четири лица подигло оптужницу . Подносиоцу је стављен о на терет извршење четири кривична дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика (а осталим оптуженима укупно 12 кривичних дела разбојништво).
Након што је 2. септембра 2013. године одбијен као неоснован приговор против оптужнице браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, Виши суд у Зрењанину је заказао и одржао припремно рочиште 21. октобра 2013. године.
Из записника о главном претресу од 28. новембра 2013. године произлази да је бранилац подносиоца уставне жалбе изјавио да му је (након уручења доказа – компакт дискова који су се налазили у списима) потребно време за припрему одбране, са којим предлогом су се и остали браниоци сагласали.
Решењем вршиоца функције председника Вишег суда у Зрењанину Су. VII-39/2013-11 од 3. децембра 2013. године је одбијен као неоснован захтев браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, за изузеће поступајућег судије.
Списи предмета Вишег суда у Зрењанину К. 90/13 су, по захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, поднетим против решења о продужењу притвора истог суда Кв. 381/13 од 7. новембра 2013. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3479/13 од 21. новембра 2013. године, достављени Врховном касационом суду на одлучивање.
Врховни касациони суд је решењем Кзз. 236/13 од 19. децембра 2013. године одбацио као недозвољен захтев за заштиту законитости против наведених решења.
Главни претрес заказан за 11. фебруар 2014. године је одложен на захтев председника већа, будући да не поседује сертификат о стицању посебних знања из области права детета и преступништва младих, који је захтев усвојен 13. фебруара 2014. године и предмет је додељен у рад другом судији који је припремно рочиште заказао и одржао 10. априла 2014. године.
Главни претрес заказан за 21. мај 2014. године није одржан, јер је непосредно пред почетка суђења један од бранилаца поднео захтев за изузеће председника већа. Захтев за изузеће је одбијен као неоснован 22. маја 2014. године.
Списи предмета Вишег суда у Зрењанину К. 90/13 су, по захтеву за заштиту законитости браниоца подносиоца уставне жалбе, поднетим против решења о продужењу притвора истог суда Кв. 109/14 од 24. априла 201 4. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 827/14 од 12. маја 201 4. године, достављени Врховном касационом суду на одлучивање.
Врховни касациони суд је решењем Кзз. 532/14 од 12. јуна 201 4. године одбацио као недозвољен захтев за заштиту законитости против наведених решења.
Главни претрес заказан за 19. јун 2014. године није одржан, јер бранилац подносиоца уставне жалбе није приступио и поднеском је тражио одлагање а претрес заказан за 7. јул 2014. године одложен јер је његов бранилац тражио одлагање ради припреме одбране.
Списи предмета Вишег суда у Зрењанину К. 90/13 су, по захтеву за заштиту законитости браниоца подносиоца уставне жалбе, поднетим против решења о продужењу притвора истог суда Кв. 150/14 од 18. јуна 2014. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1108/14 од 3. јула 2014. године, достављени Врховном касационом суду на одлучивање.
Врховни касациони суд је решењем Кзз. 803/14 од 6. августа 2014. године одбацио као недозвољен и „без прописаног садржаја“ захтев за заштиту законитости против наведених решења.
Главни претрес је потом заказан за 8. и 17. септембар 2014. године.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), предмет Вишег суда у Зрењанину К. 90/13 је означен као „ожалбен“.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 20/13 од 22. фебруара 201 3. године на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) тада важећег Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 20. фебруара 201 3. године када је лишен слободе.
Притвор је потом подносицу уставне жалбе током истражног поступка и након подизања оптужнице продужаван на основу тачке 3) раније важећег члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку, а потом 211. став 1. важећег Законика .
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењима Вишег суда у Зрењанину Кв. 109/14 од 24. априла 2014. године и Кв. 150/14 од 18. јуна 2014. године , за најдуже 60 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспорених решења је, поред осталог наведено: да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе оправдано сумњив да је извршио четири кривична дел а разбојништва и то „у кратком временском периоду од 17. јануара 2013. до 14/15. фебруар 2013. године“, те, „имајући у виду да је исти већ правноснажно осуђен због кривичног дела крађа у покушају из члана 203. став 1. Кривичног законика, које спада у групу кривичних дела против имовине, као и дела за која је основано сумњим да је извршио, што по мишљењу већа указује на бојазан да ће окривљени уколико би се нашао на слободи могао у кратком временском периоду поновити или наставити са вршењем кривичних дела“.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењима Кж2. 827/14 од 12. маја 2014. године и Кж2. 1108/14 од 3. јула 2014. године одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 109 /14 од 24. априла 2014. године и Кв. 150/14 од 18. јуна 2014. године . У образложењу оспорених решења је, поред осталог, истакнуто: да „побројане околности у својој мећусобној повезаности, и по налажењу другостепеног суда свакако представљају особите околности које указују на опасност да би окривљени М.Ј, С. П, Д.Р. и Ј.М. уколико би се нашли на слободи у кратком временском периоду могли поновити кривично дело, па je првостепени суд правилно утврдио да су испуњени услови за продужење притвора прописани у члану 211 . ст ав 1 . т ачка 3) Законика о кривичном поступку, а да се иста сврха, према ставу другостепеног суда и супотно жалбеним наводима, не може остварити другом мером“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да п осле подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен након подизања оптужнице, у фази главног претреса, због постојања оправдане сумње да је изврши о четири кривична дел а разбојништва. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, надлежни судови су у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне особите околности које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу (да постоји оправдана сумња да је извршио четири кривична дела разбојништва, и то у кратком временском пер иоду од 17. јануара 2013. до 14/15. маја 2013. године, што у међусобној повезаности са чињеницом да је већ правноснажно осуђен због кривичног дела крађа у покушају, која спада у групу кривичних дела против имовине, као и кривична дела за која је основано сумњив, оправдавају његово даље задржавање у притвору). Уставни суд сматра да оцена кривичних судова у погледу постојања наведеног притворског разлога и одлука суда да је ради несметаног вођења поступка нужно било продужити притвор према подносиоцу, није произвољна и арбитрерна, односно да су дати разлози релевантни и довољни.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносилаца да оспорена решења „не садрже довољне разлоге и релевантне разлоге за притвор“.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе ( 23. мај 2014. године) налазио у притвору једну годину и непуних три месеца (рачунајући од 20. фебруара 201 3. године када је лишен слободе), за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одбијен приговор против оптужнице, одржана два припремна рочишта и више пута заказиван главни претрес. Имајући у виду да се кривични поступак у конкретном случају води против пет лица, због укупно 16 кривичних дела разбојништа, Уставни суд је оценио да се поступак до тренутка подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу. Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да „главни претрес још није отворен, иако је од дана пријема оптужнице у суд прошло више од девет месеци“, при чему ни он „ни његов бранилац нису одговорни за неодржавање главног претреса“, али га је оценио неоснованим. Ово из разлога што из утврђеног чињеничног стања произлази да је почетак главног претреса одлаган управо због браниоца подносиоца уставне жалбе, који је три пута подносио недозвољена правна средства о којима се морало одлучити што је захтевало достављање списа предмета Врховном касационом суду, као и због тога што је бранилац у континуитету, након одбијања приговора против оптужнице, изналазио разлоге да не дође до суђења (подношење захтева за изузеће судије, тражење додатног времена за припрему одбране, тражење одлагања главног претреса).
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава, јер су подносилац уставне жалбе и његов бранилац у кривичном поступку превасходно одговорни што је фаза главног претреса трајала дуже него што је то нужно, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио очигледно неоснованим. Ово из разлога што подносилац уставне жалбе цитира само делове реченица садржаних у образложењу оспорених првостепених решења, при чему из истих неспорно произлази да Виши суд у Зрењанину није изнео тврдњу да је подноси лац изврши о кривичн а дел а кој а су предмет кривичног поступка, јер је, поред осталог, навео да „постоји оправдана сумња...“.
Уставни суд је при том посебно имао у виду позивање подносиоца уставне жалбе на пресуду Европског суда за људска права у предмету Ореб против Хрватске, (број 20824/09) од 31. октобра 201 3. године), али је оценио да иста није од значаја за другачије решавање ове уставноправне ствари. Наиме, Евроспки суд за људска права је у наведеном предмету утврдио да је подносиоцу представке повређено право на претпоставку невиности из разлога што је редовни суд у образложењу решења о продужењу притвора узео у обзир чињеницу да се против њега паралелно воде други кривични поступци. У ставу 147. наведене пресуде Европског суда је истакнуто: да се као разлог за притвор на основу тога што је неко претходно осуђиван може узети само правноснажна пресуда; да „разматрати саму чињеницу да постоје други, засебни и још незавршени кривични поступци против особе у питању као осуду неизбежно би упућивало на то да је та особа крива за кривично дело које је предмет тих поступака“; да се „управо то догодило у овом случају у којем су национални судови изјављивали да је подносилац представке већ од раније осуђиван за слична кривична дела иако његова казнена евиденција јасно упућује на то да није био осуђиван ни за каква друга кривична дела“; да су „чињеницу да су против њега у току паралелни кривични поступци сматрали важним разлогом у процени ризика од понављања кривичног дела ... имплицирајући тиме да је одговоран за кривична дела која су била предмет тих поступака“; да су тиме „повредили право подносиоца представке да се у наведеном одвојеном кривичном поступку који је истовремено у току сматра невиним“. Дакле, у предмету Европског суда за људска права подносиоцу представке је као особита околност која указује да ће поновити кривично дело , приликом продужења притвора узета у обзир као утврђена чињеница да је раније осуђен (иако пресуда није постала правноснажна), односно то што су у току били и други кривични поступци.
Насупрот изнетом, у оспореним решењима је есплицитно наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац извршио четири кривична дела разбојништва (и то у кратком временском периоду од 17. јануара 2013. до 14/15. маја 2013. године) што у међусобној повезаности са чињеницом да је већ правноснажно осуђен због кривичног дела крађа у покушају, која спада у групу кривичних дела против имовине, као и кривична дела за која је основано сумњив, чине особите околности које указују да ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити кривично дело. Дакле, у решењима оспореним овом уставном жалбом није узета као утврђена чињеница да је подносилац извршио кривична дела која су му стављена на терет, већ да у односу на то постоји оправдана сумња, а ни за подносиоца није спорно да јесте претходно осуђиван због извршења кривичног дела против имовине.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду , у овом делу уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану , одлучујући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 44. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, између осталих, заузео у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.