Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић , председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић , др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Братислав Ђокић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирјане Младеновић из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Мирјане Младеновић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4044/13 од 11. јула 2013. године и утврђује повреда права подноситељке уставне жалбе на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирјана Младеновић из Ваљева, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, поднела је, 18. септембра 2013. године, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4044/13 од 11. јула 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду је преиначена првостепена пресуда Основног суда у Ваљеву и одбијен тужбени захтев подноситељке да јој тужена Основна школа у Ваљеву исплати накнаду на име трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада за период мај 2009. године – децембар 2011. године. У уставној жалби се наводи: да се из образложења Апелационог суда у Београду не види правни основ на основу кога би подноситељка уставне жалбе морала да поднесе захтев и мимо периода важења Правилника о раду; да правилник о раду не може да прописује неповољније услове од Закона о раду, а ако садржи такве одредбе оне су ништаве, како је правилно констатовано у првостепеној пресуди, те је оваквом одлуком другостепеног суда повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, односно на образложену судску одлуку; да су у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама Основни суд у Ваљеву и Апелациони суд у Београду доносили различите одлуке о накнади трошкова превоза, те је на основу различитих пресуда у битно сличиним правним ситуацијама повређено право подноситељке на једнаку заштиту права. Као доказ ове тврдње, уз уставну жалбу су достављене пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3698/12 од 21. децембра 2012. године и Гж1. 5454/12 од 21. децембра 2012. године и пресуда Основног суда у Ваљеву П1. 317/12 од 18. маја 2012. године. Предлаже се да Уставни суд утврди да су оспореном пресудом повређена наведена уставна права подноситељке, да поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Београду и наложи том суду да поново одлучи о жалби изјављеној против првостепене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Ваљеву је, пресудом П1. 976/12 од 22. јануара 2013. године, усвојио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и обавезао тужену Прву основну школу из Ваљева да тужиљи, на име трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада у периоду мај 2009. године – децембар 2011. године исплати износе са законском затезном каматом, као у изреци пресуде и тужиљи накнади трошкове парничног поступка.
Решавајући о жалби тужене, Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 4044/13 од 11. јула 2013. године преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев. У образложењу оспорене пресуде се цитирају одредбе релевантних прописа, и то: члана 118. тачка 1) Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09), којим је прописано да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, члана 25. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“, бр. 12/09, 67/11), према коме запослени има право на накнаду за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски, приградски, међуградски), која мора бити исплаћена до петог у месецу за претходни месец, уколико се накнада исплаћује у новцу, члана 86. Правилника о раду тужене од 28. фебруара 2007. године, којим је било прописано да запослени има право на месечну накнаду трошкова превоза у јавном саобраћају за долазак и долазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (став 1.), да ће трошкове превоза запосленом школа обезбедити куповином месечне карте за релације градског превоза, а за релације које нису покривене градским превозом, трошкове превоза обезбедиће давањем износа у готовом новцу (став 2.), да је запослени дужан да служби рачуноводства поднесе писани захтев за накнаду трошкова превоза, писани доказ о месту пребивалишта (фотокопију личне карта), као и превозну карту као доказ о висини цене превозне карта за случај плаћања трошкова превоза у готовом, те члана 102. Правилника о раду тужене од 27. априла 2010. године, који садржи у основи истоветне одребе као и Правилник од 28. фебруара 2007. године. У образложењу пресуде се наводи: да да би постојало право тужиље на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, било је потребно да се у спорном периоду, у складу са одредбом члана 86. став 3. Правилника о раду тужене, који се примењивао од 28. фебруара 2007. године и члана 102. став 3. Правилника који се примењује од 27. априла 2010. године, обрати туженој са захтевом да јој се призна право на накнаду трошкова превоза, да о таквом захтеву надлежни орган донесе одлуку, или пропусти да то учини и да оствари и судску заштиту пред надлежним судом за поништај одлуке, којом је негативно одлучено о њеном захтеву, што тужиља није учинила; да је стога њено потраживање неосновано и да како тужиљи право на накнаду трошкова превоза није признато појединачним актом тужене, тужиља нема право на ову накнаду.
3.2. Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 5454/12 од 21. децембра 2012. године, која је такође достављена уз уставну жалбу, потврђена је пресуда Основног суд у Ваљеву П1. 487/112 од 11. септембра 2012. године и усвојен тужбени захтев тужиље Ј. М. да јој тужена Прва основна школа из Ваљева накнади трошкове превоза за период април 2009. године – децембар 2011. године. У образложењу пресуде се, поред осталог, наводи: да тужиља није била дужна ни да се обраћа туженој за исплату трошкова превоза, ни да јој прилаже доказе – превозне карте, јер њено право произлази из одредба члана 118. тачка 1. Закона о раду и члана 25. став 1. Посебног колективног уговора.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. У вези са наводом подноситељке да јој је оспореним пресудама повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да је неопходни услов да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима да подносилац приложи уз уставну жалбу као доказ пресуде којима је суд највише инстанце у идентичној чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке, при чему се начелно позивање на ставове у образложењу донетих судских одлука не може прихватити као доказ о постојању повреде наведеног права.
У погледу достављених пресуда, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду пресудом Гж1. 5454/12 од 21. децембра 2012. године, као суд последње инстанце, одлучивао у истоветној чињеничној и правној ситуацији, као у спору у коме је одлучено оспореном пресудом истог суда Гж1. 4044/13 од 11. јула 2013. године.
У погледу пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3698/12 од 21. децембра 2012. године, којом је потврђена пресуда Основног суд у Ваљеву П1. 315/112 од 25. априла 2012. године и усвојен тужбени захтев тужиоца, Уставни суд је из образложења ове пресуд e утврдио да надлежни суд исту пресуду није донео у идентичној правној ситуацији, с обзиром на то да је у наведеном спору, у коме је тужена била Ваљевска гимназија из Ваљева, одлучено са позивом на одредбе Закона о раду и Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика, док је у спору у коме су донете оспорене пресуде, тужена донела општи акт којим је регулисала накнаду трошкова превоза, а сагласно коме је одлучено о тужбеном захтеву.
Пресуду Основног суда у Ваљеву П1. 317/12 од 18. маја 2012. године снабдевену клаузулом правноснажности, Уставни суд није ценио, с обзиром на то да се из достављене пресуде не може утврдити да ли је ист а бил а предмет жалбеног поступка пред надлежним другостепеним судом , те она не може представљати доказ да су другостепени судови доносили различите одлуке у оваквој врсти парница .
У пресуди Апелационог суда у Београду Гж1. 5454/12 од 21. децембра 2012. године, надлежни суд је у истоветној чињеничној и правној ситуацији другачије одлучио у односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Гж1. 4044/13 од 11. јула 2013. године , полазећи у погледу истог правног питања од другачијег правног становишта да тужиља није била дужна да се, сагласно правилнику о раду тужене, обраћа туженој за исплату трошкова превоза, ни да јој прилаже доказе – превозне карте, јер њено право произлази из одредаба члана 118. тачка 1) Закона о раду и члана 25. став 1. Посебног колективног уговора. Уставни суд је становишта да је таква пракса суда последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије , од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да је суд последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подноситељке уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу, одлучујући у границама захтева уставне жалбе, као у првом делу изреке.
6. У вези са тврдњом о повреди права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава оспореном пресудом, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди овог права, већ се у уставној жалби, у основи, понављају правни ставови које је подноситељка изнела у првостепеном поступку, а о којима је у поступку по жалби другостепени суд заузео другачије правно становиште. Уставни суд је такође утврдио да је Апелациони суд у Београду дао довољне и јасне разлоге за донету одлуку и образложио примену меродавног материјалног права на коме је засновао оспорену одлуку, полазећи, пре свега, од одредаба Правилника о раду тужене од 28. фебруара 2007. године и Правилника о раду од 27. априла 2010. године, при чему Суд такво образложење не сматра арбитрерним, нити произвољним. Наиме, чланом 118. Закона о раду је прописано да запослени има право на накнаду трошкова, међу којима и трошкова за долазак и одлазак са посла у висини превозне карте у јавном саобраћају, у складу са општим актом (колективним уговором и правилником) и уговором о раду. Дакле, право запосленог на накнаду трошкова превоза је гарантовано законом, а остварује се у складу са општим актима послодавца. Стога остваривањем тог законског права у складу са општим актима послодавца, запосленом нису дата мања права од оних предвиђених законом, већ се то право остварује у складу са прописима који на основу закона регулишу његово остваривање. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправно прихватљивим разлозима за тврдњу о повреди права подноситељке на правично суђење, већ се уставном жалбом од Уставног суда у основи тражи да као ревизијски парнични суд преиспита и оцени законитост оспорене пресуде.
Овакво правно становиште Уставни суд је заузео и у свом решењу Уж-1372/2012 од 3. новембра 2014. године (видети на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у другом делу изреке..
7. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић