Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. С . из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. новембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Б. С . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 881/13 од 17. децембра 2013. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 536/13 од 27. децембра 201 3. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. С . из Врања је , 20. јануара 201 4. године, преко пуномоћника Н. З, адвоката из Врања, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 881/13 од 17. децембра 2013. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 536/13 од 27. децембра 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењима правноснажно продужен притвор, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 14. априла 2011. године када је лишен слободе. Подносилац потом детаљно износи садржину оспорених решења и анализира разлоге због којих му је притвор продужен, те посебно истиче да „не стоје изнети разлози за продужење притвора“, да притвор траје „већ готово пуне три године ... непромењено из истих разлога“ и да су се „макар стекли услови за отклањање појединих притворских разлога, што би и резултирало заменом мере притвора ... неком од блажих мера“. Подносилац сматра да не стоје разлози прописани тачком 1) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку, наводећи: да је „потпуно неприхватљиво у образложењу решења навести да је окривљени припадник организоване криминалне групе, јер се на тај начин грубо крши његово основно људско право – презумција невиности“; да „то што су организатори криминалне групе још увек у бекству нема никаквих додирних тачака са оптуженим Б. С .“; да је „неспорно лишен слободе на граничном прелазу Прешево ... али не приликом покушаја некаквог бекства“; да „никада није путовао заједно са оптуженим М.Д. у Бразил, а понајмање ради набавке и преношења 990 кг опојне дроге кокаин“; да је „пуних 17 месеци након откривања кривичног дела и хапшења појединих чланова групе, све време проводио у својој породичној кући“. Такође, подносилац сматра да не стоје разлози прописани тачком 3) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку, наводећи: да је „посебно нејасна изнета околност да сви чланови криминалне групе још увек нису откривени, па се наравно намеће питање одакле онда сазнање да уопште постоје још неки од чланова групе уколико још увек нису откривени, јер је сасвим разумљиво и прихватљиво да одређена лица још увек нису доступна надлежним органима или лишена слободе, али да их има и да су учествовали у радњи извршења кривичног дела, а да се опет не зна колико их то још има и која су то лица “; да нема „било какве ни индиције, а камоли доказа“ да је био у „било каквом контакту са било којим од до сада откривених и процесуираних чланова организоване криминалне групе“; да су надлежни судови морали да имају у види „чињенице које се односе на личне, породичне и социјалне прилике окривљеног и његов ранији живот“, а посебно да је до сада неосуђиван, да је отац троје малолетне деце, са сталним пребивалиштем и запослењем у Ваљеву; да се „притвор по овом законском основу не може иначе одредити само због сузбијања некакве апстрактне опасности од извршења новог кривичног дела ... већ предпостављено извршење новог кривичног дела мора директно утицати на повреду интереса самог кривичног поступка који се већ води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, односно, продужење притвора према овом окривљеном не може бити проста мера за превенцију од евентуалног понављања кривичног дела, него мора постојати и конкретна опасност од понављања кривичног дела и мора да утиче на несметано вођење кривичног поступка, у ситуацији када се иста сврха не може остварити другом мером“. Коначно, подносилац истиче и да не стоје разлози прописани тачком 4) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку, наводећи: да „до сада није дошло до било каквог узнемирења ни домаће, нити неке шире јавности у међународним оквирима, нити ће се тако нешто убудуће десити због тога што окривљени Д.Ш. и то још као организатор ове организоване криминалне групе није лишен слободе“; да је „нејасно на који начин, из којих разлога и која то јавност би се до те мере узнемирила да се надаље кривични поступак против ове организоване криминалне групе не би могао несметано водити“; да је „чињеница да Б. С . нема никакве везе са извршењем предметног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога ... те да се сталним позивањем суда на висину запрећене казне за ово кривично дело, а нарочито да други кумулативни услова за продужење притвора по основу тачке 4) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку - узнемирење јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, управо задире у уставно право на фер и правично суђење“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења, те „списе предмета врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање , коме се и налаже окончање поступка у најкраћем року“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду – Посебно одељење VIII Су. 43/14-30, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење се против подносиоца и других лица води кривични поступак у предмету К.По1. 249/11.
Кривични поступак је покренут 16. априла 2011. године, доношењем решења истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 19/11 да се против подносиоца уставне жалбе (и других лица) спроведе истрага.
Након спроведене истраге, Тужилаштво за организовани криминал је против подносиоца уставне жалбе (и других лица) 14. октобра 2011. године подигло оптужницу. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дел а удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика, кривично г дел а неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично г дел а недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази главног претреса.
Из одговора Вишег суда у Београду произлази да је од јануара 2012. до 26. фебруара 2013. године главни претрес одржан 107 пута.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (20. јануар 201 4. године) налазио у притвору две годин е и девет месеци, рачунајући од 14. маја 2011. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 19/11 од 16. априла 2011. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, и током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 881/13 од 17. децембра 201 3. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 60 дана.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да „из списа предмета произлази оправдана сумња да су наведена лица припадници организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама и која је приликом вршења кривичних дела остваривала контакте са лицима и у иностранству, као и да се организатори ове организоване криминалне групе још увек налазе у бекству, која лица би им могла помоћи у бекству и скривању“; да је „оптужени Б. С . лишен слободе на самом граничном прелазу Прешево приликом покушаја напуштања територије Републике Србије“; да су „све наведене околности, у својој међусобној повезаности, такве да указују да би се оптужени Б . С . и М.Д. боравком на слободи дали у бекство, чиме би ометали даљи ток овог кривичног поступка“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да постоји оправдана сумња да је овај окривљени у оквиру организоване криминалне групе у дужем временском периоду, од почетка 2008. до 15. октобра 2009. године, предузео већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе, те „имајући у виду нарочиту упорност коју су оптужени исказали приликом вршења овог кривичног дела, као и чињеницу да сви чланови ове организоване криминалне групе нису откривени, и поред тога што оптужени Б. С . није до сада осуђиван“ представљају особите околности које у својој међусобној повезаности указују да би оптужени у кратком временском периоду након пуштања на слободу могли поновити исто или истородно кривично дело.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да „постоји оправдана сумња да су оптужени Б. С . и М.Д. припадници организоване кривиналне групе која је деловала у међународним размерама и која се бавила прекоокеанским транспортом дроге у укупној количини од 5.800 килограма опојне дроге кокаин, чистоће од 74%-97%, чија је вредност на илегалном тржишту изузетно велика и која као таква може угрозити живот и здравље великог броја људи“; да је код једног од припадника групе Д.Л, који је правноснажном пресудом на основу споразума о признању кривице осуђен, пронађен новац „у износу од 544.430 евра, за који постоји оправдана сумња да је прибављен продајом наведене опојне дроге, имајући у виду да су вештачењем на новчаницама изоловане честице кокаина, од ког новца су плаћени трошкови за функционисање организоване криминалне групе“; да се „постојање наведене организоване криминалне групе везује са оптуженим Д.Ш. за кога се оправдано сумња да је њен организатор, који се упркос свим предузетим мерама домаћих и иностраних органа гоњења и откривања да се обезбеди његово присуство и даље налази у бекству“, а да су наведене чињенице довеле су до узнимирења јавности, што све може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“; да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављење у промет опојних дрога које се окривљеном ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година.
Такође, у образложењу оспореног решења је истакнуто да ће „суд у оквиру своје функционалне надлежности и надаље разматрати оправданост евентуалне замене мере притвора неком другом блажом мером за обезбеђење присуства оптужених, а ценећи и предлоге странака у том правцу“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 536/13 од 27. децембра 2013. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 881/13 од 17. децембра 2013. године. Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је нашао да је првостепени суд правилно према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор из разлога предвиђених одредбама члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку „налазећи да у конкретном случају и даље стоје законски разлози за задржавање окривљених у притвору“.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) је прописано кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то, поред осталог: да ће се, ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.); да, ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе, учинилац ће се казнити затвором од најмање десет година (став 4.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава у односу на оспорена решењ а, заснива на тврдњама да није било основа да се притвор према подносиоцу продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, те да мера притвора траје „ готово пуне три године“.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја, као и да је за кривично дело из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика запрећена казна затвора од најмање 10 година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства, због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 881/13 од 17. децембра 2013. године (које је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 536/13 од 27. децембра 201 3. године) је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, а да се организатори ове организоване криминалне групе још увек налазе у бекству. Даље је наведено да је подносилац лишен слободе на граничном прелазу приликом покушаја напуштања територије Републике Србије. Наведене околности су по оцени надлежн их суд ова указивале да постоји опасност од бекства окривљеног.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе предузео већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то у оквиру организоване криминалне групе, у дужем временском периоду, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе, које околности су по оцени надлежн их суд ова, у својој међусобној повезаности представљале особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Коначно, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП је наведено да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављење у промет опојних дрога које се подносиоцу ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да су начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до узнемирења јавности које може угрози несметано и правично вођење кривичног поступка, имајући у виду да се организованој криминалној групи за коју постоји оправдана сумња да је деловала у „међународним размерама и која се бавила прекоокеанским транспортом дроге у укупној количини од 5.800 килограма опојне дроге кокаин, чистоће од 74%-97%, чија је вредност на илегалном тржишту изузетно велика и која као таква може угрозити живот и здравље великог броја људи “, те је код једног од припадника групе (који је правноснажном пресудом на основу споразума о признању кривице осуђен) пронађен новац „у износу од 544.430 евра, за који постоји оправдана сумња да је прибављен продајом наведене опојне дроге, имајући у виду да су вештачењем на новчаницама изоловане честице кокаина, од ког новца су плаћени трошкови за функционисање организоване криминалне групе“, а да се постојање наведене организоване криминалне групе везује за Д.Ш. за кога се оправдано сумња да је њен организатор, који се дуже од две године налази у бекству.
Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни суд ови поступа ли у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, те да је лишен слободе на граничном прелазу приликом покушаја напуштања Републике Србије, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Истовремено, Уставни суд је оценио да су Виши суд у Београду – Посебно одељење и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење оспорена решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног тачком 3) члана 211. став 1. ЗКП. Надлежни суд ови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности (да је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је у дужем временском периоду предузео више радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да постоји оправдана сумња да је исте предузимао у оквиру организоване криминалне групе, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе) које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу. Стога је Уставни суд наводе подносиоца и у овом делу оценио неоснованим.
Коначно, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима наве ли и јасно образлажи ли, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (прекоокеански транспорт опојне дроге кокаин у укупној количини од 5.800 килограма високе чистоће и велике вредности на илегалном тржишту, а која може угрозити живот и здравље великог броја људи, те проналажење новца у износу од 544.430 евра за који постоји оправдана сумња да је прибављен продајом наведене опојне дроге, при чему се лице које је осумњичено да је организатор ове групе више од две године налази у бекству), довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је, услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које је подносилац оптужен, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи, односно да не постоје разлози који би оправдали ову меру.
У погледу навода уставне жалбе да „мера притвора траје „готово пуне три године“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја), тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак трајао две годин е и девет месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и заказан главни претрес на коме се изводе докази, Уставни суд сматра да је надлежни суд у дотадашњем току са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак , посебно имајући у виду у чињеницу да је главни претрес редовно и заказиван и одржаван (укупно више од 107 пута).
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су суд ови у оспорен им решењима наве ли релевантне и довољне разлоге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.