Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. Б . из Мајданпека, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. Б . и утврђује да су подноситељки уставне жалбе пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 4663/10 од 4. априла 2012. године повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 4663/10 од 4. априла 2012. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Мајданпеку П. 715/08 од 16. децембра 2008. године.
3. Усваја се уставна жалба Ј. Б . и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Апелационим судом у Београду у предмету Гж1. 4663/10 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Б . из Мајданпека поднела је, 20. септембра 2012. године, преко пуномоћника М . Р, адвоката из Мајданпека, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4663/10 од 4. априла 2012. године због повреде права на једнаку заштиту права, зајемченог чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава , у парничном поступку који је вођен пред Апелационим судом у Београду у предмету Гж1. 4663/10.
Како подноситељка у уставној жалби указује и на то да је Апелациони суд у Београду доносећи оспорену пресуду арбитрерно применио материјално право, с обзиром на то да је погрешно тумачио одредбе којима је била регулисана област која се тиче примене колективних уговора, то је Уставни суд уставну жалбу испитивао и са аспекта повреде права на правично суђење.
Подноситељка уставне жалбе је навела да је пред Општинским судом у Mајданпеку у току 1998. године поднето више од 150 тужби бивших радника Р. б . М, ради исплате неисплаћених јубиларних награда, да је првостепени суд све тужбене захтеве усвоји о, да је су другостепени поступци у свим, осим у њеном предмету, окончани потврђивањем првостепене пресуде још 2009. године, а да је само њен предмет остао нерешен и да је о њему одлучивао Апелациони суд у Београду, који је преиначио првостепену пресуду и одбио њен тужбени захтев. Подноситељка је истакла да се у сви м поступцима ради о истом чињеничном и правном стању. Како је Окружни суд у Неготину у потпуно истим правним ситуацијама прав носнажно усвајао тужбене захтеве за исплату неисплаћене јубиларне награде, а Апелациони суд у Београду, као суд друге и последње инстанце у конкретном случају, у предмету подноситељке уставне жалбе тужбени захтев одбио, то јој је на тај начин повредио право на једнаку заштиту права.
Подноситељка од Уставног суда тражи да уставну жалбу усвоји, утврди повреду права на правично суђење, права на суђење у разумном року и права на једнаку заштиту права, те да поништи оспорену пресуду. Накнаду нематеријалне штете није тражила.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуду, документацију достављену уз уставну жалбу, предмет Општинског суда у Мајданпеку П. 715/08, те одговор на уставну жалбу председника Основног суда у Мајданпеку Су. 74/2015 од 20. јула 2015. године, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Ј. Б, овде подноситељка уставне жалбе, 21. новембра 2008. године поднела је Општинском суду у Мајданпеку тужбу против Р . Б . Г . Р . б . М . д.о.о , у реструктурирању, ради исплате неисплаћених јубиларних награда на основу члана 90. став 6. Колективног уговора који је потписан 22. маја 2006. године.
Општински суд у Мајдaнпеку је пресудом П. 715/08 усвојио тужбени захтев тужиље и обавезао туженог да јој исплати износ од 30.000 динара на име јубиларне награде за тридесет година рада, са припадајућом каматом (став 1. изреке), и обавезао туженог да тужиљи накнади трошкове парничног поступка (став 2. изреке). У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужиља била запослена код туженог закључно са 9. мартом 2007. године; да је тачком 4. решења о отказу уговора о раду предвиђено да ће му зараде, накнаде зарада и друга примања која је запослени остварио а нису му исплаћена до дана престанка радног односа бити исплаћен и по динамици исплате запосленима који су остали да раде у предузећу; да је право на јубиларну награду, њена висина и могућност одлагања исплате јубиларне награде прописана чланом 90. Колективног уговора туженог који је важио у тренутку престанка радног односа тужиље; да је тужени Анексом колективног уговора од 20. новембра 2007. године прописао обавезу исплате јубиларне награде запосленима који су закључно са 31. децембр ом 2007. године провели непрекидно десет, 20 и 30 година рада, и то за десет година – 10.000 динара, за 20 година – 20.000 динара и за 30 година – 30.000 динара; да је неспорно да је тужиља код туженог као послодавца остварила непрекидан радни стаж у трајању од 35 година, те да је сходно наведеном тужени у обавези да тужиљи исплати 30.000 динара на име неисплаћене јубиларне награде.
Поступајући по жалби туженог, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 4663/10 од 4. априла 2012. године, којом је преиначио првостепену пресуду Општинског суда у Mајданпеку П. 715/08 од 16. децембра 2008. године, и то тако што је одбио тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепена пресуда донета погрешном применом материјалног права; да је Анексом колективног уговора од 29. новембра 2007. године прописано да ће се исплата јубиларне награде вршити само запосленима који су били у радном односу код послодавца на дан закључења Анекса; да је тужиљи радни однос престао 9. марта 2007. године; да се Анекс, чак и у случају да се занемари одредба по којој се исплата јубиларних награда врши само запосленима који су у радном односу код послодавца на дан закључења истог, не може ретроактивно примењивати, те да сходно изнетом захтев тужиље за исплату јубиларне награде није основан.
Општински суд у Мајданпеку је пресудама П. 712/08 од 10. марта 2009. године, П. 751/08 од 6. марта 2009. године, П. 752/08 од 10. фебруара 2009. године, П. 753/08 од 22. јануара 2009. године, као и пресудом П. 754/08 од 21. јануара 2009. године усвојио тужбене захтеве тужилаца, те обавезао туженог Р . Б . Г . Р . б . М . д.о.о , у реструктурирању, да тужиоцима на име јубиларних награда за проведених 30 година рада код туженог исплати износ од по 30.000 динара. Тужени је на наведене пресуде изјавио жалбе Окружном суду у Неготину , који је те жалбе одбио и потврдио наведене првостепене пресуде.
У одговору на уставну жалбу председника Основног суда у Мајданпеку Су. 74/2015 од 20. јула 2015. године, између осталог, наведено је: да је Општинском суду у Мајданпеку поднето више од 100 тужби бивших радника ради исплате јубиларних награда; да су сви поступци осим поступка у предмету П. 715/08 правноснажно окончани до краја 2009. године усвајањем тужбених захтева тужилаца; да су сви тужиоци, осим подноситељке уставне жалбе, потраживања по донетим правоснажним пресудама наплатили у периоду од маја до септембра 2011. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), који се примењује у конкретном случају, прописано је: да општи и посебан колективни уговор морају бити у сагласности са законом (члан 4. став 1.); да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца и то: ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. став 5. тачка 1)); да је послодавац дужан да запосленом, у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду, те да је исплату наведених обавеза послодавац дужан да изврши најкасније у року од 30 дана од дана престанка радног односа (члан 186.).
5. Уставни суд је најпре ценио наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, тј. о различитом поступању судова, те одлучивање Апелационог суда у Београду и Окружног суда у Неготину, као другостепених судова у овој правној ствари, поводом исте чињеничне и правне ситуације. Сагласно изложеном, Уставни суд је пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Наиме, Уставни суд је као неоспорно, из доказа приложених уз уставну жалбу, утврдио да је Апелациони суд у Београду оспореном пресудом првостепену пресуду преиначио тако што је одбио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе да се тужени обавеже да јој исплати неисплаћену јубиларну награду за 30 година рада, док је у неколико истоветних поступака који су се водили пред Окружним судом у Неготину, као другостепеним судом, уједно и судом последње инстанце, Окружни суд у Неготину потврдио првостепене пресуде којима је усвојен тужбени захтев да се тужени обавеже да тужиоцима исплати неисплаћене јубиларне награде. Уставни суд посебно скреће пажњу на чињеницу да је председник Основног суда у Мајданпеку у свом одговору на уставну жалбу Су. 74/2015 од 20. јула 2015. године навео да је вођено више од 100 оваквих парничних поступака, те да су сви осим оспореног поступка правноснажно окончани још 2009. године, и то усвајањем тужбених захтева тужилаца.
Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује да из утврђеног чињеничног стања у овом предмету, произлази да је Окружни суд у Неготину, као суд последње инстанце, у коначном исходу усвајао тужбене захтеве тужилаца – бивших запослених Р. Б . Г . Р . б . М . д.о.о , у реструктурирању, којима је престао радни однос услед технолошких, економских и организационих промена , а који су се налазили у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подноситељка уставне жалбе у овом уставносудском предмету. У образложењима пресуда Окружног суда у Неготину је истакнуто: да је тужилац имао више од 30 година непрекидног рада код туженог, да је тужиоцу престао радни однос код туженог закључно са 31. октобром 2006. године, да је у тачки 4. решења о отказу уговора о раду предвиђено да зараде, накнаде зарада и друга примања која је запослени остварио, а нису му исплаћена до дана престанка радног односа, буду исплаћена по динамици исплате запосленима који су остали да раде у предузећу; да се по одредби члана 90. став 1. Колективног уговора од 22. маја 2006. године, а који је важио у време престанка радног односа, тужени као послодавац обавезао да ће запосленима који су у раду код њега провели непрекидно десет, 20, 30, 35 (жене) и 40 (мушкарци) година рада, исплатити јубиларну награду, а да је ставом 2. истог члана одређена висина јубиларне награде у зависности од дужине трајања радног стажа; да је Анексом колективног уговора од 29. новембра 2007. године прописана обавеза послодавца на исплату јубиларне награде запосленима који су до 31. децембра 2007. године на раду код послодавца провели непрекидно десет, 20 и 30 година рада, као и висина јубиларних награда у зависности од дужине трајања радног стажа; да је неспорно утврђено да је радницима запосленима код туженог исплаћена јубиларна награда, и то у два дела – 21. децембра 2007. и 22. јануара 2008. године. Полазећи од наведеног, а посебно од чињенице да се тужени у тачки 4. решења о престанку радног односа тужиоцу обавезао да ће му исплатити неисплаћену јубиларну награду , и то по динамици исплате исте лицима која су запослена код њега, Окружни суд у Неготину је у свим случајевима одбијао жалбу туженог и потврђивао првостепене пресуде којима је усвајан тужбени захтев тужилаца.
Супротно наведеном, Апелациони суд у Београду је у оспореној пресуди преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе, позивајући се на одредбе Анекса колективног уговора од 29. новембра 2011. године, којима је одређено да ће јубиларна награда бити исплаћена само запосленима који су у радном односу код послодавца на дан потписивања тог анекса, те на чињеницу да је тужиљи, овде подноситељки уставне жалбе радни однос престао 9. марта 2007. године, дакле пре потписивања Анекса колективног уговора. Апелациони суд у Београду је, поред наведеног, овакву своју одлуку аргументовао и тврдњом „и да није ове норме Анекса (о услову исплате само запосленима који су у радном односу на дан закључивања анекса) исти се не би могао ретроактивно примењивати“.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су наведени другостепени судови, као судови последње инстанце, доносили различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на истом чињеничном стању и спорном правном питању и да је на тај начин подноситељка уставне жалбе, као тужиља у оспореном поступку, којој је одбијен тужбени захтев, доведена у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци, а чији су истоврсни тужбени захтеви за исплату неисплаћене јубиларне награде усвајани. Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна уставном праву на једнаку заштиту права, односно принципу правне сигурности као елементу права на правично суђење (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године, као и нпр. одлуке Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године и Уж-5328/2012 од 11. фебруара 2015. године). Стога је Уставни суд, полазећи од садржине одредбе члана 36. став 1. Устава, оценио да је различитим поступањем Апелационог суда у Београду, повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку заштиту права.
6. Оцењујући постојање повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да се оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 4663/10 од 4. априла 2012. године заснива на аргументацији да је одредбама Анекса колективног уговора од 29. новембра 2007. године прописано да ће се јубиларна награда исплатити само запосленима који, поред стандардног услова о дужини трајања непрекидног радног стажа, испуњавају и услов да су у моменту закључења Анекса били у радном односу код послодавца, што тужиља, овде подноситељка уставне жалбе није била, јер јој је радни однос престао 9. марта 2007. године. Поред тога, другостепени суд је своју одлуку аргументовао и тиме, да чак и у случају непостојања наведеног додатног услова прописаног Анексом, тај исти Анекс се не може ретроактивно примењивати, јер је закључен након престанка радног односа тужиље. Заснивајући своју одлуку на наведеном, Апелациони суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље.
Уставни суд, пре свега, истиче да је подноситељка уставне жалбе као тужиља у својој тужби исплату колективне награде тражила на основу члана 90. Колективног уговора који је важио у време престанка њеног радног односа, као и на основу тачке 4. решења о отказу уговора о раду, а не на основу наведеног Анекса колективног уговора. На ово се другостепени суд у својој одлуци није осврнуо, испитујући тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, по одредбама Анекса за који и сам тврди да је донет након престанка радног односа тужиље. Поред тога, другостепени суд, након заснивања своје одлуке на одредбама Анекса, истиче да се Анекс не може ретроактивно применити. По оцени Уставног суда, ово представља својеврс тан contradictio in adiecto, јер Апелациони суд није објаснио како може применити одредбе Анекса за који и сам каже да не може бити примењен ретроактивно.
Чињеница је да је тачком 4. решења о отказу уговора о раду предвиђено да ће се подноситељки уставне жалбе зараде, накнаде зарада и друга примања која је остварила, а нису јој исплаћена до дана престанка радног односа, исплатити по динамици исплате запосленима који су остали да раде у предузећу, да је исплата јубиларне награде прописана и чланом 90. Колективног уговора који је важио у време престанка радног односа подноситељке, а да је неспорно да су јубиларне награде исплаћене запосленима који су остали да раде код туженог, док подноситељки уставне жалбе јубиларна награда није исплаћена.
Полазећи од напред наведеног, Уставни суд налази да је, у конкретном случају, примена материјалног права била произвољна, што за последицу има да је подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење.
7. На основу изложеног и одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је уставну жалбу усвојио и утврдио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 4663/10 од 4. априла 2012. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, зајемчена одредбом члана 32. став 1. Устава, те одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињених повреда права могу уклонити поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4663/10 од 4. априла 2012. године и одређивањем да исти суд у поновном парничном поступку донесе нов у одлук у о жалби туженог изјављен ој против првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
8. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да подноситељка уставном жалбом оспорава искључиво дужину трајања поступка по жалби туженог изјављеној против првостепене пресуде, а не и трајање парничног поступка у целини. У том смислу, Уставни суд је утврдио да је оспорени другостепени поступак започео 11. марта 2009. године, подношењем жалбе Општинском суду у Мајданпеку, а у односу на другостепени суд, 19. марта 2009. године, када су списи парничног предмета Општинског суда у Мајданпеку П. 715/08 прослеђени Окружном суду у Неготину, а да је окончан 4. априла 2012. године доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4663/10.
Уставни суд је оценио да је трајање жалбеног поступка пред другостепеним судом од три године и једног месеца, у коме није било отварања расправе и спровођења доказног поступка, неразумно дуго, те да је последица неактивности надлежних другостепених судова, најпре Окружног суда у Неготину, који о жалби туженог није одлучио од 19. марта 2009. године до 1. јануара 2010. године, када је устројена нова мрежа судова у Републици Србији, а затим и Апелационог суда у Београду, који је другостепену пресуду донео 4. априла 2012. године. Став о неефикасном поступању другостепеног суда у жалбеном поступку, Уставни суд је изнео у Одлуци Уж-2994/2011 од 12. децембра 2013. године, као и у Одлуци Уж-4279/2011 од 17. априла 2014. године.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је подноситељки уставне жалбе у поступку по жалби који је вођен пред Окружним судом у Неготину, а касније пред Апелационим судом у Београду у предмету Гж1. 4663/10, повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, крећући се у границама захтева уставне жалбе, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.