Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Т . из Ковина , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Т . изјављена против решења Вишег суда у Панчеву Кв. 466 /13 од 18. децембра 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3910 /12 од 31. децембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Т . из Ковина је , 15. јануара 201 4. године, преко пуномоћника А. Ј , адвоката из Панчева, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Панчеву Кв. 466/13 од 18. децембра 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3910/12 од 31. децембра 2013. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије , као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се означена одредба Европске конвенције садржински не разликује од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање повреде права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је оспореним решењима према њему правноснажно продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку; да се „као главни разлог“ за продужење притвора наводи пресуда којом је правноснажно оглашен кривим за истоврсно кривично дело за које се и сада води поступак; да „није спорно“ да је наведеним пресудама осуђен, али истиче да су „радње због којих је оглашен кривим извршене 1994. године“, односно да је издржао 2/3 казне по пресуди иностраног суда; да првостепено решење „не садржи јасне, довољно индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора“; да се „образложење за тачку 3) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку понавља из одлуке у одлуку, без иједне јасне и аргументоване чињенице или околности из које се може извући поуздан закључак да су испуњени сви законом прописани услови за одређивање притвора по том законском основу“; да није „показана посебна хитност у вођењу поступка“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и „укине“ оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Панчеву се , у време подношења уставне жалбе, против подносиоца и још три лица води о кривични поступак, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Панчеву Кт. 21 /13 од 2. септембра 201 3. године.
Оптужница је подигнута након спроведене истраге која је трајала нешто краће од пет месеци.
Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дел а неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази главног претреса.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (15. јануар 201 4. године) налазио у притвору нешто дуже од девет месеци, рачунајући од 5. априла 2013. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Панчеву Ки. 24 /13 од 7. априла 201 3. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, и током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Панчеву Кв. 466 /13 од 18. децембра 2013. године, на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 3) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 60 дана, док је притворски основ из тачке 4) истог члана отклоњен.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је „окривљени вишеструки повратник осуђиван укупно девет пута, између осталих и због истоврсних кривичних дела у односу на дело за које се терети актуелном оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву, и то пресудом Окружног суда у Панчеву К. 150/06 од 18. јуна 2009. године због кривичног дела из члана 246. став 1. Кривичног законика условном осудом, а потом и пресудом иностраног суда у Немачкој број 7971/10 од 22. новембра 2010. године за истоврсно кривично дело, при чему му је пресудом иностраног суда изречена казна затвора у трајању од три године коју још увек није издржао, што су по оцени већа овог суда особите околности које упућују на закључак да би окривљени боравком на слободи, у кратком временском периоду, могао поновити кривично дело за које се терети оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3910 /13 од 31. децембра 2013. године одбијена је , поред осталих, као неоснована и жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Панчеву Кв. 466 /13 од 18. децембра 2013. године. Апелациони суд у Панчеву је нашао да је „првостепени суд дао ваљане, аргументоване и на закону засноване разлоге за продужење притвора“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да , поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. ст ав 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведеног, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика . Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, надлежни судови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности (да је вишеструки повратник, правноснажно осуђиван укупно девет пута, од чега два пута због истоврсног кривичног дела пресудом домаћег и страног суда) које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да оспорена решења „не садржи јасне, довољно индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора“.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Панчеву у дотадашњем току вођен са примереном хитношћу. Наиме, имајући у виду да се кривични поступак водио против укупно четири лица због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, те да је подношења уставне жалбе поступак трајао нешто више од девет месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и заказиван главни претрес, Уставни суд је закључио да је дужина истраге и суђења, у конкретном случају, оправдана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.