Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. К . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. К . изјављена против решења Основног суда у Лазаревцу К в. 121/14 од 6. маја 201 4. године и решења Вишег суда у Београду Кж2. 406/14 од 15. маја 2014. године у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. К . из Београда је, 4. јуна 201 4. године, преко пуномоћника М. Б, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решењ а Основног суда у Лазаревцу Кв. 97/14 од 11. априла 2014. године, решења Основног суда у Лазаревцу Кв. 121/14 од 6. маја 2014. године и решења Вишег суда у Београду Кж2. 406/14 од 15. маја 2014. године , због повреде права на слободу, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да се у притвор у налази од „30. новембра 2012. године“ и да му је притвор током кривичног поступка продужаван, последњи пут након изрицања првостепене пресуде којом је оглашен кривим за извршено кривично дело разбојништво и осуђен на две године затвора; да се „ налази у притвору већ 18 месеци што износи 3/4 највеће казне која му се може изрећи“; да је „на главном претресу од 21. марта 2014. године Дарку Коћалу изречена казна затвора у трајању од две године“, а да „на претресу код пресуђења и објављивања пресуде није одређен односно продужен притвор, што се по закону једино може учинити, већ да му је „притвор одредило претресно веће пошто је претрес завршен“; да је Виши суд у Београду укинуо наведено решење и наложио поновно одлучивање; да је Основни суд у Лазаревцу донео ново решење којим му је притвор продужен до истека казне, али да се „не зна какво веће је донело ово решење“ и да „у решењу то није наведено“; да је и наведено решење укинуто решењем Вишег суда у Београду; да потом „Основни суд у Лазаревцу, веће за које се не зна какве је природе и врсте, затим доноси ново решење идентично са претходним и притвор продужава до истека казне“, које решење је Виши суд у Београду потврдио; да „по закону притвор после пресуђења не може одређивати кривично-ванпретресно веће“, јер „притвор КВ веће одређује највише до два месеца“; да је „од 21. марта 2014. до 6. маја 2014. године Дарку Коћалу три пута одређиван притвор до истека казне сваки пут мимо закона“ и да „постоје два правноснажна решења о притвору до истека казне“. Из свега наведеног, подносилац уставне жалбе закључује да му је повређено право на слободу.
Подносилац даље наводи да му је повређено право на ограничено трајање притвора и право на правично суђење, јер је: „притвор у овој кривичној ствари одређен до истека казне од две године“; јер је „у притвору стекао услов за условни отпуст“; јер „притвор траје већ 18 месеци“; јер су „судови по два пута отклањали, а затим поново уводили све разлоге и основе за притвор“; јер су „четири пута решења о одређивању притвора укидана“; јер се „више од два месеца предмет по жалби не доставља Апелационом суду“.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, укине оспорене акте и наложи пуштање на слободу подносиоца.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Основним судом у Лазаревцу у предмету К. 1617/13 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још једног лица, због кривичног дела разбојништво.
Кривични поступак је покренут 3. децембра 2012. године доношењем решења истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 980/12 да се против подносиоца уставне жалбе и још једног лица спроведе истрага због кривичног дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Београду је 29. јануара 201 3. године против подносиоца уставне жалбе и још једног лица подигло оптужницу за наведено кривично дело, док је 16. априла 2013. године извршило преквалификацију кривичног дела које окривљенима ставља на терет (кривично дело разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика).
Виши суд у Београду је, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 19. априла 2013. године донео пресуду К. 65/13 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од две године (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 1. децембра 2012. године па до упућивања на издржавање казне, а најкасније до истека изречене казне). Наведена пресуда је по жалбама укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 5520/13 од 22. октобра 2013. године и предмет је враћен сада Првом основном суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду (чију надлежност је, у конкретном случају, након 1. јануара 2014. године преузео Основни суд у Лазарецу).
Основни суд у Лазаревцу је, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 21. марта 201 4. године донео пресуду К. 1617/13 (исправљену 28. марта 2014. године) којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од две годин е (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 1. децембра 201 2. године па до упућивања на издржавање казне, а најкасније до истека изречене казне).
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), кривични поступак је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно окончан 17. јула 201 4. године доношењем пресуде Апелационог суда у Београду којом је првостепена пресуда делимично преиначена, док је у преосталом делу потврђена.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (4. јун 2014. године) налазио у притвору једну годину и шест месец и, рачунајући од 1. децембра 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 980/12 од 3. децембра 2012. године из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Основног суда у Лазаревцу К. 1617/13 од 21. марта 2013. године до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку. Наведено решење је по жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, укинуто решењем Вишег суда у Београду Кж2. 252/14 од 4. априла 2014. године. Из образложења решења Вишег суда у Београду произлази да је првостепено решење, поред осталог, укинуто јер је „потпуно нејасно да ли је побијано решење првостепени суд донео на главном претресу, па то није констатовао на записнику сходно члану 239. став 6. Законика о кривичном поступку, или га је донео ван главног претреса, у ком случају за доношење решења о продужењу притвора је надлежно веће из члана 21. став 4. Законика о кривичном поступку уколико се о притвору одлучује ван главног претреса и након објављивања пресуде“.
У поновном поступку одлучивања о притвору, Основни суд у Лазаревцу је 11. априла 2014. године донео оспорено решење Кв. 97/14 којим је према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Наведено решење је по жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, укинуто решењем Вишег суда у Београду Кж2. 334/14 од 29. априла 2014. године. Из образложења решења Вишег суда у Београду произлази да је првостепено решење укинуто, поред осталог, јер „чињенице које је првостепени суд навео као разлоге за продужење притвора нарушавају презумцију невиности окривљеног у кривичном поступку ...“.
У поновном поступку одлучивања о притвору, Основни суд у Лазаревцу је 6. маја 2014. године донео оспорено решење Кв. 121/14 којим је према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Образлажући разлоге за продужење притвора, Основни суд у Лазаревцу је у оспореном решењу, поре д осталог, навео : да је „окривљени до сада осуђиван три пута за кривична дела са елементима насиља“; да је „раније осуђиван због кривичног дела тешке крађе, дакле због кривичног дела против имовине, као и за кривично дело убиство у покушају, а које је кривично дело са највећим степеном телесног интегритета појединца“; да је „окривљени осуђен неправноснажном пресудом Основног суда у Лазаревцу К. 1617/13 од 21. марта 2014. године, због кривичног дела разбојништва из члана 206. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, па како наведена пресуда још није правноснажна, то је неопходно да према окривљеном притвор буде продужен у циљу несметаног вођења кривичног поступка“; да „све ове чињенице, по мишљењу већа, у својој међусобној повезаности, указују да би окривљени пуштањем на слободу поновио кривично дело, обзиром и на учесталост и континуитет ранијег понашања окривљеног које је инкриминисано јер у себи садржи елементе насиља за које је окривљени раније осуђиван, да се ради о лицу без сталног запослења , без имовине, што по оцени већа, у конкретном случају, указује на потребу екзистенције притвора у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, јер се иста показује као нужна и неопходна мера спречавања будућег инкриминисаног понашања окривљеног у кратком временском периоду, јер по оцени већа постоји опасност да би окривљени изласком на слободу у кратком времен ском периоду могао поновити кривично дело“.
Апелациони суд у Београду је 15. маја 201 4. године донео оспорено решење Кж2. 406/14, којим је одбио као неосновану жалб у браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против решења Основног суда у Лазаревцу К в. 121/14 од 6. маја 201 4. године. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, истакнуто: да је „правилно првостепени суд закључио да су испуњени законски разлози за продужење притвора према окривљеном Дарку Коћалу на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку“; да су неосновани жалбени наводи браниоца окривљеног „којима се указује да је законом утврђена надлежност за одређивање и продужење притвора по службеној дужности од стране ванпретресног већа само до пресуђења, а да после изрицања пресуде притвор може одредити или продужити само претресно веће“, имајући у виду да је правилно решење донело ванпретресно веће, те да су у образложењу решења наведени јасни, довољни и уверљиви разлози, које у свему прихвата и овај суд, као другостепени; да је „неоснован и жалбени навод браниоца окривљеног да у побијаном решењу није наведен законски основ за доношење истог, обзиром да је на страни 2, у изреци побијаног решења наведено да је притвор према окривљеном продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у вези члана 425a став 5. Законика о кривичном поступку“; да је „неоснован и навод жалбе да је доношењем побијаног решења повређена прензумција невиности окривљеног, као и да је решење о продужењу притвора донето без прибављања мишљења јавног тужиоца, обзиром да управо супротно произлази из стања у списима предмета, те да је првостепени суд у свему поступио у складу са налозима који су му у претходном решењу дати од стране Вишег суда у Београду“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст ав 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 425а ЗКП је, поред осталог, прописано: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ће се за одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењивати одредба става 1. овог члана и да одлуку доноси веће првостепеног суда (члан 21. став 4.) (став 3.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбом члана 21. став 4. ЗКП је прописано да у већу од троје судија суд одлучује о жалбама против решења судије за претходни поступак и других решења у складу са овим закоником, доноси одлуке ван главног претреса и ставља предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе којима се у односу на оспорена решења Основног суда у Лазаревцу Кв. 121/14 од 6. маја 2014. године и Вишег суда у Београду Кж2. 406/14 од 15. маја 2014. године истиче повреда права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је и у овом уставносудском предмету пошао од заузетог становишт а да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Основног суда у Лазаревцу К. 1617/13 од 21. марта 201 4. године оглашен кривим због извршења кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од две године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након изрицања првостепене пресуде на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Основног суда у Лазаревцу К в. 121/14 од 6. маја 201 4. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом тог суда осуђен због кривичног дела разбојништво у саизвршилаштву, да је раније осуђиван више пута због кривичних дела са елементима насиља, поред осталог и због кривичног дела тешке крађе („дакле због кривичног дела против имовине“), као и за кривично дело убиство у покушају („а које је кривично дело са највећим степеном телесног интегритета појединца“), да је без сталног запослења и без имовине. По мишљењу првостепеног суда све наведене чињенице у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело , те да је „неопходно да према окривљеном притвор буде продужен у циљу несметаног вођења кривичног поступка“. Овакав закључак првостепеног суда је Виши суд у Београду у другостепеном оспореном решењу оценио правилним.
По оцени Уставног суда, Основни суд у Лазаревцу и Виши суд у Београду су оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступи ли су у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд ови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности које у овом случају указују да ће подносилац у кратком временском периоду поновити кривично дело, и оцени ли да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након изрицања првостепене пресуде, те стога Уставни суд не налази да су оспорен а решења последица арбитрерног и произвољног поступања.
У погледу навода из уставне да „ притвор траје већ 18 месеци “, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела разбојништво пред Вишим судом у Београду , а потом пред Основним судом у Лазаревцу релативно сложен, имајући у виду чињенична и правна питања која су надлежни суд ови расправља ли и оцењива ли, те на основу којих су потом пресуђивали. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао једну годину и шест месец и, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и одржан главни претрес , при чему се, како је већ речено, кривични поступак водио првобитно пред Вишим судом у Београду који је донео прву првостепену пресуду (која је по жалби укинута), а потом и пред Основним судом у Лазервцу који је такође донео првостепену пресуду. Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да су надлежни суд ови са примереном хитношћу води ли предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су надлежни судови у оспорен им решењима наве ли релевантне и довољне разлоге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима Основног суда у Лазаревцу Кв. 121/14 од 6. маја 2014. године и Вишег суда у Београду Кж2. 406/14 од 15. маја 2014. године није повређен о Уставом зајемчен о прав о подносиоца из члана 31. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка у делу у коме подносилац у односу на оспорена решења Основног суда у Лазаревцу Кв. 121/14 од 6. маја 2014. године и Вишег суда у Београду Кж2. 406/14 од 15. маја 2014 истиче повреду права из члана 27. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се суштина подносиочевих тврдњи заснива на тврдњи да „по закону притвор после пресуђења не може одређивати кривично-ванпретресно веће“, јер „притвор кривичнованпретресно веће одређује највише до два месеца“.
Уставни суд даље констатује да је према подносиоцу уставне жалбе, приликом доношења првостепене пресуде, притвор продужен решењем Основног суда у Лазаревцу К. 1617/13 од 21. марта 2013. године, које решење је по изјављеној жалби укинуто решењем Вишег суда у Београду Кж2. 252/14 од 4. априла 2014. године, јер је „потпуно нејасно да ли је побијано решење првостепени суд донео на главном претресу, па то није констатовао на записнику сходно члану 239. став 6. Законика о кривичном поступку, или га је донео ван главног претреса, у ком случају за доношење решења о продужењу притвора је надлежно веће из члана 21. став 4. Законика о кривичном поступку уколико се о притвору одлучује ван главног претреса и након објављивања пресуде“.
Коначно, Уставни суд констатује да је првостепено оспорено решење Основног суда у Лазаревцу Кв. 121/14 од 6. маја 2014. године донело ванпретресно, а не претресно веће, дакле веће из члана 21. став 4. ЗКП.
Полазећи од претходно утврђеног, те одредбе члана 425а. став 3. ЗКП, према којој одлуку о одређивању или укидању притвора после објављивања пресуде до њене правноснажности (дакле и одлуку о продужењу притвора) доноси веће првостепеног суда из члана 21. став 4. (такозвано ванпретресно веће), те одредбе става 6. истог члана према којој притвор који је продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди, Уставни суд је наводе подносиоца оценио очигледно неоснованим.
У односу на оспорено решење Основног суда у Лазаревцу Кв. 97/14 од 11. априла 2014. године, Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је наведено решење укинуто решењем Вишег суда у Београду Кж2. 334/14 од 29. априла 2014. године, уважавањем жалбе браниоца подносиоца уставне жалбе, те да је предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање. Имајући у виду да је оспорено решење Основног суда у Лазаревцу Кв. 97/14 од 11. априла 2014. године у инстанционој контроли, у поступку по жалби, укинуто и тиме уклоњено из правног поретка, то је Уставни суд оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.