Преглед документа Уж-7936/2013 Word документ

Уставни суд, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Милан Станић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. Р . из Б , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. октобра 2015. године, донео је 

1. Г . Р . из Б . поднео је Уставном суду, 7 . октобра 2013. године, уставну жалбу због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије, права детета из члана 64. став 2. Устава, права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и права на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције. 

Уставна жалба је изјављена против: 

- записника Здравствене инспекције број 531-02-701/2002/02 од 9. октобра 2002. године и записника бр. 531-02-95/2003-02 и 531-02-214/2003-02 од 18. јула 2003. године; 

- захтева упућених Институту за неонатологију: број 11/14 од 19. децембра 2008. године; број 765/1 од 19. маја 2009. године; број 702/4 од 2. јуна 2009. године; број 702/3 од 1. јуна 2009. године; бр. 1386/1, 1387/1, 1388/1 и 1389/1 од 7. септембра 2009. године; 

- захтева упућених општини С. в: бр. 925 и 926 од 14. августа 2009. године и бр. 1007, 1008, 1009 и 1010 од 7. септембра 2009. године; 

- захтева упућеног Министарству унутрашњих послова – Секретаријат унутрашњих послова Београд број 2054-4385 од 21. новембра 2003. године; 

- захтева упућених ЈКП „П. у .“ Београд: број 3906/1 од 1. јуна 2009 године; број 5532 од 9. јула 2009. године и бр. 7216, 7217,7218 и 7214 од 7. септембра 2009. године; 

- записника Министарства за државну управу и локалну самоуправу број 038-00-36/2003-04/1 од 21. јула 2003. године; 

- дописа ЈКП „П. у .“ Ки. 1276/03 од 24. новембра 2003. године упућеног Другом општинском суду у Београду; 

- Извештаја радне групе Министарства унутрашњих послова 03 број 13237/07 од 17. децембра 2007. године; 

- Извештаја Анкетног одбора од 14. јула 2006. године; 

- дописа Повереника за информације од јавног значаја број 07-00-01132/2008 и дописа МУП – Кабинет министра број 9354/2008 од 14. јануара 2008. године; 

- Извештаја Заштитника грађана број 12443 од 29. јула 2010. године и дописа број 12720 од 4. августа 2010. године; 

- Извештаја радне групе за израду предлога закона број 06-2/14-11 од 28. децембра 2010. године; 

- дописа Генералног секретаријата председника републике 02 број 06-787/2011 од 17. марта 2011. године. 

У уставној жалби су детаљно изложене околности које се односе на превремено рођење и смрт близанаца, синова подносиоца уставне жалбе. Даље се наводи да је подносилац због сумње у веродостојност саопштења о смрти беба подносио више захтева како би сазнао појединости о смрти беба, и то: ГАК Б. где су бебе рођене, Институту за неонатологију где су бебе преминуле, матичној служби општине С. в, Јавно комуналном предузећу „П. у .“, као и кривичну пријаву ОУП Београд и приватну кривичну тужбу Другом општинском тужилаштву у Београду. Везано за поменуте захтеве, подносилац у уставној жалби даље наводи низ поступања, односно радњи у раду ових институција које су, по његовом мишљењу, неправилн е и незаконите. 

Поред наведених појединачних радњи, подносилац у уставној жалби наводи „мере“ које је предузео као представник Б. г . родитеља, а које су довеле до „организовања састанка у Министарству здравља у јуну 2003. године“, усвајања извештаја Анкетног одбора Народне скупштине од 14. јула 2006. године, извештаја „тела“ Народне скупштине од 28. децембра 2010. године, закључака Заштитника грађана и пресуде Европског суда за људска права у предмету Зорица Јовановић против Србије. 

С позивом на ставове Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изнете, поред осталог, у пресуди Зорица Јовановић против Србије, подносилац у уставној жалби даље износи разлоге који се односе на испуњеност претпоставки за одлучивање Уставног суда, и то: за рачунање рокова за изјављивање уставне жалбе, за појам појединачног акта и радње, односно „низа радњи и пропуштања државних органа која су довела до трајног стања ускраћености“ гарантованих права и за непостојање других правних средства која су се евентуално могла користити пре изјављивања уставне жалбе. 

Образлажући наводе о повреди права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције и права детета из члана 64. став 2. Устава, подносилац наводи да свако дете има право да сазна своје порекло и да очува свој идентитет, те да, ако су жива, деца подносиоца уставне жалбе нису имала прилике да уживају ово људско право, нити им је била омогућена заштита. Такође, подносилац сматра да је постојала позитивна обавеза државе да „спроведе ефикасну истражну процедуру која има значај за породични живот“, те да је повреда права из члана 8. Европске конвенције извршена тиме што тела деце никада нису била предата породици, што узрок смрти није био утврђен, што веродостојан обдукциони записник никад није био предат породици, породица није никада била обавештена када и где су деца била наводно сахрањена, што је кривична пријава била одбачена без адекватне истраге и што подносилац уставне жалбе нема никакву веродостојну информацију о томе шта се десило његовој деци. 

Подносилац повреду права на делотворно правно средство из члана 36. став 2. Устава и члана 13. Европске конвенције анализира кроз кључне појмове из стандарда „делотворно правно средство“ и образлаже тиме да у правном поретку Републике Србије не постоји правно средство, нити услови за ефикасну заштиту права због којих је и изјављена уставна жалба. 

И поред налога ЕСЉП из пресуде Зорица Јовановић против Србије за доношењем посебног закона, подносилац тражи од Уставног суда да утврди да су претходно наведени „органи јавне власти“ тиме што нису предузели све мере из њихове надлежности ради веродостојног утврђивања смрти, односно судбине његове деце, повредили права детета из члана 64. став 2. Устава и право на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције, као и да утврди да је Народна скупштина тиме што није предвидела делотворно правно средство за веродостојно утврђивање смрти, односно судбине његове деце, повредила право на правно средство из члана 36. став 2. Устава и право на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције. Истовремено предлаже да Уставни суд утврди право на накнаду нематеријалне штете. 

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Чињенице и околности од значаја за одлучивање 

Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање: 

3.1. О. Р, супруга подносиоца уставне жалбе, је 11. августа 2001. године , у седмом месецу трудноће, као хитан случај, примљена у Институт за гинекологију и акушерство К . ц . С . (у даљем тексту: ГАК). Истог дана је превремено родила два дечака. 

Бебе су 12. августа 2001. године пребачене у Институт за неонатологију, ради даљег лечења, али су преминуле 15. и 16. августа 2001. године. 

3.2. Поступајући по захтеву подносиоца уставне жалбе од 2. септембра 2002. године „за проверу података за Р. безимено два мушка детета рођена 11. августа 2001. године“, Здравствена инспекција Министарства здравља је извршила инспекцијски надзор на ГАК-у и у Институту за неонатологију и извршила увид у медицинску документацију и оспореним дописом (записником) број 531-02-701/2002/02 од 7. октобра 2002. године обавестила подносиоца уставне жалбе о извршеном инспекцијском надзору. 

Том приликом је у ГАК-у извршен увид у историју болести пацијенткиње О. Р . где је евидентиран њен пријем, основни подаци, анамнеза, налаз и гинеколошки статус, подаци о порођају и подаци о новорођенчади, као и отпусна листа где је, поред осталог, назначено да су бебе 12. августа 2001. године пренете у Институт за неонатологију. Такође, извршен је увид у историју новорођенчета број 10812 где је уписан пријем првог мушког новорођенчета О. Р, са резултатом прегледа и уз назнаку да се преводи у Институт за неонатологију 12. августа 2001. године у 10 часова, као и отпусна листа, евиденције уноса и губитка течности, температурна листа, порођајни лист, резултати вршених анализа и подаци о праћењу функција. Исти подаци су уписани и у историји новорођенчета број 10812, уписано друго мушко новорођенче О . Р, уз назнаку да се „због потребе за механичком вентилацијом ради даљег лечења преноси у Институт за неонатологију“. 

Приликом инспекцијског надзора извршеног у Институту за неонатологију констатовано је да је у матичној књизи примљених беба за 2001. годину, под редним бројем 681 , на дан 12. августа 2001. године , уписан пријем Р . I мушко, мајка О, отац Г, датум рођења 11. август 2001. године, умрло 16. августа 2001. године, док је у истој матичној књизи , под редним бројем 682 , на дан 12. августа 2001. године , уписан пријем Р . II мушко (истих родитеља), рођено 11. августа 2001. године, умрло 15. августа 2001. године. Такође, у регистру примљене деце за 2001. годину, у који се подаци уписују абецедним редом, 1 2. августа 2001. године уписано је, под матичним бројем 681 и 682, Р . I и Р . II мушко новорођенче мајке О, са подацима о дану и месту рођења, одељењима на које су смештени и датумима смрти. 

Приликом увида у историје болести, под матичним бројем 681 за Р. I мушко, констатовано је да је уписан пријем 12. августа 2001. године (упућено из ГАК-а), са упутном дијагнозом, основним узроцима хоспитализације и завршном дијагнозом, те да је затечена и отпусна листа са епикризом са ГАК-а, као и температурно-терапијско-дијететска листа, листа детета на респиратору са почетком респирационе терапије, листа за фото терапију, листа за праћење детета у интензивној нези са планом интравенског уноса течности, биохемијске анализе крви по данима и сатима, RO налази, хемокултура, резултати крвне групе и интеракције, ултразвучни преглед мозга, анализа трахеалног аспирата, те извештај о цито-хемијском прегледу ликвора. У затеченој отпусној листи уписано је да је смрт ( exitus letalis) наступила 16. августа 2001. године у 5,45 сати. Увидом у регистар спроводнице леша затечена је спроводница за Р. I мушко новорођенче, мат. број 681/2001 од 16. августа 2001. године, док је у регистру извода из матичне књиге умрлих нађен извод са подацима да је у матичну књигу умрлих CO С . в, под текућим бројем 5753 за 2001. годину дана 29. августа 2001. године уписано Р . безимено, I мушко, мајке О . и оца Г. 

Увидом у историју болести вођеној под матичним бројем 682 за Р. II мушко, констатовано је да је уписан пријем 12. августа 2001. године (упућено из ГАК-а), са упутном дијагнозом, основним узроцима хоспитализације и завршеном дијагнозом, као и отпусном листом из ГАК-а. У историји је затечена температурно-терапијско-дијететска листа, листа детета на респиратору, листа за праћење детета на интензивној нези и план интравенског уноса течности по данима и сатима, као и резултати биохемијских анализа, RO снимци плућа, хемокултура, антибиограм, ултразвучни преглед мозга, резултати крвне групе и интеракције, и анализа трахеалног аспирата. У отпусној листи са епикризом уписано да је смрт ( exitus letalis) наступила 15. августа 2001. године у 00,30 сати. Утврђено је да је у посебном регистру пронађена спроводница леша за Р. II мушко новорођенче, мат ични број 682/2001 од 15. августа 2001. године, док је у регистру извода из матичне књиге умрлих констатован извод са подацима да је у матичну књигу умрлих CO С . в , под текућим бројем 5473 за 2001. годину , уписано Р . безимено, II мушко новорођенче, те да је упис извршен 17. августа 2001. године. 

Поступајући по захтеву подносиоца, Здравствена инспекција Министарства здравља је 27. маја, 4. јуна и 11. јуна 2003. године поново извршила инспекцијски надзор у ГАК-у и у Институту за неонатологију, а о чему је оспореним дописом бр. 531-02-701/2002-02, 531-02-95/20036-02 и 531-02-214/2003-02 од 18. јула 2003. године обавестила подносиоца. Том приликом, на Институту за неонатологију извршен је увид у матични књигу примљених беба за 2001. годину, регистар примљене деце за 2001. годину, историје болести и посебан регистар у који се улажу спроводнице леша и утврђено је да су сви подаци идентични са подацима уписаним у записник број 531-02-701/2002-02 од 4. октобра 2002. године, те да је одговор са овим подацима достављен подносиоцу. Приликом инспекцијског надзора извршеног у ГАК-у , утврђено је да су сви подаци који су констатовани у записнику број 531-02-701/2002-02 од 4. октобра 2002. године идентични са подацима у које је извршен увид од стране здравственог инспектора и родитеља приликом вршења надзора у наведеним датумима. Такође, извршен је увид у порођајни протокол и у „књигу сиве боје“, и констатовани су сви уписани подаци везани за порођај и новорођенчад. 

3.3. Подносилац уставне жалбе је 13. августа 2002. године поднео Другом општинском јавном тужилаштву у Београду поднесак означен као „приватна тужба“ против ГАК-а, Института за неонатологију и СО С. в . због кривичног дела оду зимање малолетног лица и промена породичног стања. 

Друго општинско јавно тужилаштво у Београду је дописом Ктн. број 2371/02 од 18. јануара 2007. године обавестило подносиоца да је поводом поднете кривичне пријаве донето решење о одбачају исте, јер не постоји основана сумња да су извршена пријављена кривична дела. Истовремено је указано да подносилац може преузети кривично гоњење према тачно одређеним лицима подношењем оптужног предлога Другом општинском суду у Београду. 

Подносилац уставне жалбе је 31. јануара 2007. године поднео Другом општинском суду у Београду захтев за спровођење истраге, али му је дописом истражног судије тог суда од 3. октобра 2007. године наложено да уреди поднети захтев тако што ће навести личне податке осумњичених, опис дела из кога произлазе законска обележја кривичног дела, време извршења кривичног дела, законски назив кривичног дела, околности из којих произлази основаност сумње и постојеће доказе, уз упозорење да ће захтев бити одбачен ако у свему не поступи по налогу суда. Подносилац је поднеском од 16. октобра 2007. године поступио по налогу и уз поднесак доставио потврде о смрти, отпусне листе са епикризом са Института за неонатологију, преглед умрле деце у августу 2001. године са Института за неонатологију и рачун ЈКП „П. у .“ за кремацију и пренос тела достављен Институту за неонатологију 17. октобра 2001. године, као и изводе из матичне књиге рођених за бебе. 

Решењем истражног судије Другог општинског суда у Београду Ки. 241/07 од 26. октобра 2007. године одбачен је захтев за спровођење истраге као неуредан, из разлога што накнадно достављеним поднеском захтев за спровођење истраге није уређен на начин да би се по њему могло поступати. 

Решењем Другог општинског суда у Београду Ки. 241/07 и Кв. 88/08 од 27. фебруара 2009. године одбијена је као неоснована жалба оштећеног као тужиоца Г. Р . изјављена против решења истражног судије Другог општинског суда у Београду Ки. 241/07 од 26. октобра 2007. године. 

3.4. Подносилац уставне жалбе се, са позивом на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, више пута обраћао са различитим захтевима Институту за неонатологију. 

Тако је оспореним поднеском број 11/14 од 19. децембра 2008. године подносилац затражио следеће податке: документ о извршеној идентификацији леша од стране родитеља, документ о сагласности родитеља да се одричу сахране беба, информације по ком закону су предузели обавезу сахрањивања и копију извода из матичне књиге умрлих. Дописом Института за неонатологију број 11/14-2 од 26. децембра 2008. године подносилац је обавештен да је по његовим захтевима већ раније поступљено и да му је достављена сва документација, као и да је извршио увид у исту. Подносилац је због непоступања Института за неонатологију, 12. марта 2009. године , изјавио жалбу Поверенику за информације од јавног значаја. Решењем Повереника за информације од јавног значаја број 07-00-00312/2009-02 од 22. априла 2009. године наложено је Институту за неонатологију да обавести подноси оца да ли поседује тражене податке, те да му их достави уколико их поседује. Поступајући по налогу из наведеног решења, Институт за неонатологију је дописом број 701/0-2 од 13. маја 2009. године обавестио подносиоца о следећем: да не поседују документ који садржи изјаву родитеља да се одричу сахране, али да поседују телеграм којим су у наведеном периоду обавештени родитељи да се ради преузимања тела и сахрањивања, односно договора о сахрањивању могу обратити ЈКП „П . у .“, будући да су тела преминулих пацијената транспортована у Г. капелу; да у погледу сахрањивања беба није постојала обавеза болнице да се брине о сахрани, те да болница сноси трошкове сахране само у случају када родитељи по наведеном обавештењу не преузму тела умрлих беба; да не поседују документ о извршеној идентификацији умрлих близанаца од стране родитеља; да се извод из матичне књиге умрлих преузима у матичној служби општине С . в. 

Оспореним поднеском број 765/1 од 19. маја 2009. године подносилац је затражио информацију о томе која је била сврха узимања извода из матичне књиге умрлих, док је поднеском број 702/3 од 1. јуна 2009. године подносилац затражио податак о томе да ли је извод из матичне књиге умрлих СО С. в . коришћен за кремацију близанаца Р, док је поднеском број 702/4 од 2. јуна 2009. године затражен податак о томе у коју групу трошкова у финансијском извештају је сврстан трошак кремације. Подносилац је дописима Института за неонатологију од 4. јуна 2009. године обавештен да се изводи из матичне књиге умрлих добијају за службене потребе Института као доказ о томе да је пријава смрти извршена, а да је увидом у документацију Службе за економско-финансијске послове утврђено да трошкови погребних услуга у августу 2001. године нису евидентирани. 

Оспореним поднесцима бр. 1386/1, 1387/1, 1388/1 и 1389/1 од 7. септембра 2009. године подносилац је затражио достављање следећих података: копије докумената достављених ЈКП „П . у .“ на основу којих је извршена кремација, протокола умрлих , и то странице у којој је извршен упис Р . I и II мушко, преминули 15. и 16. августа 2001. године, књиг е евиденције о преузимању умрле деце од стране ЈК П „П. у.“ и евиденције примљених позива за транспорт упућених из ГАК-а, а у вези транспорта близанаца. Дописом Института за неонатологију од 6. октобра 2009. године подносилац је обавештен да је по његовим захтевима већ поступљено, те да нема основа за поновно поступање. Подносилац је 8. октобра 2009. године поводом ових захтева и непоступања Института за неонатологију изјавио жалбе Поверенику за информације од јавног значаја. Решењем Повереника за информације од јавног значаја број 07-00-01226/2009-03 од 4. децембра 2009. године наложено је Институту за неонатологију да обавести подносиоца да ли поседује тражене информације, односно да достави документе који садрже тражене информације. Поступајући по налогу из наведеног решења, Институт за неонатологију је, уз допис број 2152/2 од 25. децембра 2009. године, доставио подносиоцу копију спроводнице леша за близанце Р, копију захтева за опрему и сахрану преминулих близанаца, копију странице Протокола умрлих на којој је извршен упис близанаца Р, копију странице из књиге евиденције о преузимању умрле деце од стране ЈКП „П . у .“ на којој је евидентирано преузимање преминулих близанаца и копију странице Протокола примљених пацијената на којој је извршен упис близанаца. Истим дописом је обавештен подносилац да Институт не располаже документом из кога се може сазнати да ли је постојао законски основ за преузимање трошкова сахране, те да у евиденцији примљених позива за транспорт није евидентиран позив ГАК везано за транспорт близанаца, али да је неспорно да је транспорт извршио Институт. 

3.5. Подносилац уставне жалбе се, са позивом на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, више пута обраћао са различитим захтевима ЈКП „П. у .“ Београд. 

Тако је оспореним поднеском број 3906/1 од 1. јуна 2009. године подносилац затражио информацију о томе да ли је између ЈКП „П. у .“ и Института за неонатологију постојао уговор који је прецизирао начин на који су сахрањиване бебе, између осталих и преминули близанци. Подносилац је због непоступања ЈКП „П. у .“, 8. јула 2009. године, изјавио жалбу Поверенику за информације од јавног значаја. Решењем Повереника за информације од јавног значаја број 07-00-00836/2009-03 од 30. јула 2009. године наложено је ЈКП „П . у .“ да обавести подносиоца да ли поседује тражену информацију, те да му је достави уколико је поседује. Поступајући по налогу из наведеног решења, ЈКП „П . у .“ је дописом број 6420/CH од 11. августа 2009. године доставио подносиоцу преписку између тог предузећа и Завода за превремено рођену децу из 1993. године, а на којој се базира сахрањивање кремирањем безимене деце чије посмртне остатке у законском року не преузме породица. 

Оспореним поднесцима бр. 5531, 5532 и 5534 од 9. јула 2009. године подносилац уставне жалбе је затражио информације о начину сахрањивања беба, о томе зашто су преминули близанци сахрањени расипањем пепела њихових посмртних остатака, као и информацију о томе да ли се плаћа дневни смештај умрлих лица у хладњачи „К.“. Дописом ЈКП „П. у .“ од 28. јула 2009. године подносилац је обавештен о следећем: да је „Беби врт“ на гробљу Л. пројектован и изграђен у комплексу гробља Л; да је бебе могуће сахрањивати, а и кремирати, у зависности од захтева лица које се стара о сахрани; да су близанци Р . кремирани и пепео је расут у „Беби врту“, а да је извршилац сахране Институт за неонатологију; да на Н . г . у Б . постоји „Врт сећања“ где се расипа пепео преминулих одраслих особа; да се коришћење хладњаче у РЈ „К .“ плаћа, осим у посебним случајевима (НН лица и слично). Подносилац је због непоступања ЈКП „П. у .“, 9. јула 2009. године изјавио жалбе Поверенику за информације од јавног значаја. Решењем Повереника за информације од јавног значаја број 07-00-01112/2009-03 од 5. октобра 2009. године наложено је ЈКП „П. у .“ да обавести подносиоца да ли поседује тражене информације, те да му их достави уколико их поседује. Поступајући по налогу из наведеног решења, ЈКП „П . у .“ је дописом број 8620/ЈМ од 16. октобра 2009. године поново доставило подносиоцу уставне жалбе већ претходно дата обавештења.

Оспореним поднесцима бр. 7214, 7216, 7217 и 7818 од 9. јула 2009. године подносилац уставне жалбе је од ЈКП „П . у .“ затражио достављање документа и информација о сагласности санитарне инспекције, о врсти евиденција које воде у вези са умрлим лицима сахрањеним на гробљима које су у оквиру састава тог ЈКП, о начину наплаћивања трошкова кремирања, о основу за тражење сагласности од Института за неонатологију за кремирање беба преминулих у том Институту. Подносилац је због непоступања ЈКП „П . у .“, 8. октобра 2009. године, изјавио жалбе Поверенику за информације од јавног значаја. Решењем Повереника за информације од јавног значаја број 07-00-01215/2009-03 од 3. децембра 2009. године наложено је ЈКП „П . у .“ да обавести подносиоца да ли поседује тражене информације, те да му их достави уколико их поседује. Утврђено је да је подносиоцу уставне жалбе достављена копија рачуна којом је Институт за неонатологију платио трошкове за погребну опрему и сахране близанаца. 

3.6. Подносилац уставне жалбе се, са позивом на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, више пута обраћао са различитим захтевима матичној служби општине С. в. 

Оспореним поднеском број 402 од 19. маја 2009. године затражена је информација о томе која је била намена издавања Институту за неонатологију извода из матичне књиге умрлих за преминуле близанце. Дописом број 31-36/2009 од 17. јуна 2009. године подносилац је обавештен да општина која је надлежна за упис чињенице смрти у матичну књигу умрлих достављањем извода извештава пријавиоца смрти о извршеном упису у матичну књигу умрлих. 

Оспореним поднесцима бр. 923, 925 и 926 од 14. августа 2009. године подносилац уставне жалбе је затражио копију документа на основу којег је извршен упис матичног броја и копију регистра матичне књиге умрлих , и то странице на којој је извршен упис за преминуле близанце. Дописима број 31-66/2009 од 20. августа 2009. године Одељење за општу управу градске оштине С . в . је достави ло подносиоцу копију регистра матичне књигу умрлих, као и информацију да јединствени матични број грађана одређује надлежни орган Министарства унутрашњих послова на основу извода из матичне књиге рођених за свако дете, а на основу Закона о јединственом матичном броју грађана. Подносилац је 8. септембра 2009. године изјавио жалбе Поверенику за информације од јавног значаја. Решењем Повереника за информације од јавног значаја број 07-00-01111/2009-03 од 12. новембра 2009. године наложено је достављање преосталих докумената и обавештења. У поступању по налогу из наведеног решења, подносиоцу је уз допис број 31-36/2009 од 4. децембра 2009. године достављена копија пријаве о рођењу са одређеним матичним бројевима за оба детета које је уписао МУП РС и копија странице регистра матичне књиге умрлих за 2001. годину 

Оспореним поднесцима бр. 1007, 1008, 1009 и 1010 од 7. септембра 2009. године подносилац уставне жалбе је затражио достављање копија докумената на основу којих су известили ГАК, као пријавиоца чињенице рођења близанаца, да је чињеница рођења уписана у матичну књигу рођених, као и копиј е докумената на основу којих су известили Институт за неонатологију, као пријавиоца чињенице смрти близанаца, да је чињеница смрти уписана у матичну књигу умрлих. Дописом од 9. септембра 2009. године подносилац је обавештен да матичар није у обавези да извештава здравствену установу у којој је лице рођено или умрло да је извршен упис у матичну књигу, те да обавеза постоји у супротном смеру, односно да је здравствена установа у обавези да извести матичну службу, путем пријаве рођења или потврде о смрти, о чињеници рођења или чињеници смрти. Подносилац је 8. октобра 2009. године изјавио жалбе Поверенику за информације од јавног значаја. Решењем Повереника за информације од јавног значаја број 07-00-01220/2009-03 од 7. децембра 2009. године наложено је достављање тражених података. 

3.7. Уставни суд је извршио увид и у остале оспорене акте и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање: 

Министарство за државну управу и локалну самоуправу – Одељење за послове у области личног статуса грађана је 17. јула 2003. године извршило ванредни надзор над вођењем матичне књиге рођених и матичне књиге умрлих које се воде за општину С. в, Б. Надзор је извршен на захтев Другог јавног тужилаштва у Београду, Ктн. број 2371/02 од 17. јуна 2003. године, а ради утврђења да ли је у поступку уписа чињенице рођења, односно смрти близанаца Р. било неправилности и уколико јесте , у ком обиму, односно да се утврди да ли су уписи извршени на основу аката надлежног органа и да ли је поштован законски рок пријаве чињенице рођења, односно чињенице смрти. У оспореном записнику о извршеном ванредном надзору број 038-00-36/2003-04/1 од 21. јула 2003. године, поред осталог, констатовано је следеће: да је упис чињенице рођења за близанце извршен на основу пријаве о рођењу ГАК, која садржи потписе службеника болнице, мајке близанаца и која је оверена печатом установе; да је рођење деце уписано у матичну књигу рођених матичног подручја на ком су се деца родила, а у складу са чланом 17. Закона о матичним књигама („Службени гласник СРС", број 15/90 и „Службени гласник PC“, број 57/03); да је матичар, сходно члану 12. Закона о матичним књигама, уписао у матичну књигу рођених оне чињенице и податке које садржи акт надлежне установе, у року од 30 дана од дана када се чињеница рођења десила, и у коме се може извршити упис без решења органа надлежног за вођење матичних књига на чијој се територији води матична књига у коју се има извршити упис; да је у матичну књигу рођених извршен упис забелешке о чињеници смрти; да је забелешка уписана у рубрику „Накнадни уписи и забелешке“, сходно тачки 54. Упутства о вођењу матичних књига и обрасцима матичних књига („Службени гласник СРС", број 48/90 и „Службени гласник PC“, број 22/91), којом је уређено да се чињеница смрти уноси у рубрику „Накнадни уписи и забелешке“ матичне књиге рођених. Везано за чињеницу смрти, у записнику је констатовано следеће: да је упис чињенице смрти за дете мушког пола, С. Р, рођеног 11. августа 2001. године у Београду, од оца Г . Р . и мајке О . Р, рођ. М, умрло 16. августа 2001. године, у 05,45 часова у Б, извршен у матичну књигу умрлих, која се води за општину С. в, матично подручје Б, страна 119, текући број 5753 за 2001. годину; да је упис извршен на основу потврде о смрти, издате 16. августа 2001. године у Институту за неонтологију у Б; да је упис чињенице смрти за дете мушког пола, Д. Р, рођеног 11. августа 2001. године у Б, од оца Г . Р . и мајке О . Р, рођ. М, умрло 15. августа 2001. године, у 00,30 часова у Б, извршен у матичну књигу умрлих, која се води за општину С. в, матично подручје Б, страна 410, текући број 5473 за 2001. годину; да је упис извршен на основу потврде о смрти, издате 15. августа 2001. године у Институту за неонатологију у Б, која садржи потпис лекара који је утврдио смрт, те да су потврде оверене печатом установе; да је чињеница смрти уписана у матичну књигу умрлих матичног подручја на коме је место где је смрт наступила, у складу са чланом 20. Закона о матичним књигама; да је матичар, сходно члану 12. Закона о матичним књигама, уписао у матичну књигу умрлих оне чињенице и податке које садржи акт надлежне установе, у року од 30 дана од дана када се чињеница смрти десила, и у коме се може извршити упис без решења органа надлежног за вођење матичних књига на чијој се територији води матична књига у коју се има извршити упис. 

Оспореним захтевом (молбом) број 2054-4385 од 21. новембра 2003. године, која је изјављена Министарству унутрашњих послова – Секретаријат унутрашњих послова Београд, подносилац уставне жалбе је затражио увид у службену евиденцију и копију МБ образаца о одређивању, примени и поништењу ЈМБГ за близанце Р, а дописом Одељења за управне послове Министарства унутрашњих послова, број 205.4-4385/03 од 25. новембра 2003. године, је обавештен да та служба одређује ЈМБГ за сву живорођену децу на територији града Б, а по примљеној пријави од стране матичара, те да се одређени ЈМБГ уписује на образац пријаве рођења детета које је наста ло у породилишту и исти се враћа матичној служби која онда приступа издавању извода из матичне књиге рођених у који се уписује ЈМБГ, а да након одређивања имена детета и пребивалишта од стране родитеља, имају у службеним евиденцијама податке о том лицу. 

Народна скупштина Републике Србије је, 14. јула 2006. године , усвојила оспорени Извештај о раду Анкетног одбора образованог ради утврђивања истине о новорођеној деци несталој из породилишта у више градова у Србији. Извештај, поред осталог, садржи закључке и предлоге мера. 

Министарство унутрашњих послова, Дирекција полиције – Управа криминалистичке полиције је, 2. марта 2007. године , припремила оспорени Извештај о активностима Радне групе формиране ради истраживања и провере случајева нестанка деце из породилишта у Републици Србији. Радна група је формирана решењем министра унутрашњих послова број 3252/2006-2 од 5. априла 2006. године, а извештај, поред осталог, садржи опис активности радне групе. 

Заштитник грађана је 29. јула 2010. године припремио оспорени Извештај Заштитника грађана број 12443 о случајевима тзв. „несталих беба“ са препорукама. Извештај, поред осталог, садржи закључке и препоруке. 

Оспорени допис Заштитника грађана број 12720 од 4. августа 2010. године је – допис упућен М. Н, уз који је достављена копија Извештаја Заштитника грађана о случајевима тзв. „несталих беба“. 

Оспореним дописом Генералног секретаријата Председника Републике 02 број 06-787/2011 од 17. марта 2011. године, Г. Ф, представнику Б . г . родитеља несталих беба из породилишта у Србији, достављен је оспорени Извештај поднет председнику Народне скупштине о раду Радне групе за израду предлога закона ради стварања формално-правних услова за поступање надлежних органа по пријавама о нестанку новорођене деце из породилишта, број 06-2/14/11 од 28. децембра 2010. године. 

4. За одлучивање Уставног суда у конкретном предмету од значаја су и активности државних органа поводом питања тзв. „несталих беба“. 

4.1. Народна скупштина је 23. маја 2005. године донела Одлуку о образовању Анкетног одбора ради утврђивања истине о новорођеној деци несталој из породилишта у више градова у Србији. Одлуком је као задатак Анкетном одбору одређено сагледавање чињеница и утврђивање истине о случајевима нестајања новорођене деце из породилишта обухваћеним захтевима родитеља који сумњају да су им деца нестала, а који су се обраћали посланичким групама и одборима Народне скупштине. Ово тело је конституисано 20. јула 2005. године. 

Народна скупштина је 14. јула 2006. године усвојила Извештај о раду Анкетног одбора ради утврђивања истине о новорођеној деци несталој из породилишта у више градова у Србији. Извештај, поред осталог, садржи закључке Анкетног одбора и предложене мере. Тако је предложено: да се мора извршити деблокада рада МУП-а, тужилаштава и судова; да министар унутрашњих послова формира специјализовану јединицу са мандатом да детаљно истражи све случајеве у вези сумње родитеља да су им деца нестала из породилишта; да се отклони институт застарелости кривичног гоњења изменом одговарајућих закона; да се у овим случајевима успостави надлежност специјалног тужилаштва и специјалног суда за борбу против организованог криминала; да је, у циљу превенције оваквих случајева, неопходно да надлежна министарства обављају редовни надзор над вођењем, чувањем и архивирањем медицинске документације, као и да се примењују одговарајуће кривичне и прекршајне санкције; да се прецизно дефинишу процедуре у случају смрти новорођеног детета у здравственој установи; да је неопходно да Министарство за државну управу и локалну самоуправу активира инспекцијску службу за редовну контролу над радом матичних служби; да се усвоји Закон о ДНК регистру. 

4.2. Заштитник грађана је 29. јула 2010. године донео Извештај о случајевима тзв. „несталих беба“ са препорукама. Извештај, поред осталог, садржи део о прикупљању чињеница од надлежних државних органа, истраживање Заштитника грађана и утврђење чињеница у период на који се односе притужбе, Заштитника грађана о садашњем поступању државних органа и установа и утврђење чињеница, опште оцене, као и закључке и препоруке упућене Министарству унутрашњих послова, Министарству здравља и Министарству за државну управу и локалну самоуправу. У Извештају су констатована унапређења у односу на период на који се притужбе односе, па је закључено следеће: да је постојећим прописима утврђено поступање здравствене установе у случају смрти новорођеног детета, односно рођења мртворођеног детета (Законом о здравственој заштити; Правилником о начину и поступку за утврђивање времена и узрока смрти, за обдукцију леша, као и за поступање са одстрањеним деловима тела); да је Законом прописана обавезна обдукција у случајевима смрти новорођенчета у здравственој установи након рођења или током лечења, а приликом обдукције обавезно узимање и трајно чување узорка биолошког порекла; да су образац и издавање потврде о смрти у здравственој установи уређени подзаконским актом, да здравствена установа сачињава пријаву рођења у довољном броју примерака, од којих један задржава у својим евиденцијама; да је министар здравља дао одговарајућа објашњења у вези са увођењем ревидираног обрасца пријаве рођења. Када је реч о препорукама, Заштитник грађана у Извештају наводи следеће: да органи који одређују ЈМБГ и органи надлежни за вођење матичних књига, на територији града Б. не примењују Правилник о обрасцима и начину вођења евиденција о јединственом матичном броју грађана ("Сл ужбени гласник СРС", бр. 3/79 и 28/80). Даље се наводи: да постоји сумња да на сличан начин поступају и организационе јединице МУП и органи јединица локалне самоуправе и у другим деловима Србије; да поступак одређивања ЈМБГ и његовог уписа у матичне књиге рођених, како се то чини на територији града Б. и потенцијално и у другим деловима Републике, није регулисан ниједним важећим прописом; да поред постојећих, законом и подзаконским актима предвиђених евиденција, здравствене установе устројавају додатне "договорене" евиденције при преузимању тела за сахрану; да начин чувања медицинске документације, њено излучивање, уништење и архивирање није јединствено уређено, већ је уређење ове области препуштено здравственим установама, у сагласности са надлежним архивом; да здравствене установе не чувају медицинску документацију у складу са Законом о културним добрима; да документаци ја која прати обдукцију и њена обавезна садржина и форма није уређена законом, односно подзаконским актом; да постојећи прописи из области здравља отварају могућност устројавања евиденција које нису предвиђене, прописане нити уређене законом, односно подзаконским актом. У Извештају се даље наводи да постоји правна и фактичка могућност да саме установе прописују различиту врсту документације и прописују њихову садржину, што може изазвати сумњу у веродостојност ев иденција и тачност података који су у њих унети. Са друге стране, закључује се : да здравствене установе нису устројиле све евиденције предвиђене прописима (као што је књижица за трудницу и новорођенче или протокол оперисаних у неким породилиштима); да прописи који уређују област матичних књига нису уредили упис у матичну књигу рођен ог детета које је преминуло пре уписа у матичну књигу и пре истека рокова за пријаву рођења и одређивање личног имена; да се због неусклађености рокова за упис у матичне књиге рођених и умрлих, дешава да једна особа буде уписана најпре у матичну књигу умрлих, а потом у матичну књигу рођених. У таквом случају, с обзиром на то да није одређено лично име, оба уписа се сматрају "непотпуним" а изводи из матичних књига "некомплетним јавним исправама" које се не могу издавати грађанима, без обзира на њихов правни интерес; да област медицинске документације уређује неколико закона и подзаконских аката, укључујући и Објашњење министра здравља; да резултати провера и истраживања које је извршила Радна група коју је формирао министар унутрашњих послова нису познати. 

4.3. Народна скупштина је, 5. маја 2010. године , донела Одлуку којом је образовала Радну групу за израду Предлога закона ради стварања формално-правних услова за поступање надлежних органа по пријавама о нестанку новорођене деце из породилишта. Задатак радне групе је био да, полазећи од Извештаја Анкетног одбора образованог ради утврђивања истине о новорођеној деци несталој из породилишта у више градова у Србији од 14. јула 2006. године, сачини текстове предлога закона о изменама закона у области кривичн ог, управног и породичног права и у областима здравства, ради стварања формално-правних услова за поступање правосудних и других надлежних органа по пријавама родитеља који сумњају да су им деца нестала из породилишта. 

Ова радна група је 28. децембра 2010. године доставила председнику Народне скупштине Извештај о раду број 06-2/14-11. У извештају је, поред осталог, анализирано важеће и већ измењено законодавство, и констатовано следеће: 

„- да не постоји уставна могућност да се накнадним доношењем каснијег закона омогући процесуирање раније насталих случајева нестанка новорођене деце из породилишта; 

- да не би било оправдано вршити измене одредаба Кривичног законика и Законика о кривичном поступку; 

- да нема потребе за изменама Закона о полицији и Закона о министарствима; 

- да нема потребе за изменом регулативе из области здравства, пре свега Закона о здравственој заштити и одговарајућих подзаконских аката; 

- да правну регулативу која се односи на матичне књиге, пре свега Закон о матичним књигама, као и одговарајућу подзаконску регулативу не треба мењати или допуњавати, с обзиром да уређује поступање органа управе на одговарајући начин.“ 

5. Релевантне одредбе Устава и закона 

5.1. Одредбом члана 36. став 2. Устава је зајмчено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. 

Одредбом члана 64. став 2. Устава је утврђено да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет. 

Одредбама члана 8. Европске конвенције је прописано да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.) и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.). 

Одредбом члана 13. Европске конвенције је прописано да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству. 

5.2. Одредбама члана 85. Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, бр. 17/92, 26/92, 50/92, 52/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 18/02 и 101/05) је било прописано: да се з а свако умрло лице утврђује време и узрок смрти (став 1.); да у тврђивање времена и узрока смрти може вршити само доктор медицине (став 2.); да се з а лица умрла у здравственој установи узрок смрти утврђује у здравственој установи и о томе обавештава надлежни општински орган (став 3.). Одредбама члана 86. истог Закона је било прописано да се к ао посебна мера утврђивања узрока смрти умрлих лица врши и обдукција (став 1.); да се о бдукција врши обавезно на лешу – 1) лица умрлог у здравственој установи ако није утврђен тачан узрок смрти, 2) лица умрлог пре истека 48 часова од почетка лечења, 3) на захтев доктора медицине који је лечио лице које је умрло, 4) на захтев доктора медицине одређеног од стране надлежног органа скупштине општине за утврђивање узрока смрти, 5) када је то од посебног значаја за заштиту здравља грађана или када то налажу епидемиолошки и санитарни разлози и 6) на захтев члана уже породице умрлог лица (став 2.); да т рошкове обдукције умрлог лица сноси обвезник плаћања трошкова лечења умрлог лица (став 3.); да се у мрло лице сахрањује након што је смрт утврђена и по правилу у времену од 24 до 48 часова од настанка смрти (став 4.); да се изузетно, на основу посебног захтева санитарне инспекције, сахрана може обавити и пре истека рока од 24 часа, односно после рока од 48 часова (став 5.); да н ачин и поступак за утврђивање времена и узрока смрти умрлих лица и за обдукцију леша, као и за поступање са деловима људског тела који су хируршким захватом или на други начин одстрањени прописује министарство надлежно за послове здравља (став 6.). 

Одредбама члана 4. Правилника о начину и поступку за утврђивање времена и узрока смрти, за обдукцију леша као и за поступање са одстрањеним деловима тела („Службени гласник РС“, бр. 9/99 и 10/99 ) је прописано да се о времену и узроку смрти лица умрлих у здравственој установи, одмах а најкасније у року од шест часова од утврђене смрти обавештава породица (став 1.) и да се, а ко је умрло лице из става 1. овог члана новорођенче чија је мајка смештена у здравственој установи, одмах и непосредно обавештава и мајка (став 2.), док је одредбом члана 8. став 1. прописано да се у случајевима предвиђеним законом узрок смрти утврђује обдукцијом умрлог. 

Одредбама члана 219. важећег Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, бр. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 и 93/14 ) је прописано: да се з а свако умрло лице утврђује време и узрок смрти на основу непосредног прегледа умрлог лица (став 1.); да у тврђивање времена и узрока смрти може вршити само доктор медицине (став 2.); да се з а лица умрла у здравственој установи време и узрок смрти утврђује у здравственој установи, и о томе обавештава надлежни орган општине, односно града. Одредбама члана 221. истог з акона је прописано да је здравствена установа дужна да обавести пунолетног члана породице о узроку и времену смрти умрлог лица, у најкраћем могућем року, као и да обезбеди том лицу непосредан приступ телу умрлог лица уз присуство доктора медицине који је непосредним прегледом утврдио време и узрок смрти (став 1.) и да ч лан породице из става 1. овог члана може одбити непосредан приступ телу умрлог лица, о чему се сачињава писмена белешка коју потписује члан породице умрлог лица (став 2.). Одредбама члана 222. Закона о здравственој заштити је прописано: да се к ао посебна мера утврђивања времена и узрока смрти умрлих лица врши обдукција (став 1.); да се о бдукција обавезно врши – 1) на лицу умрлом у здравственој установи ако није утврђен узрок смрти, 2) на лицу умрлом пре истека 24 сата од почетка лечења у стационарној здравственој установи, 3) на новорођенчету које је умрло у здравственој установи одмах након рођења или током лечења, 4) на захтев доктора медицине који је лечио умрло лице, 5) на захтев доктора медицине одређеног за утврђивање узрока смрти од стране надлежног органа општине, односно града, 6) када је то од посебног значаја за заштиту здравља грађана или када то налажу епидемиолошки или санитарни разлози, 7) на захтев надлежног суда, 8) на захтев члана уже породице умрлог лица, 9) ако смрт наступи у току дијагностичког или терапеутског поступка (став 2.); да се у мрло лице сахрањује након што је смрт утврђена, по правилу у времену од 24 до 48 сати од настанка смрти, у складу са законом (став 3.); да к ада је у питању обдукција над лицем из става 2. тачка 3), обавезно је узимање и трајно чување узорака биолошког порекла, у складу са правилима струке (став 6.) . Одредбом члана 223. истог закона је прописано да трошкове обдукције умрлог лица сноси обвезник плаћања трошкова лечења умрлог лица, ако овим законом није друкчије одређено. 

Одредбама члана 14. Закона о сахрањивању и гробљима („Службени гласник СРС“, бр. 20/77 и 24/85 и „Службени гласник РС“, бр. 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 120/12-Одлука УС и 84/13 -Одлука УС) је прописано: да су сахрањивање умрлог дужни да обезбеде његови сродници, односно лица која би према важећим прописима била обавезна да га издржавају, односно да се о њему старају или друга физичка и правна лица која преузму обавезу да обезбеде сахрањивање, односно која су дужна да се о томе старају (став 1.); да ће, ако не постоје лица из става 1. овог члана, или ако лица која су дужна да изврше сахрањивање то одбију, или нису у могућности да сахрањивање обезбеде, сахрањивање извршити организација удруженог рада која врши послове погребне делатности и уређивање и одржавање гробља, или месна заједница којој је поверено вршење тих послова, или надлежни орган општине у месту у коме је лице умрло, односно где су посмртни остаци нађени (став 2.); да у случају из става 2. овог члана пријављивање сахране, утврђивање идентитета умрлог и упис у матичну књигу умрлих врши надлежни орган општине (став 3.). Одредбама члана 15. истог закона је прописано: да трошкове сахрањивања сносе лица која су била дужна да умрлог за живота издржавају или да се старају о његовом сахрањивању (став 1.); да ако не постоје лица која су дужна да обезбеде сахрањивање (члан 14. став 1.) трошкове сахрањивања сноси општина на чијој територији је умрли имао последње пребивалиште, а ако се не може утврдити последње пребивалиште умрлог, трошкове сноси општина на чијој је територији умрло сахрањено лице, односно на чијој територији су нађени посмртни остаци умрлог (став 2.). 

6. Пракса Европског суда за људска права 

За одлучивање Уставног суда у конкретном предмету од значаја је и пресуда ЕСЉП у предмету Зорица Јовановић против Србије, од 26. марта 2013. године (представка број 21794/08). 

Предмет се односи на наводну смрт здравог новорођеног сина - Зорице Јовановић, подноситељке представке, који се 1983. године родио и преминуо у државној болници. Подноситељка представке је тврдила да њен син 72 сата после порођаја није преминуо, већ да јој је противправно одузет за време њеног боравка у Здравственом центру у Ћ. и незаконито дат на усвајање. Наиме, тело подноситељкиног сина никада није предато њој нити ње ној породици, нити су добили извештај о обдукцији, као ни обавештење када и где је беба наводно сахрањена. 

Подноситељка представке се позвала на повреду права из чл. 4, 5. и 8. Европске конвенције. У суштини, она се жалила зато што јој Република Србија континуирано није пружала било какве информације о стварној судбини њеног сина. 

ЕСЉП је правно квалификовао чињенице овог предмета и притужбу разматрао у односу на члан 8. Европске конвенције и евентуалну повреду права на поштовање породичног живота. 

6.1. ЕСЉП је најпре испитивао допуштеност представке ratione temporis, њену благовременост, као и испуњеност услова исцрпљености домаћих правних средстава. 

Испитујући приговор државе о неспојивости представке ratione temporis, ЕСЉП је пошао од сопствених ставова из пресуде Великог већа у предмету Варнава и други против Турске (представка бр. 16064/90, 16065/90, 16066/90, 16068/90, 16069/90, 16070/90, 16071/90, 16072/90 и 16073/90, став 148 .) и констатовао да су „...нестанци веома специфична појава, коју карактеритише непрекидно стање неизвесности и неодговарања, у којој постоји недостатак информација или чак намерно скривање и заташкавање онога што се догодило. Ова ситуација се веома често протеже, продужавајући патњу родитеља или рођака жртве. Према томе, не може се рећи да је нестанак, једноставно, тренутан акт или догађај. Додатни елемент разликовања каснијег пропуста да се одговара за постојање и судбину несталих лица доводи до трајне ситуације. Стога, позитивна обавеза ће потенцијално постојати све док се не утврди судбина тог лица. То је тако чак и када се на крају може претпоставити смрт“. 

ЕСЉП је даље констатовао да је син подноситељке представке наводно умро/нестао 31. октобра 1983. године, док је Европска конвенција ступила на снагу у односу на Србију 3. марта 2004. године. Међутим, ЕСЉП је оценио да се наводни пропуст државе да подноситељки представке пружи било какве коначне и/или поуздане информације о судбини њеног сина наставио до данас, те да се у таквим околностима притужба подноситељке односи на трајну ситуацију. Стога је ЕСЉП нашао да је надлежан да разматра притужбу подноситељке у оној мери у којој се она односи на наводни пропуст државе да испуни процедуралне обавезе према Европској конвенцији почев од 3. марта 2004. године, али да може узети у обзир чињенице пре ратификације у оној мери у којој се може сматрати да су створиле непрекидну ситуацију која траје и после тог датума или могу бити релевантне за разумевање чињеница насталих после тога. 

Испитујући приговор благовремености, ЕСЉП је пошао од начелног става о року од шест месеци и почетку рачунања тог рока за ситуације које трају. Међутим, с позивом на ставове из пресуде у предмету Варнава и други против Турске (ст. 162. и 165.), ЕСЉП је констатовао да све трајне ситуације нису исте, те да у вези са нестанцима, подносиоци представки не могу непрекидно чекати пре подношења представке. ЕСЉП је даље указао на то да када постоје иницијативе да се ситуације нестанка реше, подносиоци представки могу оправдано очекивати развој догађаја који би могао решити пресудна чињенична или правна питања, али да када протекне значајно време, и када постоје значајна закашњења и затишја у истрази, доћи ће тренутак када рођаци морају да схвате да нема, нити ће бити делотворне истраге. 

ЕСЉП је констатовао да је 14. јула 2006. године Народна скупштина усвојила извештај који је припремио њен Анкетни одбор, да су локални медији 16. априла 2010. године известили да је председник Народне скупштине изјавио да се спрема формирање скупштинске радне групе за припрему новог законодавства са циљем пружања обештећења родитељима „несталих беба“, те да је у свом извештају од 29. јула 2010. године Заштитник грађана сматрао да родитељи и даље имају право да знају истину о стварној судбини своје деце и предложио усвајање lex specialis с тим у вези. ЕСЉП је оценио да се у таквим, веома специфичним околностима, и упркос укупном протеку времена, не може рећи да је подноситељка неоправдано очекивала исход догађаја који би могао „решити пресудна чињенична или правна питања“ у вези са њеном притужбом, бар до представљања извештаја Радне групе, 28. децембра 2010. године, када је постало очигледно да неће добити обештећења, те је овај приговор државе одбачен, будући да је представка поднета 22. априла 2008. године. 

Испитујући приговор о неисцрпљивању домаћих правних средстава, ЕСЉП је пошао од својих ставова и правила о терету доказивања у вези са овим правилом. 

У вези кривичне пријаве и кривичног поступка, ЕСЉП је констатовао да је кривична пријава одбачена, без назнаке да ли је спроведена, али да би кривични поступак свакако застарео до октобра 2003. године и стога не би био у стању да пружи накнаду подноситељки након тог датума. ЕСЉП је у вези са могућношћу подношења тужбе парничном суду оценио да овај пут накнаде не би могао да исправи спорно стање ствари, будући да су парнични судови у најбољем случају могли признати повреду „права личности“ подноситељке и пружити накнаду за претрпљену нематеријалну штету или наложити друге облике накнаде „који би могли“ пружити нематеријално задовољење, али да ништа од овога не би могло делотворно пружити накнаду за притужбу подноситељке која се подразумева, тј. њену потребу за информацијама о „стварној судбини њеног сина“. ЕСЉП је констатовао да ни Народна скупштина ни Заштитник грађана, у својим извештајима, нису разматрали ово питање, те да су препоруком да се усвоји lex specialis указали да никакво постојеће домаће правно средство, укључујући и наведену парничну тужбу, није могло бити делотворно. 

6.2. Оцењујући основаност представке о повреди права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције, ЕСЉП је најпре констатовао да обострано уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент „породичног живота” у смислу члана 8. Европске конвенције, те да је суштински циљ члана 8. да појединца заштити од произвољног мешања јавних власти. ЕСЉП се позвао mutatis mutandis у контексту „приватног живота“ на сопствену праксу из пресуде у предмету M.C. против Бугарске (представка број 39272/98, ст. 152. и 153.) и констатовао да одредби члана 8. Европске конвенције могу бити својствене и додатне позитивне обавезе које се протежу, између осталог, на делотворност истражних поступака у вези са породичним животом. 

Надаље, ЕСЉП је mutatis mutandis „широко применио“ ставове из пресуде у предмету Варнава и други против Турске, а који се односе на повреду члана 3. Европске конвенције. Наиме, ЕСЉП је у поменутој пресуди у контексту члана 3. Европске конвенције утврдио да „Појава нестанака намеће посебан терет рођацима несталих лица који не знају за судбину њихових вољених и трпе патњу неизвесности ...Суштина повреде није у томе да је дошло до озбиљне повреде људских права у вези са несталим лицима; она је у реакцијама и ставовима органа на ову ситуацију када им се на то скрене пажња ...остали релевантни фактори укључују...обим у коме је члан породице био сведок догађаја у питању, укљученост члана породице у покушаје да добије информације о несталом лицу ... Утврђивање такве повреде није ограничено на случајеве где је утврђено да је Тужена држава одговорна за нестанак...али може да настане када органи не одговоре на захтев рођака за информацијама или се на њиховом путу испрече препреке, остављајући им да сносе главни удар напора да се открију неке чињенице, што се може сматрати исказивањем флагрантног, трајног и безосећајног занемаривања обавезе да се утврди где је и каква је судбина несталог лица (став 200.).” 

У контексту конкретног случаја, ЕСЉП је даље констатовао да тело сина подноситељке представке никада није предато њој, нити њеној породици и да узрок смрти није никада утврђен, да подноситељка представке уопште није добила извештај о обдукцији, нити је обавештена када је и где је њен син наводно сахрањен, као и да његова смрт није никада званично пријављена, те да изгледа да је кривична пријава коју је поднео супруг подноситељке такође одбачена без одговарајућег разматрања, а подноситељка представке и даље нема поуздане информације о томе шта се десило њеном сину. 

ЕСЉП је даље констатовао да су „и сами органи Тужене државе потврдили, у разним приликама пошто је Србија ратификовала Конвенцију, да: (a) је осамдесетих година прошлог века било озбиљних мањкавости у важећем законодавству, као и у поступцима пред разним државним телима и здравственим органима; (б) није било доследних законских прописа о томе како би требало да се поступа у ситуацијама када новорођенче умре у болници; (в) преовлађујуће лекарско мишљење је било да би родитеље требало поштедети душевног бола сахрањивања свог новорођенчета, због чега је било сасвим могуће да су неки парови били намерно лишени те могућности; (г) ова ситуација је оправдала сумње/бриге родитеља због тога шта се стварно десило са њиховом децом, па се према томе не би могло искључити да су бебе у питању заиста незаконито одузете од њихових породица; (д) реакција Тужене државе у периоду између 2006. године и 2010. године и сама је била неадекватна; (ђ) а родитељима према томе остаје право да сазнају истину о томе каква је стварна судбина њихове деце“. Коначно, ЕСЉП је констатовао да „упркос неколико наизглед обећавајућих званичних иницијатива између 2003. године и 2010. године, извештај радне групе достављен Скупштини Србије 28. децембра 2010. године је закључио да постојећем, већ измењеном законодавству, нису потребне никакве измене, изузев у вези са прикупљањем и употребом медицинских података. У тим околностима, јасно је да је то само побољшало ситуацију pro futuro, али родитељима у сличној ситуацији није ништа делотворно понуђено, укључујући и подноситељку представке, која је у прошлости претрпела описану патњу“. 

ЕСЉП је закључио да су наведена разматрања довољна да му омогуће да закључи да је подноситељка представке претрпела трајну повреду права на поштовање њеног породичног живота услед тога што јој Тужена држава у континуитету није пружала поуздане информације о судбини њеног сина, те да је дошло до повреде члана 8. Европске конвенције. 

У односу на истакнуту повреду права на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције, ЕСЉП је оценио да је притужба подноситељке представке према члану 13. суштински иста као њена притужба према члану 8. Европске конвенције, те да је притужба према члану 13. допуштена, али да се њена основаност не мора посебно разматрати. 

Због утврђене повреде права из члана 8. Европске конвенције, ЕСЉП је подноситељи представке досудио накнаду штете у износу од 10.000,00 евра. 

6.3. Када је реч о извршењу наведене пресуде и примени члана 46. Европске конвенције, ЕСЉП је подсетио на општа начела, и то да пресуда у којој ЕСЉП утврди повреду, намеће Туженој држави законску обавезу не само да плати заинтересованим износе досуђене на име правичног задовољења, већ и да изабере, уз надзор Комитета министара, опште и/или, према случају, појединачне мере које ће бити усвојене у домаћем правном систему, како би се окончала повреда коју је ЕСЉП утврдио и исправиле, колико је могуће, њене последице. ЕСЉП је даље констатовао да је подноситељка представке тражила да се Туженој држави наложи да измени законодавство ради повећања казни за односна кривична дела, продужи важећи рок застарелости и, касније, поново покрене кривични поступак у њеном предмету. 

ЕСЉП је оценио да с обзиром на наведено, као и на значајан број потенцијалних подносилаца представки, Тужена држава мора, у року од годину дана од датума када ова пресуда постане правноснажна у складу са чланом 44. став 2. Европске конвенције, предузети све одговарајуће мере, по могућству путем lex specialis, да осигура успостављање механизма са циљем обезбеђења појединачног обештећења свим родитељима у ситуацији као што је или која је довољно слична ситуацији подноситељке представке. По оцени ЕСЉП, овај механизам би требало да надзире независно тело, са одговарајућим овлашћењима, које ће моћи да пружи поуздане одговоре у вези са судбином сваког детета и пружи одговарајућу накнаду, према случају. 

У вези са сличним изјављеним представкама, ЕСЉП је одлучио да одложи разматрање, у периоду од годину дана од датума када ова пресуда постане правноснажна, без утицаја на овлашћење ЕСЉП да у било ком тренутку прогласи недопуштеном било који такав предмет или да га скине са свог списка предмета у складу са Европском конвенцијом. 

Пресуда је постала правноснажна 9. септембра 2013. године, а рок за извршење пресуде од годину дана је истекао 9. септембра 2014. године. 

7. За одлучивање Уставног суда у конкретном предмету, од значаја су и следеће чињенице и околности: 

7.1. У циљу извршења налога из пресуде Зорица Јовановић против Србије, Министарство правде је припремило Нацрт Закона о поступку утврђивања чињеница о положају новорођене деце за коју се сумња да су нестала у породилиштима у Републици Србији. 

У образложењу текста Нацрта Закона, као разлог за доношење овог закона, наведено је да је у циљу извршавања обавезе Републике Србије по наведеној пресуди Европског суда за људска права неопходно донети закон који ће прописати посебан поступак за утврђивање чињеница о положају новорођене деце за коју се сумња да су нестала у породилиштима у Републици Србији, утврдити надлежност државних органа у овом поступку и истовремено одредити правичну накнаду у случају када је утврђено да повређено право на породични живот родитеља новорођеног детета. 

Такође, у члану 2. Нацрта Закона је предвиђено да је циљ овог закона утврђивање чињеница и околности на основу којих се може утврдити истина о положају новорођене деце за коју се сумња да су нестала у породилиштима у Републици Србији, а на основу изведених доказа и информација прикупљених у поступку од државних и других органа, родитеља и других лица, као и извршење обавезе Републике Србије из пресуде Европског суда за људска права у предмету (Зорица) Јовановић против Србије. 

7.2. ЕСЉП је 9. априла 2015. године комуницирао предмет С.Р. и други против Србије (представка број 8184/07 и др.). Предмет је формиран по пет представки и односи се на тзв. „нестале бебе“, а притужбе се односе на повреду чл. 6, 8, 13. и 17. Европске конвенције. 

ЕСЉП се у комуникацији позвао на ставове из пресуде Зорица Јовановић против Србије, а као једно од питања упућених странкама је и то да ли су други, трећи, четврти и пети подносилац исцрпли све делотворне домаће правне лекове, како се захтева чланом 35. став 1. Европке конвенције, а посебно да ли се уставна жалба у оваквим случајевима може сматрати делотворним правним средством. 

8. Испитивање постојања претпоставки за одлучивање 

Испитујући постојање Уставом и Законом утврђених претпоставки да Уставни суд одлучује о овој уставној жалби, Уставни суд најпре констат ује да је уставна жалба изјављена против аката и дописа донетих од стране Министарства здравља, Министарства унутрашњих послова, Министарства за државну управу и локалну самоуправу, Института за неонатологију, ЈКП „П . у.“, матичне службе Општине С. в, Анкетног одбора Народне Скупштине, Повереника за информације од јавног значаја, Зашт итника грађана и Генералног секретаријата Председника Републике. 

Уставни суд даље указује да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта или радње којима је одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, пошто само таквим актом или радњом подносиоцу може бити повређено или ускраћено неко од Уставом зајемчених права и слобода. 

Имајући у виду наведено, посебно садржину одредбе члана 170. Устава, као и садржину оспорених аката и дописа, Уставни суд констатује да оспорени акти и дописи не представљају појединачне акте из члана 170. Устава, те да је у овом делу, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), уставна жалб а недопуштена. 

И поред чињенице да је уставна жалба изјављена против аката и дописа који не могу бити предмет уставне жалбе, Уставни суд констатује да из навода уставне жалбе и изнетих разлога произлази да подносилац уставне жалбе оспорава „низ радњи и пропуштања државних органа да спроведу ефикасну истражну процедуру која има значај за породични живот, а која пропуштања су довела до трајног стања ускраћености“ гарантованих права, као и непостојање других правних средства која је, евентуално , могао користити пре изјављивања уставне жалбе. Имајући у виду изнето, Уставни суд је постојање Уставом и законом утврђених претпоставки за одлучивање испитивао у односу на овако одређен предмет уставне жалбе. 

Будући да је реч о догађају из 2001. године, Уставни суд је најпре испитивао да ли је уставна жалба допуштена ratione temporis, те уколико јесте, да ли је благовремено изјављена, као и да ли је подносилац, пре обраћања Уставном суду, исцрпе о правна средства. 

8.1. У погледу оцене допуштености уставне жалбе ratione temporis, Уставни суд указује на свој став да, у начелу, нема временску надлежност да поступа по уставним жалбама у којима се оспорава радња која је предузета пре ступања на снагу Устава. Изузетно, Уставни суд, а што је у складу и са праксом ЕСЉП, може засновати надлежност ratione temporis и за радње које су се десиле пре ступања на снагу Устава, али само под условом да је реч о наводној повреди процесног аспекта права на живот из члана 24. Устава, односно члана 2. Европске конвенције, као и повреди процесног аспекта права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава, односно забране мучења из члана 3. Европске конвенције (в идети, између осталог, одлуке Уставног суда Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године и Уж-4100/2011 од 10. јула 2013. године у којима се Уставни суд бавио повредом процесног аспекта чл. 24. и 25. Устава, односно члана 2. и 3. Европске конвенције). 

С друге стране, Уставни суд примећује да је у пресуди Зорица Јовановић против Србије, одлучујући о приговору државе о надлежности ratione temporis, ЕСЉП изузетно широко превео и применио своје ставове о процесном аспекту из чл. 2. и 3. Европске конвенције на члан 8. Европске конвенције, и то на поштовање породичног живота, и констатовао да „ је, према томе, надлежан да разматра притужбу подноситељке представке у оној мери у којој се она односи на наводни пропуст Тужене државе да испуни процедуралне обавезе према Конвенцији почев од 3. марта 2004. године... али да може узети у обзир чињенице пре ратификације у оној мери у којој се може сматрати да су створиле непрекидну ситуацију која траје и после тог датума или могу бити релевантне за разумевање чињеница насталих после тога“ (видети ст. 46. до 49. ове пресуде). 

И у вези са изнетим, Уставни суд још једном указује да је уставна жалба изјављена против низа радњи државних органа и институција због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, права детета из члана 64. став 2. Устава, права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције и права на делотворно правно средство из члана 13. Европске конвенције, те да у уставној жалби, уосталом као ни у представци у предмету Зорица Јовановић против Србије, нема тврдњи о повреди права из чл. 24. и 25. Устава, односно права из чл. 2. и 3. Европске конвенције, а на основу којих би се могла засновати надлежност ratione temporis у погледу проц есног аспекта тих права. 

И поред тога, као и досадашњих ставова Уставног суда који се односе на ratione temporis допуштеност уставне жалбе за радњу које је предузета пре ступања на снагу Устава, Уставни суд налази да је оваква нова пракса ЕСЉП изузетно широко примењена у односу на обавезе државе у погледу поштовања породичног живота из члана 8. Европске конвенције, али да таква пракса, у смислу члана 18. став 3. Устава, као и осетљивост конкретног предмета, указују да је у конкретном случају Уставни суд надлежан ratione temporis. 

Стога Уставни суд сматра да се наводи подносиоца уставне жалбе да су „низ радњи и пропуштања државних органа да спроведу ефикасну истражну процедуру која има значај за породични живот“ довели до трајног стања ускраћености права и тврдње о повреди означених права, могу третирарти као трајна ситуација, из ког разлога је Уставни суд оценио да је уставна жалба ratione temporis допуштена. 

8.2. Испитујући благовременост уставне жалбе и да ли изјављена у року из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд констатује да су правила о рачунању рока у односу на радњу везана за дан предузимања или престанка радње, те да се рок рачуна од дана сазнања подносиоца уставне жалбе о предузимању или престанку радње. Уставни суд даље констатује да је конкретна уставна жалба изјављена против низа радњи и пропуштања државних органа који представљају трајну ситуацију, те да све трајне ситуације наводне повреде права нису исте. 

Уставни суд указује да се ЕСЉП у пресуди Зорица Јовановић против Србије изјашњавао о благовремености те представке, те да је поново широко применио правила о рачунању рокова за трајне ситуације у вези чл. 2. и 3. Европске конвенције. Наиме, ЕСЉП је закључио да се „упркос укупном протеку времена, не може (се) рећи да је подноситељка представке неоправдано очекивал а исход догађаја који би могао 'решити пресудна чињенична или правна питања' у вези са њеном притужбом, бар до представљања извештаја Радне групе 28. децембра 2010. године, када је постало очигледн о да неће добити обештећења“... „те да је представка у конкретном предмету поднета 22. априла 2008. године“, из ког разлога је ЕСЉП оценио да је представка благовремена. 

Дакле, ЕСЉП је оценио да је након представљања извештаја Радне групе 28. децембра 2010. године подносиоцима оваквих и сличних представки било очигледно јасно да „неће добити обештећења“, од ког тренутка се и може рачунати рок за изјављивање представке. 

Примењујући наведене ставове на конкретан случај, Уставни суд констатује да уставна жалба изјављена 7. октобра 2013. године, дакле више од две године и девет месеци након представљања извештаја Радне групе 28. децембра 2010. године, када је, према ставу ЕСЉП који прихвата и овај суд, било очигледно да подносилац „неће добити обештећења“. Међутим, Уставни суд констатује да је за оцену благовремености конкретне уставне жалбе од значаја и то што је 26. марта 2013. године ЕСЉП донео пресуду у предмету Зорица Јовановић против Србије, да је наведена пресуда постала правноснажна 9. септембра 2013. године, те да је у наведеној пресуди одређен рок од годину дана од правноснажности за њено извршење, а који рок је истекао 9. септембра 2014. године, а што су свакако околности које указују да је подносилац уставне жалбе, након правноснажности ове пресуде и истека рока за њено извршење, могао оправдано „очекивати исход догађаја који би могао решити пресудна чињенична или правна питања у вези са његовом притужбом“. 

Имајући у виду напред наведено, Уставни суд закључује да је уставна жалба изјављена у року из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, будући да је правноснажност пресуде Зорица Јовановић против Србије наступила 9. септембра 2013. године, те да је рок за њено извршење истекао 9. септембра 2014. године, а да је ова уставна жалба изјављена 7. октобра 2013. године. 

8.3. Испитујући да ли је подносилац уставне жалбе пре изјављивања уставне жалбе искористио редован правни пут, односно да ли су била предвиђена друга правна средства која је подносилац могао користити пре изјављивања уставне жалбе, Уставни суд је пошао од закључака ЕСЉП изнетих у пресуди Зорица Јовановић против Србије. 

Наиме, Суд у Стразбуру је закључио да би кривични поступак у том предмету застарео, те да не би био у стању да пружи накнаду подноситељки. У вези са парничном тужбом, ЕСЉП је оценио „да тај пут накнаде не би могао да исправи спорно стање ствари, будући да би парнични судови у најбољем случају могли признати повреду 'права личности' и пружити накнаду за претрпљену нематеријалну штету, као и евентаулно наложити друге облике накнаде 'који би могли' пружити нематеријално задовољење. Ништа од овога, међутим, не би могло делотворно пружити накнаду за притужбу подноситељке представке која се подразумева, тј. њену потребу за информацијама у ' стварној судбини њеног сина'. Влада свакако није понудила доказ за супротно. Европски суд, најзад, примећује да ни Скупштина ни Заштитник грађана, у својим извештајима, нису разматрали ово питање. Заиста, ако ништа друго, бар су препоруком да се усвоји lex specialis изгледа указали да никакво постојеће домаће правно средство, укључујући и наведену парничну тужбу, није могло бити делотворно“ (видети ст. 61-64. пресуде). 

У вези са изнетим, Уставни суд примећује да, с једне стране ЕСЉП закључује да се кривични поступак не може сматрати делотворним правним средством, будући да је, због протека времена, он застарео, а чиме признају примену института застарелости, при чему је ЕСЉП у наведеној пресуди цитирао и члан 34. ст. 1. и 2. Устава, који говори о правној сигурности у казненом праву. 

С друге стране, приликом одлучивања о делотворности парничне тужбе, ЕСЉП оцењује да тај пут не би могао да исправи спорно стање ствари, јер би парнични судови у најбољем случају могли утврдити повреду права личности и пружити накнаду за претрпљену нематеријалну штету, као и одређено нематеријално задовољење, док не би могли делотворно да пруже „накнаду за притужбу која се подразумева, тј. њену потребу за информацијама о стварној судбини њеног сина“. 

Из наведеног, Уставни суд закључује да према ЕСЉП, постојање делотворног правног средства у конкретном случају Зорице Јовановић, поред евентуалног утврђења повреде личности, пружања накнаде за претрпљену нематеријалну штету и друго нематеријално задовољење, а што се може делотворно остварити кроз парнични поступак, подразумева „исправљање спорног стања ствари“ кроз пружање информације „о стварној судбини њеног сина“. 

Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд констатује да је у конкретном случају подносилац уставне жалбе водио кривични поступак. Наиме, подносилац је 13. августа 2002. године поднео Другом општинском јавном тужилаштву у Београду поднесак означен као „приватна тужба“ против ГАК-а, Института за неонатологију и СО С. в . због кривичног дела одузимање малолетног лица и промене породичног стања. Након што је кривична пријава подносиоца одбачена, он је 31. јануара 2007. године поднео Другом општинском суду у Београду захтев за спровођење истраге. Наведени захтев је, након налога суда за уређењем, одбачен као неуредан 26. октобра 2007. године, а што је потврђено решењем од 26. октобра 2007. године. Подносилац уставне жалбе није водио парнични поступак за накнаду штете због повреде права личности, која подразумевају и право на поштовање породичног живота. ЕСЉП је у пресуди Зорица Јовановић против Србије навео да је Врховни суд Србије у пресуди Рев. 229/04 од 21. априла 2004. године утврдио да „права личности“ у оквиру значења Закона о облигационим односима обухватају, између осталог, право на поштовање породичног живота (став 40 .). 

И поред чињенице да подносилац није водио парнични поступак, те да је одбацивање захтева за сповођење истраге законска последица пропуста самог подносиоца, Уставни суд је пошао од наведених ставова ЕСЉП и члана 18. став 3. Устава и закључио да подносилац уставне жалбе није имао друго правно средство које је могао користити пре изјављивања уставне жалбе, а које подразумева „исправљање спорног стања ствари“. 

9. Оцена основаности уставне жалбе 

Оцењујући основаност уставне жалбе, Уставни суд најпре, још једном указује да је уставна жалба изјављена против „радњи и пропуштања државних органа да спроведу ефикасну истражну процедуру која има значај за породични живот, а која пропуштања су довела до трајног стања ускраћености“ гарантованих права, као и непостојање других правних средства која је подносилац могао користити пре изјављивања уставне жалбе. 

Уставни суд даље констатује да подносилац наводе о повреди права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције и права детета из члана 64. став 2. Устава образлаже тиме да свако дете има право да сазна своје порекло и да очува свој идентитет, те да, ако су жива, деца подносиоца уставне жалбе нису имала прилике да уживају ово људско право, нити им је била омогућена заштита. Такође, подносилац сматра да је постојала позитивна обавеза државе да „спроведе ефикасну истражну процедуру која има значај за породични живот“, те да је повреда права из члана 8. Европске конвенције извршена тиме што тела деце никада нису била предата породици, што узрок смрти није био утврђен, што веродостојан обдукциони записник никад није био предат породици, породица није никада била обавештена када и где су деца била наводно сахрањена, што је кривична пријава била одбачена без адекватне истраге и што подносилац уставне жалбе нема никакву веродостојну информацију о томе шта се десило његовој деци. 

Подносилац наводе о повреди права на делотворно правно средство из члана 36. став 2. Устава и члана 13. Европске конвенције образлаже тиме да у правном поретку Републике Србије не постоји правно средство, нити услови за ефикасну заштиту права због којих је изјављена уставна жалба. 

Уставни суд даље констатује да подносилац у захтеву наводи да „задатак Уставног суда није идентичан задатку који је Европски суд за људска права поставио пред Народну скупштину“..., те да “Уставни суд треба да утврди да ли је извршена повреда људског права подносиоца уставне жалбе, а ако утврди да је та повреда извршена, онда да одреди мере за отклањање те повреде. Међу те мере не може спадати налог законодавном телу да на општи начин уреди орган и поступак за утврђивање судбине нестале деце. Тај налог је већ дао Европски суд за 

људска права“. Стога подносилац у захтеву од Уставног суда тражи да утврди да су СО С. в , ЈКП „П. у .“, Народна скупштина и Повереник за информације од јавног значаја повредили право на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције и детета на сазнавање порекла и очување идентита из члана 64. став 2. Устава, као и да утврди да је Народна скупштина Републике Србије повредила право подносиоца уставне жалбе из члана 36. став 2 . Устава и члана 13. Европске конвенције, јер није предвидела делотворно правно средство за веродостојно утврђивање смрти детета подносиоца уставне жалбе , ни ради утврђивања његове судбине. 

Подносилац на основу праксе установљене пред Европским судом за људска права у случају Зорица Јовановић против Србије, посебно у захтеву предлаже да Уставни суд досуди правичну накнаду нематеријалне штете у износу од 10.000 евра, као сатисфакцију за неиспуњење позитивних обавеза Републике Србије према подносиоцу уставне жалбе, услед чега он трпи бол и неизвесност у дужем временском периоду. 

9.1. Оцењујући основаност навода о повреди права из члана 64. став 2. Устава, Уставни суд констатује да се наведеном уставном одредбом право гарантује детету, те да се уставносудска заштита због повреде овог права може пружити детету, у чије име уставну жалбу може изјавити његов законски заступник. Будући да је подносилац уставне жалбе изјавио уставну жалбу у своје име и у односу на члан 64. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу не испуњава процесне претпоставке да се по њој поступа. 

9.2. Оцењујући основаност навода о повреди права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције, Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи наводе о повреди права на поштовање приватног живота, те да подносилац само формално истиче повреду овог права. 

У вези навода о повреди права на поштовање породичног живота, Уставни суд констатује да подносилац тврдње о повреди овог права образлаже тиме да је држава пропустила да изврши своју позививну обавезу и да „спроведе ефикасну истражну процедуру која има значај за породични живот“. Конкретније, подносилац сматра да је повреда овог права извршена тиме што тела деце никада нису била предата породици, што узрок смрти није био утврђен, што веродостојан обдукциони записник никад није био предат породици, породица није никада била обавештена када и где су деца наводно сахрањена, што је кривична пријава била одбачена без адекватне истраге и што подносилац уставне жалбе нема никакву веродостојну информацију о томе шта се десило његовој деци. Уставни суд указује да подносилац ове тврдње додатно поткрепљује ставовима ЕСЉП из пресуде Зорица Јовановић против Србије. 

С тим у вези, Уставни суд најпре указује на то да уживање родитеља и детета у међусобном односу представља основни елемент појма „породичног живота” у смислу члана 8. Европске конвенције (видети, поред многих других, пресуду ЕСЉП у предмету Monory против Румуније и Мађарске , представка број 71099/01, од 5. април 2005 . године, став 70.). Уставни суд даље указује да поред јасно дефинисане негативне обавезе државе да се уздржи од мешања у вршење овог права, осим под условима наведеним у ставу 2. овог члана, постоје и одређене позитивне обавезе државе које проистичу из члана 8. Европске конвенције, а чије испуњење је у функцији делотворног поштовања приватног и породичног живота (видети пресуду у предмету Marckx против Белгије , представка број 6833/74, од 13. јуна 1979. године, став 31.). „Позитивне обавезе захтевају од држава да активно делују у циљу делотворне заштите права на поштовање приватног и породичног живота. Извор позитивне обавезе у члану 8. Конвенције налази се у речима 'право на поштовање' (the right to respect for). Ипак, Суд је у више наврата истицао да концепт 'поштовања' није сасвим прецизно одређен, да се он тумачи у сваком поједином случају те да се мора водити рачуна о разноврсности праксе у државама чланицама и о правичној равнотежи коју ваља успоставити између конкурентних интереса појединца и заједнице у целини. Отуда је Суд начелно спреман да призна државама широко поље дискреционе процене приликом одлучивања о томе које активности треба предузети како би се омогућило поштовање Конвенције, узимајући у обзир потребе и могућности одређене заједнице (видети, међу многим другим, пресуду Abdulaziz, Cabales and Balkandali против Уједињеног Краљевства , представка број 9474/81, (...) од 28. маја 1985, став 67.). 

Уставни суд даље указује да је ЕСЉП у пресуди Зорица Јовановић против Србије широко применио, mutatis mutandis, ставове о позитивним обавезама државе по члану 3. Европске конвенције у односу на нестала лица из предмета Варнава и други против Турске, у коме су се представке односиле на лица која су нестала током турске војне операције на северу Кипра у јулу и августу 1974. године. ЕСЉП је приликом примене ових ставова на члан 8. Европске конвенције закључио, поред осталог, да околност да тело сина подноситељке представке њој нити њеној породици није предато, да узрок смрти није никада утврђен, да подноситељка уопште није добила извештај о обдукцији нити је обавештена када је и где њен син наводно сахрањен, а његова смрт није никада званично пријављена, да је кривична пријава коју је поднео супруг подноситељке представке одбачена без одговарајућег разматрања, те општих оцена органа тужене државе о мањкавостима у законодавству, представљају пропуштање државе да испуни своје позитивне обавезе да подноситељки представке пруже поуздане информације о судбини њеног сина, због чега је ЕСЉП утврдио да је она претрпела трајну повреду права на поштовање породичног живота. 

Иако су, по оцени Уставног суда, ставови ЕСЉП о позитивним обавезама државе по члану 3. Европске конвенције изузетно широко примењени на члан 8. Европске конвенције у вези позитивних обавеза које држава има у погледу поштовања породичног живота, Уставни суд је, сагласно члану 18. став 3. Устава, напред наведене ставове применио на конкретан случај. 

С тим у вези, Уставни суд најпре закључује да су наводи и тврдње подносиоца ове уставне жалбе битно слични са оценама и ставовима ЕСЉП из поменуте пресуде Зорица Јовановић против Србије. Међутим, Уставни суд констатује да чињенице и околности конкретне уставне жалбе нису битно сличне као у наведеном предмету Суда у Стразбуру. 

Наиме, супруга подносиоца уставне жалбе је превремено родила два дечака који су непосредно након порођаја, а због пружања адекватне здравствене неге, упућени у установу специјализовану за новорођенчад, која се, поред осталог, бави бебама у неонаталном периоду код којих постоје здравствени проблеми опасни по живот. Уставни суд указује да су надлежни органи, а по захтеву подносиоца, приликом инспекцијског надзора утврдили да су како о порођају, тако и о историји болести, клиничкој дијагнози, отпусној листи, премештају и пријему новорођенчади, као и спроводници леша евидентирани сви релевантни подаци у одговарајућим регистрима, те да није било никаквих неправилности у вођењу документације. 

Уставни суд даље примећује да, иако се догађај односио на рођење детета 1983. године, ЕСЉП у пресуди Зорица Јовановић против Србије, у ставу 41, интерпретира одредбе важећег Закона о здравстеној заштити из 2005. године, из којег извлачи закључак да је држава по том закону била у обавези да подноситељки представке достави извештај о обдукцији. Међутим, Уставни суд указује да је тек доношењем поменутог Закона из 2005. године одредбом члана 222. став 1. тачка 3) предвиђена обавезна обдукција на новорођенчету које је умрло у здравственој установи одмах након рођења или током лечења. Уставни суд указује да раније важећим законима, који су уређивали систем здравствене заштите, није била предвиђена оваква врста обавезе, већ се обдукција обавезно вршила, поред осталог, на лешу лица умрлог пре истека 48 часова од почетка лечења или на захтев члана уже породице умрлог лица. Уставни суд даље констатује да у конкретном предмету, уосталом као ни у предмету Зорица Јовановић против Србије, подносилац уставне жалбе, као члан уже породице, није тражио обдукцију, а што је по закону могао, нити су бебе преминуле пре истека 48 часова од почетка лечења, а што је била друга законом прописана ситу ација када се вршила обавезна обдукција. Стога, Уставни суд закључује да у конкретном случају није постојала законом прописана обавеза да се спроведе обавезна обдукција. 

Када је реч о тврдњи подносиоца да породица није никада била обавештена када и где су деца наводно сахрањена, Уставни суд констатује да из достављене документације произлази да је Институт за неонатологију у одговарајуће регистре унео све релевантне податке, и то у спроводницу леша, у захтев за опрему и сахрану преминулих близанаца, у Протокол умрлих у који је извршен упис смрти, као и у књиге евиденције о преузимању умрле деце од стране ЈКП „П. у .“, на којој је евидентирано преузимање преминулих близанаца. Такође, Уставни суд констатује да је из достављене документације утврђено да су родитељи преминулих близанаца телеграмом обавештени о томе да се ради преузимања тела и сахрањивања могу обратити ЈКП „П. у .“, да су обавештени о томе да су близанци сахрањени кремирањем и да је пепео расут у „Беби врту“ на гробљу Л, те да је погребну опрему и трошкове сахране сносио Институт за неонатологију. Имајући у виду изнето, као и цитиране одредбе Закона о сахрањивању, Уставни суд закључује да су неосноване тврдње подносиоца о томе да породица није никада била обавештена о томе када и где су деца сахрањена. 

Уставни суд даље констатује да је увидом у достављену документацију утврђено и да је здравствена установа у којој су бебе рођене пријавила чињеницу рођења, а на основу које је надлежна матична служба, на начин и под условима прописаним Законом о матичним књигама, извршила упис чињенице рођења у матичну књигу рођених, као и да је здравствена установа у којој су бебе умрле пријавила чињеницу смрти, а на основу које је надлежна матична служба, на начин и под условима прописаним Законом о матичним књигама, извршила упис чињенице смрти у матичну књигу умрлих. 

У погледу тврдњи подносиоца уставне жалбе да је његова кривична пријава одбачена без адекватне истраге, Уставни суд указује да је одредбом члана 235. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и „ Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) (у даљем тексту: ЗКП) било прописано да ће, поред осталог, јавни тужилац одбацити пријаву ако из саме пријаве не постоји основана сумња да је осумњичени учинио кривично дело, док је чланом 61. ЗКП предвиђено, поред осталог, да оштећени има право да предузме, односно настави гоњење у року од осам дана од када је примио обавештење јавног тужиоца да нема основа да предузме гоњење за кривично дело за које се гони по службеној дужности. Чланом 242. ЗКП су били прописани и обавезни елементи које захтев за спровођење истраге мора да садржи. Притом, суд је, у смислу члана 171. став 3. ЗКП, подносиоца поднеска који је неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати, позивао да поднесак исправи, односно допуни, а ако он то не учини у одређеном року, суд је такав поднесак одбацивао. 

Имајући у виду наведено, као и чињенице утврђене у овом поступку, а које се односе на кривични поступак који је водио подносилац, Уставни суд констатује да је одбацивање захтева за спровођење истраге била законска последица непоступања подносиоца уставне жалбе по налогу суда, будући да подносилац није навео у захтеву све законом прописане елементе, нити пружио доказе, а што је законом предвиђен услов да суд спроведе истрагу. Стога Уставни суд оцењује да су и ови наводи подносиоца уставне жалбе неосновани. 

Имајући у виду напред изложено, Уставни суд је, уз уважавање изузетне осетљивости питања о којем расправља, оценио да су у конкретном случају неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да нема никакву веродостојну информацију о томе шта се десило његовој деци, те да је уставна жалба неоснована у погледу тврдњи о повреди права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције. 

9.3. Оцењујући основаност навода о повреди права на (делотворно) правно средство из члана 36. став 2. Устава и члана 13. Европске конвенције, Уставни суд констатује да подносилац ове наводе образлаже тиме да у правном поретку Републике Србије не постоји правно средство, нити услови за ефикасну заштиту права због којих је изјављена уставна жалба. Уставни суд констатује и да подносилац уставне жалбе од Уставног суда не тражи да му пружи веродостојну информацију о томе шта се десило његовој деци. 

Уставни суд је у оцени основаности ове тврдње подносиоца уставне жалбе пошао од навода уставне жалбе и истакнутог захтева, као и од налога које је ЕСЉП дао у предмету Зорица Јовановић против Србије који се састоји у предузимању свих одговарајућих мера са циљем успостављања механизма за обезбеђење појединачних обештећења свим родитељима у ситуацији као што је или која је довољно слична ситуацији подноситељке представке (тачка 6. изреке пресуде). Такође, Уставни суд је анализирао и оцену о испуњености услова о исцрпљености домаћих правних средстава која је дата у истој пресуди . 

Наиме, ЕСЉП се прво бавио оценом да ли је кривични поступак могао бити ефикасан правни пут и цитирао одредбе члана 34. Устава који утврђује уставни принцип правне сигурности у казненом праву, при чему је касније констатовао да је кривични поступак у том предмету застарео, те да не би био у стању да пружи накнаду подноситељки. Приликом даље оцене испуњености услова о исцрпљености домаћих правних средстава, конкретно делотворности парничне тужбе, ЕСЉП је закључио „да тај пут накнаде не би могао да исправи спорно стање ствари, будући да би парнични судови у најбољем случају могли признати повреду 'права личности' и пружити накнаду за претрпљену н ематеријалну штету, као и евентуално наложити друге облике накнаде који би могли пружити нематеријално задовољење“, али да не би „могао делотворно пружити накнаду за притужбу подноситељке представке која се подразумева, тј. њену потребу за информацијама 'стварној судбини њеног сина'“. 

То даље значи да према ЕСЉП, постојање делотворног правног средства, поред евентуалног утврђења повреде личности, пружања накнаде за претрпљену нематеријалну штету и друго нематеријално задовољење, а што се може делотворно остварити кроз парнични поступак, подразумева „исправљање спорног стања ствари“ кроз пружање информације „о стварној судбини њеног сина“. 

С тим у вези, Уставни суд примећује да је застарелост кривичног гоњења у предмету ЕСЉП Зорица Јовановић против Србије наступила ка о законска последица непоступања саме подноситељке (и њеног супруга) у роковима прописаним законом, а који су законом успостављени управо због поштовања принципа прав не сигурности у казненом праву. И у конкретном предмету који је пред Уставним судом, одбацивање захтева подносиоца за спровођење истраге је директна законска последица пропуста самог подносиоца у погледу услова прописаних процесним законом. 

Стога, Уставни суд, даље , закључује да би управо због поштовања уставног принципа правне сигурности у казненом праву било упитно налагање доношења мера и успостављања механизма који би „отварао“ застареле кривичне предмете, при чему Уставни суд указује да вођење кривичног поступка, под условима, на начин и у роковима прописаним законом, свакако може довести до примарног циља кривичног поступка, а то је утврђивање кривице и каж њавања окривљеног. 

По оцени Уставног суда, а што је и ЕСЉП констатовао у наведеној пресуди, парнична тужба за накнаду штете због повреде личности која, према судској пракси, обухвата и повреду права на поштовање породичног живота, може признати повреду права личности и пружити накнаду за претрпљену нематеријалну штету, као и друге облике накнаде који би могли пружити нематеријално задовољење, те свакако представља делотворни „механизам за обезбеђење појединачног обештећења“, а што је и налог ЕСЉП из тачке 6. наведене пресуде. 

Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на (делотворно) правно средство из члана 36. став 2. Устава и члана 13. Европске конвенције. 

9.4. Имајући у виду све разлоге оцене изнете у тачки 9. овог образложења, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неоснована, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио. 

10. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у "Службеном гласнику Републике Србије", имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода. 

11. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

Весна Илић Прелић, с.р.