Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ч . из Опова , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Ч . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 570/14 од 14. новембра 2014. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 458/14 од 27. новембра 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ч . из Опова је , 2. децембра 2014. године, преко пуномоћника М. П , адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 570/14 од 14. новембра 2014. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 458/14 од 27. новембра 2014. године, због повреде права на слободу и права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи: да се пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење, у предмету К.По1. 91/14, против њега води кривични поступак због кривичног дела из члана 346. став 5. у вези са ставом 4. Кривичног законика; да је према њему притвор одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кпп.По1. 19/14 од 29. априла 2014. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 28. априла 2014. године када ј е лишен слободе; да му је последњи пут притвор продужен оспореним ршењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 570/14 од 14. новембра 2014. године на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку за најдуже 30 дана, које решење је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 458/14 од 27. новембра 2014. године; да се у притвору налази седам месеци и четири дана. Подносилац даље наводи: да се притвор према њему продужава „механички и по аутоматизму“, уз навођење „паушалних и уопштених околности које се генерално односе на све окривљене који се налазе у притвору“; да се у образложењу оспорених решења „не наводи ниједан конкретан разлог у односу на Марјана Четника који би оправдао даље продужавање притвора према њему на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку“, односно да се „ни у једном једином решењу ... не наводе конкретни разлози за продужавање притвора на основу поменуте одредбе“; да су разлози „или генерализовани и односе се на све окривљене, преписује се садржина оптужнице, или се наводе конкретни разлози који се односе на остала осумњичена лица, не и на осумњиченог Марјана Четника“; да „у конкретом случају не постоји ниједна особита околност која би указивала на опасност од понављања кривичног дела“, јер је неосуђивано лице против кога се не води ниједан други кривични поступак и додаје да је отац двоје малолетне деце коју издржава својим радом, да је запослен и да има своју фирму, односно „сопствене и сталне изворе прихода“, те његов боравак у притвору „осим што је потпуно неоснован, погубно утиче на даљи правилан развој његове малолетне деце“. Коначно, подносилац истиче: да не постоји опасност да би у кратком временском периоду могао поновити кривично дело; да је „потпуно јасно да у конкретном случају нису испуњени основни законски услови за продужење притвора“ по означеном законском основу; да се „у овој ствари не поступа са нарочитом хитношћу“, јер „ни после више од седам месеци од лишења слободе подносиоца уставне жалбе, оптужница Тужилаштва за организовани криминал КТО 34/14 од 9. октобра 2014. године још увек није ни потврђена, па самим тим још увек није заказано припремно рочиште“; да „ни Посебно одељење Вишег суда у Београду, а ни Апелациони суд у Београду у својим одлукама не дају јасне и довољне разлоге о томе зашто се у конкретном случају сврха због које је одређен притвор не може остварити изрицањем друге блаже мере за обезбеђење присуства окривљеног у току поступка“. Из свега наведеног подносилац уставне жалбе закључује да су му повређена права на слободу и на ограничено трајање притвора.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, као и право на накнаду нематеријалне штете, поништи оспорено другостепено решење и наложи поновно одлучивање, те одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења , другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду – Посебно одељење, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење К пп.По1. 19/14 од 29. априла 201 4. године је према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, а који се подносиоцу рачуна од 28. априла 201 4. године када је лишен слободе.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Тужилаштво за организовани криминал је 9. октобра 201 4. године против подносиоца уставне жалбе и других лица подигло оптужницу Кто. 34/14, због кривичног дел а удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. у вези са чланом 4. Кривичног законика и кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Последњи пут пре изјављивања уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе (и другим лицима) продужен за најдуже 30 дана оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв. По1. 570/14 од 14. новембра 2014. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Образлажући постојање разлога за продужење притвора по наведеном законском основу, Виши суд у Београду – Посебно одељење је, поред осталог, истак ао: да „у конкретном случају чињенице које постоје представљају особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело“; да „постоји основана сумња да је окривљени Б.В. орагнизовао организовану криминалну групу, чији припадници су постали и окривљени П.М, С.Б, В.Ј, Марјан Четник и Б.Ц, која је деловала на простору Републике Србије у дужем временском периоду од октобра 2011. до 28. априла 2014. године“; да постоји „основана сумња да су предузимајући више радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. Кривичног законика напред окривљени исказали обученост и вештину у узгоју опојне дроге, познавање кријумчарских канала и метода којим се дрога дистрибуира на такозвано црно тжиште, а нарочито истрајност и упорност, што указује да њихово деловање није било усмерено на једну радњу, нити временски ограничено, и у својој свеукупности, без обзира на ранију неосуђиваност окривљених, оправдава продужење притвора“. Истим решењем је у односу на подносиоца уставне жалбе отклоњен притворски разлог из тачке 1) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку (опасност од бекства), јер „код окривљеног Марјана Четника постоји чврста животна и пословна веза са местом боравка, будући да је реч о особи са уредно пријављеним пребивалиштем, породичном човеку, сувласнику непокретности и власнику приватне фирме, дакле лицу са сталним примањима, што у одсуству првобитно екзистирајућих околности, показује оправданом овакву одлуку већа“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 458/14 од 27. новембра 2014. године, одбијене су као неосноване жалбе изјављене против првостепеног решења о продужењу притвора. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, истакнуто да су у првостепеном решењу „ дати довољно јасни и аргументовани разлози које у свему као правилне прихвата и овај суд“, те да ће „ првостепени суд, у даљем току поступка, приликом поновног одлучивања о томе да ли постоје разлози за даље задржавање окривљених у притвору, имати у виду одредбу члана 210. Законика о кривичном поступку, која прописује да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у закону и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, те да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налазиу притвору, те да притвор укину чим престану разлози на основу којих је био одређен“.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут 29. децембра 2014. године решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 491/14 и истог дана је пуштен на слободу.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.).
Према одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП), притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се, од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, те да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 6.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе којима се у односу на оспорена решења истиче повреда права на ограничено трајање притвора, Уставни суд је и у овом уставносудском предмету пошао од заузетог становишта да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Притвор је оспореним решењем према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. Као што је речено, одредба члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница предмета, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења је наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога , да постоји оправдана сумња да је организована криминална група деловала на простору Републике Србије у дужем временском периоду, и то од октобра 2011. до 28. априла 2014. године, да постоји оправдана сумња да су окривљени, међу којима је и подносилац, у наведеном периоду предузима ли више радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога исказавши обученост и вештину у узгоју опојне дроге, познавање кријумчарских канала и метода којим се дрога дистрибуира на такозвано црно тржиште, што указје да „њихово деловање није било усмерено на једну радњу, нити временски ограничено, и у својој свеукупности, без обзира на ранију неосуђиваност окривљених, оправдава продужење притвора“. Све наведене околности су, према датој аргументацији Вишег и Апелационог суда у Београду, оцењене као особите околности које указују да ће подносилац, у кратком временском периоду, поновити кривично дело.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су надлежни суд ови оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те да су поступа ли у складу са одредбама ЗКП када су утврди ли да постоје услови и разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Виши и Апелациони суд у Београду су свој е одлук е јасно и аргументовано образложи ли, наводећи, поред оправдане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривичн а дел а које су му оптужницом стављен а на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрарног и произвољног поступања. Истовремено, Уставни суд је оценио да се, у околностима овог конкретног случаја, кривични поступак до дана подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу, имајући у виду бројност окривљених, те чињеницу да је за седам месеци спроведена истрага и подигнута оптужница. Уставни суд посебно наглашава и да је оспореним првостепеним решењем отклоњен притворски основ прописан тачком 1) члана 211. став 1 Законика о кривичном поступку, а да је према подносиоцу уставне жалбе притвор укинут 29. децембра 2014. године, што, по оцени Суда указује да је надлежни суд основаност даљег задржавања подносилаца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрао.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео одговарајуће и разумљиве разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било и даље неопходно ради вођења кривичног поступка.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца из члана 31. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.