Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М, В . Ј . и С . Ј , свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М, В . Ј . и С . Ј . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кпп. 307/14 од 10. новембра 2014. године и решења Вишег суда у Београду Кв. 3792/14 од 20. новембра 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М, В . Ј . и С . Ј , сви из Београда, су 26. децембра 201 4. године, преко пуномоћника мр М. Д. П , адвоката из Београда, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 307/14 од 10. новембра 2014. године и решења Вишег суда у Београду Кв. 3792/14 од 20. новембра 2014. године, због повреде начела и права из члана 21. ст. 1. и 2, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се одредбе члана 5. и члана 6. став 1. Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених одредбама члана 31. и члана 32. став 1. Устава, то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносиоци у уставној жалби наводе да се против њих води истрага на основу наредбе о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 394/14 од 12. септембра 2014. године, због постојања основа сумње да су извршили кривично дело отмица из члана 134. став 4. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика. Подносиоци даље наводе да им је притвор одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 307/14 од 12. септембра 2014. године, а који им се рачуна од 11. септембра 2014. године, када су лишени слободе. Коначно, подносиоци наводе да им је оспореним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 307/14 од 10. новембра 2014. године (које је потврђено оспореним решењем истог суда Кв. 3792/14 од 20. новембра 2014. године) продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, односно због „потребе да се у даљем току поступка саслушају сведоци В.К. и М.К.“.
Подносиоци сматрају да надлежни суд у оспореним решењима није дао „конкретне, јасне и довољне разлоге за продужење притвора, нити се изјашњава о жалбеним наводима браниоца“, и, поред осталог, истичу: да: „сама чињеница да je у доказном поступку потребно испитати сведоке не представља довољан и конкретан разлог за одређивање и продужење притвора“; да „при одлучивању о продужењу притвора и жалби на решење о продужењу притвора, ни судија за претходни поступак, ни ванрасправно веће, нису потпуно размотрили све околности конкретног случаја који се тичу постојања разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку“; да „у наведеним решењима нису уопште разматрани јасни и изричити наводи сведока - оштећеног којима се оспорава постојање кривичног дела“, те да је након његовог исказа, а „свакако пре доношења оспорених решења о продужењу притвора престала да постоји основана сумња да су осумњичени извршили кривично дело које им се наредбом о спровођењу истраге ставља на терет“; да је „недопустиво одређивање и продужење притвора само због чињенице да je у даљем току поступка потребно испитати сведоке, односно због апстрактне могућности да ће окривљени ометати поступак утицањем на сведоке које треба испитати“; да сведоци који треба да буду испитани „наводно имају непосредна сазнања у вези критичног догађаја“; да „из до сада изведених доказа нема ниједне једине чињенице која би непосредно указивала да су осумњичени извршили кривично дело које им се ставља на терет наредбом о спровођењу истраге“; да суд није поступао са „нарочитом хитношћу“.
Из свега наведеног, подносиоци зајључују да им је повређено право на ограничено трајање притвора и право на правично суђење и додају да су из разлога што им притвор није замењен другом блажом мером „дискриминисани у односу на осумњичена лица у другим судским поступцима у којима је из истог разлога притвор одређиван у краћем трајању или замењен неком блажом мером, иако је било потребно испитати неколико десетина сведока“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означен их уставних начела и права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорено решење, другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 43/15-206, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Наредбом о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду КТИ. 394/14 од 12. септембра 2014. године, подносиоцима уставне жалбе је стављено на терет постојање основа сумње да су изврши ли кривично дело отмице из 134. став 4. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 307 /14 од 12. септембра 2014. године , и то: М. М . на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку ; С. Ј . на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 2) Законика о кривичном поступку; В. Ј . на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) , 2) и 3) Законика о кривичном поступку; а који им се свима рачуна од 11. септембра 2014. године када су лишени слободе.
Притвор је потом подносиоцима уставне жалбе продужен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 307/14 од 10. октобра 2014. године , на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку (које је по жалби укинуто решењем истог суда Кв. 3381/14 од 20. октобра 2014. године, имајући у виду „да су разлози решења противречни изреци, односно да се у образложењу решења наводе разлози за продужење притвора према окривљеном М. М . и окривљеном В . Ј . сходно одредби члана 211. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку, док је у изреци решења наведено да се притвор према окривљеном М . М . и окривљеном В . Ј . продужава из законских разлога одређених чланом 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку“), а потом и решењем Кпп. 307/14 од 23 октобра 2014. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 307/14 од 10. новембра 2014. године, притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен за најдуже 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 2) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв. 3792/14 од 20. новембра 2014. године је одбијена као неоснована жалба браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је „по налажењу кривичног већа правилно поступио судија за претходни поступак када је према окривљеном М. М, окривљеном В. Ј . и окривљеној С . Ј . одредио притвор из законског разлога прописаног одредбом члана 211 став 1 . тачка 2) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да je у даљем току поступка потребно у својству сведока испитати В.К. и М.К, која лица према стању у списима предмета имају непосредна сазнања у вези критичног догађаја, то наведена околност и по налажењу овог већа представља особиту околност, која указује на опасност да ће окривљени, сваки понаособ, уколико буду пуштени на слободу, утицати на неиспитане сведоке, те на тај начин ометати кривични поступак, због чега се њихово даље задржавање притвору по овом законском основу показује као нужна и неопходна мера за вођење кривичног поступка“.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе укинут решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 97/15 од 23. јануара 2015. године, јер је наведени суд утврдио да је „сведок В.К. саслушан дана 21. јануара 2015. године, па како одредба члана 210. Законика о кривичном поступку прописује да ће се притвор укинути чим престану разлози због којих је исти одређен, то нема места задржавању окривљених у притвору“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да су п ред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст . 1. и 3. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)).
Одредбама члана 214. ЗКП је прописано: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) и да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, према којима: на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак је дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносилаца уставне жалбе о повреди права из члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решења, у суштини, заснива на следећим тврдњама: да је „престала да постоји основана сумња да су осумњичени извршили кривично дело које им се наредбом о спровођењу истраге ставља на терет“; да у оспореним решењима нису наведени „конкретни, јасни и довољни разлози за продужење притвора“, односно да „сама чињеница да je у доказном поступку потребно испитати сведоке не представља довољан и конкретан разлог за одређивање и продужење притвора“; да надлежни суд „није поступао са „нарочитом х итношћу“.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од изнетог, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решењ а, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе одређен и продуж аван због постојања основане сумње да су изврши ли кривичн о дел о отмице из члана 134. став 4. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењ има правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицањем на сведоке.
У образложењу оспорених решења Вишег суда у Београду је у односу на наведени притворски разлог, поред осталог, истакнуто да у даљем току истраге треба да буду испитана два сведока која, према стању у списима, имају непосредна сазнања у вези са догађајем који је предмет поступка, а што је по оцени Вишег суда у Београду представљало особиту околност да ће подносиоци ометати поступак утицањем на те сведоке.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцима уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, постојање особитих околности које указују да ће подносиоци ометати поступак утицањем на сведоке је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да ће подносиоци ометати поступак утицајем на два предложена сведока које је требало саслушати у даљем току поступка, а који су, према наводима из оспорених решења, имали непосредна сазнања у вези са догађајем који је предмет поступка, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносилаца да у оспореним решењима нису наведени конкретни, јасни и довољни разлози за продужење притвора.
Такође, Уставни суд је утврдио да су се подносиоци до дана подношења уставне жалбе (26. децембар 2014. године) налазили у притвору три месеца и петнаест дана (рачунајући од 11. септембра 2014. године када су лишени слободе), односно укупно нешто више од четири месеца (рачунајући до 23. јануара 2015. године, када им је притвор укинут). Имајући у виду да је Апелациони суд у Београду према подносиоцима уставне жалбе укинуо притвор чим је утврдио да је престао законски основ за њихово даље задржавање у притвору ( након што је 21. јануара 2015. године саслушан сведок В.К), Уставни суд је оценио да је основаност њиховог даљег задржавања у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном ажурношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносилаца на ограничено трајања притвора, нити на правично суђење .
Уставни суд је имао у виду наводе подносилаца да је престала да постоји основана сумња да су извршили кривично дело које им је стављено на терет, али и у овом уставносудском предмету наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Поводом истакнуте повреде начела из 21. ст.1. и 2. Устава, Уставни суд указује да се наведеним одредбама Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђује начел о у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те је њихова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе, а до чега у конкретном случају није дошло.
Следом свега наведеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.