Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. К . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. К . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 2346/14 од 11. јула 2014. године и К. 452/13 од 15. јула 2014. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1572/14 од 4. августа 201 4. године и Кж2. 1573/14 од 4. августа 2014. године , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. К . из Београда је , 11. августа 201 4. године, преко пуномоћника мр Н. Ј , адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 2346/14 од 11. јула 2014. године и К. 452/13 од 15. јула 2014. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1572/14 од 4. августа 2014. године и Кж2. 1573/14 од 4. августа 2014. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава Републике Србије, као и против решења Вишег суда у Београду Ки. 259/13 од 9. маја 2013. године, због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство и члана 36. Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да је решењем Вишег суда у Београду Кв. 2346/14 од 11. јула 2014. године према њему продужен притвор за 60 дана по законском основу из чл ана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку;
- да је против наведеног решења 18. јула 2014. године његов бранилац изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1572/14 од 4. августа 2014. године;
- да је „пре доношења одлуке по жалби на решење Кв . 2346/14 од 11. јула 2014. годие и пре правноснажности тог решења, Виши суд у Београду решењем К . 452/13 од 15. јула 2014. године донео истоветно решење“ којим му је продужио притвор до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док му не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку;
- да је решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1573/14 од 4. августа 2014. године одбијена као неоснована жалба његовог браниоца изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 452/13 од 15. јула 2014. године.
Подносилац сматра да му је наведеним оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора и истиче: да се „у бројним решењима о продужењу притвору преписује исто образложење“; да су надлежни судови „погрешно утврдили“ да је раније осуђиван за неистоврсно кривично дело, не наводећи за које дело, док „из самог извештаја из казнене евиденције произилази да се ради о области безбедности јавног саобраћаја за које му је 1980. године изречена условна осуда“; да је „суд изгубио из вида да се условне осуде бришу по протеку једне године након истека рока проверавања и да се због формалног пропуста органа који води кривичну евиденцију“ он не може сматрати осуђиваним лицем, нити се та чињеница може ценити у склопу чињеница које би оправдавале даље трајање притвора према њему; да „првостепени суд чињеницама да се окривљени и оштећени познају дужи временски период и да се предметни догађај одиграо без озбиљнијег повода, у наведеним решењима, погрешно даје карактер особитих околности из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку; да је „одређивање и продуживање притвора по напред наведеном основу у овако дугачком периоду од једне године и четири месеца лишена сваке правне логике“; да „ово поготову када за то не постоје јасни и одређени разлози који би указивали на постојање чињеница из којих би произилазиле особите околности за примену ове одредбе Законика о кривичном поступку која је ванпроцесног карактера“; да је „законодавац предвидео одређено ограничење када је реч о могућности за одређивање притивора по овом основу кроз изричито навођење да околности морају бити такве да указују да ће окривљени у кратком периоду поновити кривично дело или довршити кривично дело“, чега у конкретном случају нема; да се „суд позива на апстрактну могућност чињења кривичног дела у неком тренутку у будућности, што није дозвољено“ и додаје да „кратак рок, како га је законодавац предвидео, није и не може бити рок од једне или три године и шест месеци“.
Подносилац у уставној жалби истиче и да је против решења истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 259/13 од 9. маја 2013. године његов бранилац поднео жалбу, али да иста никада није достављена Апелационом суду на одлучивање. Сматра да му је „недостављањем наведене жалбе на одлуку другостепеном суду“ повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и право на накнаду нематеријалне штете, као и трошкове поступка пред Судом, те поништи оспорена решењ а.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду се у време подношења уставне жалбе у предмету К. 452/13 водио кривични поступак против подносиоца уставне жалбе.
Кривични поступак је покренут 11. априла 201 3. године, доношењем решења истражног судије Вишег суда у Београду да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага због кривичног дела убиство у покушају из члана 113. у вези са чланом 30. Кривичног законика и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика .
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Београду је 4. јуна 2013. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу за наведен а кривичн а дел а.
Виши суд у Београду је , након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 15. јула 201 4. године донео, а 17. јула 2014. године јавно објавио пресуду К. 452/13 којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела убиство у покушају из члана 113. у вези са чланом 30. Кривичног законика у стицају са кривичн им дел ом недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од три године и шест месеци.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Апелациони суд у Београду је 4. новембра 2014. године својим актом Кж1. 1285/14, одлучујући о изјављеним жалбама против првостепене пресуде, исту укинуо и предмет вратио на поновно суђење. Предмет је пред Вишим судом у Београду добио нов број К. 925/14 и поступак је у фази главног претреса.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (11. август 201 4. године) налазио у притвору једну годину и четири месец а, рачунајући од 9. априла 201 3. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 259/13 од 9. априла 201 3. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач . 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, а током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3), а потом на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку .
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв. 2346/14 од 11. јула 2014. године, за најдуже 60 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је, поред осталог наведено: да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе оправдано сумњив да је извршио кривично дело убиство у покушају, односно „да је покушао да лиши живота оштећеног А.Ј. на начин што је, а према наводима оптужног акта, у возилу оштећеног А.Ј. окривљени извадио пиштољ, уперио га и испалио један пројектил у оштећеног, који је својом десном страном тела био окренут ка устима цеви, у пределу десне надлактице, наневши му при том тешку телесну повреду, након чега је оштећени зауставио возило и побегао из истог, па имајући у виду чињеницу да је кривично дело из члана 113. Кривичног законика, које се између осталог окривљеном ставља на терет остало у покушају, а да се према стању у списима предмета окривљени и оштећени познају у дужем времеснком периоду, затим да се предметни догађај одиграо без озбиљног повода, при чему је веће имало у виду мишљење комисије вештака психијатра, психолога и неуролога да је код окривљеног присутна психоорганска разградња личности, да је могућност да схвати значај дела била значајно нарушена, али не и битно, а могућност управљања поступцима била битно нарушена, као и мишљење психијатра др З.Ђ да је психоорганска разградња личности заједно са алкохолом и бромазепамом (за које окривљени тврди да их је конзумирао) довела и може довести до неконтролисаног понашања, у вези са мишљењем др Б.М. из ког, између осталог, произлази да се код окривљеног на емоционалном плану региструју обележја лабилности, ригидности и нижег прага толеранције на фрустрације, при чему из извештаја из казнене евиденције за окривљеног произлази да је једном осуђиван због неистоврсног кривичног дела, то по налажењу већа, а имајући при томе у виду и да је окривљеном стављено на терет и извршење кривичног дела из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика, напред наведне околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указује да ће окривљени, уколико буде пуштен на слободу, у кратком времеиском периоду поновити или довршити покушано кривично дело, због чега се по оцени овог већа његово даље задржавање по овом законском основу показује као нужна и неопходна мера“.
Након изрицања првостепене пресуде, 15. јула 2014. године је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 452/13 продужен притвор до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док му не истекне време трајања изречене казне, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Образлажући разлоге за продужење притвора по означеном законском основу, Виши суд у Београду је поновио већ изнето у претходно оспореном решењу истог суда Кв. 2346/14 од 11. јула 2014. године.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је против решења Вишег суда у Београду Кв. 2346/14 од 11. јула 2014. године изјавио жалбу 18. јула 2014. године, а против оспореног решења Вишег суда у Београду К. 452/13 од 15. јула 2014. године је жалбу изјавио 24. јула 2014. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1572/14 од 4. августа 2014. године је одбијена као неоснована жалба браниоца изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 2346/14 од 11. јула 2014. године. Такође, оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1573/14 од 4. августа 2014. године је одбијена и жалба браниоца изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 452/13 од 15. јула 2014. године. Апелациони суд у Београду је нашао да је правилно првостепени суд побијаним решењима продужио притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, имајући у виду „јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда које у свему као правилне прихвата и овај суд“.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Апелациони суд у Београду је 4. новембра 2014. године својим актом Кж1. 1285/14 према подносиоцу уставне жалбе укинуо притвор и он је истог дана пуштен на слободу.
Из одговора Вишег суда у Београду произлази: да у списима предмета тог суда Ки. 259/13 (који су саставни део списа К. 452/13) није пронађена жалба браниоца против решења истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 259/13 од 9. маја 2013. године; да је наведено решење о одређивању притвора достављено браниоцу по служебној дужности, адвокату С.М, а не адвокату мр Н. Ј; да „постоји поднесак браница адвоката Н . Ј . којим исти тражи решење, а потом и копирање списа, те да нема доказа да му је истражни судија исто решење доставио“.
Из решења Вишег суда у Београду о одређивању и првом продужењу притвора према подносиоцу уставне жалбе (Ки. 259/13 од 11. априла 2013. године и Кв. 2105/13 од 9. маја 2013. године) која је Виши суд у Београду доставио као доказ уз одговор на уставну жалбу Уставном суду, произлази да су наведена решења достављена браниоцу – адвокату С.М, а не адвокату мр Н . Ј.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2. ); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Одредбама члана 425а ЗКП је, поред осталог, прописано: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Оцењујући разлоге и наводе којима се у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду Кв. 2346/14 од 11. јула 2014. године и К. 452/13 од 15. јула 2014. године, као и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1572/14 од 4. августа 2014. године и Кж2. 1573/14 од 4. августа 2014. године истиче повреда права на ограничено трајање притвор из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је и у овом уставносудском предмету пошао од заузетог става да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
У време подношења уставне жалбе подносилац је неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду К. 452/13 од 15. јула 201 4. године оглашен кривим због извршења кривичног дела убиство у покушају из члана 113. у вези са чланом 30. Кривичног законика у стицају са кривичним делом недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од три године и шест месеци.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен приликом редовне контроле након потврђивања оптужнице а до доношења првостепене пресуде, а потом и након изрицања првостепене пресуде на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће поновити или довршити покушано кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решењ а Вишег суда у Београду је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе оправдано сумњив, односно да је неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду осуђен због кривичног дела убиство у покушају, да се према стању у списима предмета подносилац и оштећени познају дуже време, да се предметни догађај одиграо без озбиљног повода, да је комисиј а вештака који су чинили психијатар, психолог и неуролог у свом налазу изнели мишљење да је код подносиоца присутна психоорганска разградња личности (и да је могућност да схвати значај дела била значајно нарушена, али не и битно, а могућност управљања поступцима била битно нарушена ), да је психијатар изнео мишљење да је психоорганска разградња личности заједно са алкохолом и бромазепамом (за које подносилац тврди да их је конзумирао) довела и може довести до неконтролисаног понашања, те да се код подносиоца на емоционалном плану региструју обележја лабилности, ригидности и нижег прага толеранције на фрустрације, да је подносилац једанпут осуђиван због неистоврсног кривичног дела, те да је подносиоцу стављено на терет и кривично дел о недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја, које све околности , у својој међусобној повезаности , представљају особите околности које указује да ће подносилац, уколико буде пуштен на слободу, у кратком временском периоду поновити или довршити покушано кривично дело. По мишљењу другостепеног – Апелационог суда у Београду, првостепени суд је правилно побијаним решењима продужио притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, имајући у виду „јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда које у свему као правилне прихвата и овај суд“.
По оцени Уставног суда, надлежни судови су оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступи ли је у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Виши и Апелациони суд у Београду су у оспореним одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности које су у овом случају указивале да ће поновити дело или довршити покушано кривично дело и оцени ли да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, те стога Уставни суд не налази да је оспорено решење последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да „не постоје јасни и одређени разлози који би указивали на постојање чињеница из којих би произилазиле особите околности за примену ове одредбе Законика о кривичном поступку која је ванпроцесног карактера“и да се „суд позива на апстрактну могућност чињења кривичног дела у неком тренутку у будућности, што није дозвољено“. Уставни суд је имао у виду и навод подносиоца да су надлежни судови „погрешно утврдили“ да је раније осуђиван за неистоврсно кривично дело, не наводећи за које дело, док „из самог извештаја из казнене евиденције произилази да се ради о области безбедности јавног саобраћаја за које му је 1980. године изречена условна осуда“, али указује да из образложења оспорених решења неспорно произлази да према њему притвор није продужен због раније осуђиваности, већ превасходно због других особитих околности, које су, по оцени Суда , довољно образложене.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да притвор „траје једну годину и четири месеца“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела убиство у покушају и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја пред Вишим судом у Београду сложен, имајући у виду чињенична и правна питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, те на основу којих је потом донео пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао једну годину и четири месеца , за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда.
Имајући у виду изнето, те чињницу да је притвор према подносиоцу након подношења уставне жалбе укинут (решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 1285/14 од 4. новембра 2014. године, када је укинута и првостепена пресуда и предмет враћен на поновно суђење), Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су суд ови у оспорен им решењима наве ли релевантне и довољне разлоге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима Вишег суда у Београду Кв. 2346/14 од 11. јула 2014. године и К. 452/13 од 15. јула 2014. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 1572/14 од 4. августа 2014. године и Кж2. 1573/14 од 4. августа 2014. године није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора из члана 31. став 2. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим подносилац истиче да је против решења истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 259/13 од 9. маја 2013. године његов бранилац поднео жалбу, али да иста никада није достављена Апелационом суду на одлучивање, те да му је „недостављањем наведене жалбе на одлуку другостепеном суду“ повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац Суду није доставио нити један доказ којим би своју тврдњу поткрепио. Уставни суд даље констатује да из оговора Вишег суда у Београду произлази да против наведеног решења о одређивању притвора тадашњни бранилац подносиоца (коме је решење уредно достављено) није изјавио жалбу.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 44. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, између осталих, заузео у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.