Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Братислав Ђокић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П, М. Т, Д. Б, Р. К, И. К, В. П, П. К, Ј. Т, З. П. и В. С, свих из Љубовије, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. октобра 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П, М. Т, Д. Б, Р. К, И. К, В. П, П. К, Ј. Т, З. П. и В. С. и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова - Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-17/13 и Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-366/2013-01, као и у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 13317/13 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
3. Усваја се уставна жалба М. П. и утврђује да су пресудом Управног суда У. 13317/13 од 27. марта 2015. године подноси оцу уставне жалбе повређен а прав а на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчен а одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
4. Поништава се пресуда Управног суда У. 13317/13 од 27. марта 2015. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе број 120-01-366/2013-01 од 12. јула 2013. године.
5. Одлука из тачке 4. има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 13317/13 од 27. марта 2015. године, а налазе се у истој правној ситуацији као и подносилац М . П, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . из Љубовије и остала лица наведена у уводу и изреци, поднела су 5. марта 2013. године, преко заједничког пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у управном поступку који је пред Полицијском управом у Шапцу вођен у предмету број 120-40/11 .
У уставној жалби је детаљно описан ток управног поступка у коме је одлучивано о захтеву подносилаца за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за последње три године од подношења захтева. Подносиоци посебно указују да је од подношења захтева надлежном управном органу до изјављивања уставне жалбе, оспорени поступак трајао скоро седам година, због чега сматрају да им је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. Предложено је да Уставни суд утврди повреду наведеног уставног права и подносиоцима призна право на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра.
Подносилац М. П. је 23. априла 201 5. године, преко истог пуномоћника, подне о Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 13317/13 од 27. марта 2015. године, због повреде права на правично суђење , права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1 , члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава .
Уставном жалбом је оспорена пресуда донета у управном спору, којом је одлучено о тужби подносилаца поднетој против коначног управног акта – решења Жалбене комисије Владе број 120-01-366/2013-01 од 12. јула 2013. године, којим је коначно одбијен захтев подносилаца за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за период од 5. септембра 2003. године до 5. септембра 2006. године.
По изјављеним уставним жалбама формирани су предмети Уж-1812/2013 и Уж- 2813/2015. Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), спојио поступке по уставним жалбама у наведеним предметима, ради заједничког одлучивања, тако што је предмет Уж-2813/2015 припојио предмету Уж- 1812/2013.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Шапцу број 120-17/13, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 5. септембра 2006. године поднели Министарству унутрашњих послова - Полицијска управа у Шапцу захтев за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за последње три године од подношења захтева.
Првостепени орган није донео решење по њиховом захтеву, због чега су подносиоци, дана 6. октобра 2006. године, изјавили жалбу другостепеном органу управе. Жалбена комисија Владе је донела решење број 117-00-25/2006-01 од 31. октобра 2006. године, којим је жалба подносилаца одбијена као неоснована. Против наведеног решења подносиоци су поднели тужбу, која је уважена пресудом Врховног суда Србије У. 6209/06 од 3. октобра 2007. године, те је поништено наведено другостепено решење.
Поступајући по пресуди Врховног суда Србије, Жалбена комисија Владе је донела решење број 117-00-13/2008-01 од 5. маја 2008. године, којим је усвојена жалба подносилаца и наложено првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 30 дана, спроведе поступак и донесе одговарајуће решење по захтеву подносилаца.
У поновном поступку, Полицијска управа у Шапцу је донела решење број 120-33/08 од 29. маја 2008. године, којим је одбијен захтев подносилаца за исплату предметних додатака на плату. Против наведеног решења подносиоци су 6. јуна 2008. године изјавили жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-189/2008-01 од 27. јуна 2008. године. Против коначног управног акта подносиоци су поднели тужбу, која је уважена пресудом Управног суда У. 4772/10 од 1. априла 2010. године.
Поступајући по пресуди Управног суда, Жалбена комисија Владе је донела решење број 120-01-475/2010-01 од 25. јуна 2010. године, којим је усвојена жалба подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
У поновном поступку, Полицијска управа у Шапцу је донела решење број 120-26/10 од 3. августа 2010. године којим је захтев подносилаца одбијен као неоснован. Против наведеног решења подносиоци су 10. августа 2010. године изјавили жалбу, која је решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-579/2010-01 од 8. септембра 2010. године одбијена као неоснована.
Подносиоци су поднели тужбу против наведеног коначног управног акта, која је уважена пресудом Управног суда У. 27273/10 од 2. марта 2011. године, те је поништено другостепено решење број 120-01-579/2010-01 од 8. септембра 2010. године и предмет враћен надлежном органу на поновни поступак.
Поступајући по пресуди Управног суда, Жалбена комисија Владе је донела решење број 120-01-271/2011-01 од 4. маја 2011. године, којим је усвојена жалба подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
У поновном поступку, Полицијска управа у Шапцу је донела решење број 120-16/11 од 31. маја 2011. године којим је захтев подносилаца одбијен као неоснован. Против наведеног решења подносиоци су 13. јуна 2011. године изјавили жалбу, која је усвојена решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-1289/2011-01 од 4. септембра 2011. године, те је предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
У поновном поступку, Полицијска управа у Шапцу је донела решење број 120-16/11-1 од 3. октобра 2011. године којим је захтев подносилаца одбијен као неоснован. Против наведеног решења подносиоци су 1 2. октобра 2011. године изјавили жалбу, која је усвојена решењем Жалбене комисије Владе број 120-01- 1401/2011-01 од 8. новембра 2011. године, те је предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
У поновном поступку, Полицијска управа у Шапцу је донела решење број 120-40/11 од 21. децембра 2011. године којим је захтев подносилаца одбијен као неоснован. Против наведеног решења подносиоци су 6. јануара 201 2. године изјавили жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Жалбене комисије Владе број 120-01- 43/2012-01 од 3. фебруара 20 12. године. Против коначног управног акта подносиоци су поднели тужбу, која је уважена пресудом Управног суда У. 3669/12 од 1. фебруара 201 3. године.
Поступајући по пресуди Управног суда, Жалбена комисија Владе је донела решење број 120-01-201/2013-01 од 26. априла 201 3. године, којим је усвојена жалба подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
У поновном поступку, Полицијска управа у Шапцу је донела решење број 120-17/13 од 7. јуна 201 3. године којим је захтев подносилаца одбијен као неоснован. Против наведеног решења подносиоци су 14. јуна 201 3. године изјавили жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-366/2013-01 од 12. јула 201 3. године. Против коначног управног акта подносиоци су 16. августа 2013. године поднели тужбу, која је одбијена оспореном пресудом Управног суда У. 13317/13 од 27. марта 2015. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) ; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10 ) прописано је: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази поребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да к ад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок, да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен кр аћи рок, да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен, да ако жалба није допуштена, странка може непосредно покренути управни спор (члан 208.).
Законом о управним споровима ("Службени лист РС", број 111/09), који је почео да се примењује 30. децембра 2009. године, прописано је: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члан 2.); да с уд решава без одржавања усмене расправе, само ако је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања, или ако странке на то изричито пристану (члан 33. став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак покренут 5 . септембра 2006. године, подношењем захтева првостепеном органу управе за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за последње три године од подношења захтева, и да је правноснажно решен оспореном пресудом Управног суда У. 13317/13 од 27. марта 2015. године.
Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене узме у обзир целокупан период трајања поступка.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је овај поступак трајао осам и по година, што може указивати на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог захтева за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је овај предмет био чињенично сложен, имајући у виду већи број полицијских службеника који су имали својство странке у поступку. Што се тиче правне сложености, Уставни суд налази да правна питања која су се поставила у току поступка нису била нарочито сложена, те да не представљају оправдање за његово осмоипогодишње трајање.
У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе имали легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, нарочито из разлога што је реч о потраживањима из радног односа.
Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд је из списа предмета утврдио да су подноси оци током оспореног поступка користи ли процесноправна средства против тзв. ћутања администрације, предвиђена одредбама Закона о општем управном поступку, из чега се може закључити да су својим понашањем настојали да допринес у да период одлуч ивања о њ иховим правима буде краћи .
Испитујући поступање управних органа и суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање одлучујуће утицало на дуго трајањ е оспореног поступка. О поднетом захтеву првостепени управни орган је први пут одлучио скоро две године након подношења захтева. У даљем току поступка, Управни суд је у управном спору три пута поништавао коначне управне акте којима је одбијен предметни захтев подносилаца и предмет враћао управним органима на поновно одлучивање, док је у иницијалној фази поступка Врховни суд Србије поништио коначни управни акт којим је Жалбена комисија Владе одбила жалбу подносилаца изјављену због „ћутања управе“. Жалбена комисија Владе је, мимо решења којима је, поступајући по налозима Управног суда, поништавала решења Полицијске управе у Шапцу, у два наврата то урадила непосредно, одлучујући о жалбама подносилаца. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права да чињеница да се више пута налаже разматрање једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, да открије озбиљан недостатак у правном систему државе (видети, поред других, одлуку Европског суда за људска права у предмету Pavlyulynets против Украјине, од 6. септембра 2005. године и одлуку Цветковић против Србије, од 10. јуна 2008. године).
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу и одлучио као тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, крећући се у границама постављеног захтева, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су претрпе ли подноси оци уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужи ну трајања предметног поступка, понашање сам их подноси лаца, као и релативну чињеничну сложеност поступка, као последице великог броја лица која су имала својство странке у њему. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју су подноси оци уставне жалбе претрпе ли због наведеног поступања надлежних управних органа и суда у управном спору . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима подносилац М. П. темељ и тврдње о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (видети одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године).
Што се тиче периода од почетка примене Закона о полицији, Уставни суд је у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године констатовао да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента од 30 до 50 одсто у односу на коефицијен те друг их државн их службеник а, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Међутим, Уставни суд је у истој одлуци стао на становиште да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена само уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике , њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији , јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених кој и свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље.
Међутим, у Одлуци Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године, Уставни суд је констатовао следеће: да је послодавац на основу Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова из 2006. године донео решења о утврђивању укупног коефицијента месечне плате подносиоца уставне жалбе, односно основног и додатног коефицијента ; да је чланом 2. Правилника предвиђено да се додатни коефицијент утврђује у односу на послове радног места, посебне услове рада, одговорност и сложеност послова, као и за звање, односно чин, а што је прописано и чланом 146. Закона о полицији ; да иако чланом 4. Правилника нису наведени видови нередовности прописани чланом 147. став 1. Закона о полицији, већ су у Прилогу Правилника утврђени додатни коефицијенти, овакав начин уређења није супротан наведеним одредбама Закона о полицији; да из члана 2. Правилника јасно произлази да се додатни коефицијенти предвиђени чланом 4. Правилника управо односе, поред осталог, и на разлоге и видове нередовности у раду које предвиђа и Закон о полицији, а међу којима су и прековремени рад, рад ноћу и рад на дан е празника који су нерадни дан и; да из наведеног следи да су решења о утврђивању коефицијента месечне плате подносиоца, односно основног и додатног коефицијента, донета у смислу члана 146. и члана 147. став 1. Закона о полицији, будући да је наведеним решењима кроз увећање коефицијента вреднован овај рад подносиоца ; да оно што је од посебног значаја је сте да су у спроведеном поступку судови на основу вештачења утврдили да је коефицијент за исплату плате подносиоца за 41,43% већи од коефицијента државног службеника у Министарству унутрашњих послова са истим степеном стручне спреме као и подносилац, који у свом раду нема тзв. "нередовности", под којима се, поред остал ог, подразумевају прековремени рад, ноћни рад и рад на дане празника који су нерадни дан и, закључујући да подносилац има номинално већи коефицијент за исплату плате, у распону од 30 до 50 одсто, прописаном чланом 147. став 1. Закона о полицији, што значи да је исплатом плате по коефицијенту који је номинално већи у односу на коефицијент државног службеника са истим степеном стручне спреме, а који нема описаних нередовности у свом раду, подносилац остварио право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији, те да у конкретном случају није било места примени одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради.
За разлику од Закона о полицији, који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника и искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима, ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. С тим у вези, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента (видети Одлуку Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године).
Поред наведеног, Уставни суд напомиње да је у одлукама Уж-109/2008 од 1. априла 2008. године, Уж-279/2008 од 3. јуна 2010. године и Уж-9147/2012 од 7. марта 2013. године констатовао да су се и након ступања на снагу Закона о полицији, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова (укључујући и додатке на плату ) примењивале одредбе до тада важећих прописа (Закон а о унутрашњим пословима и Закона о платама у државним органима и јавним службама ), и то све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом, при чему је Закон о полицији , у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорен е пресуд е темељ и на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање ове правне ствари , с обзиром на то да је Управни суд, прихватајући оцену органа који су водили управни поступак, период за који подносилац потражује исплату предметних додатака на плату посматра о интегрално, не раз ликујући адекватно период важења Закона о унутрашњим пословима од периода важења Закона о полицији. У управном поступку који претходи управном спору утвр ђена је разлик а коефицијента и плате подносиоца у односу на коефицијент и плату упоредног радника, који нема предметних нередовности у раду, за целокупан период. Прављење дистинкције између ова два периода је , по схватању Уставног суда , било неопходно, управо због описане различитости правн их режима у оквиру којих је плата полицијских службеника била обрачунавана и исплаћивана .
Полазећи од изнетог и одред аба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је утврдио да су оспорен ом пресудом Управног суда У. 13317/13 од 27. марта 2015. године подносиоц у М. П. повређен а прав а на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчен а одредбама члан а 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава , због чега је уставну жалбу усвојио , поништио оспорену пресуду и одреди о да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе број 120-01-366/2013-01 од 12. јула 2013. године, одлучујући као у тач. 3. и 4. изреке.
8. Узимајући у обзир да су оспореном пресудом повређен а прав а на правично суђење и на правичну накнаду за рад и осталим тужиоцима који нису поднели уставну жалбу против оспорене пресуде , а налазе се у истој правној ситуацији са подносиоцем М. П , Уставни суд је оценио да има места примени члана 87. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 5. изреке.
С обзиром на то да је поништ ена оспорен а пресуд а и одре ђено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца, Уставни суд навод е о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава није посебно разматрао .
9. Следом изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.