Преглед документа IУз-479/2014 Word документ

Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. априла 2015. године, донео је 

1. Утврђује се да одред бе чл. 30. и 36. Закона о политичким странкама („Службени гласник РС“, број 36/09) нису у сагласности са Уставом. 

2. Одбија се захтев за утврђивање неуставности одредаба чл. 8. и 9, члана 45. став 2, у делу који гласи: „као и изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци које садрже оверу потписа најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке сагласно чл. 8. и 9. овог закона“ и члана 45. став 3. Закона из тачке 1. 

3. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу одредабa Закона из тачке 1. 

Поводом већег броја иницијатива поднетих Уставном суду за оцену уставности Закона о политичким странкама („Службени гласник РС“ број 36/09), Уставни суд је 31. октобра 2013. године донео Решење IУз-116/2009 којим је покренуо поступак за утврђивање неуставности одредаба чл. 8, 9, 30. и 36, члана 45. став 2 , у делу који гласи: „као и изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци које садрже оверу потписа најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке сагласно чл. 8. и 9. овог закона“ и члана 45. став 3. оспореног Закона. Истим решењем Уставни суд је одбацио иницијативе за покретање поступка за оцену уставности Закона о политичким странкама у целини, као и иницијативе за оцену уставности одредаба чл. 4, 10, 11. и 12, члана 14. став 3, члана 24. став 4, члана 38. став 1, члана 42. и члана 45. став 1. Закона. 

Решење о покретању поступка достављено је Народној скупштини на одговор. Народна скупштина у остављеном року није доставила тражени одговор будући да је претходно, 3. марта 2010. године, на захтев Уставног суда доставила мишљење на наводе садржане у иницијативама. У оваквој процесној ситуацији Суд је, сагласно одредби члана 34. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), наставио поступак. 

Пре преласка на уставноправну анализу оспорених одредаба Закона поводом којих је покренут поступак оцене уставности, Уставни суд указује на кључне наводе којима су иницијатори образлагали њихову несагласност са Уставом. Наиме, иницијатори сматрају да се оспореним одредбама чл. 8. и 9. Закона онемогућава остваривање слободе удруживања, као и да се ограничавају људска и мањинска права у погледу начина оснивања политичких странака. Поред тога, иницијатори наводе да се оспореним законским решењима задире у стечена права, јер је у раније важећем Закону о политичким организацијама , у члану 5. став 1 , било прописано да политичку странку мо же основати најмање 100 пунолетних грађана , па се, у поређујући наведену одредбу раније важећег Закона са оспореним одредбама чл. 8. и 9. Закона о политичким странкама, може доћи до закључка да се драстично смањују стечена права, како припадника националних мањина, тако и припадника већинске нације у Србији. Оспорена одредба члана 9. Закона је спорна, по мишљењу иницијатора, и зато што дискриминише саме националне мањине и не узима у обзир укупан број припадника појединих националних мањина у Србији. Иницијатори износе и тврдње да се оспореним законским решењима непосредно дискриминишу политичке странке према имовном стању, јер поједине политичке странке нису способне да прибаве финансијска средства потребна за оснивање, пререгистрацију или обнову уписа, па се на тај начин омогућава доминација великих и моћних политичких странака у Србији и ствара њихов политички монопол. Посебан проблем, по мишљењу иницијатора, представља оспорена одредба члана 30. Закона којом је прописана обнова уписа у Регистар оне политичке странке која се у року од осам година не избори за место у скупштини аутономне покрајине или Народној скупштини. Иницијатори постављ ају питање да ли се ова одредба односи и на политичке странке које имају своје одборнике само у градској или општинској скупштини и, уколико је одговор позитиван, сматрају да су онда те политичке странке у дискриминисаном положају у односу на оне политичке странке које имају своје посланике или у скупштини аутономне покрајине или у Народној скупштини. 

Са друге стране, Народна скупштина је у мишљењу достављеном Уставном суду поводом поднетих иницијатива изнела становиште да је неспорно да слобода удруживања обухвата и политичко удруживање, те да се стога на политичко удруживање поред одредбе члана 5. Устава односе и одредбе члана 55. Устава којима се јемчи слобода удруживања. Позивајући се на то да се Уставом не утврђују услови за оснивање било ког удружења, па ни политичке странке, већ да се ставом 2. члана 55. Устава предвиђа да се удружења оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у складу са законом, законодавац закључује да наведена уставна норма претпоставља да се услови за оснивање удружења, дакле и политичке странке, а што обухвата и потребан број оснивача, прописују законом. Такође, у мишљењу је истакнуто да потребан број оснивача политичке странке није посебно одређен ни међународним актима, те у том смислу не постоје обавезујуће препоруке, као што је то случај када је реч о оснивању удружења грађана (невладиних организација). У прилог изнете тврдње позива се на Опште принципе садржане у Препорукама Комитета Министара државама чланицама о правном статусу невладиних организација у Европи (ЦМ/Рец (2007) 14. од 10. октобра 2007. године), којима је изричито наведено да невл адине организације не обухватају политичке странке, па се Препоруке које се односе на услове за оснивање (и потребан број оснивача) удружења не односе на политичке странке. Такође, указује се да је Венецијанска комисија разматрала ово питање у тзв. Кодексу добре праксе у области политичких странака, усвојеном на Пленарној сесији 13. и 14. марта 2009. године (Студија број 414/2006 ЦДЛ-АД (2009) 021 од 3. јуна 2009. године) , али да је тим документом само констатован минимални број оснивача политичке странке у појединим државама чланицама Савета Европе, без одређења који је број оснивача потребан, односно без улажења у оцену да ли је захтевани број оснивача политичке странке у одређеној држави релативно мали или прилично захтеван. У том смислу доносилац оспореног Закона износи различите примере упоредноправних решења у погледу прописаног броја оснивача политичке странке у појединим државама чланицама Савета Европе. Закључује се да је, како са аспекта уставних норми, тако и са аспекта правила међународног права, право државе да, између осталих, и ово питање уреди законом на начин који неће довести у сумњу значење и суштину политичког плурализма и слободе удруживања и створити искривљену слику вишестраначја, потенцијално нарушавајући озбиљност политичког живота уопште. Изјашњавајући се о захтеваном броју оснивача политичке странке који је прописан чланом 8. Закона, Народна скупштина образлаже да се п риликом уређења овог питања пошло од тога да је бројем оснивача политичке странке потребно задовољити и основну, логичку природу п ојма политичке странке садржаног у члану 2. Закона, будући да је политичка странка, у смислу овог закона, организација основана ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима, које за крајњи резул тат треба да има вршење власти. Законодавац указује да се при томе имала у виду и целина нашег правног система, односно то да политичке странке , сагласно изборном законодавству , своју легитимност за учешће на изборима доказују бројем бирача који је идентичан броју оснивача политичке ст ранке из члана 2. Закона, па се тако чланом 4 3. став 1. Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“, бр. 35/2000, 69/02, 57/03-Одлука УС , 72/03-др. закон, 75/03-испр.др. закона, 18/04, 85/05-др. закон, 101/05-др. закон, 109/06, 37/08 и 104/09) прописује да је изборна листа утврђена када је својим потписима подржи најмање 10.000 бирача, а чланом 10. став 1. Закона о избору председника Републике („Службени гласник РС“, бр. 111/07 и 104/09) да предлог кандидата може бити поднет ако га својим потписима подржи најмање 10.000 бирача. Стога с е, по мишљењу Народне скупштине, неосновано и неутемељено изводи закључак да је решење садржано у члану 8. Закона о политичким странкама супротно начелу владавине права из члан 3. Устава или основним начелима о људским и мањинским правима и слободама која се односе на ограничења људских и мањинских права (члан 20 . Устава) и забрану дискриминације (члан 21 . Устава). Када је реч о оспореној одредби члана 9. Закона којом се прописује потребан број оснивача политичке странке националне мањине, а који је десет пута мањи од потребног броја прописаног чланом 8. истог закона, у мишљењу Народне скупштине је наведено да се ова одредба не може посматрати независно од одредбе члана 3. Закона о политичким странкама којом се утврђује појам политичке странке националне мањине, као политичке странке чије је деловање, поред обележја из члана 2. овог закона, посебно усмерено на представљање и заступање интереса једне националне мањине и заштиту и унапређење права припадника те националне мањине у складу са У ставом, законом, и међународним стандардима. Законодавац подсећа да је слично уређење појма политичке странке националне мањине већ садржано у члану 81. став 3. Закона о избору народних посланика . Стога се закључује да се ова законска одредба, која предвиђа знатно либералније услове за оснивање политичке странке националне мањине од услова прописаних за оснивање осталих политичких странака, може посматрати са аспекта унапређења вредности демократског друштва и у контексту је позитивних мера државе према припадницима националних мањина. Везано за наводе иницијатора да је за поједине националне мањине, с обзиром на њихову бројност, прописани услов ограничавајући фактор за политичко организовање, у мишљењу се посебно указује да се тај навод заснива на потпуно неоснованом закључку да оснивачи политичке странке националне мањине могу бити искључиво припадници те националне мањине. Када је пак реч о аргументима иницијатора који се односе на оспоравање члана 30. Закона, Народна скупштина сматра да су претходне две деце није вишестраначја у Републици Србији показале да је број политичких организација које су основане према важећим законима знат но већи у односу на број политичких организација које су активно учествовале у политичком животу кроз изборе или у оквиру политичких институција, да је све то довело у сумњу суштину остваривања прокламоване слободе удруживања, основну логику појма политичке странке, али и једно од основних начела на којима би требало да се заснива деловање политичких странка - транспарентност рада и да се зато одр едбама члана 30. Закона уводи нови институт - обнова уписа у регистар, који за крајњи резултат треба да успостави механизме на основу којих се може утврдити да ли политичка странка уписана у регистар заиста и делује, однос но остварује сврху свог организовања. У мишљењу се такође износи и то да се обновом уписа политичке странке у регистар истовремено омогућава и тачно ст и поузданост регистра предвиђеног чланом 3 2. Закона, а политичкој странци даје легитимност која је, сагласно Кодексу добре праксе за политичке странке (Резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе бр. 1546 (2007) од 17. априла 2007. године), од крајње важности за легитимност и стварање поверења у политички живот уопште. Као позитивна страна оспореног законског решења истиче се то да, иако обнова уписа политичке странке у регистар у основи значи да је политичка странка у обавези да истеком сваке осме године од дана уписа у регистар поднесе пријаву за обнову уписа у регистар, уз који подноси изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци, које садрже оверу потписа најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке уписане у регистар, Закон прописује и један изузетак од ове обавезе према коме политичка странка не подноси пријаву за обнову уписа у регистар ако су у прописаном року кандидати које је она предложила самостално или у коалицији политичких странака учешћем на изборима за народне посланике у Народној скупштини, односно посланике у скупштини аутономне покрајине , добили најмање један мандат, што јасно говори да је законодавац овим одредбама пре свега имао за циљ да се субјекти на ко је се Закон односи активирају у погледу остваривања извесних циљева друштвене политике и да као кључна веза између грађана и де мократске власти одрже поверење грађана у политички систем у целини. На основу свих изнетих аргумената, Народна скупштина сматра да означене одредбе Закона које су оспорене поднетим иницијативама нису несагласне са Уставом. 

Уставни суд налази за потребно да укаже и на то да је, с обзиром на разлоге оспоравања уставности означених законских одредаба који су изнети у иницијативама, као и на разлоге на којима је законодавац у свом мишљењу заснивао тврдњу да су оспорене одредбе сагласне са Уставом, у току спровођења овог уставносудског поступка од надлежних органа прибавио податке који могу послужити као релевантна чињенична подлога за испитивање уставноправне утемељености изнетих аргумената и контрааргумената учесника у овом поступку. Тако је, на захтев Уставног суда, Републичка изборна комисија, дописом 02 број 013-462/09 од 23. септембра 2009. године, доставила податак о томе да, у том тренутку, у Републици Србији има укупно 6.747.867 бирача. 

Закон о политичким странкама („Службени гласник РС“, број 36/09) чије су одредбе предмет уставносудске контроле у овом поступку , ступио је на снагу 23. маја 2009. године, а почео је да се примењује 23. јула 2009. године. 

Оспореним одредбама Закона, у односу на које је покренут поступак оцене сагласности са Уставом, прописано је: да политичку странку могу основати најмање 10.000 пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије (члан 8.); да политичку странку националне мањине могу основати најмање 1.000 пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије (члан 9.); да је политичка странка дужна да истеком сваке осме године од дана уписа у Регистар поднесе пријаву за обнову уписа у Регистар, да се уз пријаву из става 1. овог члана подносе изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци, на прописаном обрасцу, које садрже оверу потписа најмање у броју који је потребан за оснивање политич ке странке уписане у Регистар, да садржину и изглед изјаве из става 2. овог члана ближе уређује министар, да пријаву из става 1. овог члана подн оси заступник политичке странке и да , изузетно, политичка странка не подноси пријаву за обнову уписа у Регистар ако су, у року из става 1. овог члана, кандидати које је она предложила самостално или у коалицији политичких странака учешћем на изборима за народне посланике у Народној скупштини, односно посланике у скупштини аутономне покрајине добили најмање један мандат, као и да министарство утврђује чињенице и податке из става 5. овог члана по службеној дужности (члан 30.); да политичка странка престаје да постоји и брише се из Регистра ако у року и под условима из члана 30. ст. 1. и 2. овог закона не поднесе пријаву за обнову уписа у Регистар, осим у случају када Министарство утврди чињенице и податке из члана 30. став 5. овог закона, те да министарство покреће поступак из става 1. овог члана за брисање политичке странке из Регистра по службеној дужности (члан 36 .); да политичке организације уписане у Регистар политичких организација према Закону о политичким организацијама („Службени гласник СРС“, број 37/90 и „Службени гласник РС“, бр. 30/92, 53/93, 67/93, 48/94 и 101/05), као и оне које су уписане у Регистар удружења, друштвених организација и политичких организација према Закону о удруживању грађана у удружења, друштвене организације и политичке организације које се оснивају за територију Социјалистичке Федеративне Републике Југославије ( „Службени лист СФРЈ“, број 42/90 и „Службени лист СРЈ“, бр. 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94, 28/96 и 73/2000) настављају са радом ако у року од шест месеци од дана почетка примене овог закона ускладе свој статут и друге опште акте са одредбама овог закона и поднесу пријаву за упис политичке странке у Регистар, да су политичке организације из става 1. овог члана дужне да уз пријаву за упис политичке странке у Регистар поднесу по два примерка програма и статута, акт о избору, односно именовању заступника политичке странке и друге акте донете у поступку усклађивања, као и изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци које садрже оверу потписа, најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке сагласно чл. 8. и 9. овог закона, да се политичке организације које не поступе сагласно ст. 1. и 2. овог члана бришу из Регистра политичких организација и Регистра удружења, друштвених организација и политичких организација и губе статус правног лица, као и да у року из става 1. овог члана у Регистар политичких странака не може бити уписана политичка странка чији је назив идентичан називу политичке организације уписане у Регистар политичких организација и Регистар удружења, друштвених организација и политичких организација (члан 45.). 

Одредбом члана 2. истог закона политичка странка, у смислу овог закона, дефинисана је као организација грађана слободно и добровољно удружених основана ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима, док је, према члану 3. Закона, политичка странка националне мањине, у смислу овог закона, политичка странка чије је деловање, поред обележја из члана 2. овог закона, посебно усмерено на представљање и заступање интереса једне националне мањине у складу са Уставом, законом и међународним стандардима, уређено оснивачким актом, програмом и статутом политичке странке. 

Одредбама Устава Републике Србије, за које Уставни суд налази да су релевантне за оцену спорних законских решења, утврђено је: да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника (члан 2. став 1.); да је владавина права основна претпоставка Устава и да почива на неотуђивим људским правима, а да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3 .); да се јемчи и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана, да је оснивање политичких странака слободно, да је недопуштено деловање политичких странака које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње, као и да политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи (члан 5 .); да се законом може прописати начин остваривања људских и мањинских права зајемчених Уставом само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утич е на суштину зајемченог права, те да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (друга реченица става 2. и став 3. члана 18 .); да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права, као и да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (члан 20. ст. 1. и 2.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законс ку заштиту без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета , као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21 .); да се јемчи слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења, да се удружења оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у ск ладу са законом, да Уставни суд може забранити само оно удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње (члан 55. ст. 1, 2. и 4.); да Република Србија, између осталог, уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана (члан 97. тачка 2.). 

Оцена одредаба чл. 8. и 9, одредбе члана 45. став 2, у делу који гласи: „као и изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци које садрже оверу потписа најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке сагласно чл. 8. и 9. овог закона“ и одредбе члана 45. став 3. Закона 

Уставни суд истиче да се поводом одредаба чл. 8. и 9. и члана 45. став 2 , у делу у односу на који је покренут поступак, као и одредбе члана 45. став 3. Закона суштински постављају истоветна уставноправна питања, а то су: прво, да ли Уставом утврђена садржина зајемчене слободе удруживања из члана 55. Устава даје основа да се законом уопште пропише број оснивача политичке странке као услов за њено оснивање; друго, да ли прописани број оснивача (10.000 пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије као општи услов за оснивање политичке странке, односно 1.000 пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије за оснивање политичке странке националне мањине) представља ограничење зајемчене слободе удруживања; и, треће, да ли се прописаним бројем оснивача, који је већи (и то знатно) од броја који је био предвиђен претходно важећим Законом о политичким странкама, смањује достигнути ниво људских и мањинских права. Стога је Уставни суд, на јединствен начин, у светлу наведених уставноправних питања, разматрао сагласност са Уставом свих означених одредаба Закона. Осим тога, када је реч о прописаном броју оснивача политичких странака националних мањина (члан 9. Закона) Уставни суд налази да уставноправну анализу треба проширити и на два, заправо међусобно супротстављена, питања. Прво је да ли се десет пута мањи број оснивача који се захтева за оснивање политичке странке националне мањине може сматрати посебном мером коју Република Србија уводи у смислу члана 21. став 4. Устава, а друго, да ли прописивање истог броја оснивача за све странке националних мањина, независно од бројности саме националне мањине, представља одређени вид дискриминације. 

Према оцени Уставног суда, у изналажењу одговора на прво питање потребно је поћи од уставног оквира слободе политичког удруживања. Уставотворац је улогу политичких странака у демократском развоју друштва и, доследно томе, слободу политичког удруживања, поставио као једно од уставних начела на којима почива уставни поредак у Републици Србији, тако што је у члану 5. ст. 1. и 2. Устава утврдио да се јемчи и признаје улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана и да је оснивање политичких странака слободно, што заправо представља гаранцију вишепартијског система у Републици Србији. Како је неспорно да је оснивање политичких странака један од облика удруживања грађана ради остваривања заједничких, у овом случају политичких циљева, то је уставни основ за уређивање питања оснивања политичких странака садржан у одредбама члана 55. Устава којима је зајемчена слобода удруживања. Одредбом става 1. члана 55. Устава изричито се јемчи, и то на првом месту, слобода политичког, затим синдикалног, али и сваког другог удруживања, као и право да се остане изван сваког удружења. Према одредби члана 55. став 2. Устава, удружења се оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води надлежни државни орган, у складу са законом. Из језичког тумачења означене уставне норме недвосмислено следи да се она једнако односи на све облике удруживања грађана, дакле на политичке странке, синдикалне организације и оне облике удруживања који се најширим појмом означавају као невладине организације (удружења грађана уређена Законом о удружењима). Следећи закључак који, по оцени Уставног суда, произлази из ове одредбе је да постоји изричит уставни основ, у смислу члана 18. став 2. Устава, да се начин остваривања зајемчене слободе удруживања пропише законом. Ово стога што је управо оснивање удружења начин на који се у реалности остварује ова зајемчена слобода. Питање оснивања једног удружења законодавац уређује тако што, са једне стране, прописује услове који треба да буду испуњени за оснивање удружења, а са друге стране, тако што прописује поступак чијим спровођењем одређена група грађана бива препозната у правном поретку као удружење. Садржина одредбе става 2. члана 55. Устава упућује на то да слободно поље законодавца приликом уређивања начина остваривања слободе удруживања није ограничено само општим начелом из члана 18. став 2. Устава према коме „закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права“, већ сам Устав утврђује два обавезна елемента које законодавац мора поштовати. Са једне стране, Устав забрањује да се оснивање удружења услови прибављањем, односно издавањем претходног одобрења („удружења се оснивају без претходног одобрења“), а са друге стране, Устав налаже упис удружења које се оснива у регистар који води државни орган („удружења се оснивају ... уз упис у регистар који води државни орган“). Уставни суд закључује да из правне природе наведене уставне забране, односно уставне обавезе, следи да се ради о питањима која се тичу прописивања законског поступка (процедуре) у коме се остварује слобода удруживања, као и да се, полазећи од граматичког тумачења члана 55. став 2. Устава, одредница „у складу са законом“ не односи, нити се може односити само на овлашћење законодавца да уреди вођење регистра у који се уписују удружења (орган надлежан за вођење, садржину регистра, поступак уписа). Овакав закључак Уставног суда потврђује и то што Устав не садржи ниједан материјалноправни услов за оснивање удружења, а без њиховог прописивања нема у потпуности правно уређеног начина остваривања ове зајемчене слободе, посебно имајући у виду да се уставна норма, као што је већ истакнуто, једнако односи на све облике удруживања, а по логици ствари , специфичности појединих облика удруживања нужно се одражавају и на материјалноправне услове за њихово оснивање. Примера ради, услови за оснивање синдикалног удружења морају на одређени начин бити везани за својства лица која могу бити оснивачи или чланови таквог удружења, као што Уставом утврђена улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана, дакле бирача, сама по себи подразумева да се својство оснивача политичке странке може признати само лицима која имају изборно право, да деловање овог облика удружења мора почивати на правилима садржаним у општим актима којима су уређени и циљеви и начин деловања, имајући у виду Уставом изричито забрањене циљеве деловања , итд. При томе, Уставни суд нарочито наглашава да је број оснивача само један у низу материјалноправних услова за оснивање било ког облика удружења. 

На основу претходно извршене анализе, Уставни суд је оценио да из одредбе члана 55. став 2. Устава следи да се зајемчена слобода удруживања из става 1. овог члана не примењује непосредно, већ се начин њеног остваривања, а што обухвата и све услове за оснивање удружења, уређује законом, уз поштовање Уставом утврђене забране (у погледу прописивања забране претходног одобрења) и Уставом утврђене обавезе (у погледу уписа у регистар). То даље значи да нема уставноправних сметњи да се законом пропишу услови за оснивање и политичких странака, као једног од облика удруживања грађана, те да се питање потребног броја оснивача политичке странке, као један од услова за оснивање политичке странке, уреди законом, у смислу одредаба члана 18. Устава. Коначно, то значи да прописивање броја оснивача политичке странке или било ког другог облика удруживања, само по себи, не значи ограничење зајемчене слободе, нити се a priori може оценити као несагласно одредби члана 20. став 1. Устава. 

Међутим, за Уставни суд није спорно да се неразумно висок број оснивача који би законодавац прописао као услов за оснивање било ког удружења, па и политичке странке, фактички може претворити у ограничење слободе удруживања. Зато је друго питање које је Уставни суд разматрао у овом уставносудском спору да ли су се прописани услови за оснивање политичке странке, односно политичке странке националне мањине, а који се односе на потребан број оснивача, од прописаног начина остваривања зајемчене слободе претворили у Уставом недопуштена ограничења ове слободе. Наиме, и по самом Уставу слобода удруживања није апсолутна, већ су Уставом таксативно утврђени разлози из којих Уставни суд може забранити свако удружење (које основано у складу са законом и у складу са тим законом уписано у одговарајући регистар). Забрана сваког удружења, дакле и политичке странке, сагласно члану 55. став 4. Устава, могућа је ако је деловање тог удружења усмерено на: 1) насилно рушење уставног поретка, 2) кршење зајемчених људских и мањинских права или 3) изазивање расне, националне или верске мржње. Уставни суд подсећа да је из истоветних разлога недопуштеност деловања политичких странака утврђена као начело уставног поретка у одредби члана 5. став 3. Устава. Такође, сваки облик тајног или паравојног удружења забрањен је по самом Уставу (члан 55. став 3. Устава). 

Дакле, према званичним подацима Републичке изборне комисије од 23. септембра 2009. године, што значи четири месеца након ступања на снагу предметног Закона, односно два месеца од почетка његове примене, у јединствени бирачки списак је било уписано укупно 6.747.897. бирача. Ако се овај податак стави у однос са прописаним условом из спорне одредбе члана 8. Закона према коме политичку странку може основати 10.000 бирача, следи да политичку странку може основати непуних 0,15% бирача у односу на укупно бирачко тело. По оцени Уставног суда, оснивање политичке странке уз услов да се непуних 0,15% бирача у Републици Србији као оснивачи те политичке странке удруже на темељу заједничких политичких и програмских циљева како би учествовали у демократском обликовању политичке воље свих грађана у Републици, не може се сматрати неразумним или прекомерним захтевом који би негативно утицао на суштину зајемчене слободе удруживања, односно који би се претворио у фактичко ограничење остваривања ове слободе и тиме угрозио уставну гаранцију вишепартијског система. Изнету оцену Уставног суда потврђују подаци из Регистра политичких странака који води Министарство за државну управу и локалну самоуправу. Наиме, увидом у податке из Регистра, који су јавни, Уставни суд је утврдио: да је од августа 2009. године, закључно са подацима на дан 30. марта 2015. године , у Републици Србији била уписана укупно 101 политичка странка; да су од тог броја биле уписане 43 странке за чије оснивање је било потребно 10.000 оснивача и још 58 политичких странака регистрованих као странке националних мањина; да су , у међувремену, на захтев оснивача, из Регистра брисане три „опште“ политичке странке и две политичке странке националних мањина; да на дан 30. марта 2015. године у Србији има 96 регистрованих политичких странака , и то 40 политичких странака за чије оснивање је потребно 10.000 оснивача и 56 политичких странака националних мањина. 

Суд је, такође, разматрао да ли прописани услов у погледу броја оснивача политичке странке испуњава захтев легитимности, односно да ли тежи легитимном циљу, те налази да је одговор на ово питање позитиван. Ово из разлога што се политичко удруживање грађана, иако јесте један од облика на општи начин зајемчене слободе удруживања, по свом циљу и Уставом признатој улози коју имају политичке странке као појавни облици ове врсте удруживања, битно разликује од свих других облика удруживања. Политичким странкама је Уставом призната улога у демократском обликовању политичке воље грађана као носилаца суверености. Грађани сувереност, сагласно члану 2. став 1. Устава, врше, између осталог, преко својих слободно изабраних представника. Стога је из наведених начела уставног поретка Републике Србије проистекла и дефиниција политичке странке, садржана у члану 2. оспореног Закона, као организације слободно и добровољно удружених грађана која је основана ради остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима. Имајући у виду наведено, Уставни суд је мишљења да улога и значај политичких странака у свеукупном функционисању једног друштва, његовом демократском развоју и напретку и, у крајњем, могуће последице деловања политичких странака на живот сваког појединца у друштву, дају не само легитимно право, већ стварају и обавезу за законодавца да сферу политичког удруживања грађана уреди на начин који ће обезбедити суштину политичког плурализма, али га неће обесмислити. У том смислу, Уставни суд оцењује да ни на који начин не може бити упоредив број оснивача који се захтева за оснивање политичке странке са бројем оснивача предвиђеним Законом о удружењима („Службени гласник РС“, бр. 51/09 и 99/11), који такође у правном систему Републике Србије уређује услове и начин остваривања Уставом зајемчене слободе удруживања из члана 55. Устава, у односу на „општа“ удружења (невладине организације), а у коме је, одредбама члана 10. ст. 1. и 2, прописано да удружење могу основати најмање три оснивача (и то било пословно способна физичка лица, било три правна лица), као што се број оснивача политичке странке не може поредити ни са условима за оснивање синдикалне организације. 

Такође, када је реч о оцени легитимности прописаног броја оснивача политичке странке, Уставни суд сматра да се спорна одредба члана 8. Закона може довести у везу са одређеним институтима који су уређени изборним законодавством, као делом правног система Републике Србије. 

Наиме, чланом 40. став 1. Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“, бр. 35/ 2000, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05, 101/05, 109/06, 37/08, 104/09, 28/11 и 36/11) прописано је да кандидате за народне посланике могу, под условима утврђеним овим законом , предлагати регистроване политичке странке и страначке коалиције, као и групе грађана. Према члану 43. став 1. истог закона, изборна листа је утврђена кад је својим потписима подржи најмање 10.000 бирача. Уставни суд примећује да се номинално идентични број потписа подршке изборној листи одређен Законом о избору народних посланика и прописани број оснивача политичке странке Законом о политичким странкама могу, у суштинском смис лу, довести у непосредну везу , а с обзиром на законско одређење појма политичке странке. Једна од основних карактеристика политичког организовања је учешће на изборима, будући да је циљ ове врсте удруживања и организовања демократска борба ради учешћа у власти и тиме остваривања својих политичких и програмских циљева, а што се у демократском друштву постиже кроз учешће на изборима. Када се наведене одредбе два закона доведу у међусобну везу, може се закључити да је законодавац, изједначавајући потребан број ос нивача политичке странке и потребан број потписа подршке бирача изборним листама за избор народних посланика у Народној скупштини, као највишем представничком телу, обезбедио релевантност политичких странака у изборним процесима , полазећи од реалне и основане претпоставке да ће све регистроване политичке странке мо ћи да обезбеде учешће у изборном поступку, јер би било апсурдно замислити ситуацију у којој изборну листу политичке странке својим потписима нису подржали ни сви њени оснивачи. Обрнуто, када је прописани број оснивача политичке странке знатно мањи од захтеваног броја подршке бирача изборној листи, такво зак онско решење не обезбеђује извесност учешћа свих регистрованих политичких странака у изборном поступку за избор народних посланика Народне скупштине и тиме остваривања основног циљ а због којег су и основане . Слично је и са поступком избора председника Републике, јер према члану 10. Закона о избору председника Републике („Службени гласник РС“, бр. 101/07 и 104/09), предлог кандидата за избор председника Републике може бити поднет само ако га својим потписима који су оверени код суда подржи најмање 10.000 бирача. 

Када је, са друге стране, реч о услову прописаном чланом 9. Закона где законско решење предвиђа 1.000 пунолетних пословно способних држављана Републике Србије као оснивача политичке странке националне мањине, Уставни суд сматра да за одговор на претходно постављена питања јесте од значаја указивање законодавца у мишљењу достављеном овоме суду да се мора имати у виду да се према спорној одредби, као оснивач политичке странке националне мањине може појавити свако физичко лице које има бирачко право, без обзира на своју националну припадност. Но, пре него што је Уставни суд размотрио питање да ли је прописани број оснивача политичке странке неразумно висок па представља препреку за политичко удруживање припадника националних мањина с обзиром на њихову бројност, Суд је спорну одредбу ценио и са становишта једнакости свих грађана пред Уставом и законом, дакле и у остваривању зајемчених права, а имајући у виду да се за оснивање политичке странке националне мањине захтева десет пута мањи број оснивача. У том смислу, Уставни суд истиче да је законодавац самом дефиницијом политичке странке националне мањине, датом у одредби члана 3. Закона, нагласио додатну, специфичну улогу овакве политичке странке, која се састоји у томе да је циљ деловања политичке странке националне мањине усмерен не само на обликовање политичке воље грађана и учешће на изборима, већ и на представљање и заступање интереса једне националне мањине. Стога, по оцени Уставног суда, постоји и разумно и легитимно оправдање да се и законским решењима којима се уређује начин остваривања зајемчене слободе политичког удруживања, у демократском друштву подстиче оснивање политичких странака националних мањина и њихово деловање кроз институције политичког система, а што се може постићи, између осталог, прописивањем мањег броја оснивача такве политичке странке. Није спорно да оваквим приступом законодавац ставља у различит, повољнији положај грађане који зајемчену слободу политичког удруживања остварују кроз оснивање странке националне мањине, али се, по уверењу Уставног суда, такво разликовање не може сматрати дискриминацијом, већ посебном мером коју Република Србија уводи, у смислу одредбе члана 21. став 4. Устава, ради постизања пуне равноправности националне мањине као групе лица која је, са становишта своје бројности а и специфичних потреба у појединим областима друштвеног живота, суштински у различитом (неједнаком) положају у односу на остале грађане – припаднике већинског српског народа. Уставни суд констатује да је законодавац приликом прописивања броја оснивача када су у питању политичке странке националних мањина, успостављајући сразмеру са прописаним бројем оснивача из члана 8. Закона , узео у обзир и уважио и правило из члана 76. став 3. Устава према коме се не сматрају дискриминацијом посебни прописи које Република Србија може увести у политичком животу ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, као и правила из Оквирне конвенције за заштиту националних мањина. Међутим, Суд примећује да повољнији услови који се прописују за политичко организовање националних мањина не би смели у пракси бити злоупотребљени тако да се формалним позивањем на то да је циљ деловања политичке странке представљање и заступање интереса једне националне мањине, заправо изиграју прописани услови из члана 8. Закона. 

Разматрајући спорно решење из члана 9. Закона са становишта довођења у неједнак положај припадника различитих националних мањина, а с обзиром на различиту бројчаност самих националних мањина, Уставни суд констатује да није спорно да у Републици Србији живи и своја политичка права (па и право на политичко организовање) остварује велики број различитих националних мањина чија је бројчаност изузетно различита. Но, по оцени Уставног суда, прописани број од 1.000 оснивача политичке странке националне мањине не онемогућава ни бројчано мање националне мањине да се политички организују, имајући у виду да, међу 56 политичких странака националних мањина колико их је 30. марта 2015. године било уписано у Регистар политичких странака има 12 политичких странака бошњачке националне мањине, седам политичких странака ромске националне мањине, по шест политичких странака мађарске и алб анске националне мањине, али и четири политичке странке словачке националне мањине, по три политичке странке бугарске, влашке и буњевачке националне мањине, по две политичке странке хрватске, румунске, русинске и руске националне мањине и по једна политичка странка македонске, црногорске, грчке и националне мањине Горанаца. Такође, Уставни суд наглашава да је са становишта остваривања зајемчене слободе политичког удруживања припадника националних мањина, од изузетног значаја то што одредба члана 9. Закона својство оснивача политичке странке националне мањине, као што је речено, не условљава националном припадношћу оснивача. Стога се, по налажењу Уставног суда, не може закључити да прописани услов у погледу броја оснивача ових политичких странака утиче на суштину зајемчене слободе удруживања, чиме би се претворио у њено ограничење. 

Треће питање које је Уставни суд разматрао у поступку оцене уставности одредаба чл. 8. и 9. Закона односи се на уставну забрану смањења достигнутог нивоа људских и мањинских права из члана 20. став 2. Устава, а имајући у виду да је претходно важећим Законом о политичким организацијама („Службени гласник СРС“ , број 37/90 и „Службени гласник РС“, бр. 30/92, 53/93, 67/93, 48/94 и 101/05), у члану 5. став 1, било прописано да политичку странку оснива најмање 100 пунолетних грађана. Суд подсећа да је наведени закон донет 1990. године и да је уставни основ за његово доношење био садржан у Уставу Републике Србије од 1990. године, којим је у Републици Србији по први пут уведен принцип политичког плурализма, односно вишепартијски систем. До усаглашавања тог закона са Уставом Републике Србије од 2006. године није дошло све до доношења Закона о политичким странкама 2009. године, чије су одредбе предмет уставносудске контроле у овом поступку. Међутим, независно од изложених чињеница, Уставни суд налази да је потребно одговорити на питање шта је суштина и циљ уставне гаранције заштите достигнутог нивоа људских и мањинских права из члана 20. став 2. Устава. У одговору на ово питање Уставни суд је пошао од следећег. Прво, да се људска и мањинска права јемче Уставом, из чега следи да Устав утврђује која то конкретна права грађана имају значај неотуђивих људских и мањинских права и слобода, због чега се њихово остваривање јемчи самим Уставом, а полазећи од једног од основних начела из члана 19. Устава, према коме јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права. Друго, да је, такође полазећи од истог начела из члана 19. Устава, Уставом утврђена садржина сваког од зајемчених права и слобода и одређено коме се право, односно слобода јемчи. Треће, да утврђивање садржине одређеног зајемченог права или слободе, у ширем смислу, обухвата и то да се, у складу са начелом из члана 20. став 1. Устава, Уставом утврде услови и разлози под којима се остваривање тог права или слободе може ограничити. Стога се, по оцени Уставног суда, појам тзв. „стечених људских и мањинских права“ односи на права и слободе које су зајемчене Уставом, а њихов „достигнути ниво“ на врсту права и слобода која су зајемчена. Из наведеног даље следи оцена Суда да је суштина и циљ уставне гаранције о забрани смањења достигнутог нивоа људских и мањинских права у својеврсном самоограничењу уставотворца да ни променама највишег правног акта не може бити уки нуто неко право или слобода која је претходно била зајемчена. A contrario, Уставни суд стоји на становишту да се законом прописани начин остваривања једног Уставом зајемченог људског или мањинског права или слободе не може сматрати стеченим правом, те се зато ни другачије законско уређивање начина на који се конкретно људско или мањинско право (слобода) остварује не би могло довести у уставноправну везу са одредбом члана 20. став 2. Устава. Суд оцењује да би другачије схватање суштине одредбе члана 20. став 2. Устава заправо онемогућило законодавца да уређује друштвене односе у зависности од промена које настају у тим односима, односно онемогућило би га да укида до тада постојеће или уводи нове законске институте у зависности од насталих друштвених потреба (нпр. увођење нових или укидање постојећих института предвиђених законима којима се уређују поступци пред судовима или другим државним органима, санкционисање одређених понашања прописивањем нових кривичних дела или прекршаја, промена врсте или висине запрећених кривичних санкција, односно казни за поједина кривична дела и сл.). 

Примењујући изложене ставове и оцене на оспорене одредбе чл. 8. и 9. Закона о политичким странкама, Уставни суд указује да законска решења садржана у раније важећем Закону о политичким организацијама не представљају тзв. „стечено право“ у односу на Уставом зајемчену слободу (политичког) удруживања, па се зато ове одредбе којима је не само повећан прописани број оснивача политичке странке, већ је уместо услова да оснивач може бити сваки пунолетни грађанин, предвиђено да својство оснивача могу имати само пунолетни, пословно способни држављани Републике Србије, не могу ни разматрати са становишта уставне забране смањења достигнутог нивоа људских и мањинских права из члана 20. став 2. Устава, већ искључиво са становишта да ли прописани услови за оснивање политичке странке, сами за себе, утичу на суштину зајемченог права, чиме се Уставни суд претходно детаљно бавио. 

Коначно, разматрајући оспорене одредбе Закона са становишта начела из члана 18. став 3. Устава којим је установљено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, због чега треба да буду тумачене сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да стоје наводи из достављеног мишљења Народне скупштине о томе да се Препоруке Комитета Министара државама чланицама о правном статусу невладиних организација у Европи (ЦМ/Рец (2007) 14. од 10. октобра 2007. године), а које се, поред осталог, односе на услове за оснивање (и потребан број оснивача) невладиних организација (у нашем правном систему – удружења), не односе на политичке странке , јер је Општим принципима које прате ове Препоруке изричито наведено да невладине организације не обухватају политичке странке, као и да препоруку о потребном броју оснивача политичке странке у једној држави не садржи ни тзв. Кодекс добре праксе у области политичких странака , који је Венецијанска комисија усвојила на Пленарној сесији 13. и 14. марта 2009. године (Студија број 414/2006 ЦДЛ-АД (2009) 021 од 3. јуна 2009. године). 

На темељу свега изнетог, Уставни суд је оценио да је одредба члана 55. став 2. Устава представљала непосредни уставни основ да се начин остваривања зајемчене слободе удруживања (у конкретном случају слободе политичког удруживања), а што обухвата и питања ко може бити оснивач политичке странке и колико оснивача се захтева за оснивање политичке странке, уреди законом, у смислу начела из члана 18. став 2. Устава, да се прописаним бројем оснивача не утиче на суштину зајемчене слободе, нити се прописани услови за њено остваривање претварају у њено ограничење. Оцена Суда је и да прописивање различитог броја оснивача потребних за оснивање политичке странке из члана 8. Закона и за оснивање политичке странке националне мањине из члана 9. Закона, има разумно и легитимно оправдање, те се стога не може сматрати видом дискриминације, већ напротив, посебном мером из члана 21. став 4. Устава и да се, такође, прописани број оснивача политичке странке националне мањине не може сматрати дискриминацијом са становишта различите бројности самих националних мањина, јер званични подаци о броју припадника националних мањина и број и структура политичких странака националних мањина основаних у периоду примене Закона указују да прописани број оснивача не представља препреку ни за бројчано мање националне мањине да оснују политичку странку, посебно када се има у виду да законска могућност да се свако лице које има бирачко право појави и као оснивач странке националне мањине, без обзира на своју националну припадност, неспорно представља значајан корективни фактор који олакшава политичко организовање. Коначно, Уставни суд је оценио и да се различита законска решења којима се прописује, односно мења прописани начин остваривања неког од зајемчених слобода или права не може посматрати са становишта забране смањења достигнутог нивоа људских и мањинских права из члана 20. став 2. Устава. Фактичку потврду изнетих оцена Уставни суд налази и у подацима о броју политичких странака и политичких странака националних мањина уписаних у Регистар политичких странака у време оцене спорних уставноправних питања. Стога је Уставни суд утврдио да одредбе чл. 8. и 9. Закона о политичким странкама нису несагласне одредбама члана 55. Устава којима се јемчи слобода удруживања, нити са Уставом утврђеним основним начелима из чл. 18, 19, 20. и 21. Устава у складу са којима се остварују сва зајемчена људска и мањинска права и слободе. 

Како се оспореним одредбама члана 45. ст. 2. и 3. Закона од политичких стран ака које су биле регистроване пре ступања на снагу Закона о политичким стран кама, а које према одредби става 1. истог члана, настављају са радом ако у прописаном року ускладе свој статут и друге опште акте са одредбама новог закона и поднесу пријаву за упис политичке странке у новоформирани Регистар, захтева да испуне услов из члана 8, односно члана 9. Закона, тако што имају обавезу да уз пријаву за упис у Регистар поднесу, између осталог, и изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци које садрже овер ене потпис е чланова најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке сагласно чл. 8. и 9. Закона (став 2.), а да непоступање сагласно одредбама ст. 1. и 2. овог члана има за последицу да се политичка странка брише из Регистра политичких организација и Регистра удружења, друштвених организација и политичких организација и да губи статус правног лица (став 3.), Уставни суд констатује да је овде у суштини реч о примени одредаба члана 8. и 9. у прелазном законском режиму након ступања на снагу Закона о политичким странкама, што и ове одредбе из горе изнетих разлога не чини несагласним са Уставом. 

Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 45. тачка 15) Закона о Уставном суду, одбио захтев за утврђивање неуставности одред аба чл. 8. и 9, члана 45. став 2, у делу који гласи: „као и изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци које садрже оверу потписа најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке сагласно чл. 8. и 9. овог закона“ и става 3. члана 45. Закона о политичким странкама, одлучујући као у тачки 2. изреке . 

Оцена одредаба чл. 30. и 36. Закона 

Оспореним одредбама члана 30. Закона о политичким странкама прописано је: да је политичка странка дужна да истеком сваке осме године од дана уписа у Регистар поднесе пријаву за обнову уписа у Регистар (став 1.); да се уз пријаву из става 1. овог члана подносе изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци, на прописаном обрасцу, које садрже оверу потписа најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке уписане у Регистар (став 2.); да с адржину и изглед изјаве из става 2. овог члана ближе уређује министар (став 3.); да п ријаву из става 1. овог члана подноси заступник политичке странке (став 4.); да изузетно, политичка странка не подноси пријаву за обнову уписа у Регистар ако су, у року из става 1. овог члана, кандидати које је она предложила самостално или у коалицији политичких странака учешћем на изборима за народне посланике у Народној скупштини, односно посланике у скупштини аутономне покрајине добили најмање један мандат (став 5.), као и да Министарство утврђује чињенице и податке из става 5. овог члана по службеној дужности (став 6.). Осим тога, оспореним одредбама члана 36. Закона предвиђено је да политичка странка престаје да постоји и брише се из Регистра ако у року и под условима из члана 30. ст. 1. и 2. овог закона не поднесе пријаву за обнову уписа у Регистар, осим у случају када Министарство утврди чињенице и податке из члана 30. став 5. овог закона, те да министарство покреће поступак из става 1. овог члана за брисање политичке странке из Регистра по службеној дужности . 

Из садржине оспорених одредаба недвосмислено произлази да се Законом установљава институт обнове уписа политичке странке у Регистар политичких странака и да се овај институт примењује само на оне политичке странке које у поступку избора за народне посланике у Народној скупштини или у поступку избора за посланике у скупштини аутономне покрајине, самостално или у коалицији са другим политичким странкама, нису постигле одговарајући изборни успех који се огледа у добијању бар једног мандата. Уставни суд даље примећује да је уочљиво да је законодавац протек времена за који је везана примена института обнове уписа политичке странке (осам година од дана уписа у Регистар) на индиректан начин довео у корелацију са трајањем два „редовна“ изборна циклуса (имајући у виду трајање мандата народних посланика, односно посланика у скупштини аутономне покрајине). Такође, Уставни суд констатује да, са једне стране, примена института обнове уписа није условљена самим учешћем политичке странке у изборима, већ оствареним изборним резултатом и, са друге стране, да законодавац приликом прописивања обавезе политичкој странци да поднесе пријаву за обнову уписа у Регистар, уопште не узима у обзир, нити има у виду евентуално учешће и успех политичке странке у поступку избора органа локалне власти. Све ове политичке странке кроз поступак обнове уписа у Регистар треба поново да докажу (овереним потписима својих чланова) да политичка странка има најмање онолико чланова колики је Законом прописани број оснивача за ту политичку странку. 

Разматрајући сагласност ових законских одредаба са Уставом, Уставни суд је пошао од тога да општи појам политичке странке дефинисан чланом 2. Закона заправо извире из Уставом зајемчене и признате улоге политичких странака, као и Уставом утврђених облика путем којих грађани врше сувереност. Наиме, према једном од начела уставног поретка, улога политичких странака се изражава кроз демократско обликовање политичке воље грађана (члан 5. став 1. Устава). Са друге стране, према начелу из члана 2. Устава, сувереност (власт) у Републици Србији потиче од грађана и грађани је, као носиоци суверености, врше путем референдума, народне иницијативе и преко својих слободно изабраних представника (у органима власти), при чему нико, па ни политичка организација не може присвојити сувереност од грађана, нити може успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана. Дакле, политичка странка као конкретан појавни облик остваривања зајемчене слободе политичког удруживања грађана из члана 55. Устава, има за циљ да грађани који су носиоци активног и пасивног бирачког права, а тиме и носиоци суверености у Републици Србији, удружени око заједничких политичких циљева и идеја, те циљеве и идеје остваре тако што ће демократским методама учествовати у обликовању политичке воље грађана. Учешће на избори ма на којима грађани слободно бирају своје представнике свакако је један од основних демократских метода којим се остварује улога политичких странака у друштву. Уставни суд указује да је, по природи ствари, циљ сваке политичке странке да њено учешће на одређеним изборима резултира тиме што ће добити мандате у представничком телу за које је спроведен изборни поступак. Међутим, Суд наглашава да од политичке странке (њених органа у чији састав улазе оснивачи, односно чланови те странке) зависи само то да ли ће учествовати на расписаним изборима, а изборни успех или неуспех једне политичке странке у демократском друштву зависи искључиво од слободно изражене воље бирача који су на расписаним изборима имали право да бирају своје представнике, те је изборни успех заправо потврда да су одређене политичке странке оствариле пресудну или значајну улогу у демократском обликовању политичке воље грађана, али изборни неуспех осталих политичких странака које су учествовале на изборима не значи да оне у том процесу нису имале никакву улогу или да нису ни тежиле томе да је остваре. Осим тога, деловање, у представничком телу, изабраних представника грађана који су били кандидати одређене политичке странке, јесте свакако главни, али не и једини начин учествовања у обликовању политичке воље грађана, јер је неспорно и деловање тзв. ванпарламентарних странака усмерено на обликовање политичке воље грађана, и то управо са намером да политички циљеви и идеје добију потврду у бирачком телу кроз успех на неким наредним изборима. Стога, по оцени Уставног суда, изборни успех или неуспех једне регистроване политичке странке може довести до одређених последица предвиђених законима који спадају у корпус изборног законодавства, односно законом којим се уређује финансирање политичких странака (примера ради, у случају изборног неуспеха политичка странка нема право на средстава из јавних извора), али не може бити основ да се политичкој странци која је уписана у регистар који води надлежни државни орган прописује обавеза подношења пријаве за обнову уписа. Уставни суд стоји на становишту да се тако установљеном обавезом излази изван уставног оквира законског прописивања начина остваривања зајемчене слободе удруживања, пошто је законска последица неподношења пријаве за обнову уписа брисање политичке странке из Регистра (члан 36. Закона), а што потврђује да се обавезом из члана 30. Закона утиче на саму суштину зајемчене слободе. 

Поред наведеног, Уставни суд посебно наглашава да нема ни легитимног, ни разумног оправдања то што је законодавац у оспореним одредбама чл. 30. и 36. Закона потпуно игнорисао улогу политичких странака у обликовању политичке воље грађана на локалном нивоу. Наиме, „аболиција“ политичких странака од обавезе подношења пријаве за обнову уписа односи се само на оне политичке странке које су у претходних осам година биле успешне на парламентарним или покрајинским изборима. Учешће у другим изборним процесима, као што су избори за председника Републике, а посебно локални избори, уопште није узето у обзир. У том смислу, Уставни суд указује да чак и када би изборни резултат могао бити Уставом допуштени разлог за обнову уписа регистроване политичке странке, оспорене одредбе би и даље биле несагласне са Уставом, и то са начелом једнакости свих пред Уставом и законом, односно забраном дискриминације по било ком основу из члана 21. Устава. Ово из разлога што јемство слободе удруживања не даје никаквог основа да се положај и статус основане политичке странке доводи у везу са тим да ли она своју улогу остварује учешћем у обликовању политичке воље грађана на републичком, покрајинском или на нивоу јединице локалне самоуправе, тим пре што у остваривању изворних надлежности јединица локалне самоуправе управо долазе до изражаја специфичности сваке јединице локалне самоуправе, због чега поједине политичке странке могу бити основане са превасходним циљем да своје деловање усмере ка остваривању специфичних локалних интереса грађана у складу са сопственим политичким идејама и циљевима. 

Полазећи од изнетих оцена, Уставни суд је утврдио да одредбе чл. 30. и 36. Закона о политичким странкама нису у сагласности са Уставом, одлучујући као у тачки 1. изреке. 

Имајући у виду да је у овом уставносудском спору донео коначну одлуку, Уставни суд је у тачки 3. изреке одбацио захтев иницијатора да, сагласно одредби члана 56. став 1. Закона о Уставном суду, обустави извршење појединачних ак ата и радњи које су предузете на основу Закона чија се уставност оцењује. 

С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2), члана 45. тач. 1) и 15) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци. 

На основу члана 168. став 3. Устава, одредбе чл. 30. и 36. Закона о политичким странкама, наведеног у тачки 1. изреке, престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“. 

ПРЕДСЕДНИК 

УСТАВНОГ СУДА 

Весна Илић Прелић, с.р. 

Уставни суд је на седници одржаној 9. априла 2015. године донео Одлуку којом се утврђује да одредбе чл. 30. и 36. Закона о политичким странкама („Службени гласник РС“, број 36/09) нису у сагласности са Уставом и којом се одбија захтев за утврђивање неуставности одредаба чл. 8. и 9, члана 45. став 2, у делу који гласи: „као и изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци које садрже оверу потписа најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке сагласно чл. 8. и 9. овог закона“ и члана 45. става 3. Закона из тачке 1, и којом је одбачен захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу одредаба Закона из тачке 1. 

Како сам се са осталим судијама сложила само у погледу прве тачке изреке ове Одлуке, којом је утврђена несагласност са Уставом наведене две одредбе Закона чија је уставност оспорена, док сам у односу на преостале две тачке ускратила свој глас, сматрајући да не стоје аргументи за које се већина определила, те да Суд мора касирати и остале оспорене одредбе овог Закона, у овом издвојеном мишљењу образложићу своје разлоге противљења оваквом поступању Суда. Излагањем аргумената које сматрам ваљаним да подрже и одбране супротни став од оног за који се определио Уставни суд, покушаћу да докажем да оспорена решења Закона о политичким странкама, по моме суду, нису сагласна са Уставом Републике Србије. 

Пре излагања супротне аргументације подсетићу да је дана 31. октобра 2013. године Уставни суд донео Решење IУз-116/2009 којим је покренуо поступак за оцену уставности следећих одредаба Закона о политичким странкама: члана 8. у делу који гласи: „најмање 10.000 пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије“; члана 9. у делу који гласи: „најмање 1000 пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије“; члана 30; члана 36, и члана 45. став 2. у делу који гласи: „као и изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци које садрже оверу потписа најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке сагласно чл. 8. и 9. овог закона“ и става 3. истог члана Закона. 

Као што се из садржине сада донете одлуке о овом спорном уставноправном питању може закључити Уставни суд је одустао од начина разумевања оспорених одредаба Закона о политичким странкама којим се руководио доносећи наведено Решење о покретању поступка, нашавши да су неке од њих, и то већина, ипак сагласне Уставу, односно да нису спорне, те да не подлежу касацији. 

Није спорно да Уставни суд може, водећи поступак након доношења решења о његовом покретању, одлучити да нема места ставу који га је определио да поступак покрене. У том случају Суд својом одлуком саопштава да није нашао довољног утемељења за касацију оспореног аката и да својом коначном одлуком одустаје од свог „првобитно заснованог утиска“ о односу оспореног акта и важећег устава и да тако, у извесном смислу, коригујући се, призна сопствену грешку или начињени превид. Није једноставно порицати чињеницу да је Уставни суд орган који претендује на максималну озбиљност у своме поступању. У питању је институција највећег претпостављеног правничког потенцијала која, пре но што одлучи, „три пута мери а једном сече“, уверавајући тако све друге државне органе којима „суди“, грађане о чијим правима одлучује и целокупно јавно мњење које је њој једини судија, да је орган коме се може поклонити вера и чије се одлуке поштују управо из разлога што је гореописани капацитет овог органа неспоран. Па ипак, остаје као сасвим на месту констатација да је након подастртих навода бројних озбиљних подносилаца иницијатива, озбиљно проучених аргумената на којима су подноситељи засновали своја оспоравања појединих законских решења садржаних у Закону о политичким странкама, постављених и образложених отворених а спорних питања у предлогу решења о покретању поступка, Уставни суд одлучујући коначно о овој спорној ствари закључио да је „првобитни утисак“ био нетачан и да су потоња разматрања свих чињеница својом снагом наложила одступање од првобитног наума. Иако веома ретке, овакве ситуације се у Уставном суду дешавају и, да су немогуће и неприхватљиве, ваљда, не би ни биле регулисане важећим нормативним оквиром као могуће. У своје име, као судија који је ускратио свој глас оваквој одлуци Суда, ја истичем да мене та каснија сазнања нису уверила у неисправност првобитног суда о потреби покретања поступка оцене уставности свих горенаведених одредаба оспореног закона. Напротив, мислим да су накнадна истраживања само потврдила тај првобитни суд. У сваком случају, неспорно је, такође, и да је, на почетку поступања Суда у овом предмету, предлог судије известиоца да се поступак покрене, јер за то има основа у бројним поднетим иницијативама, прошао вољом већине судија. 

У погледу оцене члана 8. Закона у делу који гласи „најмање 10.000 пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије“, најпре ваља подсетити да је ранијим, претходним законским решењем од 1990. године било прописано да политичку странку оснива најмање 100 пунолетних грађана, дакле 100 пута мање него што је предвиђено новодонетим законским решењем. Ово подсећање повлачи за собом питање легитимног циља којим се законодавац руководио када се определио за ново, несумњиво, битно различито решење у, по мојој оцени, битно неизмењеним друштвеним околностима. 

Неспорно је да законодавац, предузимајући измене постојећих прописа прати промене друштвених односа и тако усклађује право са реалношћу, али је исто тако неспорно да се може изразити сумња у легитимност предузете законске мере, јер свака законска мера, а поготово оне међу њима којима се ограничава коришћење Уставом ујемчених људских права и слобода, у овом случају слободе политичког удруживања из члана 55. Устава, мора бити донета са посебном уздржаношћу од стране законодавца. У овом случају поставља се питање да ли је законодавац, имајући у виду претходно важеће законско решење, поступио супротно одредби члана 20. став 2. Устава којом је зајемчено да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати. Уставна слобода политичког удруживања гарантована чланом 55. Устава мора се посматрати самостално и независно од успеха на изборима и учешћа у власти појединих политичких странака. Остварени успех на изборима и остварено учешће у власти јесте показатељ да су те странке оствариле мање или више значајну улогу у демократском обликовању политичке воље грађана, али то се нити може нити сме разумети као уставно овлашћење законодавца да својим мерама ограничи саму могућност оснивања политичких странака руководећи се претпоставком да већи број оснивача једне политичке странке јесте сразмерна гарантија да ће те странке значајније утицати на демократско обликовање воље грађана. Односно, да је праг потребних оснивачких потписа подигнут са ранијих најмање 100 на садашњих 10.000, по себи, гарант сразмено увећаног страначког потенцијала и квалитета политичког деловања основаних странака. У Уставу нема овлашћења датог законодавцу да креирањем одређених нормативних решења покушава да укрупњава политичку сцену, како би политичко тржиште учинио прегледнијим, ослобађајући га „малих играча“ који можда „сметају“ у политичкој утакмици великим такмацима, јер својим слабим изгледима на изборни успех и реализацију учешћа у власти непотребно расипају гласове бирача, одвраћајући их од оних који носе реалан потенцијал за политичке победе. Законодавац нема ни уставно овлашћење да се бави питањима процене могућег политичког утицаја организованих и удружених грађана који су одлучили да учествују у политичком животу, још мање да елиминише могућности учешћа на изборима тзв. малих странака. Само је програм странке и идеје које су у њему садржане и опредељеност грађана и њихова процена потенцијала странке да те идеје спроведе у дело мерило успеха једне политичке странке, а управо могућност деловања странке уписане у регистар и њена слободна одлука да учествује на изборима јесте пут до остварења изборног резултата. Тако су грађани једини субјект властан да одлучи о степену прихватљивости једне странке, односно њене реалне политичке снаге јер, сагласно члану 2. став 1. Устава сувереност потиче од грађана, који је, између осталог, врше и преко својих слободно изабраних представника. Оспорено решење може се разумети као покушај законодавца да повећањем прописаног броја оснивача утиче на релевантност политичке странке у самом изборном процесу и у каснијем политичком животу, тако што енормним повећањем броја потребних потписа за оснивање једне политичке странке, ствара предуслов за њен пропорционалан изборни успех. Ако се избори оправдано сматрају политичком утакмицом у којој се одмеравају снаге учесника у тој утакмици, онда се овакво решење може разумети и као начин „елиминације конкуренције“, и усмеравање потенцијалних гласова бирача на изборима, нужно, ка мањем броју „великих“ странака. Уређивање „политичког тржишта“, његова „регулација“ у „циљу постизања бољих ефеката“, у демократском обликовању политичке воље грађана није допуштена у мери у којој се рефлектује на саму слободу политичког удруживања. Такво законско уређивање је са аспекта уставом ујемчене слободе политичког удруживања недопуштено, јер представља недопустиво мешање државе у смислу ограничења уживања ове слободе. Предузета мера од стране законодавца да 100 пута увећа прописани број потребних потписа грађана за оснивање политичке странке, по моме суду, представља акт власти који је битно суспрегао слободан политички активизам грађана, нарушавајући тако њихово уставом ујемчено право на политичко организовање и претварајући га од „уставне слободе удруживања“ у законом успостављено „право придруживања“. При томе, није спорно да постоје легитимне мере које законодавцу стоје на располагању и које он, у оквирима одређене законодавне политике у области изборног законодавства, може и мора предузимати у свакој правно уређеној држави. Али, те легитимне законске мере које могу утицати на број репрезентативних странака у политичком животу не подразумевају право законодавца да ограничава остваривање политичке слободе удруживања на начин који грађане онемогућава да ту слободу остварују, тако што их донетим законским решењем у суштини, у најмању руку, обесхрабрују да ту слободу и покушају да остваре. 

Оправдано се може поставити и питање да ли је законодавац доношењем оваквог решења поступио супротно одредби члана 20. став 2. Устава и смањио достигнути ниво људских права у остваривању слободе удруживања. Ако је Уставом Републике Србије од 1990. године, чланом 44. било утврђено да се јемчи слобода политичког, синдикалног и другог организовања и деловања без одобрења, уз упис у регистар код надлежног органа уз ограничења из става 2. истог члана Устава од 1990. којима је било утврђено да је забрањено деловање које има за циљ насилно мењање уставом утврђеног поретка, нарушавање територијалне целокупности и независности Републике Србије, кршење Уставом зајемчених слобода и права човека и грађанина, изазивање и подстицање националне, расне и верске нетрпељивости и мржње), а важећим Уставом ова слобода удруживања прокламована на исти начин (осим што је изричито утврђено и право да се остане изван сваког удружења) у члану 55. Устава није било законског упоришта на основу којег би законодавац могао да значајно измени и у суштини отежа, односно ограничи уживање ове уставне слободе. Зато се, по моме суду, основано може закључити да је законодавац поступио супротно одредби члана 20. став 2. Устава и смањио достигнути ниво људских права у остваривању слободе удруживања. 

Овом приликом основано је вратити се старом и никада незатвореном питању граница слободе законодавца. Има ли та слобода меру своје креативности, односно, да ли је у овој спорној уставносудској ствари законодавац могао, руководећи се истим легитимним циљем - уношења озбиљности у политички живот Републике Србије и уређења политичке сцене смањењем броја политичких странака на онај који представља скуп реално потентних политичких актера у изборној утакмици, одредити уместо 10.000 потребних потписа 100.000, чиме би се жељени ефекат, без сумње, постигао у још већој мери? Да ли се за време важења ранијег Закона по коме је било потребно 100 потписа до доношења овог новог законског решења за 100 пута увећао број становника Србије, њена изборна основа - видно повећаним наталитетом или се увећала, у тој мери, територија државе Србије на којој њени грађани излазе на изборе; да ли је за 100 пута порастао ниво политичке културе у Србији и степен утемељења вишестраначја у њој па су се развиле и традицијом окитиле политичке странке које егзистирају деценијама без осипања, подела - удвајања и умножавања, цепања и сопственог преименовања и измена својих програма; да ли се за 100 пута променио однос странака према идејама изнетим у сопственим програмима у смислу њихове лојалности тим идејама, неодустајања од обећаног и обећаваног пута и традиционалне оданости одређеном правцу политичког кретања, а све у циљу очувања свог политичког идентитета, препознатљивог на политичкој сцени Србије; да ли је, због високог степена решености важних друштвених питања у Србији - државних, политичких и економских, попут старих уређених држава у Европи, пресахла потреба за свежим политичким идејама и новим политичким виђењима начина потребних да се оне реализују, па је тако престала, или је битно смањена, и потреба оснивања нових странака и нових политичких израза, макар они били, на своме почетку, и покрети слабашне оснивачке подршке? Опет, по моме суду, ништа се од овога у Србији није догодило, или бар не у мери која би налагала и правдала овакво решење законодавца. Зато је, посматрано и из овог угла, сасвим легитимно поставити питање да ли је ново законско решење уставно, јер се њиме битно сужава слобода политичког удруживања и, на начин како ја разумем овај уставносудски спор, крши слово Устава. Јер, законодавац не сме и не може свестан своје политичке моћи која подразумева прописивање правила понашања свих и у свему, надићи уставом постављени оквир оне мере креативности коју сам поменула на почетку. Законодавац, иако представник непосредно изражене воље грађана, границу свога деловања увек мора видети у тексту важећег устава, у његовом духу и ономе што су, опет, ти исти грађани желели, изјашњавањем за такав устав, од своје државе у смислу својих права и слобода. 

Зато је Уставни суд, разматрајући ово питање, морао поћи од чињенице, што, уосталом, наводе и неки од иницијатора, да је кључна слобода - слобода од притисака, принуде и регулативе власти и да је слобода већа уколико законодавац мање, својим решењима, у њу задире. У складу са тим је и забрана, успостављена Уставом, да се остваривање уставом ујемчених слобода и права уређује законом уколико то сам Устав изричито не допушта, те се начин остваривања неке уставне слободе може законом уређивати само у оном њеном делу који сам Устав изричито допушта. Како је општепознато да се у либералним и демократским друштвима поштује правило да се законским или било каквим уређивањем неке слободе она не сме свести на привилегију малог броја људи, Уставни суд је морао доказати да оспорено решење стоструко повећаног броја обавезних потписника оснивача политичке странке неће изазвати последицу да слобода политичког удруживања у Србији постане привилегија одређеног броја људи који имају могућности и средстава да окупе 100.000 људи и реализују Законом постављене услове за упис своје странке у регистар. Уставни суд је пропустио, а био је дужан, да одговори на питање има ли законодавац право да успоставља обавезу политичког активизма основаних политичких странака њиховим обавезним изласком на изборе, или је право самих субјеката слободе и права - грађана који се удружују у политичке странке, да доносе одлуке да ли ће и у којој мери, па и на који начин, деловати у јавности и учествовати у изборној утакмици. Неспорно је да законодавац нема уставних овлашћења да својим решењима утиче на то у којој ће мери грађани користити ујемчене слободе и права. Таквим поступањем законодавац би се непосредно огрешио о та иста права и слободе грађана којима је иманентна управо слобода одлучивања о томе какав ће однос имати у односу на њихово уживање. Наравно да не треба губити из вида да су свако право и слобода ујемчени уставом ограничени једнаком мером права и слобода других, али уздржавање од политичког активизма, па тако и евентуална страначка апстиненција у погледу изласка на изборе, настала из разлога који чланови тих странака сматрају релевантним, није и не сме бити сматрана као угрожавање права и слобода других да активно политички делују. Уозбиљавање политичке сцене и онемогућавање нарушавања озбиљности политичког живота уопште, о коме говори у своме одговору српски законодавац није начин који је уставно допуштен уколико се врши о трошку уставом ујемчених права и слобода грађана, њиховим сужавањем, ограничавањем или укидањем. Такође, „искривљена слика вишестраначја“, о којој се такође говори у одговору Народне скупштине Уставном суду, није и не може бити узрокована бројем политичких странака, већ пре тешко остваривим условима који се морају испунити како би се користило уставно право или слобода којима је гарантовано право на политичко удруживање и деловање. Јер управо политички плурализам, односно успостављен вишестраначки систем, јесу последица уставом ујемчене слободе удруживања, без законом постављних ограничења која би представљала ограничавање ове слободе. 

Приликом прописивања броја оснивача политичких странака националних мањина законодавац је пошао од правила садржаног у члану 76. ставу 3. Устава према коме се не сматрају дискриминацијом посебни прописи које Република Србија може увести у политичком животу ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини и правила из Оквирне Конвенције за заштиту националних мањина. Међутим, он их је уважио успостављањем сразмере са решењем садржаним у члану 8. Закона који је по моме суду неуставан, те се на одредбу члана 9. Закона у смислу њене неуставности могу односити сви наводи које сам дала у образложењу оцене уставности члана 8. Једнако тако и у погледу оспорене одредбе члана 45. став 2. Закона о политичким странкама којом се прописује обавеза да уз пријаву за упис политичке странке у Регистар поднесу и изјаве чланова политичке странке о чланству у политичкој странци које садрже оверене потписе чланова најмање у броју који је потребан за оснивање политичке странке сагласно члану 8. и 9. Закона. Како се овде ради у суштини о примени одредаба члана 8. и 9. Закона у прелазном законском режиму након ступања на снагу Закона о политичким странкама, то и ове одредбе, из горе изнетих разлога, чини несагласним са Уставом. 

На крају, освртом на међународна акта која се баве овим питањима, може се једино закључити да не постоје никакве обавезујуће препоруке у погледу потребног броја оснивача политичке странке. Ово, сасвим логично, и то из неколико ваљаних разлога. Први је садржан у чињеници да међународни субјекти, генерално, имају јасну и развијену свест о томе да је политичко удруживање и организовање ствар слободног одлучивања грађана у друштвима која се могу сматрати либералним и демократским, за каква се међународна заједница и залаже. Зато се у тзв. Кодексу добре праксе у области политичких странака не одређује потребан број оснивача политичке странке, нити се улази у оцену да ли је захтевани број у одређеној држави релативно мали или прилично захтеван. Венецијанска комисија тако закључује да је право државе да и ово питање уреди законом на начин који неће довести у сумњу значење и суштину политичког плурализма и слободе удруживања. Зашто? Па управо из разлога што свака држава има свој особени степен развоја политичке културе, различиту традицију остварења политичких слобода, разлике у погледу политичког организовања и политичког активизма грађана, што све заједно мора имати и свој одговарајући нормативни оквир , а све у циљу да се слобода удруживања, у овом случају политичког, у потпуности ужива и остварује. Ако се у смислу уважавања ових разлика изјашњава међународна заједница уз неспорно јасне подстицаје када су у питању људска права уопште - увек и на сваки легитиман начин у смислу њиховог ширења и унапређења, по моме суду, није било места закључцима до којих је дошао Уставни суд, прихватајући , у суштини , стајалиште законодавца да право сваке државе да законом уреди „на начин који неће довести у сумњу значење и суштину политичког плурализма и слободе удруживања“, јесте управо законско решење овакве садржине. 

Због свега изнетог мишљења сам да је Уставни суд морао поћи другим путем у разматрању оспорених законских одредби, што би га, по моме суду, доверло, неумитно и до дргачијих закључака. У сваком случају, мени, као судији појединцу, остаје само ова мала могућност изражавања противљења оваквој одлуци Уставног суда из истинског уверења заснованог на скромном правничком знању да је овим Законом, односно његовим нормама које су оцењиване прекршен Устав Републике Србије и то у свом есенцијалном делу који се односи на људска права и слободе. 

Проф. др Оливера Вучић, 

судија Уставног суда Републике Србије