Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Д рашкић, др Агнеш Картаг Одри, Милан Станић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Димитра Александрова из Босилеграда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Димитра Александрова и утврђује да су у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Врању у предмету И. 1909/13 повређена права подносиоца уставне жалбе на правно средство и на имовину, зајемчена чланом 36. став 2. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се Основном суду у Врању да закључак о окончању извршног поступка достави извршном повериоцу.
О б р а з л о ж е њ е
1. Димитар Александров из Босилеграда поднео је , 31. јула 2013. године, Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права, на правно средство и на имовину, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Врању у предмету И. 1909/13.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је неизвршењем решења о извршењу Основног суда у Врању И. 1909/13 од 17. маја 2013. године, донетог на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Босилеграду П 1. 273/07 од 19. фебруара 2008. године, по вређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, као и право на имовину . Предложио је да Уставни суд наложи „надлежним државним органима да спроведу решење о извршењу ради остварења новчаног потраживања“. Захтев за накнаду нематеријалне штете није истакао .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли јe у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Врању И. 1909/13 и допис Народне Банке Србије број IX/2-208363/2/15 од 24. јуна 2015. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, у својству извршног повериоца, поднео је, 17. маја 2012. године, Основном суду у Врању, предлог за извршење против извршног дужника „Јумко“ АД из Врања и то пленидбом новчаних средстава извршног дужника и њиховим преносом на рачун извршног повериоца. Предлог је поднет на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Босилеграду П1. 273/07 од 19. фебруара 2008. године, којом је обавезан тужени „Јумко“ АД из Врања да тужиоцу Димитру Александрову на основу споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада М. број 17509 од 12. децембра 2003. године исплати износ од укупно 82.969,70 динара, са припадајућом законском затезном каматом. Основни суд у Врању је решењем И. 1909/13 од 17. маја 2013. године усвојио предлог за извршење и наложио Народној банци Србије – Одељењу за принудну наплату Крагујевац (у даљем тексту: Народна банка) да спроведе решење о извршењу. Решење је 21. маја 2013. године достављено Народној банци.
Основни суд у Врању је 21. маја 2013. године донео закључак којим је констатовао да је у „предмету И. 1909/13 извршење проведено и да предмет треба развести као решен“, а 14. јуна 2013. године је донет закључак у коме је констатовано да је предмет завршен и да га треба архивирати. У списима предмета не постоји израђена одлука о закључењу извршног поступка, нити доказ да је таква одлука достављена подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу.
Дописом Народне банке број IX/2-208363/2/15 од 24. јуна 2015. године, Уставни суд је обавештен да је решење Основног суда у Врању И. 1909/13 од 17. маја 2013. године примљено у Народној банци Србије - Одељење за пријем, контролу и унос основа и налога у Крагујевцу 21. маја 2013. године, али да до 24. јуна 2015. године није извршено због недостатка средстава на текућим рачунима извршног дужника.
4. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд најпре констатује да је у конкретном случају подносилац уставне жалбе поднео 17. маја 2012. године Основном суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника „Јумко“ АД из Врања и то пленидбом новчаних средстава извршног дужника и њиховим преносом на рачун извршног повериоца, а на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Босилеграду П1. 273/07 од 19. фебруара 2008. године. Основни суд у Врању је решењем И. 1909/13 од 17. маја 2013. године усвојио предлог за извршење и наложио Народној банци Србије – Одељењу за принудну наплату Крагујевац да спроведе решење о извршењу. Међутим, предмет овог извршног поступка је архивиран након доношења закључка И. 1909 од 21. маја 2013. године, којим је констатовано да је извршење спроведено, иако извршни поверилац није намирио своје потраживање утврђено правноснажном и извршном пресудом. Наведени закључак није израђен у писаној форми, нити је достављен подносиоцу, као извршном повериоцу.
Одредбом члана 77. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11, 109/13-Одлука УС и 55/14 ) прописано је да се по намирењу извршног повериоца доноси одлука о закључењу извршног поступка. Уставни суд указује да се, имајући у виду да је предметни извршни поступак окончан доношењем закључка „због намирења извршног повериоца“, у конкретном случају аналогно може применити раније заузет став овог суда да се против решења о обустави извршног поступка може поднети приговор, а сходном применом члана 399. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), којим је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано (видети Решење Уставног суда Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године). Поред тога, Уставни суд још указује и да се поступак сматра окончаним не доношењем акта којим се поступак окончава, већ достављањем истог странци у поступку. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају оспорени извршни поступак окончан доношењем закључка , а предмет архивиран, иако извршни поверилац није намирио своје потраживање, нити му је закључак о окончању поступка достављен. У том смислу, Уставни суд оцењује да је подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против наведеног закључка изјави приговор већу првостепеног суда, с обзиром на то да је тим актом у конкретном случају коначно одлучено о његовом (материјалном) праву да намири своје потраживање.
На основу изложеног, Уставни суд налази да је наведеним неправилним радом Основног суда у Врању, односно недостављањем закључка којим се извршни поступак окончава, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд сматра да архивирање предмета у коме извршни суд није спровео извршење у корист подносиоца уставне жалбе представља и повреду права подносиоца на мирно уживање имовине стечене потраживањем утврђеним правноснажном пресудом, које је зајемчено чланом 58. став 1. Устава. С обзиром на то да приликом одлучивања у поступку по уставној жалби Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, треба истаћи и став Европског суда за људска права у Стразбуру по коме пропуст државе да изврши правоснажну пресуду или другу извршну исправу изречену у корист подносиоца представке представља мешање у његово право на мирно уживање имовине.
Уставни суд указује да је истоветан став заузео у својој Одлуци Уж-6242/2013 од 24. септембра 2013. године.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), у првом делу тачке 1. изреке усвојио уставну жалбу.
5. Имајући у виду захтев подносиоца постављен у уставној жалби, те чињеницу да је оспорени извршни поступак окончан, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде права, у тачки 2. изреке наложио Основном суду у Врању да закључак о окончању поступка достави подносиоцу уставне жалбе, како би против овог акта могао да изјави приговор. Како подносиоцу уставне жалбе није достављен закључак којим се поступак окончава, Уставни суд констатује да подносилац не сме сносити штетне последице неправилног рада суда, те стога подносилац, у року од пет радних дана од пријема овог закључка, може изјавити приговор против тог акта. Одлучујући о начину отклањања последица учињене повреде права, Уставни суд је, такође, имао у виду да је у другим предметима у којима су подносиоци уставних жалби били у битно сличној правној и чињеничној ситуацији као подносилац уставне жалбе (видети нпр. Одлуке Уж-5878/2011 и Уж -5938/2011, обе од 8. маја 2014. године, објављене на сајту Уставног суда: www.ustavni.sud.rs) налагао надлежном суду да оконча поступак, али да у конкретном случају ово није могуће, с обзиром на то да је предметни поступак формално окончан.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1 . Устава, Уставни суд је утврдио да је извршни поступак чије се трајање оспорава , започет подношењем предлога за извршење 17. маја 2012. године, а окончан доношењем закључка Основног суда у Врању И. 1909/13 од 21. маја 2013. године, формално трајао четири дана. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да без обзира на то што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом се објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге који би се могли довести у везу са тврдњом да му је у оспореном извршном поступку повређено наведено право.
Полазећи од изложеног, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б. став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС", број 103/13) донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић