Преглед документа Уж-2645/2012 Word документ

Љиљана Бранковић, Радивоје Драшковић и Биљана Николић, сви из Зрењанина и Бранисалав Чађеновић из Равног Села су, 2. априла 2012. године, поднели Уставном суду уставн у жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 228/12 од 13. фебруара 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.

У уставној жа лби је, поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 228/12 од 13. фебруара 2012. године потврђена првостепена пресуда Основног суда у Зрењанину и одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе да им тужена Република Србија – Министарство правде исплати накнаду штете на име мање исплаћене зараде за период од 1. јануара 2007. до 14. јануара 2011. године; да су наведена уставна права подносилаца уставне жалбе повређена јер су други надлежни судови усвајали истоврсне тужбене захтеве које су други запослени у Министарству правде – Управи за извршење кривичних санкција поднели према истом туженом; да су у истоветним чињеничним и правним ситуацијама тужбени захтеви усвојени правноснажним и извршним пресудама Основног суда у Зајечару П1. 495/10 од 24. фебруара 2011. године, Основног суда у Параћину – Судска јединица у Ћуприји П1. 260/11 од 19. августа 2011. године и П1. 263/11 од 19. августа 2011. године и Основног суда у Неготину П1. 307/11 од 1. новембра 2011. године, чије копије су достављене у прилогу уставне жалбе; да је оваква различита пракса судова у погледу заштите права на накнаду штете супротна принципу правне сигурности, као саставном делу права на правично суђење; да је подносиоцима повређено и право на правичну накнаду за рад, јер су судови различитим решењем исте правне ствари створили ситуацију да су подносиоци уставне жалбе у назначеном периоду примили мању плату од других лица на које се примењује иста уредба; да је овим повређено и право подносилаца на једнаку правну заштиту пред судовима. Подносиоци траже да им Уставни суд досуди накнаду штете у опредељеним износима или да врати пресуду Апелационом суду у Новом Саду на поновно одлучивање о тужбеном захтеву.

Уставна жалба је допуњена поднесцима од 19. и 27. децембра 2013. године, 26. фебруара, 1. априла, 29. маја и 6. новембра 2014. године, уз које су подносиоци доставили више судских одлука, као доказ за своје наводе.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из садржине уставне жалбе и увидом у документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

3.1. Основни суд у Зрењанину је пресудом П1. 287/11 од 2. новембра 2011. године одбио, као неоснован, тужбени захтев подносилаца уставне жалбе да се обавеже тужена Република Србија – Министарство правде да тужиоцима запосленима у Управи за извршење заводских санкција, Окружни затвор у Зрењанину на име разлике у мање исплаћеним зарадама за период од 1. јануара 2007. до 14. јануара 2011. године исплати новчане износе, са законском затезном каматом од доспећа до исплате, и да на име тужилаца уплати доприносе за обавезано социјално осигурање ПИОЗ и додатне доприносе за ПИОЗ, све као у изреци пресуде, те да тужиоцима плати трошкове спора.

Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 228/12 од 13. фебруара 2012. године одбио жалбу тужилаца и потврдио ожалбену пресуду Основног суда у Зрењанину П1. 287/11 од 2. новембра 2011. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је у правилно спроведеном поступку првостепени суд утврдио све одлучне чињенице на које је правилно применио материјално право; да је тужена тужиоцима за спорни период од 1. јануара 2007. до 14. јануара 2011. године појединачним актима (решењима) утврђивала увећање укупног коефицијента за обрачун плате за 10% уместо за 30%, а на основу одредбе члана 7. тачка 3. Уредбе о кеофицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских санкција („Службени гласник РС“, бр. 16/07 и 21/09); да је Уставни суд 18. новембра 2010. године донео одлуку IУ-63/2007, која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 1/11, од 14. јануара 2011. године, а којом је утврђено да одредба члана 7. став 3. наведене уредбе није у сагласности са Уставом и законом; да је иста одредба престала да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда; да је након тога тужена променила појединачне акте (решења) за све тужиоце, утврђујући увећање коефицијента за исплату плата за 30%; да члан 61. Закона о Уставном суду даје могућност свакоме коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим на основу закона или другог општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да је неуставан и /или незаконит, да тражи од надлежног органа измену појединачног акта; да тужиоци нису побијали решења којима им је утврђен платни разред и основ за обрачун плате са увећањем од 10% у одговарајућем управном поступку, нити тражили оцену уставности истих коначних и правноснажних решења о утврђивању плата у спорном периоду, која су постала коначна и правноснажна и производила правно дејство све док основ, тј. члан 7. став 3. Уредбе није престо да важи; да током поступка тужиоци нису пружили доказ да је појединачно решење о њиховом распоређивању и разврставању у одређено звање државног службеника поништено у одговарајућем управном поступку или поступку по тужби у управном спору; да је, дакле, изостао доказ да је тужена у спорном периоду доношењем незаконитог акта тужиоцима проузроковала штету у виду мање исплаћене плате од припадајуће, па је правилан закључак првостепеног суда да није настао законски основ за накнаду штете тужиоцима по основу чл. 154. и 172. Закона о облигационим односима.

3.2. Уставни суд је извршио увид у пресуде достављене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3549/13 од 24. децембра 2013. године потврђена је пресуда Основног суда у Сомбору П 1. 732/13 од 11. јула 2013. године, којом је усвојен тужбени захтев тужилаца А. Х, Д. Ј, Љ. К, О. Ш. и Б. С, запослених у Управи за извршење заводских санкција, КПЗ у Сомбору, да им тужена за период од 1. јануара 2007. до 31. јануара 2011. године исплати појединачне износе назначене изреком пресуде са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа па до дана исплате и да уплати припадајуће доприносе по основу пензијског и инвалидског осигурања на плату тужилаца, у износима назначеним у изреци пресуде. У образложењу те пресуде се, поред осталог, наводи: да је тужиоцима решењима тужене утврђено увећање коефицијента за плату од 10% у периоду од 1. јануара 2007. године до доношења нових решења; да је одлуком Уставног суда утврђено да одредба члана 7. став 3. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских санкција није у сагласности са Уставом и законом; да је 1. фебруара 2011. године тужена донела нова решења о одређивању кеофицијента тужиоцима и утврдила увећање од 30%; да се тужиоци нису појединачно обраћали са захтевом туженој ради измене решења из 2007. године; да тужиоци имају право на накнаду штете у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, будући да им је штета проузрокована доношењем неуставног акта од стране Владе.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 2444/13 од 27. децембра 2013. године преиначена је пресуда Основног суда у Нишу П1. 1650/13 од 3. јуна 2013. године, тако што је усвојен тужбени захтев тужиље С. Б. М, запослене у Управи за извршење заводских санкција, КПЗ Ниш, да јој тужена на име разлике у плати за период од 1. јануара 2007. до 1. маја 2009. године исплати новчане износе са законском затезном каматом, као у изреци пресуде, као и обавезне доприносе фонду ПИО, здравственом фонду и фонду за случај незапослености на наведене износе. У образложењу те пресуде се, поред осталог, наводи да из списа предмета произлази да тужиља није покретала поступак за измену акта који се односио на увећање коефицијента од 10% за период од 1. јануара 2007. до 1. маја 2009. године, као и да тужиља има право на накнаду штете у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, будући да јој је штета проузрокована доношењем неуставног акта од стране Владе.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 821/14 од 9. октобра 2014. године потврђена је пресуда Основног суда у Сремској Митровици П 1. 242/13 од 5. децембра 2012. године, којом је обавезана тужена да тужиоцу М. М. исплати накнаду разлике зараде за период од 2. децембра 2008. до 20. октобра 2010. године када је био запослен у Управи за извршење заводских санкција, КПЗ Сремска Митровица. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да штета коју је претрпео тужилац проистекла из доношења неуставне и незаконите уредбе од стране Владе, што се сматра неправилним радом државног органа, те је тужена дужна на основу члана 172. Закона о облигационим односима да тужиоцу накнади штету; да су сходно наведеном, неосновани наводи жалбе тужене којима се истиче да тужилац у току поступка није доказао да је појединачно решење о његовом распоређивању поништено у одговарајућем судском поступку, те да је самим тим изостао доказ да је тужена у спорном периоду, доношењем спорног решења, тужиоцу проузроковала штету.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 1722/12 од 17. октобра 2012. године потврђена је пресуда Основног суда у Лесковцу П1. 1774/11 од 12. априла 2012. године, којом је усвојен тужбни захтев И. В, запослене у Управи за извршење заводских санкција, Окружни затвор у Лесковцу, у истоветној чињеничној и правној ситуацији. У образложењу исте пресуде је, поред осталог, наведено да се, према утврђеном чињеничном стању, тужиља захтевом за обештећење ван спора обратила Министарству правде пре покретања спора 17. јуна 2011. године, а истог дана је свом послодавцу поднела предлог за измену појединачног акта.

Пресуде Основног суда у Зајечару П1. 495/10 од 24. фебруара 2011. године, Основног суда у Параћину – Судска јединица у Ћуприји П1. 260/11 од 19. августа 2011. године и П1. 263/11 од 19. августа 2011. године и Основног суда у Неготину П1. 307/11 од 1. новембра 2011. године, Уставни суд није ценио, с обзиром на то да се из достављених пресуда не може утврдити да ли су исте бил е предмет жалбеног поступка пред надлежним другостепеним судом , те оне не могу представљати доказ да су другостепени судови доносили различите одлуке у оваквој врсти парница . Решење Врховног касационог суда Рев2. 393/13 од 26. септембра 2013. године такође није разматрано, с обзиром на то да се ради о судској одлуци којом није мериторно одлучно о тужбеном захтеву, већ је оспорена пресуда укинута и предмет враћен другостепеном суду на поновно суђење.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.

Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико се тих права не може одрећи.

Законoм о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС) прописано је: да кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 58. став 3.); да к ад Уставни суд одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности са Уставом или законом, одлука Уставног суда има правно дејство од дана њеног објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 59.); да се з акони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени (члан 60. став 1.) ; да се извршење правноснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а да ће се започето извршење обустави ти (члан 60. став 3.); да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет (члана 61. став 1.); да се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члана 61. став 2.); да а ко се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин (члана 62.).

5. Оцењујући најпре наводе подносилаца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних редовних судова, Уставни суд је утврдио да су Апелациони суд у Новом Саду пресудама Гж1. 3549/13 од 24. децембра 2013. године и Гж1. 821/14 од 19. октобра 2014. године и Апелациони суд у Нишу пресудом Гж1. 2444/13 од 27. децембра 2013. године, као судови последње инстанце, одлучивали у истоветним чињеничним и правним ситуацијама као у спору у коме је одлучено оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду. У спору у коме је одлучено пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 1722/12 од 17. октобра 2012. године, пак, не постоји истоветна чињенична ситуација, с обзиром на то да је у спроведеном поступку утврђено да се тужиља И. В. пре подношења тужбе суду обраћала Министарству правде Републике Србије захтевом за обештећење ван спора, а Окружном затвору у Лесковцу предлогом за измену појединачног акта, те како о овим захтевима није одлучено, редовни судови су стали на становиште да тужиља има право на накнаду штете због неправилног рада државног органа, док је, с друге стране, у парници подносилаца уставне жалбе утврђено да подносиоци нису тражили измену појединачних аката - решења донетих на основу члана 7. став 3. Уредбе.

У наведеним пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3549/13 од 24. децембра 2013. године и Гж1. 821/14 од 19. октобра 2014. године и Апелационог суда у Нишу Гж1. 2444/13 од 27. децембра 2013. године су надлежни судови који су одлучивали у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, донели другачије одлуке од оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 228/12 од 13. фебруара 2012. године, полазећи у погледу истог правног питања од другачијег правног становишта да право запослених у Управи за извршење заводских санкција на накнаду разлике зараде у конкретном случају не зависи од обраћања надлежном органу захтевом за измену појединачног акта у смислу члана 61. Закона о Уставном суду и спровођења одговарајућег поступка, већ има свој непосредни основ у доношењу незаконитог општег акта од стране Владе, што представља неправилан рад државног органа. Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије , од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подносилаца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), усвојио уставну жалбу, као у првом делу тачке 1. изреке.

6. У вези са тврдњом уставне жалбе о повреди права подносилаца на правично суђење, Уставни суд указује да се тврдња о повреди овог права образлаже првенствено наводима о различитом поступању надлежних судова којим се повређује начело правне сигурности подносилаца. Иако ово начело несумњиво представља један аспект права на правично суђење, Уставни суд указује да је већ утврдио повреду права подносилаца на једнаку заштиту права, које је посебно зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава, а на повреду ког права су се подносиоци позвали у уставној жалби, те да не постоји потреба да се по том основу утврђује и повреда права на правично суђење.

У вези са наводом о повреди права на правично суђење, Уставни суд констатује да је на седници одржаној 18. јула 2013. године донео Одлуку Уж-5055/2013 којом је одбио уставну жалбу Владимира Албина из Београда и утврдио да пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 6103/12 од 16. новембра 2012. године и Првог основног суда у Београду П1. 2745/11 од 11. јуна 2012. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.

Уставни суд је из садржине уставне жалбе подносилаца и на основу увида у приложене доказе, утврдио да су подносиоци у парничном поступку који је претходио уставносудском, били у битно истоветној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж -5055/2013.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1735/11 од 20. априла 2011. године није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење из чл ана 32 . став 1. Устава, а овакав став је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж -5055/2013 од 18. јула 2013. године, која је објављена на веб-сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).

С обзиром на то, пак, да се тврдња о поведи права на правичну накнаду на рад у основи изводи из повреде права на правично суђење, о коме се Уставни суд већ изјаснио, то је Суд нашао да је уставна жалба и у погледу наведеног права неоснована.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу у том делу одбио као неосновану , одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.

7. Приликом одлучивања о захтеву подносилаца уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд је имао у виду да је уставну жалбу у погледу права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад одбио као неосновану, те да подносиоци нису ближе определили овој захтев, нити пружили доказе о претрпљеној штети, због чега је оценио да нема Уставом и законом утврђених претпоставки за одлучивање о овом захтеву, те је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, захтев одбацио, као у тачки 2. изреке.

8. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.