Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић , Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. М, Љ. Р, Ч. Ј, З. М. и М. С, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. М, Љ. Р, Ч. Ј, З. М. и М. С. и утврђује да су пресудом Првог основног суда у Београду П1. 1624/11 од 20. децембра 2011. године и пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6859/12 од 10. јануара 2013. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 6859/12 од 10. јануара 2013. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1. 1624/11 од 20. децембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. М, Љ. Р, Ч. Ј, З. М. и М. С, сви из Београда, поднели су Уставном суду, 29. марта 2013. године, преко пуномоћника Т. М. П, адвоката из Сремчице, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 6859/12 од 10. јануара 2013. године и пресуде Првог основног суда у Београду П1. 1624/11 од 20. децембра 2011. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчен их одредбама ч лана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Подносиoци уставне жалбе, између осталог, наводе: да су били у радном односу код туженог – А. д. п. р. в. „Т.“ из Београда до 18. фебруара 2008. године када им је престао радни однос као технолошким вишковима; да за време трајања радног односа нису добијали зараде од 1. јануара 2004. до 18. фебруара 2008. године; да су са туженим закључили споразуме о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада, по коме је сваком од њих тужени требао да исплати износ од по 355.157,44 динара на име неисплаћених зарада, што је износ мањи од оног на који су имали право, али су пристали да им се исплате минималне зараде; да је рок за исплату према закљученим споразумима био 31. децембар 2009. године; да тужени није исплатио наведене неисплаћене зараде у предвиђеном року, због чега су они 29. марта 2011. године поднели тужбу ради исплате неисплаћене зараде; да је првостепени суд неосновано одбио њихов захтев да им се исплате неисплаћених зарада; да је другостепени суд потврдио првостепену пресуду, чиме су им повређена уставна права на правично суђење и рад, зајемчена чланом 32. и чланом 60. став 4. Устава.
Од Уставног суда траже да уставну жалбу усвоји, да поништи оспорене пресуде и наложи надлежном суду да усвоји њихов тужбени захтев за исплату неисплаћених зарада.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудск е ствари:
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6859/12 од 10. јануара 2013. године одбијена је као неоснована жалба тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, и потврђена ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П1. 1624/11 од 20. децембра 2011. године.
У образложењу оспорене другостепене пресуде наведено је да је првостепеном пресудом Првог основног суда у Београду П1. 1624/11 од 20. децембра 2011. године, ставом првим изреке, одбијен тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужени да сваком од тужилаца исплати на име неисплаћених зарада за период од 1. јануара 2004. године закључно са 18. фебруаром 2008. године, износ од по 355.157,44 динара, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 1. јануара 2010. године до исплате; ставом другим изреке обавезани су тужиоци да туженом накнаде трошкове парничног поступка у износу од 28.825,00 динара у року од 15 дана; ставом трећим изреке одбијен је захтев тужилаца за накнаду трошкова парничног поступка.
Даље, у образложењу другостепене пресуде, између осталог, наведено је: да су, према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостепеним судом, тужиоци били у радном односу код туженог до 18. фебруара 2008. године, када им је престао радни однос због престанка потребе за обављањем послова на које су распоређени; да је у решењу о отказу уговора о раду констатовано да је запосленима исплаћена једнократна новчана накнада у висини десет просечних зарада у привреди на дан достављања спискова вишка запослених од стране послодавца, што износи 366.890,00 динара и да се запосленима отказује уговор о раду закључно са 18. фебруаром 2008. године; да су сви тужиоци са туженим 20. августа 2007. године закључили споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада, где је чланом 1. предвиђено да су послодавац и запослени сагласни да ће се дуговања према запосленом на име неисплаћених зарада за период од 1. јануара 2004. године и даље у износу од 355.157,44 динара, регулисати на начин како се буду извршавале обавезе према осталим повериоцима у процесу приватизације предузећа, и то преузимањем обавезе исплате зараде од стране новог послодавца у више рата закључно до 31. децембра 2009. године, а да се чланом 2. запослени одриче права да судским путем захтева исплату неисплаћених зарада која му припадају до дана престанка радног односа сагласно члану 1. споразума; да је првостепени суд нашао да су се тужиоци закључењем споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада са туженим, а како је то предвиђено чланом 2. споразума, на основу слободно изражене воље, без претње и принуде и заблуде, одрекли права на исплату неисплаћених зарада за период од 1. јануара 2004. године до отказа уговора о раду, у укупном износу од 355.157,44 динара; да се у конкретном случају радило о опросту дуга од стране тужилаца према туженом, те да немају право на исплату неисплаћених зарада за период од 1. јануара 2004. године закључно са 18. фебруаром 2008. године, када им је отказан уговор о раду, због чега је њихов тужбени захтев одбијен као неоснован.
Поред наведеног, другостепени суд је оценио да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно првостепени суд применио материјално право, када је одбио захтев тужилаца, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај суд у поступку жалбене контроле. Наиме, одредбом члана 344. Закона о облигационим односима прописано је да обавеза престаје кад поверилац изјави дужнику да неће тражити њено испуњење и дужник се са тим сагласи, да за пуноважност овог споразума није потребно да буде закључен у форми у којој је закључен посао из ког је обавеза настала. Следи закључак да су се тужиоци одрекли доспелих износа зараде за спорни период, јер се ради о новчаном потраживању са којим тужиоци као повериоци могу располагати, а са чим се сагласио тужени, те да отпуштање дуга постоји уколико се запослени одрекне доспелих износа зарада, јер се ради о новчаном потраживању са којим запослени као поверилац може располагати, а послодавац се са тим сагласи. Такав споразум обавезује запосленог и послодавца, те у том случају обавеза послодавца престаје. Дакле, ради се о отпуштању дуга по члану 344. Закона о облигационим односима, и такав споразум о одрицању доспелих износа зараде обавезује запосленог и послодавца. Суд је ценио наводе жалбе тужилаца да у конкретном случају тужиоци нису хтели да опросте дуг туженом, те да је погрешан закључак првостепеног суда и супротан овом споразуму, али је нашао да су исти неосновани, имајући у виду наведену одредбу члана 344. став 1. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, утврђено : је да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама члана 344. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) ) прописано је да обавеза престаје кад поверилац изјави дужнику да неће тражити њено испуњене и дужник се са тим сагласи и да за пуноваљаност овог спсоразума није потребно да буде закључен у форми у којој је закључен посао из кога је обавеза настала.
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), који се примењивао у поступку у коме су донете одлуке које се оспоравају уставном жалбом, било је прописано: да у парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су стављени у поступку, да странке могу слободно располагати захтевима које су ставиле у току поступка, да се странке могу одрећи свог захтева, признати захтев противника и поравнати се, да суд неће дозволити располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала (члан 3.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава и одредбе члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да су у парничном поступку који је претходио п одношењу уставне жалбе повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад.
Уставни суд је том приликом најпре пошао од тога да су ништави уговори (као и споразуми) који су противни, поред осталог, јавном поретку. Затим је утврдио да су Први основни суд у Београду и Апелациони суд у Београду у конкретном парничном поступку извели закључак да су се тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, закључивањем предметног споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада са туженим, у коме је чланом 1. предвиђено да су послодавац и запослени сагласни да ће се дуговања према запосленом на име неисплаћених зарада за период од 1. јануара 2004. године у износу од 355.157,44 динара, регулисати на начин како се буду извршавале обавезе према осталим повериоцима у процесу приватизације предузећа и то преузимањем обавезе исплате зараде од стране новог послодавца у више рата закључно до 31. децембром 2009. године, а чланом 2. – да се запослени одриче права да судским путем захтева исплату неисплаћених зарада која му припадају до дана престанка радног односа сагласно члану 1. споразума, одрекли доспелих износа зараде за спорни период са позивом на одредбе члана 344. Закона о облигационим односима о отпусту дуга.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је став поступајућих судова да су се запослени, закључивањем наведеног споразума, одрекли доспелих износа зараде за спорни период, односно да је дошло до отпуштања дуга, те да су се угасила повериочева потраживања према дужнику, сагласно одредбама члана 344. Закона о облигационим односима, заснован на произвољној примени материјалног права, односно да је супротан зајемченом праву на рад из члана 60. став 4. Устава. Ово стога што Устав изричито утврђује да се запослени права зајемчених одредбом члана 60. став 4. Устава, међу којима је и право на правичну накнаду за рад, не може одрећи. По оцени Уставног суда, одрицање од права да се судским путем тражи исплата неисплаћених зарада по основу рада, представља одрицање од права на правичну накнаду за рад. С друге стране, како је ништав онај уговор (споразум) који је супротан јавном поретку, који чине и одредбе Устава, произвољно су првостепени и другостепени суд применили материјално када су оспореним пресудама одбили тужбени захтев тужилаца ради исплате неисплаћене зараде.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), Уставни суд је уставну жалбу усвојио и утврдио да су оспореним пресудама повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава , те одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу уклонити поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 6859/12 од 10. јануара 2013. године и одређивањем да исти суд донесе нову одлук у о жалби тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, изјављеној против пре суде Првог основног суда у Београду П1. 1624/11 од 20. децембра 2011. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучено као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.