Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић , председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Горана Стојковића из села Александровца, општина Пожаревац, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Горана Стојковића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2742/2013 од 8. маја 2013. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одбацује се захтев подносиoца уставне жалбе за накнаду материјалне и нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Стојковић из села Aлександровца, општина Пожаревац, је 24. јуна 2013. године, преко пуномоћника Ружице Дугошије, адвоката из Жабара, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2742/2013 од 8. маја 2013. године и пресуде Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима П1. 387/10 (2005) од 6. фебруара 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права, из члана 36. став 1. Устава и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2742/13 од 8. маја 2013. године потврђена првостепена пресуда којом је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе да му тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова исплати накнаду трошкова превоза од места пребивалишта до места рада; да је оспорена пресуда незаконита, јер је донета кршењем одредаба члана 51. Закона о радним односима у државним органима и члана 14. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица који су важили у спорном периоду, као и Закона о раду на штету подносилаца уставне жалбе; да је парнични поступак у овом радном спору трајао скоро осам година што је неприхватиљиво дуго, па је повређено право подносиоца на суђење у разумном року; да је оспореном пресудом повређено право подносиоца на правичну накнаду за рад, јер му је ускраћено право на исплату путних трошкова за долазак на ради и повратак са рада у висини цене месечне претплатне карте за сваки месец у коме је радио, које му одредбама наведених прописа припада; да је повређено право подносиоца на једнаку правну заштиту, јер су надлежни судови у истим ситуацијама усвајали тужбене захтеве тужилаца, као у споровима који су правноснажно окончани пресудама Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 174/09 од 23. септембра 2009. године и Окружног суда у Јагодини Гж1. 488/07 од 16. јануара 2008. године. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Београду, утврди кршење основних људских права подносиоца и досуди накнаду штете, материјалне у износу од 5.000 евра и нематеријалне у износу од 10.000 евра, у динарској противвредности, као и трошкове за састав уставне жалбе према приложеном трошковнику.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу и списе предмета Основног суда у Пожаревцу П1. 387/2010 (2005) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Зоран Мекић и Мирослав Велојевић из Жабара и Горан Стојковић из села Александровца, општина Жабари – овде подносилац уставне жалбе, су 20. септембра 2005. године поднели Општинском суду у Жабарима тужбу против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова – СУП Пожаревац, Полицијска станица Жабари, ради исплате трошкова превоза на посао и са посла, накнаде увећане зараде на име прековременог рада и увећане зараде на име рада ноћу и у дане државних празника, за периоде ближе означене у тужби.
Првостепени поступак у овом спору је трајао седам година и четири ипо месеца, а о жалби тужиоца против првостепене пресуде је одлучено за нешто више од два месеца након њеног изјављивања.
Првостепени суд је у наведеном периоду заказао тридесет рочишта (22. децембра 2005, 21. фебруара 2006, 27. фебруара, 23. априла, 29. маја, 6. септембра, 29. октобра и 18. децембра 2007, 1. фебруара, 15. априла, 23. јула, 17. октобра и 8. децембра 2008, 12. фебруара, 18. августа и 19. новембра 2009, 11. фебруара, 9. априла, 9. јула, 20. септембра и 29. новембра 2010, 14. фебруара, 11. априла, 16. августа и 3. новембра 2011, 24. јануара, 26. марта, 11. септембра и 27. новембра 2012. године, те 6. фебруара 2013. године), од којих је одржано шеснаест, а није одржано четрнаест рочишта. Од неодржаних рочишта, пет није одржано или је отказано из разлога на страни суда (недостатак процесних претпоставки - 27. фебруара 2007. године, немогућност именовања судија поротника – 6. септембра и 29. октобра 2007. године и спреченост или болест поступајућег судије – 24. јануар и 27. новембар 2012. године).
На рочишту одржаном 21. фебруара 2006. године, на предлог пуномоћника тужилаца, парнични поступак је прекинут до окончања управног поступка по захтеву тужилаца поднетом туженом за исплату неисплаћене зараде на име прековременог рада, рада ноћу и у дане државног празника. Предлог за наставак прекинутог поступка је поднет после осам и по месеци – 31. октобра 2006. године.
Поднеском од 16. јануара 2006. године тужиоци првог и другог реда су повукли тужбу у односу на тужбени захтев за трошкове превоза, а на рочишту одржаном 18. децембра 2007. године, на предлог пуномоћника тужилаца, тужбе ових тужилаца су издвојене из предмета ради засебног расправљања и пресуђења, те је поступак настављен по тужби подносиоца уставне жалбе.
На рочишту 1. фебруара 2008. године, тужилац је повукао тужбу, осим у делу тужбеног захтева којим тражи накнаду трошкова превоза.
Решењем првостепеног суда од 15. априла 2008. године, одређено је вештачење путем судског вештака економске струке Р. У, ради утврђивања висине трошкова превоза тужиоца за долазак и одлазак са рада за период од 20. септембра 2002. до 28. фебруара 2004. године, као и висине разлике између исплаћених трошкова превоза и висине трошкова према цени појединачне дневне карте и цени месечне карте за период од 1. фебруара 2005. до 1. фебруара 2007. године.
Вештак је поднеском од 21. јула 2008. године обавестио првостепени суд да му, упркос поновљених захтева, тужни није доставио тражене податке, те није у могућности да достави налаз и мишљење до заказане главне расправе, а налаз и мишљење је доставио суду 1. децембра 2008. године, услед чега нису одржана рочишта 23. јула 2008. и 17. октобра 2008. године. За то време првостепени суд је упутио једну писмену ургенцију вештаку.
Тужилац је поднеском од 12. јануара 2009. године прецизирао тужбени захтев.
На рочишту 12. фебруара 2009. године, Општински суд у Жабарима је закључио главну расправу, а после шест месеци, на рочишту 18. августа 2009. године, поново је отворио главу расправу у овој ствари.
Тужилац је поднесак са прецизираним тужбеним захтевом доставио 12. новембра 2009. године, тако да је рочиште 19. новембра 2009. године одложено, јер тужени, због кратког рока од достављања, није могао да се изјасни о тужиочевом поднеску.
Наредна рочишта 11. фебруара 2010. године и 9. априла 2010. године су одложена на предлог пуномоћника тужиоца, који је тражио додатни рок за контакт са странком, како би се изјаснио о евентуалним новим предлозима за извођење доказа.
Наредних седам рочишта, заказаних у периоду од јула 2010. до новембра 2011. године (за 9. април, 9. јули, 20. септембар и 29. новембар 2010. године, 14. фебруар, 11. април, 16. август и 3. новембар 2011. године), није одржано на сагласан предлог пуномоћника странака, како би се сачекала одлука надлежног Апелационог суда у поступку по жалбама у истоврсним предметима и сазнао став другостепеног суда.
На рочишту одржаном 26. марта 2012. године усвојен је предлог пуномоћника тужиоца за извођење доказа саслушањем тужиоца у својству парничне странке и саслушањем сведока В. П. Ови докази су изведени на рочишту одржаном 11. септембра 2012. године, а пуномоћник туженог је тражио накнадни рок да се изјасни да ли има нових предлога за извођење доказа.
На рочишту одржаном 6. фебруара 2013. године закључена је главна расправа.
Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима је оспореном пресудом П1. 387/10 (2005) од 6. фебруара 2013. године одбио тужбени захтев тужиоца да обавеже туженог да тужиоцу исплати опредељене новчане износе на име неисплаћених трошкова превоза на рад од 20. септембра 2002. до 28. фебруара 2004. године, као и да тужиоцу исплати утврђене новчане износе на име мање исплаћених трошкова превоза на рад за период од 1. фебруара 2005. године до 21. фебруара 2007. године, све са законском затезном каматом ближе опредељеном у изреци пресуде.
Тужилац је изјавио жалбу против првостепене пресуде 27. фебруара 2013. године.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 2742/2013 од 8. маја 2013. године одбио жалбу тужиоца и потврдио ожалбену пресуду Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима П1. 387/10 (2005) од 6. фебруара 2013. године. У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи: да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и другостепени суд; да право на накнаду трошкова превоза спада у друга примања, а за остваривање тог права потребно је поштовати поступак из члана 71. Закона о радним односима у државним органима, који се примењивао до 1. јула 2006. године, односно члана 140. важећег Закона о државним службеницима, којима је прописано да о правима и дужностима државног службеника, који радноправни статус има тужилац, одлучује руководилац решењем; да је против тог решења према раније важећем Закону о радним односима у државним органима запослени имао право на приговор, а према члану 140. Закона о државним службеницима – на жалбу жалбеној комисији Владе; да тужилац није испоштовао ове правне норме, јер није подносио захтев старешини за признавање права на накнаду трошкова превоза, није користио право на приговор или жалбу, нити покретао управни спор за случај „ћутања управе“, због чега је његово потраживање неосновано.
3.2. Уставни суд је извршио увид у пресуде достављене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Окружног суда у Јагодини Гж1. 488/07 од 16. јануара 2008. године одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Општинског суда у Јагодини П. 226/06 од 17. септембра 2007. године у изреци под један и укинута пресуда истог суда у изреци под два и три и предмет враћен првостепеном суду у том делу на поновни поступак. Ставом првим наведене првостепене пресуде обавезана је тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да тужиоцу В. Д. из Ракитова исплати на име накнаде трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада за период од априла 2003. до јануара 2004. године, односно тужиоцу И. Б. из Добре Воде, за период од марта 2003. године до јануара 2004. године досуђене износе са законском затезном каматом, као у изреци. У образложењу те пресуде се наводи да тужиоцима припада право на накнаду трошкова превоза на основу члана 89. Закона о раду и члана 15. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица и да оно није условљено подношењем захтева од стране радника.
Остале одлуке приложене уз уставну жалбу Уставни суд није ценио, с обзиром на то да се из достављених првостепених пресуда, које су снабдевене клаузулом извршности, не може утврдити да ли су исте биле предмет жалбеног поступка пред надлежним другостепеним судом, те оне не могу представљати доказ да су другостепени судови доносили различите одлуке у оваквој врсти парница.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико се тих права не може одрећи.
Законoм о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) је било прописано да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.).
Законом о полицији („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05 и 83/05) је било прописано да се на положај, дужности, права и одговорности запослених у Министарству примењују прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није друкчије одређено (члан 169.).
Чланом 51. ст. 1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова: за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот, као и да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе.
Одредбама Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, број 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 и 67/07), који се примењује од 1. јула 2006. године, прописано је: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, као и да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије, ако то произлази из природе њихових послова (члан 1. ст. 1. и 2.); да о правима и дужностима државног службеника одлучује руководилац решењем, ако овим или другим законом или другим прописом није друкчије одређено, као и да се при одлучивању о правима и дужностима државног службеника примењује закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о одговорности за штету (члан 140. ст. 1. и 4.); да жалбене комисије одлучују о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса (члан 142. став 1.); да је жалбена комисија дужна да одлучи о жалби у року од 30 дана од дана њеног пријема ако овим законом није друкчије одређено, иначе се сматра да је жалба одбијена, као и да против одлуке жалбене комисије може да се покрене управни спор (члан 143.).
Чланом 116. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) је прописано да у управним стварима у којима је по закону или по природи ствари за покретање и вођење поступка потребан захтев странке, орган може покренути и водити поступак само ако постоји такав захтев.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица („Службени гласник РС“, бр. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05), која је била на снази до 29. септембра 2007. године, чланом 1, став 2. тачка 2) је било прописано да се накнадама и други м примањ има запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица у смислу ове уредбе сматра и накнада за превоз на рад и са рада , а чланом 14. –да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају.
5. Оцењујући најпре наводе подносиоца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних редовних судова, Уставни суд је утврдио да је Окружни суд у Јагодини, као суд последње инстанце, у погледу истог правног питања донео различиту пресуду, у односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 2742/2013 од 8. маја 2013. године износећи правну оцену да право запослених припадника Министарства унутрашњих послова није условљено подношењем захтева од стране радника и спровођењем одговарајућег поступка. Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије , од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подносилаца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд полази од тога да су одредба члана 32. Закона о унутрашњим пословима и касније одредба члана 169. Закона о полицији упућивале на сходну примену Закона о радним односима у државним органима. Имајући у виду да право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада запосленом припада када се за то стекну прописани услови, Уставни суд указује да се ово право, сагласно одредби члана 71. став 1. Закона о радним односима у државним органима, односно члана 140. Закона о државним службеницима, може остварити на основу писменог захтева запосленог, поднетог функционеру који руководи државним органом. Поступак одлучивања о захтеву запосленог за остваривање права из радног односа прописан је законом и у себи садржи и право запосленог на правно средство у случају кад функционер одлучи о захтеву, као и у случају тзв. „ћутања управе“.
У поступку који претходи уставној жалби је утврђено да се подносиоци нису обраћали надлежном функционеру захтевом за исплату предметних трошкова. Како о праву на накнаду трошкова за превоз на рад и са рада не одлучује суд, него надлежни функционер у органу тужене, Уставни суд налази да би судови једино били надлежни да одлучују о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, а по основу одговорности правног лица за штету коју проузрокује његов орган, односно уколико је исплату накнаде за превоз на рад и са рада утврђене појединачним, коначним и правноснажним актом тужена неосновано обуставила, или је нередовно вршила исплате (видети Одлуку Уставног суда Уж-3280/2011 од 25. априла 2013. године, доступно на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у погледу повреде наведених уставних права одбио као неосновану, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року, као елемента Уставом зајемченог права на правично суђење, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни судски поступак, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак покренут подношењем тужбе 20. септембра 2005. године, а да је окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду 8. маја 2013. године. Иако је период у коме се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања парничног поступка.
Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак од свог покретања подношењем тужбе до окончања доношењем правноснажне другостепене пресуде трајао седам година и седам ипо месеци, што указује на то да предметни поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права у Стразбуру. Међутим, Уставни суд је и у овом случају пошао од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, које је потребно проценити у сваком појединачном случају, а, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је оценио да се овде није радило о сложеном спору, те да чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори и спроведени доказни поступак не могу оправдати прекорачење стандарда разумног трајања судског поступка.
Уставни суд је затим нашао да је подносилац уставне жалбе имао оправдани интерес за решавање спора у разумном року, имајући у виду да се радило о новчаном потраживању из радног односа.
Оцењујући поступање надлежног суда у овом предмету, Уставни суд је утврдио да је надлежни првостепени суд, који је у току поступка заказивао рочишта у прихватљивим роковима, имао и одређене пропусте у поступању који су утицали на ефикасност поступка, као што је период од шест месеци између закључивања главне расправе и њеног поновног отварања, непредузимање свих расположивих мера за убрзање поступка вештачења који је трајао седам месеци, те неодржавање пет заказаних рочишта, чиме је поступак продужен за око осам месеци. Међутим, имајући у виду допринос подносиоца уставне жалбе трајању поступка и период времена који се не може ставити на терет суда, Уставни суд је оценио да ови пропусти не могу довести до утврђивања повреде права подносиоца на правично суђење.
Наиме, период од осам ипо месеци у коме је оспорени поступак по предлогу подносиоца уставне жалбе био у прекиду (од 21. фебруара 2006. до 31. октобра 2006. године) не може се ставити на терет суда.
Допринос подносиоца уставне жалбе трајању поступка се испољио на више начина. Наиме, подносилац је, заједно са још два тужиоца, поднео тужбу са више различитих тужбених захтева, да би након две године и три месеца тражио раздвајање поступка у односу на тужиоце првог и другог реда, а затим и повукао тужбу у односу на више сопствених тужбених захтева, иако су у претходном периоду прибављани и одређени докази у погледу тужбених захтева о којима се у даљем току поступка није расправљало. Поднесак са прецизираним тужбеним захтевом од 12. новембра 2009. године је достављен надлежном суду кратко време уочи заказаног рочишта (а скоро три месеца после претходног рочишта од 18. августа 2009. године), тако да је рочиште 19. новембра 2009. године одложено без расправљања. И наредна два рочишта (11. фебруара 2010. и 9. априла 2010. године) су одложена без расправљања, јер је пуномоћник тужиоца тражио додатни рок ради изјашњења о евентуалним новим предлозима за извођење доказа. Након тога, на сагласан предлог парничних странака, одложено је, тј. није одржано, седам узастопних рочишта, која су била заказана у периоду од јула 2010. године до новембра 2011. године. На изнети начин првостепени суд није био у прилици да расправља укупно три године и четири месеца.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да у поступку који је вођен пред Општинским судом у Жабарима, касније пред Основним судом у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима у предмету П1. 387/10, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану, као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Приликом одлучивања о захтеву подносиоца за накнаду материјалне и нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду да је уставну жалбу у погледу права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад одбио као неосновану, те да подносилац није ближе определио захтев, нити пружио доказе о претрпљеној штети, због чега је оценио да нема Уставом и законом утврђених претпоставки за одлучивање о овом захтеву, те је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, захтев одбацио, као у тачки 2. изреке.
9. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на www.ustavni.sud.rs).
10. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б. став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић