Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д К. из Гаџиног Хана, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. октобра 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. К. изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2026/12 од 9. јануара 2013. године и утврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права зајемчено одредб ом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. К. из Гаџиног Хана је, 6. марта 2013. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2026/12 од 9. јануара 2013. године, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу делимично преиначена пресуда Основног суда у Нишу П1. 3199/11 од 5. јула 2012. године, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му тужени „Н.“ а.д. из Ниша, на име накнаде материјалне штете због незаконитог престанка радног односа, исплати износе накнаде за исхрану у току рада за период од 30. децембра 2004. од 26. марта 2007. године; да подносиоцу, као оштећеном лицу, сагласно одредбама чл. 190. и 191. Закона о раду, припадају сва примања и све накнаде које би остварио код туженог послодавца да није било незаконитог отказа, због чега је одбијањем поменутог тужбеног захтева подносиоцу повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава; да је због погрешне примене материјалног права дошло и до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава; да је Апелациони суд у Нишу, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама, досуђивао предметну накнаду, док је у случају подносиоца направљен изузетак, на који начин је учињена и повреда права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореном пресудом, у њеном преиначујућем делу, подносиоцу повређена означена уставна права, наложи Апелационом суду у Нишу да поново одлучи о жалби туженог и обавеже Републику Србију на накнаду материјалне штете у износу од 100.000 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Основног суда у Нишу П1. 3199/11 од 5. јула 2012. године усвојени су тужбени захтеви тужиоца Д. К, овде подносиоца уставне жалбе, те је тужени „Н.“ а.д. обавезан да тужиоцу, на име накнаде материјалне штете због незаконитог престанка радног односа, за период од 30. децембра 2004. до 26. марта 2007. године, исплати изгубљену зараду у износима као у ставу I изреке, накнаду за исхрану у току рада у износима као у ставу II изреке и регрес за коришћење годишњег одмора у 2006. години у износу као у ставу III изреке.
Одлучујући о жалби туженог, Апелациони суд у Нишу је донео оспорену пресуду Гж1. 2026/12 од 9. јануара 2013. године, којом је (став I изреке) жалбу делимично одбио и ожалбену пресуду Основног суда у Нишу П1. 3199/11 од 5. јула 2012. године потврдио у ст. I и III њене изреке, као и у погледу одлуке о трошковима парничног поступка, док је делимичним усвајањем жалбе (став II изреке) наведену пресуду преиначио у ставу II њене изреке, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату накнаде за исхрану у току рада за назначени период. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да како је у периоду од престанка радног односа до враћања на рад тужилац био спречен да ради и тиме остварује право на зараду и друга примања, тужени је у обавези да му надокнади штету због изостале зараде и неисплаћеног регреса; да се, међутим, закључак првостепеног суда да тужилац има право и на исплату накнаде за исхрану у току рада заснива на погрешној примени материјалног права, због чега је првостепена пресуда у том делу морала бити преиначена и тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован; да је накнада за исхрану у току рада везана за фактичко присуство запосленог на раду; да сврха те накнаде јесте покриће за утрошену енергију запосленом у току рада; да с обзиром на то да тужилац у спорном периоду није радио, то није имао утрошак радне енергије, из ког разлога нема право на накнаду по основу додатка за исхрану, на шта се жалбом туженог основано указује.
Уставни суд је извршио увид у пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 1828/10 од 21. септембра 20 10. године, Гж1. 2194/10 од 22. септембра 20 10. године, Гж1. 2021/10 од 21. септембра 20 10. године и Гж1. 2076/10 од 15. септембра 20 10. године, којима су потврђене пресуде Основног суда у Нишу П1. 1316/10 од 2. фебруара 2010. године, П1. 3308/10 од 12. маја 2010. године, П1. 924/10 од 30. априла 2010. године и П1. 3374/10 од 22. марта 2010. године. Уставни суд констатује је Апелациони суд у Нишу, осим у случају подносиоца уставне жалбе, имао јединствен став да запослен и код туженог „Н.“ а.д, којима је незаконито престао радни однос крајем децембра 2004. године, имају право и на накнаду трошкова за исхрану у току рада, јер накнада тих трошкова има карактер примања из радног односа и сматра се зарадом, због чега је без утицаја да ли је тужени у спорном периоду организовао исхрану својих запослених у ресторану или им је накнаду за то исплаћивао у новцу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се ј емчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.) .
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09) (у даљем тексту ЗОР) , који се примењивао у конкретном поступку, било је пропис ано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде, да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа, осимнакнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1)-4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105.); да з апослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, поред осталог, за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора (члан 118. тач. 5) и 6); да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева, да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање ( члан 191. ст. 1. и 2.).
Одредбом члана 86. Закона о изменама и допунама ЗОР („Службени гласник РС“, број 75/14), који је почео да се примењује 29. јула 2014. године, прописано је да се члан 191. мења и да, поред осталих, ст. 1 и 2. овог члана гласе: да ако суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог, одлучиће да се запослени врати на рад, да му се исплати накнада штете и уплате припадајући доприноси за обавезно социјално осигурање за период у коме запослени није радио, да се накнада штете из става 1. овог члана утврђује у висини изгубљене зараде која у себи садржи припадајући порез и доприносе у складу са законом, у коју не улази накнада за исхрану у току рада, регрес за коришћење годишњег одмора, бонуси, награде и друга примања по основу доприноса пословном успеху послодавца.
5. Оцењујући најпре наводе подноси оца о различито м поступањ у Апелационог суда у Нишу, Уставни суд је утврдио да је овај другостепени суд, као суд последње инстанце, у погледу исте чињеничне ситуације и поводом истог правног питања, донео четири различите пресуд е у односу на оспорену пресуду у овој правној ствари, у којима исплату накнаде за исхрану у току рада за период ван радног односа, као један од видова накнаде материјалне штете због незаконитог отказа, није условио присуством запосленог на раду, односно његовим ефективним радом, као у случају подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце, а посебно у ситуацији када је реч о истом (другостепеном) суду, супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године) , те да је сама чињеница да је Апелациони суд у Нишу , поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подноси оца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност сама по себи представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 3 6. став 1. Устава. Стога је Уставни суд делимично усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), одлуч ујући као у првом делу тачке 1. изреке .
6. Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд констатује да подносилац указује на произвољно тумачење материјалног права садржаног у одговарајућим одредбама Закона о раду, којима је било регулисано остваривање права на накнаду штете због незаконитог отказа.
Стога Уставни суд сматра да, у оквиру оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подноси оцу осигурао право на правично суђење гарант овано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд полази од тога да је све до последњих измена ЗОР, накнада штете због незаконитог отказа (поменутим законским изменама овај институт је преименован у незаконит престанак радног односа), поред враћања заапосленог на рад на његов посебан захтев, подразумевала још и обавезу послодавца да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и да уплати доприносе за обавезно социјално осигурање . Законодавац је накнаду за исхрану у току рада, као вид регресирања трошкова које запослени има на раду и у вези са радом, окаракатерисао као део зараде која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду и која представља основицу за обрачун пореза и доприноса који се из зараде плаћају.
Апелациони суд у Нишу је у оспореној другостепеној пресуди накнаду штете због незаконитог отказа у виду неисплаћених накнада за исхрану у току рада условио ефективним радом подносиоца уставне жалбе у спорном периоду, оцењујући да је накнада за исхрану у току рада везана за „фактичко присуство запосленог на раду и да сврха те накнаде јесте покриће за утрошену енергију запосленом у току рада “. Овакав закључак другостепеног суда се, по оцени Уставног суда, заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права , имајући у виду да се таквим тумачењем указује на једну специфичност у поступку обештећења запосленог коме је незаконито престао радни однос, да послодавац није у обавези да запосленом накнади трошкове на раду и у вези са радом које запослени није имао, тачније које није ни могао да има. Уставни суд има у виду да у одредбама ЗОР присуство запосленог на раду није би ло прописано као посебан услов за накнаду штете у виду неисплаћене накнаде за исхрану у току рада, као дела зараде коју је запослени могао да оствари у периоду ван радног односа. Међутим, због сврхе коју ово право из радног односа има (покриће трошкова насталих на раду и у вези са радом), а посматрано са аспекта правичности, Уставни суд налази да би било неправично обавезивати послодавца да запосленом регресира трошкове које запослени није имао, тачније трошкове који нису настали. Ову специфичност је законодавац препознао у поступку усвајања последњих измена и допуна ЗОР, нагласивши да у накнаду штете због незаконитог престанка радног односа не улази , поред осталог, накнада за исхрану у току рада , на који начин је, по оцени Уставног суда, у значајној мери задовољен услов правичности поступка за обештећење запосленог коме је незаконито престао радни однос.
Следом изложеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, и решио као у другом делу тачке 1. изреке .
7. Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је мишљења да се правично задовољење подносиоца због констатоване повреде права на једнаку заштиту права, у овом конкретном случају може остварити и самим утврђењем повреде права, због чега је захтев за накнаду материјалне штете одбацио , на основу члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачк и 2. изреке .
Тврдње о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава подносилац изводи из навода о повреди права на правично суђење, због чега их Уставни суд није посебно разматрао.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.