Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђурађа Митраковића, Милорада Живанића, Стевана Добрића, Сунчице Јојић и Деане Медић, свих из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. септембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Сунчице Јојић и утврђује да су решењем Врховног касационог суда Рж уп. 8/14 од 28. новембра 2014. године подноситељки уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правно средство, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Ђурађа Митраковића, Милорада Живанића, Стевана Добрића, Сунчице Јојић и Деане Медић и утврђује да је у управном поступку који се води пред Градском управом за урбанизам и стамбене послове града Новог Сада у предмету број I-3-353-283/96 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
3. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 2. на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде.
4. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се управни поступак из тачке 2. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђурађ Митраковић, Милорад Живанић, Стеван Добрић, Сунчица Јојић и Деана Медић, сви из Новог Сада, преко пуномоћника Соње Хаџи-Борјановић, адвоката из Новог Сада, поднели су Уставном суду, 4. децембра 2012. године, ус тавну жалбу због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, права на накнаду штете и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку наведеном у тачки 2. изреке, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2494/11 од 5. октобра 2012. године. У допуни уставне жалбе од 12. јануара 2015. године подноситељка Сунчица Јојић је оспорила решење Врховног касационог суда Рж уп. 8/14 од 28. новембра 2014. године, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава.
Подносиоци уставне жалбе најпре наводе да су 18. априла 1996. године поднели захтев за реконструкцију таванског простора и да су већ 18 година онемогућени у „остваривању права на претварање тог простора у стан“, а да оспорена пресуда Управног суда не решава спор, нити садржи обавезујуће упутство управним органима, чиме им је повређено право да суд „непристрасно одлучи о томе које материјално право се има применити“. У уставној жалби се детаљно износи ток оспореног управног поступка и указује на то да је управни спор у предмету У. 2494/11 трајао од 3. марта 2011. године до 28. септембра 2012. године.
Подносиоци у уставној жалби истичу да имају право на накнаду материјалне и нематеријалне штете која им је причињена незаконитим, односно неправилним радом управних органа, односно Управног суда, а будући да је „њихова имовина умањена за износ који је постављен у одштетном захтеву“, истичу и повреду права из члана 58. став 1. Устава.
Уставном жалбом се захтева од Уставног суда да поништи оспорену пресуду Управног суда и да утврди подносиоцима право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у износима означеним у уставној жалби, као и право на накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
Подноситељка уставне жалбе Сунчица Јојић је у допуни уставне жалбе од 4. децембра 2012. године навела: да су подносиоци у току поступка по овој уставној жалби поднели Врховном касационом суду захтев за заштиту права на суђење у разумном року у предмету У. 2494/11 Управног суда – Одељење у Новом Саду; да је тај суд одбацио захтев као недозвољен, са образложењем да је управни спор у наведеном предмету окончан; да је Врховни касациони суд одбацио њихову жалбу изјављену против решења тога суда као првостепеног, иако је био дужан да о њој мериторно одлучи.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно ваности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорене акте, целокупну достављену документацију и списе предмета број I-3-353-283/96 Градске управе за урбанизам и стамбене послове града Новог Сада, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе Ђурађ Митраковић је 18. априла 1996. године поднео Секретаријату за урбанизам, стамбене послове и заштиту животне средине захтев за издавање урбанистичке дозволе за претварање таванског простора у стамбени простор у стамбеној згради у улици Јована Ђорђевића 1 у Новом Саду.
Закључком првостепеног органа број I-3-353-283/96 од 25. фебруара 1998. године прекинут је поступак „по захтеву Ђурађа Митраковића“, до правноснажног окончања поступка који се води пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 4455/96, по тужби С.Д. и М.Ж. и управног спора који се води пред Врховним судом Србије по тужби Б. П, ради поништаја решења Министарства грађевина од 23. октобра 1997. године. У образложењу закључка је наведено: да је у поступку утврђено да је за предметни тавански простор издата урбанистичка дозвола на име Б.П; да је по тужби С.Д. и М.Ж. покренут поступак за поништај уговора о уступању таванског простора закљученог између Б.П. и власника станова у предметној згради; да је у току управни спор по тужби Б.П. ради оцене законитости решења којим је поништено решење о одбијању приговора подносилаца уставне жалбе поднетог против решења о издавању урбанистичке дозволе Б.П.
Уговор о уступању таванског простора, који је Б.П. закључио са власницима станова у предметној стамбеној згради, поништен је пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 2057/099 од 26. априла 2000. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 2424/2000 од 20. септембра 2000. године.
Дописом првостепеног органа од 15. новембра 2001. године наложено је подносиоцу уставне жалбе Ђурађу Митраковићу да достави, поред осталог, одлуку скупштине зграде којом ће бити прецизирани сви инвеститори, потписану од стране власника станова којима припада више од половине укупне површине станова.
Решењем првостепеног органа од 17. јуна 2002. године издата је урбанистичка дозвола за реконструкцију таванског простора ради промене намене истог у стамбени простор, инвеститорима: Ђурађу Митраковићу, Милораду Живанићу, Стевану Добрићу, Сунчици Јојић и Деани Медић (овде подносиоци уставне жалбе), као и Д.Ј. и С.И. У образложењу решења је наведено да су подносиоци уставне жалбе поднели захтев за издавање урбанистичке дозволе и да су уз захтев приложили, поред осталог, одлуку скупштине власника станова од 3. децембра 2001. године, којом је подносилац уставне жалбе Ђурађ Митраковић изабран за председника и овлашћен да заступа интересе власника станова, као и уговор о уступању таванског простора од 14. децембра 2001. године, закључен са подносиоцима уставне жалбе, Д.Ј. и С.И. Решењем истог органа од 23. октобра 2002. године одбијен је приговор Б.П. против наведеног решења, али је Покрајински секретаријат за архитектуру, урбанизам и градитељство решењем од 4. фебруара 2003. године усвојио жалбу Б.П. и поништио наведено првостепено решење. Окружни суд у Новом Саду је пресудом од 29. октобра 2004. године одбио тужбу подносилаца уставне жалбе поднету против наведеног другостепеног решења.
Решењем првостепеног органа од 6. децембра 2004. године, донетим у поновном поступку, оглашена је ништавом урбанистичка дозвола број I-3-353-283/96 од 17. јуна 2002. године, а поступак у овом предмету прекинут је до правноснажног окончања спора који се по тужби Б.П. водио пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 3219/02, ради поништаја уговора о уступању права коришћења таванског простора од 14. децембра 2001. године. Пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 6801/05 од 25. јануара 2007. године одбијен је као неоснован тужбени захтев за поништај наведеног уговора, са образложењем да је тужба поднета због повреде права прече куповине у смислу члана 10. Закона о промету непокретности, неблаговремена. Наведена пресуда потврђена је пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 6655/07 од 12. новембра 2007. године.
Поднеском од 19. јануара 2009. године М.П. је обавестила првостепени орган да је дошло до промене у власничким односима, због чега је тражила да се новим власницима дозволи мешање у поступак.
Подносиоци уставне жалбе су поднеском од 3. фебруара 2009. године захтевали да се настави оспорени управни поступак, будући да је правноснажно окончан парнични поступак који је био разлог за прекид поступка.
Првостепени орган је, на расправи одржаној 13. маја 2009. године, наложио странкама да, због промена у власничким односима, у року од 30 дана, доставе одлуку скупштине станара потписану од власника станова којима припада више од 50% укупне површине станова и доказе о власништву за све даваоце сагласности, као и анекс уговора о уступању таванског простора.
Решењем првостепеног органа од 24. децембра 2009. године, донетим на основу члана 141. Закона о планирању и уређењу простора и насеља из 1995. године, у вези са чланом 218. Закона о планирању и изградњу из 2009. године, одбијен је захтев подносилаца уставне жалбе за издавање урбанистичке дозволе за претварање таванског простора у стамбени простор у стамбеној згради у улици Јована Ђорђевића 1 у Новом Саду. У образложењу решења је наведено да подносиоци не испуњавају услове прописане чланом 18. Закона о одржавању стамбених зграда, због тога што дата сагласност није процентуално потребна сагласност за извођење предметних радова. Покрајински секретаријат за архитектуру, урбанизам и градитељство је решењем од 6. маја 2010. године усвојио жалбу подносилаца уставне жалбе и поништио првостепено решење од 24. децембра 2009. године, а у образложењу је истакао да се неправилно првостепени орган упустио у утврђивање чињеница које се тичу сагласности за извођење спорних радова, у ситуацији када је у правноснажно окончаном парничном поступку утврђено да је уговор од 14. децембра 2001. године „закључен у складу са законом“. Другостепени орган је оценио да промене у власничким односима које су наступиле након закључења тог уговора немају утицаја на решавање о захтеву подносилаца, будући да је таванским простором располагано на начин одређен наведеним уговором закљученим између инвеститора и стамбене зграде. Такође је наведено да се првостепени орган у уводу решења није позвао на одредбе Закона о планирању и изградњи из 2003. године из којих произлази стварна надлежност тог органа за решавање управних ствари из области урбанизма.
Првостепени орган је у поновном поступку донео решење 11. новембра 2010. године, на основу члана 218. Закона о планирању и изградњу из 2009. године, којим је подносиоцима уставне жалбе издао урбанистичку дозволу за предметну реконструкцију таванског простора. Другостепени орган је решењем од 28. јануара 2011. године поништио наведено решење, из разлога што се првостепени орган није позвао на одредбе члана 54. став 4. у вези са чланом 134. став 2. Закона о планирању и изградњи. Такође је указано првостепеном органу да странкама треба предочити, уколико нису поднеле захтев за издавање одобрења за изградњу по раније важећим прописима, да према важећем Закону о планирању и изградњи урбанистичка дозвола није предвиђена као један од доказа који се подносе уз захтев за издавање грађевинске дозволе, те да свој захтев могу преименовати у захтев за издавање локацијске дозволе.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2494/11 од 5. октобра 2012. године, донетом након одржане усмене јавне расправе, одбијена је као неоснована тужба којом су подносиоци уставне жалбе оспорили законитост наведеног другостепеног решења, а у образложењу је констатовано да је побијаним решењем поништено првостепено решење због тога што није у свему поступљено по налозима туженог органа. Тај суд је, такође, констатовао да ће подносиоци у поновном поступку пред првостепеним органом имати могућност да против новог решења изјаве одговарајуће правно средство, уколико не буду задовољни одлуком.
Расправе заказане за 16. септембар и 1. октобар 2014. године одложене су због штрајка адвоката у Републици Србији.
На расправи одржаној 31. марта 2015. године подносиоцима уставне жалбе је остављен рок од осам дана да се изјасне о томе хоће ли предметни захтев прецизирати као захтев за издавање локацијске дозволе, уколико нису поднели захтев за издавање одобрења за изградњу. Пуномоћница подносилаца је истакла да се поступак по захтевима поднетим пре ступања на снагу Закона о планирању и изградњи из 2009. године мора наставити по прописима који су важили до ступања на снагу тог закона, те да су исто законско решење садржали и раније важећи закони из ове области. До достављања списа предмета број I-3-353-283/96 Уставном суду 21. маја 2015. године, првостепени орган није даље поступао у овом предмету.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, утврђено je: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је поступањем управних органа и Управног суда у оспореном поступку који се води по њиховом захтеву за издавање урбанистичке дозволе повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, јер је поступак покренут 1996. године и још није правноснажно окончан.
За одлучивање Уставног суда о повреди означеног уставног права од значаја су и следеће одредбе закона:
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97, 31/01 и 30/10) прописано је: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да ако другостепени орган утврди да су у првостепеном решењу погрешно оцењени докази, да је из утврђених чињеница изведен погрешан закључак у погледу чињеничног стања, да је погрешно примењен правни пропис на основу кога се решава управна ствар, или ако нађе да је на основу слободне оцене требало донети друкчије решење, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 233. став 1.).
Одредбом члана 24. став 3. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), који је важио до 29. децембра 2009. године, било је прописано: да ако првостепени орган против чијег акта има места жалби није у року од 60 дана или у посебним прописом одређеном краћем року донео никакво решење по захтеву, странка има право да се обрати својих захтевом другостепеном органу, као и да против решења другостепеног органа странка може покренути управни спор, а може га покренути и ако овај орган не донесе решење, под условом да га није донео ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу. Важећи Закон о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) садржи одредбу суштински исте садржине у члану 19. став 2. закона.
Уставни суд је најпре констатовао да је период у коме овај суд има надлежност да оцењује повреду наведеног уставног права започео 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, којим је обезбеђена уставносудска заштита у поступку по уставној жалби. Међутим, полазећи од тога да управни поступак представља јединствену целину, Уставни суд је на становишту да се за утврђивање оправданости трајања поступка у наведеном предмету мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантно укупно време трајања предметног поступка, који се води пред Градском управом за урбанизам и стамбене послове града Новог Сада у предмету број I-3-353-283/96. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је период меродаван за одлучивање о повреди означеног права започео 18. априла 1996. године, када је подносилац уставне жалбе Ђурађ Митраковић поднео захтев за издавање урбанистичке дозволе и да предметна управна ствар ни после 19 година још није правноснажно решена. Овај суд је, такође, констатовао да се у списима не налази захтев осталих подносилаца уставне жалбе за издавање урбанистичке дозволе, али је имао у виду да је у оспореном поступку одлучивано о захтеву свих инвеститора за издавање урбанистичке дозволе, на основу уговора о уступању таванског простора који су подносиоци уставне жалбе као инвеститори закључили са предметном стамбеном зградом 14. децембра 2001. године, те је од наведеног датума оцењивао оправданост трајања поступка у односу на остале подносиоце уставне жалбе.
Имајући у виду да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при оцењивању повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Оцењујући поступање надлежних органа у предметном поступку, Уставни суд је најпре констатовао да је првостепени орган два пута прекинуо поступак одлучивања о предметном захтеву, до правноснажног окончања управног спора, односно парничних поступака, те да је поступак био у прекиду укупно нешто дуже од осам година. Уставни суд наглашава да прекид једног поступка до окончања неког другог поступка, не доводи, a priori, до утврђивања повреде права на суђење у разумном року (видети Одлуку Уставног суда Уж-27/2010 од 18. јула 2012. године, на интернет страници: www.ustavni.sud.rs), уколико не постоји неоправдано одуговлачење у другим поступцима чије се окончање чека. Овај суд је, с тим у вези, утврдио да су наведени поступци пред надлежним судовима окончани у роковима који се могу оценити разумним, али да је првостепени орган недопустиво дуго одлагао доношење решења о захтеву након правноснажног окончања парничних поступака чији је исход чекао. Уставни суд је, такође, утврдио да је првостепени орган показао неактивност у периоду након доношења оспорене пресуде Управног суда, будући да већ две и по године није донео решење у поновном поступку. Међутим, по оцени Уставног суда, трајању оспореног поступка превасходно је допринео другостепени орган, давањем нејасних и контрадикторних налога првостепеном органу и пропуштањем да, сагласно члану 233. став 1. Закона о општем управном поступку, сам отклони недостатке у поступку доношења првостепеног решења и реши управну ствар. Ово посебно стога што су се, као спорна, поставила питања оцене доказа изведених у првостепеном поступку, односно примене материјалног права. Уставни суд, такође, констатује да је Управни суд годину дана и седам месеци одлучивао о тужби, да би вратио предмет у фазу првостепеног решавања, иако другостепено решење од 28. јануара 2011. године не садржи прецизан налог у складу са којим првостепени орган треба да поступи доносећи решење у поновном поступку.
Уставни суд налази да у предметној управној ствари нема посебно сложених чињеничних или правних питања, као и да одлука у предметној управној ствари за подносиоце уставне жалбе није од егзистенцијалног значаја, будући да из списа предмета произлази да су подносиоци за све време трајања поступка имали решено стамбено питање.
Приликом испитивања да ли су подносиоци уставне жалбе својим радњама допринели предугом трајању оспореног поступка, Уставни суд је имао у виду специфичност управног поступка, чији ток у многоме зависи од активности странке. Уставни суд, такође, указује да странке имају право да користе сва процесна средства, укључујући правне лекове, при чему се време које је објективно потребно за одлучивање о њиховим захтевима не може рачунати ни као радња одлагања од стране подносиоца, нити се може ставити држави на терет. Уставни суд је, међутим, утврдио да су подносиоци уставне жалбе, упркос томе што је пре доношења одлуке о њиховом захтеву поднета тужба за поништај спорног уговора о уступању таванског простора, пред надлежним судом оспоравали другостепено решење којим је због наведене околности поништено решење о издавању урбанистичке дозволе, чиме су поступак непотребно продужили за годину и по дана. Уставни суд, такође, оцењује да су подносиоци могли утицати на брже одлучивање надлежних органа благовременим подношењем предлога за наставак поступка који је био у прекиду. Коначно, подносиоци уставне жалбе су се обраћали искључиво првостепеном органу, пропуштајући да изјаве жалбу другостепеном органу због непоступања по њиховом захтеву у поновном поступку, а потом и тужбу због ћутања управе, у складу са законом, чиме би спречили неактивност првостепеног органа у периоду од пет и по година. Уставни суд је, такође, констатовао да је подносилац уставне жалбе Ђурађ Митраковић 18. априла 1996. године поднео неуредан захтев и да га је уредио после пет година и осам месеци, на захтев надлежног органа.
Уставни суд је, међутим, оценио да у поступку у коме се већ 19 година одлучује о захтеву подносилаца уставне жалбе за издавање урбанистичке дозволе, наведени допринос подносилаца уставне жалбе не може представљати прихватљиво оправдање за погрешно и неделотворно поступање органа који воде поступак, те је утврдио повреду права подносилаца на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 2. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 200 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су претрпели подносиоци уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно трајање предметног поступка и допринос подносилаца уставне жалбе. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због неажурног поступања надлежних органа. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. Полазећи од тога да управни поступак поводом кога је поднета уставна жалба још није окончан, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права отклоне налагањем надлежним органима да предузму неопходне мере како би се предметни управни поступак окончао у најкраћем року, па је одлучио као у тачки 4. изреке.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да им због „незаконитог, односно неправилног рада управних органа“ припада право на накнаду материјалне и нематеријалне штете, те да им је, последично, имовина умањена за износ који је постављен у одштетном захтеву. Имајући у виду да се у уставној жалби повреда права из члана 35. и члана 58. став 1. Устава везује за захтев за накнаду штете истакнут у поступку пред овим судом, Уставни суд није разматрао ове наводе са становишта означених уставних права.
8. У вези са захтевом подносилаца уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд указује да подносиоци нису доставили доказе о штети која им је проузрокована и доказе о узрочној вези између поступања управних органа и Управног суда и проузроковане материјалне штете, те је захтев одбацио рeшавајући као у другом делу тачке 2. изреке ове одлуке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
9. Подноситељка уставне жалбе Сунчица Јојић сматра да је Врховни касациони суд био дужан да мериторно одлучује о жалби изјављеној против решења истог суда којим је одбачен њен захтев за заштиту права на суђење у разумном року, те да су решењем Рж уп. 8/14 од 28. новембра 2014. године, којим је одбачена њена жалба, повређена права подноситељке на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава.
Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда одбачена жалба подноситељке уставне жалбе изјављена против решења тог суда Р4 у. 60/14 од 2. октобра 2014. године, којим је одбачен као недозвољен њен захтев за заштиту права на суђење у разумном року поднет 23. септембра 2014. године, будући да је поступак у предмету У. 2494/11 Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2494/11 окончан доношењем пресуде 5. октобра 2012. године. У образложењу оспореног решења Врховног касационог суда се наводи да из одредбе члана 8б Закона о уређењу судова произлази да тај суд одлучује о жалбама против решења којима је одлучено о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року само као другостепени суд, односно када је у питању жалба изјављена против решења којима су нижестепени судови одлучивали о том захтеву, из чега произлази да жалба против решења којим је Врховни касациони суд одлучио о том захтеву није дозвољена.
Уставни суд указује да је одредбама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/2009, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 и 101/13) прописано: да странка у судском поступку која сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, може непосредно вишем суду поднети захтев за заштиту права на суђење у разумном року (члан 8а став 1.); да ако се захтев односи на поступак који је у току пред Привредним апелационим судом, Прекршајним апелационим судом или Управним судом, о захтеву одлучује Врховни касациони суд (члан 8а став 3.); да се против решења о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року може поднети жалба Врховном касационом суду у року од 15 дана (члан 8б став 3.); да се на поступак за заштиту права на суђење у разумном року и накнаде за повреду права на суђење у разумном року сходно примењују одредбе закона којим се уређује ванпарнични поступак (члан 8в); да Врховни касациони суд одлучује о ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова Републике Србије и у другим стварима одређеним законом (члан 30. став 1.); да ако законом није друкчије одређено, Врховни касациони суд о правним средствима одлучује у већу од пет судија (члан 32.).
Одредбом члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82, 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13 и 55/14) прописано је да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13, 74/13 и 55/14) прописано је: да Врховни касациони суд одлучује у већу састављеном од троје судија (члан 37. став 2.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд и противну странку (члан 377. став 1.); да ће првостепени суд неблаговремену, непотпуну или недозвољену жалбу да одбаци решењем, без одлагања (члан 378. став 1.); да је жалба недозвољена ако је жалбу изјавило лице које није овлашћено за изјављивање жалбе, ако је жалбу изјавило лице које се одрекло или је повукло жалбу или ако лице које је изјавило жалбу нема правни интерес за изјављивање жалбе (члан 378. став 3.); да другостепени суд може у седници већа или на основу одржане расправе да одбаци жалбу као неблаговремену, непотпуну или као недозвољену (члан 387. став 1. тачка 1)); да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано (члан 399. став 1.); да се у поступку по жалби против решења сходно примењују одредбе овог закона које се односе на жалбу против пресуде, осим одредбе члана 383. став 4. овог закона, уколико овим законом није другачије прописано (члан 402).
Имајући у виду наведене одредбе Закона о уређењу судова, Уставни суд оцењује да се због повреде права на суђење у разумном року у поступку пред Управним судом, може поднети захтев за заштиту тог права Врховном касационом суду и да се против одлуке донете о том захтеву може изјавити жалба Врховном касационом суду, независно од тога који суд је одлучивао о захтеву. Ово стога што је надлежност Врховног касационог суда за одлучивање о жалби против решења донетог по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року установљена одредбом члана 8б став 3. тог закона и Закона о уређењу судова и није суспендована другом одредбом закона. Из наведених одредаба Закона о парничном поступку произлази да се као недозвољена може одбацити жалба лица које није овлашћено за изјављивање жалбе, које се одрекло или је повукло жалбу или које нема правни интерес за изјављивање жалбе. Уставни суд, с тим у вези, истиче да је Врховни касациони суд оспорено решење донео применом одредбе члана 387. став 1. тачка 1) Закона о парничном поступку, која овлашћује другостепени орган да одбаци жалбу као недозвољену, при чему из образложења оспореног решења не произлази да је жалба недозвољена из неког од разлога наведених у члану 378. став 3. тог закона. Полазећи од свега наведеног, овај суд налази да је Врховни касациони суд произвољно применио меродавно процесно право на штету подноситељке уставне жалбе, што је довело до повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. Устава. Имајући у виду да је жалба против решења дозвољена, ако законом није другачије прописано, а да право на жалбу против одлуке о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року није искључено ниједном одредбом закона, Уставни суд налази да је оспореним актом подноситељки истовремено повређено и право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, јер јој је ускраћено право да се у поступку пред Врховним касацион им суд ом мериторно одлучи о наведеном правном средству.
Утврдивши наведене повреде права, Уставни суд није разматрао истакнуту повреду права на једнаку заштиту права, зајемченог чланом чланом 36. став 1. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу изјављену против решења Врховног касацион ог суд а Рж уп. 8/14 од 28. новембра 2014. године, одлучујући као у тачки 1. изреке.
10. Полазећи од тога да је оспореним решењем Врховног касационог суда одлучивано о захтеву подноситељке уставне жалбе за заштиту права на суђење у разумном року у управном спору, којим поступак решавања о захтеву подносилаца није правноснажно окончан, већ се управни поступак и даље води пред Градском управом за урбанизам и стамбене послове града Новог Сада у предмету број I-3-353-283/96, а имајући у виду да је Уставни суд већ утврдио повреду означеног уставног права у том поступку, то није постојала потреба да се, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништи оспорено решење Врховног касационог суда или одреди други начин отклањања последица повреде права утврђене у тачки 1. изреке.
11. Оцењујући наводе уставне жалбе да је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2494/11 од 5. октобра 2012. године подносиоцима повређено „право да суд непристрасно одлучи о томе које материјално право се има применити“, Уставни суд је констатовао да је уставна жалба преурањена.
Сагласно одредби члана 232. став 2. Закона о општем управном поступку, ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак. У том случају, другостепени орган је дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право да изјави жалбу.
Како је другостепеним решењем Покрајинског секретаријата за архитектуру, урбанизам и градитељство поништено првостепено решење Градске управе за урбанизам и стамбене послове града Новог Сада број I-3-353-283/96 од 11. новембра 2010. године и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање првостепеном органу, те како у поновном поступку није донет коначни управни акт, управни поступак у коме се решава о захтеву подносилаца уставне жалбе још увек је у току. Чињеница да је суд у управном спору покренутом против другостепеног решења којим је уважена жалба противне странке у поступку и поништено првостепено решење, одбио као неосновану тужбу подносилаца уставне жалбе, не значи да су исцрпљена правна средства у овој правној ствари, јер ће подносиоци уставне жалбе у поновном поступку пред управним органом имати могућност да истакну све чињенице које су износили у тужби, као и да бране своја права и законом заштићене интересе, што и Управни суд констатује у оспореној пресуди.
Уставни суд је, стога, одбацио уставну жалбу у делу изјављеном против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2494/11 од 5. октобра 2012. године , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, рeшавајући, такође, као у другом делу тачке 2. изреке.
12. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на становиште које је изражено у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на: www.ustavni.sud.rs).
13. На основу изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић