Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Р . и Р . Р, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. октобра 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Р . и Р . Р . изјављена против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К в.По1. 292/14 од 6. јуна 2014. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 245/14 од 19. јуна 2014. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Р . и Р . Р, обојица из Београда су , 22. јула 2014. године, преко пуномоћника З . Д . Н, адвоката из Београда, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 292/14 од 6. јуна 2014. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 245/14 од 19. јуна 2014. године, због повреде права на слободу, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и на суђење у разумном року, посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења, права на претпоставку невиности и права на једнаку заштиту права и на правно средство , из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносиоци у уставној жалби наводе да је оспореним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 292/14 од 6. јуна 2014. године према њима продужен притвор на основну одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку, а да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 245/14 од 19. јуна 2014. године „уважавањем жалбе бранилаца, првостепено решење преиначено и отклоњен је законски основ за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, док је у преосталом делу жалба бранилаца одбијена као неоснована. Сматрају да су доношењем оспорених решења „поново повређена основна људска права и слободе подносилаца ове уставне жалбе“.
Подносиоци повреду права из члана 27. став 1. Устава, поред осталог, образлажу тиме да „околности из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку услед којих им је одређен и потом продужаван притвор нису правилно цењене и да није постој ао законски основ за продужење притвора“. Сматрају да је „сасвим тачно да кривично дело које је предмет овог поступка током свих протеклих година, у већем или мањем интензитету константно изазива медијску пажњу“, али истичу да се у образложењу оспорених решења не наводи како „та и таква медијска пажња утиче на суђење“. Подносиоци закључују да оспорена решења не садрже „ни један разлог из кога би се могло закључити да је притвор неопходно потребан ради вођења кривичног поступка“ и да „представљају необразложене судске одлуке којима се флагрантно крше права на слободу и безбедност подносилаца“.
Повреду права на ограничено трајање притвора и посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења подносиоци уставне жалбе заснивају на тврдњи да „необразложеност одлука о притварању већ сама по себи указује да мера притвора у конкретном случају није ни била нужна“ и д одају да је „обавеза свих органа поступка да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време, што се у конкретном случају није поштовало“.
У уставној жалби подносиоци истичу и повреду права из члана 32. став 1. Устава, сматрајући да је „кроз необразложене одлуке о притварању прекршено и њихово право да суд правично одлучи о њиховим правима и основаности сумње која је била разлог за доношење одлуке о притварању“, односно да „нe само да су необразложени притворски разлози из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, већ ни постојање потребног степена сумње да су окривљени извршили кривично дело које им је стављено на терет у решењима о притварању није у довољној мери јасно опредељено“. У том смислу, подносиоци указују да се у оспореним решењима „не образлажу чињенице које указују да би услед узнемирења јавности било угрожено несметано и/или правично суђење“, као и да су „ наводи оспорених решења да постоји основана сумња као услов за притварање без икаквог образложења“ и да су „само начин да се овај поступак мистификује и да се кроз недовољно образложену одлуку суда оправда даље продужавање притвора према подносиоцима“.
Повреду права из члана 34. став 3. Устава, подносиоци уставне жалбе образлажу тиме да је тужилац за организовани криминал, на конференцији за новинаре у Влади, поред осталог, изјавио да су „данас ухапшени Р. Р . и М . Р . заједно са Р . М . убили Ћ. “, односно да су откривене „коначно убице Славка Ћурувије“. Такође, подносиоци истичу и да је у оспореном другостепеном решењу наведено да се „тек сада откривају извршиоци предметног кривичног дела...“.
Коначно, подносиоци уставне жалбе истичу и да им је повређено право из члана 36. став 2. Устава, јер је у другостепеном оспореном решењу „изостала анализа изјављене жалбе и одговор на суштинске жалбене наводе“, односно јер се „оцена жалбених навода свела на препричавање разлога првостепеног решења“, чиме се „двостепеност поступка изиграва, претвара у илузију, а жалба као правни лек обесмишљава“.
Подносиоци у уставној жалби посебно истичу да је тужилаштво подигло „преурањену“ оптужницу, односно да је „према наводима овде оспорених решења“ притвор према њима продужен „након подизања оптужнице која је подигнута 6. јуна 2014. године“, али да је „једина оптужница која постоји у списима писана (је) 9. јуна 2014. године и примљена je у суду 9. јуна 2014. године, а што је неспорно увидом у текст заглавља и оптужнице и пријемног печата Посебног одељења Вишег суда“. Наглашавају да у тренутку доношења оспореног првостепеног решења „оптужница уопште није постојала, нити данас постоји оптужница од 6. јуна 2014. године“, већ да „у списима постоји оптужница (која је то само по наслову), а која је подигнута и достављена суду 9. јуна 2014. године“ . Из свега наведеног закључују да у време доношења првостепеног решења о продужењу притвора „није постојала оптужба овлашћеног тужиоца и да кривично веће Посебног одељења Вишег суда у Београду није било стварно надлежно да доноси одлуку о притвору према подносиоцима“, односно да је „са аспекта Уставом загарантованих права подносилаца, потпуно (је) неприхватљиво да оптужница од 09. јуна 2014.године представља основ за продужење притвора дана 6. јуна 2014. године“, те да је „евидентно да се притвор према њима упорно продужава у поступку који није предвиђен законом, а све супротно одредби члана 27. Устава“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и „наложи њихово отклањање“, досуди „тражену накнаду“ и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“. 2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и одговор Вишег суда у Београду – Посебно одељење VIII Су. 43/14-239, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Наредбом о допуни наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал КТИ. 3/14 од 14. јануара 2014. године, подносиоцу уставне жалбе М. Р . стављено је на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у подстрекавању из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 23. Основног кривичног закона, док је подносиоцу Р . Р . стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у саизвршилаштву из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 22. Основног кривичног закона.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кпп.По1. 3/14 од 15. јануара 2014. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, који им се рачуна од 14. јануара 2014. године када су лишени слободе.
Притвор је потом подносиоцима уставне жалбе, на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку, продужен решењима судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кпп.По1. 3/14 од 12. фебруара 2014. године и од 14. марта 2014. године.
Решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 2/14 од 10. априла 2014. године притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен за још два месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, које решење је по жалби преиначено решењем истог суда Кж2.По1. 164/14 од 29. априла 2014. године, тако што је отклоњен законски основ из тачке 1) наведеног члана, док је у преосталом делу жалба одбијена као неоснована.
Након подигнуте оптужнице притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен за најдуже 30 дана оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По.1. 292/14 од 6. јуна 2014. године, на основу одредба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 245/14 од 19. јуна 2014. године је уважена жалба браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, у делу којим се побија решење због продужења притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 2) Закон ика о кривичном поступку, па је првостепено решење о продужењу притвора преиначено тако што је отклоњен законски основ из тачке 2) наведеног члана, док је у преосталом делу жалба одбијена као неоснована.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспорених решења о продужењу притвора је наведено: да постоји оправдана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело за која је запрећена казна затвора од преко десет година, при чему су „начин извршења и тежина последице извршења истог довели до таквог узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“; да „из списа предмета произлази оправдана сумња да је кривично дело које је окривљенима стављено на терет ... извршено 1999. године, да 15 година од момента извршења кривичног дела нису откривени извршиоци, да се ради о убиству новинара С.Ћ. које током свих протеклих година у већем или мањем интензитету константно изазива медијску пажњу, посебно имајући у виду да се тек сада откривају извршиоци, које чињенице у својој свеукупности чине актуелним инкриминисане кривично-правне радње напред наведених окривљених, за које постоји оправдана сумња да су их предузели и доводи до узнимерења јавности које може угрозити несметано и правично вођење конкретног кривичног поступка, без обзира на протек времена, тим пре јер су инкриминисане радње и постале актуелне покретањем овог кривичног поступка дана 14. јануара 2014. године“.
Из одговора Вишег суда у Београду произлази, поред осталог, да је Тужилаштво за организовани криминал против подносилаца уставне жалбе подигло оптужницу Кто. 22/14 дана 6. јуна 2014. године. Наведена оптужница је враћена Тужилаштву за организовани криминал решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 293/14 од 9. јуна 2014. године, са налогом да у року од три дана од дана пријема решења исправи уочене недостатке, по ком решењу је Тужилаштво за организовани криминал поступило исти дан (9. јуна 2014. године) подношењем оптужнице Кто. 22/14.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Кривичним законом Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) било је прописано: да ће се затвором од најмање дванаест година или затвором од четрдесет година, казнити ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из крвне или безобзирне освете или из других ниских побуда (убиство - члан 47. став 2. тачка 4)).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносилаца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава у односу на оспорена решења заснива на следећим тврдњама: да није било основа да им се притвор продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер су оспорена решења необразложена и да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен због постојања основане сумње да су извршили кривично дело убиство у подстрекавању (Милан Радоњић), односно убиство у саизвршилаштву (Ратко Ромић) из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије (у вези са чл. 23. и 22. Основног кривичног закона), за које кривично дело је запрећена казна затвора од најмање 12 година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним првостепеним решењем продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) ЗКП, док је оспореним другостепеним решењем отлоњен законски основ из тачке 2) наведеног члана. Дакле, притвор је према подносиоцима уставне жалбе правноснажно продужен због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозиоти несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених решења Вишег и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП наведено да из списа предмета произлази оправдана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело убиство (у подстрекавању, односно саизвршилаштву) за које је запрећена казна затвора од преко десет година, а да су начин извршења и тежина последице кривичног дела „довели до таквог узнемирења јавности које може угрози несметано и правично вођење кривичног поступка“, будући да постоји „оправдана сумња да је кривично дело извршено 1999. године, да 15 година од момента извршења кривичног дела нису откривени извршиоци, да се ради о убиству новинара С.Ћ. које током свих протеклих година у већем или мањем интензитету константно изазива медијску пажњу, посебно имајући у виду да се тек сада откривају извршиоци, које чињенице у својој свеукупности чине актуелним инкриминисане кривично-правне радње напред наведених окривљених, за које постоји оправдана сумња да су их предузели и доводи до узнимерења јавности које може угрозити несметано и правично вођење конкретног кривичног поступка, без обзира на протек времена, тим пре јер су инкриминисане радње и постале актуелне покретањем овог кривичног поступка дана 14. јануара 2014. године“.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцима уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и јасно образложили, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (убиство познатог новинара) довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка, истичући да наведено убиство, и поред чињенице да је извршено пре 15 година „свих протеклих година у већем или мањем интензитету константно изазива медијску пажњу ... без обзира на протек времена, тим пре јер су инкриминисане радње и постале актуелне покретањем овог кривичног поступка дана 14. јануара 2014. године“. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносиоци сумњиче, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносилаца да није било основа да им се притвор продужи и да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да су оспорена решења необразложена.
Такође, Уставни суд је утврдио да су се подносиоци до дана подношења уставне жалбе (22. јул 2014. године) налазили у притвору шест месеци и осам дана (рачунајући од 14. јануара 2014. године када су лишени слободе), за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница. Имајући у виду да је истрага против подносилаца уставне жалбе вођена, а оптужница подигнута због кривичног дела убиство, Уставни суд је оценио да се поступак води са примереном хитношћу.
Најзад, Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореном другостепеном решењу отклонио притворски разлог прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, јер је утврдио да је престао овај законски основ за даље задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору, што указује на то да је надлежни суд пажљиво разматрао све чињенице и околности које могу бити од значаја за доношење одлуке.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се води са примереном хитношћу.
Уставни суд је посебно ценио навод подносилаца да је оспорено првостепено решење донето 6. јуна 2014. године, а да је, по њиховим тврдњама, оптужница подигнута 9. јуна 2014. године, из чега закључују им је притвор продужен „у поступку који није предвиђен законом, а све супротно одредби члана 27. Устава“, јер „није постојала оптужба овлашћеног тужиоца“, односно јер „кривично веће Посебног одељења Вишег суда у Београду није било стварно надлежно да доноси одлуку о притвору“. Као доказ за своју тврдњу, подносиоци су уз уставну жалбу приложили прву страну оптужнице Тужилаштва за организовани криминал Кто. 22/14 од 9. јуна 2014. године. Међутим, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је Тужилаштво за организовани криминал против подносилаца подигло 6. јуна 2014. године оптужницу Кто. 22/14, коју је 9. јуна 2014. године поново доставило Вишем суду у Београду – Посебном одељењу, поступајући по решењу тог суда Кв.По1. 293/14 од 9. јуна 2014. године (којим је Тужилаштву наложено да исправи уочене недостатке у оптужници од 6. јуна 2014. године). Имајући у виду изнето, Уставни суд је изнете наводе подносилаца оценио неоснованим.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена зајемчена права подносилаца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио очигледно неоснованим. Ово из разлога што подносиоци уставне жалбе цитирају само делове реченица садржаних у образложењу оспорених решења, при чему из истих неспорно произлази да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење није изнео тврдњу да су подносиоци извршили кривично дело које је предмет кривичног поступка, јер је, поред осталог, навео да „постоји оправдана сумња...“. Такође, Уставни суд констатује да подносиоци у уставној жалби повреду права на претпоставку невиности истичу и у односу на радње Тужилаштва за организовани криминал. Међутим, имајући у виду да су, са једне стране, подносиоци уставне жалбе искључиво оспорили акте којима је одлучивано о притвору, а не и радње тужиоца за организовани криминал, а да је, са друге стране, наведена радња према наводима подносилаца предузета на конференцији за новинаре у Влади Републике Србије 14. јануара 2014. године, то и у случају да су подносиоци уставне жалбе оспорили и наведену радњу, уставна жалба не би била благовремена, јер је поднета 20. фебруара 2014. године, дакле по истеку рока од 30 дана прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се правом на правно средство јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа. Како из самих оспорених аката произлази да су подносиоци уставне жалбе имали и искористили право да против оспореног првостепеног решења изјаве жалбу, те да је о изјављеним жалбама одлучивано, Уставни суд је утврдио да у овом делу нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.