Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. П . и Љ . П, обоје из Богатића, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. октобра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба П. П . и Љ . П . изјављена против решења Основног суда у Шапцу Кв. 569/2012 од 8. новембра 2012. године у односу на истакнуту повреду права на живот из члана 24. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. П . и Љ . П, обоје из Богатића, су 28. децембра 2012. године, преко пуномоћника С . А, адвоката из Ваљева, поднели Уставном суду уставну жалбу, допуњену 4. јануара 2013. године, против решења Основног суда у Шапцу Кв. 569/2012 од 8. новембра 2012. године, због повреде права на живот, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајмечених одредбама члана 24. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права из чл. 2, 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се означене одредбе Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Подносиоци у уставној жалби, поред осталог, наводе:
- да се 13. септембра 2009. године, у селу Змињак у близини Богатића код Шапца, „десио догађај који се од стране надлежних органа води као саобраћајна незгода“, а у коме је њихов син изгубио живот, док су два лица повређена;
- да је као возач возила идентификован сада покојни син подносилаца;
- да је поводом наведеног догађаја пред тада Општинским судом у Богатићу започет предкривични поступак против НН лица због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја, а на основу кривичне пријаве коју су подносиоци уставне жалбе, у својству оштећених, поднели 23. септембра 2009. године;
- да је након извршене реформе правосуђа, од 1. јануара 2010. године, поступак настављен пред Основним судом у Шапцу;
- да су након одустанка јавног тужиоца подносиоци, у својству оштећених као тужилаца предузели кривично гоњење подношењем предлога за предузимање појединих истражних радњи;
- да је оспореним решењем одлучено да нема места даљем предузимању истражних радњи у предмету Основног суда у Шапцу Ки. 1233/12.
Подносиоци сматрају да су „у овом поступку саслушани бројни сведоци који су указали на доста пропуста у утврђивању истине од стране службених лица која су обавила увиђај, обезбеђивању трагова и утврђивању узрока смрти, као и утврђивању идентитета евентуалних починилаца“, након чега детаљно износе садржину изведених доказа и дају своју оцену истих, те закључују, поред осталог: да лекар није утврдио време смрти; да обдукција није дала тачно време смрти, јер „није обављено темпертурно мерење јетре као начин утврђивања смрти“; да је „било промена положаја настрадалог лица на лицу места пре доласка истражног судије и почетка вршења увиђаја на које нико у току вршења увиђаја није указао истражном судији“; да „урађена испитивања и вештачења садрже бројне пропусте“.
Подносиоци посебно истичу да „сама истрага траје више од три године, а да се није приближила озбиљним и доказима ван разумне сумње који би оправдали одустанак државе од даље истраге“ и да „сама истрага није била правовремена и трајала је безразложно дуго“ и додају да имају разлога да верује да је њихов син насилно изгубио живот, али не као последица ове саобраћајне незгоде. Сматрају да је „истрага вештачки - намерно прекинута у тренутку кад је постало извесније да постоје извесни и доказиви трагови који указују да покојни Ђ.П. није био возач путничког возила и када се приближава тврдњи да је њихов син насилно изгубио живот“.
Из свега наведеног, подносиоци уставне жалбе закључују да им је повређено право на правично суђење и процесни део одредбе члана 24. став 1. Устава, јер „није спроведена делотворна и правовремена истрага“.
У уставнној жалби истичу и повреду права на права из члана 36. став 2. Устава, коју образлажу тиме да су „поједина вештачења трајала неоправдано дуго, у просеку од седам до девет месеци и да су све радње праћене молбама и ургенцијама“, а да „сама истрага траје дуже од три године што је неразумно време, а да притом није изнета ниједна објективна околност која би оправдала оволико трајање истраге“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, укине оспорено решење и „наложи наставак спровођења истражних радњи, док су захтев за накнаду нематеријалне штете повукли у допуни уставне жалбе од 4. јануара 2013. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката и радњи државних органа или организација којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у доказе приложене уз уставну жалбу, одговор и списе предмета Основног суда у Шапцу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Дана 13. септембра 2009. године се на путу Змињак - Богатић догодила саобраћајна несрећа у којој је погинуо Ђ.П, син подносилаца уставне жалбе, док су тешке телесне повреде задобила два путника из возила.
Подносиоци уставне жалбе су 22. септембра 2009. године поднели Општинском јавном тужилаштву у Богатићу кривичну пријаву против НН лица.
Општинско јавно тужилаштво у Богатићу је 23. септембра 2009. године својим актом Ктн. 30/09 предложило Општинском суду у Богатићу предузимање појединих истражних радњи у односу на НН извршиоца, a у правцу утврђивања битних елемената кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 4. у вези са чланом 289. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Општински суд у Богатићу је у предмету Ки. 95/09, до 1. јануара 2010. године када је након извршене реформе правосуђа надлежност преузео Основни суд у Шапцу, саслушао укупно 36 сведока, те је прибавио: записник о извршеном техничком прегледу путничког возила марке „Фиат-Типо“, обдукциони записник за покојног сина подносилаца уставне жалбе; налаз крви на присуство алкохола у крви покојног; налаз вештачења биолошких трагова Ц. за х . м . г . у Б. Такође, истражни судија Општинског суда у Богатићу је 22. децембра 2009. године наложио форензичко вештачење и саобраћајно-техничко вештачење.
Основни суд у Шапцу је, по пријему списа предмета раније Општинског суда у Богатићу, предузео следеће истражне радње:
- издата је наредба за вештачење Б. ф . у Б . – Ц . за х . м . г . 25. јануара 2010. године (да се изврши ДНК профила крви који су пронађени у путничком возилу марке „Фиат-Типо“, уз тачно одређивање места са којих је потребно исте узорковати, након чега извршити упоређивање утврђених ДНК профила и трагова крви пронађених у овом возилу са ДНК профилом родитеља покојног Ђ.П , и то оца и мајке, овде подносиоца уставне жалбе), који налаз и мишљење је достављен суду 31. августа 2010. године;
- издата је наредба Националном криминалистичко-техничком центру Министарства унутрашњих послова да се изврши додатни физичко-хемијски преглед путничког моторног возила „Фиат-Типо“ које је учествовало у предметној саобраћајној незгоди, а на предлог Основног јавног тужилашта у Шапцу;
- достављена је 22. фебруара 2010. године документација, насловљена као опис догађаја И. ц . М . ф . у Б . (и то професору Ч.Д. који је наредбом Општинског суда у Богатићу одређен као вештак за саобраћајно-техничко вештачење) , и то: 8 копираних фотографија, 16 фотографија 30 х 45, 4 фотографије формата А-4 и 4 фотографије формата А-5, све фотографије места догађаја саобрађајне незгоде, као и ДВД снимак, како би се све здружило са постојећим доказима и фотодокументацијом и користило приликом вештачења (из Криминалистичко-техничког центра - Одељење вештачења је 19. маја 2010. године стигао налаз механоскопског вештачења, а у мају исте године је руководилац И . ц . М . ф . у Б, професор Ч.Д, доставио суду налаз и мишљење саобраћајно-техничког вештачења, уз напомену да су вештаци овог центра приликом израде својих налаза и мишљења поступали имајући у виду комплетне списе предмета у раду);
- прибављена је комплетна медицинска документација о повредама оштећених И.Р. и Ж.Т;
- издата је наредба за судско медицинско вештачење и комплетни списи предмета су 24. септембра 2010. године достављени Институту за с. м . М . ф . у Б, који је 30. септембра 2010. године дописом предложио ексхумацију и поновну обдукцију тела покојног Ђ .П;
- издата је наредба за есхумацију и поновну обдукцију 8. октобра 2010. године, која је поверена вештацима специјалистима судске медицине из И. за с . м . у Б . (есхумација је обављена 21. октобра 2010. године, уз присуство професора др М.О. и доцента И.Б, као стручним представницима оштећене породице и просуство пуномоћника оштећене породице);
- сачињен је записник по извршеној ексхумацији и обдукцији, на који није било примедби;
- сачињена је криминалистичко-техничка документација 21. октобра 2010. године;
- наложено је И. за с . м . у Б . да изврши и токсиолошке анализе материјала ткива јетре и косе, који су узети од стране специјалиста судске медицине И;
- донете су наредбе да се од предузећа за телекомуникације АД „Т. С .“ прибаве подаци ком месту мобилне телефоније припадају ћелије 30703, 10720,10751 и 10709, што је по одговарајућим наредбама и прибављено;
- достављен је 21. фебруара 2011. године И. за с . м . накнадно прибављен налаз и мишљење вештака саобраћајне струке (који је обављен на захтев подносилаца уставне жалбе), како би и тај налаз вештаци узели у обзир приликом израде свог налаза и мишљења, a с обзиром на примедбе подносиоца уставне жалбе у погледу разлике у саобраћајном вештачењу.
По пријему налаза судско-медицинског вештачења и израде хемијско-токсиолошке анализе од стране И. за с . м . у Б, Основни суд у Шапцу је, будући да су обављене све предложене истражне радње, списе предмета Ки. 204/10 доставио Основном јавном тужилаштву на даљу надлежност.
Основно јавно тужилаштво у Шапцу је 1. септембра 2011. године вратило списе Основном суду у Шапцу, са предлогом да се вештак медицинске струке изјасни о степену алкохолисаности оштећених И.Р. и Ж.Т. који су били у возилу у време спорног саобраћајног удеса.
Основни суд у Шапцу је 28. септембра 2011. године поново у својству сведока саслушао наведене оштећене, те је, по пријему налаза и мишљења вештака неуропсихијатра, поново доставио списе тужилаштву на даљу надлежност.
Основно јавно тужилаштво у Шапцу је 1. новембра 2011. године вратило списе Основном суду у Шапцу са следећим предлозиам: да се изврши трасолошко вештачење и допунско биолошко вештачење; да се прибави листинг долазног и одлазног саобраћаја за мобилне телефоне оштећених И.Р. и Ж.Т; да се прибаве локације - адресе базних станица 10720, 10751, 10709; да се прибаве пријемни протоколи Ургентног пријема О. болнице у Ш . од 12. и 13. септембра 2009. године; да се саслушају још три сведока; да се након добијања налаза и мишљења вештака трасолога, изврши ново судско-медицинско, а затим и ново саобраћајно-техничко вештачење од стране комисије вештака С . –т. ф . у Б.
Основни суд у Шапцу је од Основног јавног тужилаштва у Шапцу затражио да се наведени предлози додатно прецизирају, како би били што јаснији и потупнији.
Подносиоци уставне жалбе су поднеском од 2. новембра 2011. године предложили да се за вештака трасолога одреди мр М.Б. из Б, као и да се изврши ново ДНК вештачење и да се исто повери И. за с . м . у Б, а да се Б . ф . у Б, који није успео да пронађе валидан биолошки материјал погодан за ДНК анализу из великог броја узорака, наложи да преда све узорке и материјал који се налазио код њих.
Основно јавно тужилаштво у Шапцу је 11. новембра 2011. године доставило прецизирани предлог за спровођење истражних радњи у односу на НН извршиоца, а све због сумње да покојни Ђ.П. критичном приликом није управљао возилом. Такође, тужилаштво се сагласило са предлогом породице покојниг Ђ.П. да је вештак М.Б. адекватан избор вештака трасолога, а И. за с . м . у Б . за ново ДНК вештачење.
Основни суд у Шапцу је 18. новембра 2011. године донео наредбу за трасолошко вештачење које је поверено вештаку М.Б, у свему по предлогу тужилаштва. Истог дана је донета и наредба којом је наложено криминалистичко-техничкој служби СУП Шабац узимање неспорног букалног бриса од оштећених Ж.Т. и И.Р.
Основни суд у Шапцу је потом 25. новембра 2011. године донео наредбу за биолошко вештачење неспорних ДНК узорака узетих од оштећених, као и узорковање крви и биолошког материјала са возила марке „Фиат-Типо“, које је поверено И. за с . м . у Б . – ДНК лабораторији, чијим вештацима је наложено вршење узорковања крви и биолошког материјала са наведеног возила и спецификованих места у истом, а, затим, њиховог упоређивања са ДНК профилима лица присутних у возилу приликом спорног удеса - покојног Ђ.П. и оштећених Ж.Т. и И.Р, као и евентуално узорковање ДНК материјала трећег односно НН лица.
Списи предмета су, са свим метријалним доказима, 12. децембра 2011. године предати вештаку трасологу, коме су накнадно, 6. јануара 2012. године, достављени и сви новопримљени поднесци и материјали добијени од подносилаца уставне жалбе.
Истражни судија Основног суда у Шапцу је дописима од 2. и 12. априла 2012. године ургирао окончање трасолошког вештачења.
Основни суд у Шапцу је, на предлог Основног јавног тужилаштва у Шапцу од 19. априла 2012. године, наложио др О.С. из И. за с . м . у Б . - ДНК лабораторија, узимање трага крви са унутрашњости кошуље покојног Ђ.П. и израду ДНК профила истог.
По пријему трасолошког налаза и мишљења (4. јул 2012. године) и форензичког налаза и мишљења И. за с . м . у Б . – ДНК лабораторије (30. август 2012. године), Основни суд у Шапцу је списе предмета Ки. 204/10 6. септембра 2012. године доставио Основном јавном тужилаштву у Шапцу на даљу надлежност.
Основно јавно тужилаштво у Шапцу је 20. септембра 2012. године дописом Ктн, 30/09 обавестило Основни суд у Шапцу да одустаје од даљих предлога за предузимање појединих истражних радњи стављених 1. и 11. новембра 2011. године.
Након што je Основно јавно тужилаштво у Шапцу одбацио кривичну пријаву оштећених, овде подносилаца уставне жалбе од 22. септембра 2009. године, подносиоци су 19. септембра 2012. године преузели кривично гоњење против НН лица подношењем предлога за предузимање поједних истражних радњи.
Подносиоци уставне жалбе су предложили: да се њихов поднесак од 19. септембра 2012. године и раније примљени поднесак од 11. септембра 2012. године доставе вештаку трасологу ради писменог изјашњења; да се њихови поднесци од 13. и 18. септембра 2012. године, у којем су изнете примедбе и предлози на налаз и мишљење И. за с . м . у Б, доставе И . ради писменог одговора и давања коначног налаза; да се, након добијања тражених писмених одговора, вештаци позову ради непосредног саслушања; да се изврши физичко-хемијска анализа трагова земље са одеће покојног Ђ.П; да се изврши ново судско-медидинско вештачење; да се изврши ново саобраћајно-техничко вештачење од стране комисије вештака С . ф . у Б . ради утврђивања под којим околностима је дошло да спорне саобраћајне незгоде и под којим околностима je у унутрашњост возила, на лице и одело покојног доспела земља и прашина.
Истражни судија Основног суда у Шапцу је изразио неслагање са наведеним предлогом, налазећи да је стање ствари разјашњено, да су изведене бројне истражне радње, а да су сва вештачења поверавана непристрасним и врхунским установама и појединцима, и то све сходно предлозима оштећене породице, њиховог пуномоћника и надлежног тужиоца.
Основни суд у Шапцу је 8. новембра 2012. године донео оспорено решење Кв. 569/2012 којим је одлучио да нема места даљем предузимању истражних радњи у кривичном предмету Основног суда у Шапцу Ки. 1233/12 против НН извршиоца, због основане сумњс да je извршио кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 4. у вези са чланом 289. став 3. у вези са ставом 1. кривичног законика. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је „утврђено је у конкретном случају стање ствари у овом кривичном предмету довољно разјашњено“; да су „саслушани сви потребни сведоци, прибављена сва документација, изведене све предложене истражне радње и вештачења која су у току поступка поверена врхунским стручним установама и стручним појединцима при чему су испоштовани сви предлози тужиоца и оштећених“; да „имајући у виду да су извршена сва предложена вештачења и допуне вештачења и то од стране врхунских стручних установа као што су Ц . за х . м . г . Б . ф . у Б, М . ф . у Б, И . за с . м . у Б, итд, као и да су предузете све остале радње које је истражни судија јасно прецизирао у свом допису, ванрасправно кривично веће је након извршенег увида у комплетне списе закључио да је исправан став истражног судије који је изразио неслагање са захтевом оштећеног као супсидијарног тужиоца за даљим предузимањем истражних радњи у овом кривичном иредмету, јер је и по мишљењу ванрасправног кривичног већа стање ствари довољно разјашњено и даље предузимање било каквих истражних радњи само би непотребно одуговлачило кривични поступак“; да „ванрасправно кривично веће сматра да оштећени као супсидијарни тужилац, у конкретном случају, имајући на располагању бројне доказе који су изведени у току поступка, може наставити кривично гоњење уколико сматра да за то има основа, на начин који је предвиђен законом“; да „самим тим, предлози за даљим предузимањем истражних радњи које је навео оштећени као супсидијарни тужилац, као такви, имајући у виду све напред наведено, немају довољну правну снагу која би оправдавала да се при оваквом стању ствари, и при извршеним бројним вештачењима и изведеним свим потребним доказима и прибављеном свом неопходном документацијом, даље предузимају поједине истражне радње предложене од стране ошетећеног као супсидијарног тужиоца, а које радње ванрасправно кривично веће оцењује као нецелисходне и непотребне“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљени суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, пре свега, констатује да се суштина навода подносилаца уставне жалбе заснива на следећим тврдњама:
- првој, да им је повређен процесни део одредбе члана 24. став 1. Устава, јер „сама истрага траје више од три године, а да се није приближала озбиљним и доказима ван разумне сумње који би оправдали одустанак државе од даље истраге“ и да „сама истрага није била правовремена и трајала је безразложно дуго“;
- другој, да им је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер изведени докази нису правилно цењени, након чега детаљно износе садржину изведених доказа и дају своју оцену истих;
- трећој, да су „поједина вештачења трајала неоправдано дуго, у просеку од седам до девет месеци и да су све радње праћене молбама и ургенцијама“, а да „сама истрага траје дуже од три године што је неразумно време, а да притом није изнета ниједна објективна околност која би оправдала оволико трајање истраге“, из чега закључују да им је повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе истакнуте у уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на живот, Уставни суд претходно констатује да Устав у члану 24. став 1. јемчи да је људски живот неприкосновен. Право на живот је апсолутно право и основно је људско право зајемчено Уставом, чије постојање подразумева обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету L.C.B. против Уједињеног Краљевства, од 9. јуна 1998. године, извештај 1998-III, став 36.), која позитивна обавеза државе обухвата материјалноправни и процесноправни аспект.
Посматрана са процесноправног аспекта, на који подносиоци у уставној жалби указују, позитивна обавеза државе се, у случају када је неко лице лишено живота, састоји у спровођењу независне и делотворне истраге (видети пресуду Европског суда за људска права McKerr против Уједињеног Краљевства, од 4. маја 2001. године, став 111.). У том смислу, Уставни суд указује да је у својој Одлуци Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године поред осталог, истакао: да обавеза заштите живота према члану 24. став 1. Устава захтева постојање неке врсте делотворне званичне истраге када су појединци убијени услед сумње у употребу силе, било од стране државних службеника или од стране приватних лица (видети, на пример, пресуду Европског суда за људска права Бранко Томашић и други против Хрватске, од 15. јануара 2009. године, став 62.); да та истрага мора бити делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања одговорних (видети Oğur против Турске, 1999-III, став 88.); да то није обавеза циља већ обавеза средстава, што значи да су надлежни државни органи у обавези да предузму све разумне мере које су им на располагању како би обезбедили доказе у вези са тим догађајем, укључујући, пред осталог, и узрок смрти; да сваки недостатак у „истрази“ који подрива њену способност да се кроз њу утврди узрок смрти или одговорна особа може представљати ризик да наведени стандард неће бити задовољен (видети, поред осталих, Bazorkina против Русије, од 27. јула 2006. године, став 118.); да постоји имплицитни захтев за хитношћу и разумном експедитивношћу (видети : Yaşa против Турске, од 2. септембра 1998. године, Извештај 1998-VI, ст. 102-04 и Mahmut Kaya против Турске 2000-III, ст. 106. и 107.); да иако могу постојати стварне потешкоће које спречавају напредовање одређене истраге, брзо реаговање власти у ситуацијама које укључују употребу смртоносне силе могу се генерално сматрати суштинским за очување поверења јавности у владавину права и спречавање сваке појаве завере или толерисања незаконитих радњи (видети Jularić против Хрватске, од 10. јануара 2011. године, став 43.); да из истих разлога мора постојати довољан елемент јавне контроле истраге или њених резултата како би се осигурала одговорност за полагање рачуна и у пракси и у теорији и да степен јавне контроле који се тражи може бити различит од предмета до предмета, као и да блиски рођаци жртве морају учествовати у поступку у свим предметима у мери која је потребна како би се чували њихови легитимни интереси (вид ети Shanaghan против Уједињеног Краљевства, од 4. маја 2001. године , ст. 91. и 92.).
Примењујући наведене опште принципе на околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да је син подносилаца уставне жалбе погинуо у саобраћајној несрећи која се догодила 13. септембра 2009. године и да се, као спорно за подносиоце, поставило питање да ли је њихов син управљао моторним возилом.
Уставни суд даље констује да је по кривичној пријави подносилаца од 22. септембра 2009. године, Општинско јавно тужилаштво у Богатићу 23. септембра 2009. године поднело Општинском суду у Богатићу предлог за предузимање појединих истражних радњи у односу на НН извршиоца, a у правцу утврђивања битних елемената кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја.
За три године, колико је трајао предкривични поступак (рачунајући до 8. новембра 2012. године - када је Основни суд у Шапцу донео оспорено решење Кв. 569/2012 којим је одлучено да нема места даљем предузимању истражних радњи против НН извршиоца), истражни судија надлежног суда је по предлозима за спровођење истражних радњи саслушао укупно 36 сведока, извео велики број доказа, те наложио више вештачења која су обавиле најкомпетентније и најстручније институције у Републици Србији. При том е, Уставни суд указује да из чињеничног стања утврђеног у тачки 3. образложења овог решења, произлази да су сви захтеви и предлози подносилаца у вези са извођењем доказа прихваћени, као и да су поједина вештачења понављана тако што су поверавана другим институцијама или појединцама. Уставни суд није уочио периоде неактивности надлежног суда, нити било какве застоје у раду. Напротив, надлежни судови су наредбе за извођење доказа доносили исти дан по поднетим предлозима, а поступање суда је настављно одмах по добијању писмених налаза и мишљења, при чему су поједина вештачења вршена истовремено. Из одговора Основног суда у Шапцу прозлази да „многобројним изведеним доказима није утврђено ништа што би довело до основане сумње да се у конкретној ствари неком другом лицу може ставити на терет извршење кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобрађаја ... или било којег другог кривичног дела, због чега је и донета одлука да нема места предузимању појединих истражних радњи по предлогу оштећених као тужилаца, а након одустанка Основног јавног тужилаштва у Шапцу од даљег кривичног гоњења“, а што произлази и из образложења оспореног решења Кв. 569/12 од 08. новембра 2012. године.
Имајући у виду све до сада наведено, те чињенице да се са процесноправног аспекта права на живот, у околностима какве постоје у овом предмету, у начелу захтева предузимање истражних радњи које су такве да могу довести до утврђења идентитета одговорних, односно предузимање свих разумних и неопходних мера које су на располагању ради обезбеђења доказа, укључујући, пред осталих, и узрок смрти, а да је преткривични поступак започет одмах након смрти сина подносилаца уставне жалбе и да је трајао три године, за које време је изведен велики број доказа, Уставни суд је оценио да је основна сврха овакве „истраге“, која је требало да осигура делотворно спровођење закона који штите право на живот, обезбеђена, односно да су надлежни органи спровели хитну и делотворну „истрагу“ у смислу заштите права на живот.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да није дошло до повреде процесноправног аспекта права на живот из члана 24. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу изреке.
Уставни суд није посебно оцењивао истакнуту повреду права на правно средство, будући да је оценио да се наводи о овој повреди заправо заснивају на повреди процесног аспекта права на живот (да су „поједина вештачења трајала неоправдано дуго, у просеку од седам до девет месеци и да су све радње праћене молбама и ургенцијама“, а да „сама истрага траје дуже од три године што је неразумно време, а да притом није изнета ниједна објективна околност која би оправдала оволико трајање истраге“).
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду права на правично суђење, Уставни суд указује да се, полазећи од Уставом утврђене садржине права из члана 32. став 1, ово право у кривичном поступку јемчи пре свега окривљеном лицу, пошто се у том поступку одлучује о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, односно о оптужбама које се неком лицу стављају на терет, те да се лице које у кривичном поступку има положај приватног тужиоца, оштећеног или оштећеног који има својство тужиоца, не може позивати на то да му је повређено право на правично суђење тиме што против окривљеног није покренут и вођен кривични поступак, или што кривични поступак није окончан осудом оптуженог лица, односно што оптуженоме није изречена одређена кривична санкција.
Полазећи од претходно изложеног, а имајући у виду процесни положај подносилаца уставне жалбе у кривичном поступку у коме је донет оспорени појединачни акт, Уставни суд је оценио да је уставна жалба, у конкретном случају, ratione personаe, неспојива са истакнутом повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.