Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Владимира Петковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. септембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Владимира Петковића изјављена против решења Првог основног суда у Београду Кв. 6062/13 од 29. новембра 2013. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 5515/13 од 1 7. децембра 201 3. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владимир Петковић из Београда је , 16. јануара 201 4. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Првог основног суда у Београду Кв. 6062/13 од 29. новембра 2013. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 5515/13 од 17. децембра 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на претпоставку невиности, из члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије. Подносилац у уставној жалби истиче и повреде права из члана 5. ст. 3. и 4. и члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је оспореним решењима притвор правноснажно продужен у кривичном поступку који се против њега води; да га „29 месеци Први основни суд у Београду без основа држи у незаконитом и неуставном притвору“; да је реч о „превентивном притвору“, односно „апстрактној могућности“ да ће поновити дело“; да је „став да би могао поновити кривично дело и тако ометати предметни кривични поступак без основа“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Првог основног суда у Београду VIII Су. 180/2014 од 18. фебруара 2014. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 2/13 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела превара .
Кривични поступак је покренут 7. септембра 2011. године, доношењем решења истражног судије Првог основног суда у Београду Ки. 7429/11 да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага због постојања основане сумње да је извршио продужено кривично дело превара из члана 208. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика .
Након спроведене истраге, Прво основно јавно тужилаштво у Београду је 16. децембра 2011. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужни акт за наведено кривично дело.
Први основни суд у Београду је , након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 23. јула 2012. године , донео пресуду К. 7450/11 којом је , поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења продужено г кривично г дел а превара из члана 208. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од шест година (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 6. септембра 2011. године па до упућивања на изджавање казне, најдуже док не истекне време издржавања казне) и на новчану казну у износу од 200.000,00 динара . Наведена пресуда је по жалбама укинута 20. новембра 2012. године решењем Апелационог суда у Београду Кж1. 5137/12 и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку је Први основни суд у Београду, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 4. децембра 2013. године донео пресуду К. 2/13 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења продуженог кривичног дела превара из члана 208. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од шест година (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору) и на новчану казну .
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), кривични поступак је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно окончан 5. марта 2015. године, доношењем преуде Апелационог суда у Београду којом је у погледу одлуке у кривичној санкцији првостепена пресуда преиначена, док је у преосталом делу потврђена.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (16. јануар 201 4. године) налазио у притвору две годин е и нешто више од четири месеца, рачунајући од 6. септембра 2011. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем дежурног истражног судије Првог основног суда у Београду К ри.Д. 331/11 од 7. септембра 2011. године, а који му се рачуна од 6. септембра 2011. године када је лишен слободе, и током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор је подносиоцу продужен оспореним решењем Првог основног суда у Београду К в. 6062/13 од 29. новембра 201 3. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку за 30 дана . У образложењу оспореног решења је, поред осталог наведено: да „из до сада прикупљених података и доказа у овом кривичном поступку произлази постојање оправдане сумње да је окривљени Владимир Петковић извршио кривично дело које му се ставља на терет“; да „и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном предвиђени одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а имајући у виду да је окривљени Владимир Петковић оправдано сумњив да је у дужем временском периоду, од априла 2011. године до краја августа 2011. године, према више оштећених лица извршио продужено кривично дело превара из члана 208. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика (осам радњи извршења), а да је окривљени Владимир Петковић према извештају из Казнене евиденције Министраства унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд од 24. јула 2013. године до сада осам пута осуђиван, од чега једном за истородно дело, а шест пута за истоветно кривично дело, и то последњи пут пресудом тада Петог општинског суда у Београду К. 865/05, правноснажном дана 18. маја 2006. године, којом је осуђен на казну затвора у трајању од пет година због извршења кривичног дела превара из члана 208. став 1. Кривичног законика, коју казну је окривљени издржао у Казнео-поправном заводу у Сремској Митровици закључно са даном 4. новембар 2010. године, дакле да је окривљени у предметном поступку оправдано сумњив да је кривично дело извршио недуго након издржане вишегодишње казне затвора по напред наведеној пресуди, што све по мишљењу већа у међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљени у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, па се притвор јавља као нужна и неопходна мера у циљу несметаног вођења кривичног поступка“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 5515/13 од 1 7. децембра 201 3. године су одбијене као неоснован е жалб е окривљеног и његовог браниоца изјављене против решења Првог основног суда у Београду К в. 6062/13 од 29. новембра 201 3. године. Другостепени суд је оценио да је „првостепени суд у образложењу првостепеног решења дао јасне и довољно аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду“.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен након изрицања првостепене пресуде (4. децембар 2013. године) решењем Првог основног суда у Београду К. 2/2013, и то до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања затворске казне.
4. Одредбама Устава, које су од значаја за доношење одлуке у овој уставноправној ствари, је утврђено : да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст ав 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда. (члан 34. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Одредбама члана 498. ЗКП, које регулишу притвор у скраћеном поступку је, поред осталог, прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоји неки од разлога из члана 211. став 1. тач. 1) до 3) овог законика или ако је окривљеном изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (став 1.); да се у погледу притвора од подношења оптужбе до изрицања првостепене пресуде, примењују сходно одредбе члана 216. овог законика, с тим што је веће (члан 21. став 4.) дужно да сваких 30 дана испита да ли постоје разлози за притвор (став 4.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, пре свега, констатује да се наводи подносиоца заснивају на тврдњама да га „29 месеци Први основни суд у Београду без основа држи у незаконитом и неуставном притвору, да је реч о превентивном притвору, односно апстрактној могућности да ће поновити дело и да је став да би могао поновити кривично дело и тако ометати предметни кривични поступак без основа“, а да истиче повреде права из члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава и права из члана 5. ст. 3. и 4. и члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Уставни суд даље констаује да из саме уставне жалбе произлази да подносилац искључиво указује на постојање повреде права из члана 31. став 2. Устава, односно да суд трајање притвора није свео на најкраће неопходно време.
Полазећи од наведеног, те чињенице да се одредба члана 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликује од права зајемченог одредбом члана 31. став 2. Устава Републике Србије , Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права ценио у односу на означену одредбу Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Против подносиоца се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак пред Првим основним судом у Београду због оправдане сумње да је извршио продужено кривично дело превара , које се састојало од осам радњи извршења.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Првог основног суда у Београду К в. 6062/13 од 29. новембра 2013. године је, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му се ставља на терет, односно да је оправдано сумњив да је у дужем временском периоду ( од априла 2011. до краја августа 2011. године), према више оштећених лица извршио продужено кривично дело превара, које се састоји од осам радњи извршења. Даље је наведено да је подносилац до сада осам пута осуђиван (од чега једном за истородно дело, а шест пута за истоветно кривично дело), при чему је последњи пут правноснажно осуђен на пет година затвора због кривичног дела превара, коју казну је издржао 4. новембра 2010. године. Имајући у виду да је у предметном поступку оправдано сумњив да је кривично дело извршио недуго након што је издржао наведену затворску казну, као и све претходно истакнуто, првостепени суд је закључио да све те околности, у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће подносилац у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, па се „притвор јавља као нужна и неопходна мера у циљу несметаног вођења кривичног поступка“. По мишљењу другостепеног суда „првостепени суд је у образложењу првостепеног решења дао јасне и довољно аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду“.
По оцени Уставног суда, Први основни суд у Београду и Апелациони суд у Београду су оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступи ли су у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни судови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности које , у овом случају , указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе , те стога Уставни суд не налази да су оспорен а решењ а последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да је „реч о превентивном притвору“, који је „незаконит и неуставан“, односно да постоји „апстрактна могућности да ће поновити дело и да је став да би могао поновити кривично дело и тако ометати предметни кривични поступак без основа“.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да притвор „траје већ 29 месеци“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који је у конкретном случају вођен пред Првим основним судом у Београду против подносиоца уставне жалбе, због продуженог кривичног дела превара (осам радњи извршења) , био сложен, имајући у виду чињенична и правна питања која су надлежни суд ови расправља ли и оцењива ли. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао две године и нешто више од четири месеца, за које време је спроведена истрага, подигнут оптужни акт, донета првостепена пресуда, по жалбама предмет расправљан и пред другостепеним судом, те је, након укидања прве превостепене пресуде, у поновном поступку донета нова првостепена пресуда (која је касније преиначена само у делу одлуке о кривичној санкцији) .
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору била пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореним решењима навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 -Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић