Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. В. И. из Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. В. И. изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 8948/12 од 29. августа 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. В. И. из Бачке Паланке је, 11. октобра 2012. године, преко пуномоћника Д. П, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 8948/12 од 29. августа 2012. године, због повреде начела непосредне примене зајемчених права из члана 18. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на рад из члана 60. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подноситељки уставне жалбе на основу решења првостепеног органа од 21. јануара 2004. године престала служба у Војсци Србије и Црне Горе са 30. априлом 2004. године, али да је ово решење поништено, те је ново решење о престанку службе подноситељки донето 9. априла 2012. године, али, такође, са утврђеним датум престанка – 30. априлом 2004. године, што је, по мишљењу подноситељке, противно закону јер решењем из 2012. године није могло бити ретроактивно одлучено да јој служба престаје 2004. године, имајући у виду да су поништајем ранијег првостепеног решења поништене и све правне последице које је оно произвело; да у спроведеном поступку није изведен ниједан доказ на основу кога је утврђено да ли је радно место укинуто или је смањен број извршилаца; да је ирелевантно обавештење Националне службе за запошљавање – Филијала Суботица у коме стоји да није било потребе за запошљавањем грађевинских техничара у периоду од 1. априла до 30. маја 2004. године, јер је овај период "post festum" у односу на стављање на располагање и престанак службе подноситељки; да потврда Управе за кадрове број 10324-2 од 9. октобра 2008. године и потврда Управе за организацију од 25. новембра 2008. године нису релевантни докази, јер не одговарају чињеничном стању; да нису постојали конкретни критеријуми и мерила који су подноситељку ставили у неповољнији положај у односу на друга лица којима служба није престала.
Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд утврди да су оспореном пресудом подноситељки повређена Уставом зајемчена начела и права на која се у уставној жалби позива и да поништи оспорени појединачни акт.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правнa средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт, целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета првостепеног органа управе број 64-37 и Управног суда У. 8948/12, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Војне поште 8977 Краљево број 23-3 од 21. јануара 2004. године одређено је да подноситељки уставне жалбе престаје служба у Војсци Србије и Црне Горе, са 30. априлом 2004. године, са образложењем да је од 1. фебруара 2003. године на располагању – у вишку, те да у јединици, као и у јединицама гарнизона нема могућности адекватног постављења према степену и врсти стручне спреме, због чега су се стекли услови за престанак службе по члану 143. став 1. тачка 9. Закона о Војсци Југославије.
Против наведеног решења подноситељка је 25. фебруара 2004. године изјавила жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Војне поште 2739 Ужице УП-2 број 8-2 од 22. марта 2004. године.
Подноситељка је 21. маја 2004. године поднела тужбу против наведеног коначног управног акта. Пресудом Врховног суда Србије У-В 1079/06 од 7. фебруара 2008. године уважена је тужба подноситељке и поништено наведено другостепено решење.
У поновном поступку другостепени орган је, решењем УП-2 број 8-2 од 16. априла 2008. године, усвојио жалбу подноситељке и поништио првостепено решење.
Решењем Војне поште 1097 Ниш број 13-18 од 12. јануара 2009. године одређено је да подноситељки престаје служба у Војсци, без њене сагласности, са 30. априлом 2004. године.
Против наведеног решења подноситељка је 28. јануара 2009. године изјавила жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Војне поште 1122 Београд УП-2 број 15-4/2009 од 18. фебруара 2009. године.
Подноситељка уставне жалбе је поднела тужбу Врховном суду Србије против наведеног коначног управног акта. Управном суду су 1. јануара 2010. године, на основу одредаба из чл. 89. и 90. став 1. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 116/08 и 104/09), уступљени предмети Врховног суда Србије и окружних судова у којима до 31. децембра 2009. године није донета коначна одлука, а за које је надлежан Управни суд, сагласно одредби члана 29. став 1. наведеног Закона.
Управни суд је, на седници одржаној 19. новембра 2010. године, донео пресуду У. 8087/10 (2009), којом је тужба уважена и поништено другостепено решење.
У поновном поступку другостепени орган је решењем УП-2 број 15-9/2009 од 24. децембра 2010. године усвојио жалбу подноситељке и поништио првостепено решење.
Решењем Војне поште 3720 Краљево број 64-37 од 9. априла 2012. године утврђено је да је подноситељки престала служба у Војсци са 30. априлом 2004. године.
Против првостепеног решења подноситељка је 3. маја 2012. године поднела жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Војне поште 1097 Ниш УП-2 број 52-2/12 од 21. јуна 2012. године.
Имајући у виду да је подноситељка уставне жалбе и против наведеног решења покренула управни спор подношењем тужбе надлежном суду, Управни суд – Одељење у Новом Саду је, на седници одржаној 29. августа 2012. године, донео оспорену пресуду У. 8948/12, којом је тужба одбијена као неоснована. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужени управни орган за своју одлуку дао јасне и аргументоване разлоге које је прихватио и Управни суд; да је подноситељка, након што је њено радно место укинуто, провела на располагању дуже од годину дана, и да јој се за то време није могло обезбедити заснивање радног односа ни у Војсци, ни у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара њеној стручној спреми; да је Војна пошта 8977 Краљево својом пријавом од 1. фебруара 2003. године обавестила Републички фонд за тржиште рада у Краљеву да је подноситељка стављена у стање у служби "на располагању – у вишку", како би јој се омогућило заснивање радног односа или могућност преквалификације или доквалификације; да нису основани наводи тужбе да не постоје конкретни писани критеријуми или мерила који је стављају у неповољнији положај у односу на друга лица, имајући у виду да се комисија образује само за утврђивање разлога за смањење броја извршилаца, а да се у конкретном случају не ради о смањењу броја извршилаца на једном радном месту, већ је радно место подноситељке укинуо у целини преформирањем јединице.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, као и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 3. и 4.).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02), који је био на снази у време одлучивања о престанку службе подноситељке уставне жалбе, а којима је било одређено: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако на располагању проведе годину дана (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу које на располагању проведе годину дана престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми, стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од права из става 1, има право на новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању републике чланице на чијој територији је било у служби (став 2.).
5. Испитујући основаност уставне жалбе са становишта означеног права на правично суђење, имајући у виду да повреду осталих начела и права означених у уставној жалби подноситељка изводи из повреде права на правично суђење, Уставни суд је најпре констатовао да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене управних органа и судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су ти органи применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе.
Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава тиме што решењем из 2012. године није могло бити ретроактивно одлучено да јој служба престаје 2004. године, имајући у виду да су поништајем ранијег првостепеног решења поништене и све правне последице које је оно произвело. Даље, што, по њеном мишљењу, у спроведеном поступку није изведен ниједан доказ на основу кога је утврђено да ли је радно место укинуто или је смањен број извршилаца. Такође, истиче да је ирелевантно обавештење Националне службе за запошљавање – Филијала Суботица у коме стоји да није било потребе за запошљавањем грађевинских техничара у периоду од 1. априла до 30. маја 2004. године, јер је овај период " post festum" у односу на стављање на располагање и престанак службе подноситељки. Подноситељка је у уставној жалби навела и да потврда Управе за кадрове број 10324-2 од 9. октобра 2008. године и потврда Управе за организацију од 25. новембра 2008. године нису релевантни докази, јер не одговарају чињеничном стању. Такође је указала да нису постојали конкретни критеријуми и мерила који су подноситељку ставили у неповољнији положај у односу на друга лица којима служба није престала.
Уставни суд најпре констатује да је у више својих одлука, почев од Одлуке Уж-5067/2010 од 24. октобра 2013. године, указао на то да прибављање потврда и извештаја након доношења решења о престанку цивилне службе у Војсци има упориште у одредбама меродавног процесног права. Наиме, Уставни суд је истицао да у ситуацији када су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, другостепени орган може допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа (члан 232. став 1. Закона о општем управном поступку) или поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак уколико нађе да ће он брже и економичније отклонити недостатке првостепеног поступка (члан 232. став 2. истог закона). Из тога следи да се чињенице које су биле од значаја за доношење првостепеног решења могу утврђивати у поступку пред другостепеним органом, као и да се оне могу поново утврђивати у поступку доношења новог првостепеног решења, након поништаја ранијег, у складу са примедбама другостепеног органа, односно суда у управном спору.
Поводом навода уставне жалбе да првостепеним решењем од 9. априла 2012. године није могло бити одлучено да подноситељки служба престане са 30. априлом 2004. године, Уставни суд констатује да је у допуњеном доказном поступку пред првостепеним органом утврђено да је укинуто управо радно место на које је подноситељка била распоређена, што је, уз испуњеност осталих законом прописаних услова, морало имати за последицу да јој истеком рока престане служба у Војсци Србије и Црне Горе. Околност да је у конкретном поступку више пута поништавано првостепено решење о престанку службе подноситељки уставне жалбе, по оцени Уставног суда, није било сметња да првостепени орган донесе ново решење са истим датумом престанка службе, као и у ранијим решењима, будући да у поновном поступку није утврђено другачије чињенично стање у погледу датума престанка службе и могућности обезбе ђивања неко г од права из члана 144. раније важећег Закона о Војсци Југославије.
Уставни суд истиче да су неосновани наводи подноситељке да у спроведеном поступку није изведен ниједан доказ на основу кога је утврђено да ли је радно место укинуто или је смањен број извршилаца, имајући у виду да је у поступку утврђено да је на основу наредбе начелника Генералштаба Војске Југославије Д број 2642-1 од 8. априла 2002. године извршено преформирање Војне поште 8977 Краљево, услед чега је радно место на којем је подноситељка била распоређена преведено у формацијско место официра, а самим тим је њено радно место цивилног лица у Војсци укинуто, и као такво није предвиђено у новој формацији, а што је детаљно образложено и у решењима органа управе и у оспореној пресуди Управног суда.
Такође је јасно и детаљно образложено из ког разлога су неосновани наводи подноситељке да нису постојали конкретни критеријуми и мерила који су подноситељку ставили у неповољнији положај у односу на друга лица којима служба није престала. Наиме, имајући у виду да је радно место подноситељке укинуто, односно да се не ради о смањењу броја извршилаца на једном радном месту, није постојала обавеза формирања комисије која ће по одређеним критеријумима рангирати лица и ценити, између осталог, њихове радне квалитете.
Уставни суд, такође, оцењује да је у спроведеном поступку, на несумњив начин, утврђено, а на основу извештаја и потврда надлежних органа и организација о подацима о којима се води службена евиденција, да се подноситељки није могло обезбедити једно од права из члана 144. раније важећег Закона о Војсци Југославије. У складу са одредбама наведеног Закона, и у Законом прописаном року, Војна пошта 8977 Краљево је својом пријавом број 24-6/1 од 1. фебруара 2003. године обавестила тада Републички фонд за тржиште рада у Краљеву да је подноситељка стављена у стање у служби "на располагању – у вишку", како би јој се омогућило заснивање радног односа у неком предузећу, установи или државном органу, или могућност преквалификације или доквалификације. Полазећи од наведене чињенице, односно да је надлежна војна пошта, у складу са законом, благовремено пријавила подноситељку надлежној служби за запошљавање, управо ради могућности новог запослења, а који допис се налази и у списима предмета првостепеног органа управе, није од утицаја околност да се обавештење Националне службе за запошљавање – Филијала Суботица, а које се такође налази у списима предмета, односи на период од 1. априла до 30. маја 2004. године, што је, по наводима подноситељке, "post festum" у односу на стављање на располагање и престанак службе подноситељки. Такође се из приложених потврда војних органа изводи закључак да је за време трајања статуса на располагању тражена могућност заснивања радног односа подноситељке како у Војсци, тако и ван Војске.
Полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је оценио да је оспорена одлука образложена, да се заснива на уставноправно прихватљивој примени материјалног права и да задовољава захтеве правичности из члана 32. став 1. Устава, те да подноситељки уставне жалбе у оспореном поступку није повређено право на правично суђење.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), одбио као неосновану уставну жалбу.
6. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.