Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби " Бенни Плус" д.о.о, Нишка Бања, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба "Бенни Плус" д.о.о. и утврђује да је решењем Привредног суда у Лесковцу И пв(Ив). 74/12 од 11. октобра 201 2. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство , зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Р епублике Србије.
2. Поништава се решење Привредног суда у Лесковцу И пв(Ив). 74/12 од 11. октобра 201 2. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднето м против решења Привредног суда у Лесковцу И. 869/09 од 23. августа 2012. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете .
О б р а з л о ж е њ е
1. "Бенни Плус" д.о.о, Нишка Бања, поднео је Уставном суду, 27. септембра 2012. године, преко пуномоћника Милана Павловића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Привредног суда у Лесковцу И. 869/09 од 23. августа 2012. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. ст. 2. и 3, и члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије. Подносилац се истовремено позвао и на повреду права гарантованих одредбама члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
Исти поднос илац подне о је 20. новембра 201 2. године, преко истог пуномоћника , Уставном суду уставн у жалб у и против решења наведеног у тачки 1. изреке због повреде наведених права.
У уставној жалби је наведено да је решењем Привредног суда у Лесковцу И. 869/09 од 23. августа 2012. године "незаконито" обустављен поступак извршења у коме je подноси лац има о својство извршн ог повери оца, при чему је у поуци о правном леку тај суд навео да против наведеног решења "није дозвољена употреба правног лека", док је решењем Привредног суда у Лесковцу И пв(Ив). 74/12 од 11. октобра 201 2. године одбачен као недозвољен њ егов приговор поднет против оспореног решења о обустави поступка. Подносилац сматра да је, сагласно одредби члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, у конкретном случају, имао право на приговор против решења о обустави извршења, те указује да су други судови на територији Републике Србије у истим чињеничним и правним ситуацијама дозвољавали приговор. Полазећи од наведеног, подносилац је предложио да се утврди повреда означених права, да се пониште оспорена решења, као и да му се одреди "накнада на име трошкова поступка и накнада штете због незаконитог рада суда".
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Привредни суд у Лесковцу је оспореним решењем И. 869/09 од 23. августа 2012. године обуставио поступак извршења о дређен решењем тог суда И. 869/09 од 31. марта 2009. године, донетим по предлогу подносиоца уставне жалбе као извршног повериоца, те је укинуо све спроведене извршне радње. У оспореном решењу је садржана поука о правном леку којом је констатовано да против тог решења није дозвољен а употреба правног лека.
Привредни суд у Лесковцу је оспореним решењем Ипв(Ив). 74/12 од 11. октобра 201 2. године одбацио као недозвољен приговор извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, поднет против наведеног решења о обустави поступка. У образложењу овог решења је истакнуто да је чланом 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се против решења суда може изјавити приговор само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен. Како побијано решење о обустави поступка не спада у одлуке у погледу којих наведени процесни закон предвиђа могућност изјављивања приговора, то је, по оцени већа, изјављени приговор недозвољен.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Како је одредбом члана 36. став 2. Устава зајемчено право које је по својој садржини истоветно праву из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд повреду овог права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав.
Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) прописано је: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе је у поступку извршења који је претходио уставносудском имао својство извршног повериоца. Подносилац је оспорио решење Привредног суда у Лесковцу И. 869/09 од 23. августа 2012. године којим је обустављен поступак извршења, с тим што је то решење садржало поуку о правном леку да против тог решења није дозвољена употреба правног лека. Међутим, подносилац је против тог решења поднео приговор, али је веће истог суда оспореним решењем Ипв(Ив). 74/12 од 11. октобра 201 2. године одбацило његов приговор као недозвољен, наводећи да закон не предвиђа право на правни лек против тог решења. Дакле, подноси лац је искорист ио право на приговор, али је њ егов приговор одбачен као недозвољен.
Разматрајући наводе уставне жалбе да је одбацивањем приговора против решења о обустави извршног поступка подносиоцу повређено право зајемчено чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, што значи да се на овај начин коначно одлучује и о праву извршног повериоца да намири своје признато потраживање, у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, то одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. Ово има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. У вези са тим, оспореном одлуком о обустави извршног поступка која је донета у форми решења је у суштини коначно одлучено о имовинским правима подноси оца уставне жалбе, као извршн ог повери оца. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године (видети на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Примењујући ову уставну норму на поступак извршења, Уставни суд налази да када се решењем у овој врсти судског поступка одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршн ом повериоц у, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Стога је и сам судија појединац требало да у поу ци о правном леку наведе да је против решења о обустави поступка дозвољен правни лек. Међутим, приговор који је подноси лац уставне жалбе изјавио против првостепено г решењ а, иако је био "поучен" да на то нема право, одбачен је као недозвољен од стране судског већа.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Привредног суда у Л есковцу ИПВ(И). 74/12 од 11. октобра 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити једино поништајем решења Привредног суда у Лесковцу И пв(Ив). 74/12 од 11. октобра 201 2. године и одре ђењем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Привредног суда у Лесковцу И. 869/09 од 23. августа 2012. године.
Наводе уставне жалбе о повреди осталих означених права Уставни суд није оцењивао, с обзиром на то да је оспоренo решење Привредног суда у Лесковцу Ипв(Ив). 74/12 од 11. октобра 2012. године поништенo и да ће приговор подносиоца бити предмет поновног разматрања у поступку пред Привредним судом у Лесковцу.
6. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на правно средство довољно прав ично задовољење за подносиоца. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспорен ог решења. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке.
У погледу захтева за накнаду "трошкова поступка" , Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на образложење дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на : www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић