Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јелене Кучевић и Радише Бојића , оба из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. септембра 2015. године, донео je
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Јелене Кучевић и Радише Бојића изјављена против става првог пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2 629/12 од 15. новембра 2012. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Јелене Кучевић и Радише Бојића изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члан а 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Краљеву у предмету П1. 1373/12.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јелена Кучевић и Радиша Бојић, обоје из Краљева, поднели су, 28. децембра 2012. године, преко заједничког пуномоћника Бранке Славковић, адвоката из Краљева, уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се води пред Основним судом у Краљеву у предмету П1. 525 /10. Подносиоци су истакли и повреду права на правично суђење у на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је Апелациони суд у Крагујевцу прихватио разлоге првостепеног суда у делу који се односи на спорну разлику у заради, истичући да су исти дати у складу са Законом о раду и Колективним уговором, упркос томе што у образложењу своје одлуке наводи да зараде подносилаца, у моменту закључења уговора о раду, нису биле уговорене у складу са одредбом члана 70. Колективног уговора туженог, већ у нешто већем износу од минималне зараде; да се уговором о раду, сагласно члану 8. Закона о раду, не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од оних који су утврђени законом и општим актом; да уговорима о раду, у конкретном случају, није била уговорена ни минимална зарада, нити зарада у висини утврђеној чланом 70. Колективног уговора туженог, већ зарада у мањим износима од ових, из ког разлога су одредбе уговора о раду којима су биле утврђене зараде подносилаца, сагласно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, ништаве; да је, према томе, зараде подносилаца у спорном периоду требало обрачунавати по члану 70. Колективног уговора туженог, из ког разлога су судови били у обавези да прихвате "трећу варијанту" вештачења; да је потврђивањем првостепене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу прекршио одредбе члана 8, члана 9. став 2, члана 104. став 1. и члана 107. ст. 3. и 4. Закона о раду, на који начин је повредио право подносилаца на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава; да постоји различито поступање судова када је у питању релевантност поремећаја у пословању за исплату зарада, због чега подносиоци сматрају да им је повређено и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Основног суда у Краљеву П1. 1373/12 (раније предмет П1. 525/10), као и у достављену документацији, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 12. септембра 2008. године Општинском суду у Краљеву поднели тужбу против туженог Предузећа за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Краљево ради накнаде штете због неисплаћене зараде и других примања из радног односа, у опредељеном новчаном износу, са одговарајућом законском затезном каматом, за период од 3. марта 2006. до 15. маја 2008. године.
Подносиоци су у поднеску од 6. новембра 2008. године прецизирали основе по којима потражују накнаду штете због неисплаћене разлике зараде и отпремнине, као и због задоцњења у исплати увећања зараде по основу минулог рада, накнаде трошкова за исхрану и регреса за коришћење годишњег одмора. У истом поднеску је стављен предлог за одређивање привремене мере забране туженом да отуђује и оптерећује ближе одређене непокретности, који је првостепени суд истог дана решењем одбио као неоснован. Исти предлог је поновљен у поднеску од 6. октобра 2011 године, али је у том случају првостепени суд усвојио предлог и одредио привремену меру.
Подносиоци су 19. јануара 2010. године поднели тужбу ради утврђења ништавости тачке 10. уговора о раду које су закључили са туженим, истакавши да је реч о претходном питању у односу на захтевану накнаду штете из предметне парнице. Поводом поднете тужбе формиран је предмет П 1. 2396/10. Након извршеног спајања поступака у предметима П1. 525/10 и П1. 2396/10, вођен је јединствен поступак под бројем раније формираног предмета П1. 525/10.
Пре доношења првостепене пресуде у кратким временским размацима одржано је 18 рочишта за главну расправу, на којима је, по предлозима обе парничне странке, одређено извођење доказа преко два вештака економске и финансијске струке. У том периоду су достављени налази и мишљења вештака, њихове бројне допуне и изјашњења на примедбе странака, као и усаглашени налази и мишљења оба вештака. Подносиоци су прецизирали тужбени захтев у складу са налазом судског вештака .
Пресудом Основног суда у Краљеву П1. 525/10 од 21. фебруара 2012. године, поред осталог, ставом 1. изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца у делу којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су 26. маја 2006. године закључили са туженим Предузећем за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Краљево, и то, између осталих , тужиоци Јелена Кучевић и Радиша Бојић , овде подносиоци уставне жалбе, до 1. јула 2006. године, и утврђено да је почев од 1. јула 2006. године ништава тачка 10. наведеног уговора о раду који су закључили са туженим. Ставом 2. изреке , тачком а) ове пресуде , обавезан је тужени да тужиљи Јелене Кучевић на име разлике у заради за период од 3. марта 2006. до 15 . маја 2008. године исплати износе ближе одређене овом тачком става 2. изреке, са законском затезном каматом, док је за веће потраживање од досуђеног тужбени захтев тужиље одбијен као неоснован. Ставом 4. изреке пресуде, тачком а), обавезан је тужени да тужи оцу Радиши Бојићу на име разлике у заради за период од 3. марта 2006. до 15 . маја 2008. године исплати износе ближе одређене овом тачком става 4. изреке, са законском затезном каматом, док је за веће потраживање од досуђеног тужбени захтев тужиље одбијен као неоснован. П односиоци су против наведене пресуде 20. априла 2012. године изјавили жалбу, и то на одбијајући део става 1. изреке и на одбијајуће делове садржане у ставу 2. тач. а) и б), ставу 4. тач. а) и б) и ставу 9 . изреке.
Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 2629/12 од 15. новембра 2012. године, којом је, ставом првим изреке, одбио као неосноване жалбе тужилаца и туженог и потврдио ожалбену пресуду Основног суда у Краљеву П1. 525/10 од 21. фебруара 2012. године у ставу 1. изреке у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужилаца против туженог којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су 26. маја 2006. године закључили са туженим, до 1. јула 2006. године, и ставу 2. тачка а), ставу 3. тачка а), ставу 4. тачка а) и ставу 5. тачка а) изреке у деловима у којима је усвојен тужбени захтев тужилаца за период март - мај 2006. године и у деловима у којима је одбијен тужбени захтев тужилаца за потраживања већа од досуђених овим ставовима изреке. Ставом другим изреке другостепене пресуде укинута је првостепена пресуда у ставу 2. тачка б), ставу 3. тачка б), ставу 4. тачка б), ставу 5. тачка б) , ставу 6. тачка б) и у ставу 9 . изреке и у укинутим деловима предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
У образложењу те пресуде је наведено: да су тужиоци били у радном односу на неодређено време код туженог до 15. маја 2008. године и да им je по основу решења туженог престао радни однос због престанка потребе за њиховим радом; да су тужиоци са туженим закључили уговоре о раду 26. маја 2006. године, чијом тачком 10. је уговорена основна зарада у одређеном месечном новчаном износу, која je у моменту закључења предметних уговора била већа од минималне зараде; да је вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке утврђена висина потраживања тужилаца, и то за период од 3. марта 2006. године до дана закључења уговора о раду на основу члана 70. став 2. Колективног уговора туженог, а за период од 27. маја 2006. године, па до престанка радног односа тужилаца, у складу са закљученим уговорима о раду и одредбом члана 85. став 3. Колективног уговора туженог; да је тужени у спорном периоду пословао са поремећајем у пословању. Апелациони суд у Крагујевцу је , полазећи од одредаба чл. 111. и 113. Закона о раду („Службени гласник PC", бр. 24/05 и 61/05) и члана 85. став 3. Колективног уговора туженог, нашао да је правилно првостепени суд закључио да су странке уговориле исплату минималне зараде и да је тужени, како је то вештачењем утврђено, исплату зараде тужи оцима вршио у висини минималне зараде или висини већој од минималне зараде до 1. јула 2006. године, због чега су без основа жалбени наводи да је тужени тужиоцима исплаћивао зараду у висини мањој од оне утврђене Колективним уговором, јер су управо Колективним уговором странке уговориле случајеве у којима ће се запосленима исплаћивати минимална зарада, у складу са чим су и закључивани појединачни уговори о раду са тужиоцима. Поред тога, Закон о раду не познаје категорију поремећаја у пословању, нити исплату минималне зараде условљава постојањем таквог поремећаја, већ обавезом да иста буде уговорена, због чега, уколико је исплата минималне зараде уговорена, било уговором о раду или колективним уговором, послодавац је дужан да је исплаћује у висини утврђеној одлуком из члана 113. Закона о раду. Дакле, не постоји обавеза послодавца на исплату разлике зараде, јер је уговорена зарада управо минимална зарада, а коју je у конкретном случају тужени исплаћивао. Из наведених разлога , правилан је закључак првостепеног суда да одредба члана 10. закључених уговора о раду парничних странака није супротна императивним законским одредбама, па тиме ни ништава за период до 1. јула 2006. године у коме је тужени исплаћивао зараду тужиоцима у висини минималне зараде, односно висини већој од исте.
Другостепени суд је, међутим, утврдио да је првостепена пресуда у делу који се односи на одбијање захтева за исплату разлике у отпремнини донета уз погрешну примену материјалног права, због чега је чињенично стање непотпуно утврђено.
У поновном поступку, пресудом Основног суда у Краљеву П1. 1373/12 од 28. августа 2013. године, у ставу 1. тач. а), б), в), г) и д) изреке, обавезан је тужени да тужиоцима исплати на име неисплаћене разлике у отпремнини износе опредељене у наведеним деловима изреке, са законском затезном каматом, док су потраживања у износима већим од досуђеног одбијена као неоснована. Ставом 2. изреке ове пресуде обавезан је тужени да сваком од тужилаца накнади парничне трошкове на име судских такси, као и да свим тужиоцима, као солидарним повериоцима, накнади остале парничне трошкове у опредељеним новчаним износима. Иако је првостепени суд у поновном поступку одредио допунско вештачење на околност утврђивања висине неисплаћене разлике отпремнине, ипак, је приликом одлучивања прихватио усаглашени налаз и мишљење вештака од 28. јула 2011. године, који је дат у ранијем поступку.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 488/14 од 15. јануара 2015. године, ставом другим изреке, укинуто је решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке првостепене пресуде и у укинутом делу предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак.
Решењем Основног суда у Краљеву П1. 1373/12 од 11. маја 2015. године обавезан је тужени да тужиоцима на име трошкова поступка исплати ближе опредељене новчане износе. Наведено решење је 19. маја 2015. године достављено пуномоћнику подносилаца уставне жалбе у парничном поступку. Према стању у списима предмета, подносиоци против наведеног решења нису изјавили жалбу. Списи предмета су достављени Уставном суду 22. јула 2015. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају , је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Уставни суд констатује да се одредба чл ана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чија се повреде такође истиче у уставно ј жалби, садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1. Устава, којом се јемчи право на правично суђење, те је наводе уставне жалбе о повреди наведен ог права ценио у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносилаца, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (члан 105. став 1.); да се зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се основна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1, 2 и 3.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, те да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111.).
Одредбама Колективног уговора "Стотекс" а.д. Краљево из 2006. године (КУ туженог), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано: да се основна зарада запосленог одређује на основу услова утврђених Правилником о систематизацији послова потребних за рад на пословима на којима је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, да се основна зарада утврђује као производ износа основне зараде по радном часу за најједноставнији посао (коефицијент 1), коефицијента посла садржаног у табеларном приказу који чини саставни део овог КУ и просечног месечног фонда остварених часова рада (члан 70.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној за месец у којем се врши исплата, да се минимална зарада увећава за минули рад из члана 84. тачка 4. овог КУ, да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу (члан 85.).
5. Приликом оцене да ли је у предметном парничном поступку дошло до повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад када је у питању одлучивање редовних судова поводом захтева подносилаца за исплату разлике у заради за периодe од 3. марта 2006. године до дана када је подносиоцима престао радни однос код туженог, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада, у суштини, представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из ког разлога је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радноправном односу. С тим у вези, Уставни суд је схватања да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног у посматраном периоду, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца.
Уставни суд констатује да је у парничном поступку који је претходио уставносудском утврђено да је зарада подносилаца, у претежном делу спорног периода, на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, износила више од износа минималне зараде који су у том периоду утврђивани и на законом прописани начин објављивани. Основ за уговарање зараде у износима мањим од износа који су били прописани КУ туженог (тачка 10. уговора о раду свих подносилаца) био је поремећај у пословању код туженог послодавца. У једном делу спорног периода зарада подносилаца је износила мање од утврђеног износа минималне зараде, због чега су судови стали на становиште да је тачка 10. уговора о раду у том периоду била без правног дејства и туженог обавезали да подносиоцима исплати разлику до износа минималне зараде увећане за проценат за који је њихова зарада била већа од минималне зараде на дан закључења уговора о раду (26. мај 2006. године). Стога је Уставни суд мишљења да је, у конкретном случају, законски минимум заштите права из радног односа, када је у питању исплата зараде реализован, те да тужени послодавац није поступио противно својој законској обавези да запосленима исплати најмање износ минималне зараде, тим пре, што је зарада подносилаца у условима поремећног пословања била уговорена у износима већим од минималне зараде.
6. Разматрајући наводе о истакнутој повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио да се пресуда Окружног суда у Краљеву Гж. 1195/09 од 18. јуна 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 1004/08 од 2. фебруара 2009. године, на које се позивају подносиоци уставне жалбе, не заснива на истом чињеничном и правном основу као и оспорена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу. Наиме, у парничном поступку који је окончан наведеном "упоредном" пресудом, судови су утврдили да је тужени "Стотекс" а.д. Краљево, у периоду од 1. августа 1998. до 31. маја 2001. године, услед поремећаја у пословању, тужиљи Р.М из Краљева исплаћивао мању зараду од зараде утврђене КУ, а без претходне измене уговора о раду. У парничном поступку који претходи уставној жалби утврђено је да су подносиоци, у периоду од 3. марта 2006. године до дана када им је престао радни однос код туженог зараду у мањем износу од износа утврђених КУ туженог примали на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, који су настали као резултат поремећеног пословања туженог. С тим у вези, Уставни суд је оценио да су и тврдње подносилаца о повреди права на једнаку заштиту права неосноване, из разлога што потраживања тужиље Р.М потичу из периода када је на снази био Закон о радним односима ("Службени гласник РС", број 55/96), који је предвиђао могућност послодавца да у случајевима негативног пословања запосленима исплаћује тзв. гарантовану зараду, али и његову обавезу да запосленима, након консолидације пословања, исплати разлику између гарантоване зараде и зараде коју је био у обавези да исплати према колективном уговору. Потраживања подносилаца уставне жалбе датирају из периода примене важећег Закона о раду из 2005. године, према коме се минимална зарада исплаћује само уколико је уговорена, у ком случају не постоји обавеза послодавца на исплату разлике до пуне зараде (у вези са овим видети Одлуку Уставног суда Уж- 4747/12 од 13. новембра 2014. године, доступно на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
7. Испитујући основаност уставне жалбе изјављене због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре утврдио да је парнични поступак започео 12. септембра 2008. године, подношењем тужбе Општинском суду у Краљеву , а да је окончан доношењем решења Основног суда у Краљеву П1. 1373/12 од 11. маја 2015. године, којим је коначно одлучено о трошковима поступка, из чега произлази да је поступак укупно трајао шест година и осам месеци.
С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права према ком се „поступак којим се одређује износ трошкова поступка мора сагледавати као наставак парнице о главном питању и, у складу са тим, као део утврђивања грађанских права и обавеза“ (видети пресуду Robins против Уједињеног краљевства, став 29, од 23. септембра 1997. године и Одлуку Уставног суда Уж-3121/2010 од 16. јануара 2013. године, у тачки 5. образложења). Из наведеног следи да се гаранције права на суђење у разумном року примењују и на део поступка у коме је, након одлучивања о главном тужбеном захтеву, одлучивано о трошковима поступка.
Како је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања судова који су водили поступак, као и од природе захтева, односно значаја права о коме се у поступку одлучује, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања конкретног парничног поступка.
Полазећи од ових критеријума, Уставни суд је утврдио да су се у предметн ом парничн ом поступ ку постављала релативно сложен а чињенична питања које је трабало расправити, што је изискивало одређивање вештачења и бројних допунских вештачења, као и усаглашавање налаза и мишљења два вештака економске и финансијске струке. Такође, предмет парничног поступка је био од несумњивог материјалног интереса за подносио це уставне жалбе.
Испитујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да су они у одређеној мери допринели трајању првостепеног поступка у периоду од 2008. до 2012. године. Тако су подносиоци у тој фази поступка достављали поднеске којима су поткрепљивали своје тужбене захтеве кратко време пре заказаног рочишта, а једном и на самом рочишту, повлачили већ истакнуте и подносили нов тужбени захтев, што је изискивало спајање парница, иако су сви захтеви могли бити обухваћени првобитном тужбом. У два наврата су пoдносили и предлоге за одређивање привремене мере, о којима је суд морао да одлучи.
Разматрајући поступање надлежних судова, Уставни суд је нашао да су судови о три од укупно пет постављених главних захтева у тужби правноснажно одлучили за четири године и три месеца, а о једном главном захтеву за две године и десет месеци. При томе су поступали углавном ефикасно, јер је првостепени суд рочишта за главну расправу на којима је спровођен обимнији доказни поступак одржавао у кратким временским интервалима, док је дугостепени суд о жалби одлучио за само седам месеци. Са друге стране, кад је реч о тужбеном захтеву у вези са неисплаћеном разликом отпремнине и последично трошковима парничног поступка, Уставни суд је утврдио недолотворност и кашњење судова при одлучивању у поновном поступку, што је парницу у том делу продужило за још две и по године, на шта се подносиоци оправдано позивају у уставној жалби.
Ипак, полазећи од неспорне сложености чињеничних питања и доприноса подносилаца трајању прве фазе предметног поступка, а у којој је у највећем делу задовољен њихов материјални интерес, Уставни суд је оценио да уочени пропусти судова у поступку поновног одлучивања о преосталим захтевима тужбе не указују на то да је предметни поступак, као јединствена целина, изашао из оквира разумног рока.
8. Следом свега реченог, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС).
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић