Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставним жалб ама малолетних Тамаре Поповић и Тијане Поповић, које заступа законски заступник Драган Глигорић, свих из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбијају се као неоснован е уставн е жалб е малолетних Тамаре Поповић и Тијане Поповић изјављене против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1804/12 од 5. децембра 2012. године.
2. Одбацују се уставне жалбе малолетних Тамаре Поповић и Тијане Поповић изјављене против решења Врховног касационог суда Рев. 371/13 од 18. априла 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Малолетне Тамара Поповић и Тијана Поповић, које заступа законски заступник Драган Глигорић, сви из Новог Сада, поднеле су, 18. фебруара 201 3. године, преко пуномоћника Дејана Укропине , адвоката из Новог Сада , Уставном суду уставне жалб е против пресуде наведене у тачки 1. изре ке због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1 , члана 36. став 1. и члана 58. Устава.
Исте поднос итељке су поднесцима од 15. августа 2013. године, преко истог пуномоћника , допуниле уставн е жалб е тако што су оспориле и решење наведено у тачки 2. изреке , због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава.
У иницијалним уставним жалбама, подноситељке наводе да, за разлику од става заузетог у оспореној другостепеној пресуди, постоји пракса редовних судова, па и Апелационог суда у Новом Саду, да недостатак форме и битних елемената алографског завештања такво завештање чине ништавим. Подноситељке, такође, указују и да је оспорена другостепена пресуда донета супротно одредби члана 187. став 4. Закона о парничном поступку, према којој суд није везан правним основом који је постављен у тужби, те да су "правне последице рушљивости и ништавости тестамента идентичне јер се сматра да тестамент никада није ни сачињен". Полазећи од наведеног подноситељке предлажу да се утврди повреда означених уставних права, као и да се поништи оспорена другостепена пресуда.
У накнадно достављеним уставним жалбама се оспорава решење којим је ревизијски суд одбацио као недозвољену ревизију подноситљки уставне жалбе и није прихватио предлог Апелационог суда за доношење одлуке по тзв. изузетној ревизији, у смислу члана 395. Закона о парничном поступку, налазећи да спорно правно питање није од општег интереса, нити је то нужно за уједначавање судске праксе, а није потребно ни ново тумачење права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене акте , на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Основног суда у Новом Саду П. 662/11 од 19. јануара 2012. године усвојен је тужбени захтев тужиља, овде подноситељки уставне жалбе, и утврђено да је ништаво писмено завештање пред сведоцима покојне Т. Г. сачињено 3. марта 2010. године, а проглашено на рочишту 15. новембра 2010. године у оставинском поступку пред Основним судом у Новом Саду у предмету О.12416/10, те да се заоставштина у оставинском поступку има у потпуности расправити на основу закона. Обавезани су тужени да тужиљама накнаде трошкове поступка и одбијен је захтев тужиља за ослобађање од плаћања судских такси.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1804/12 од 5. децембра 2012. године усвојена је жалба тужених, па је ставом првим изреке, преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду П. 662/11 од 19. јануара 2012. године у усвајајућем делу из ст. 1. и 2. изреке и делу одлуке о трошковима спора из става 3. изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим су малолетне тужиље тражиле да се утврди да је ништаво предметно писмено заве штање, а тужиље су обавезане да туженима солидарно накнаде трошкове првостепеног поступка. Ставом другим изреке наведене другостепене пресуде обавезане су тужиље да туженима накнаде трошкове другостепеног поступка. У образложењу ове пресуде је наведено: да су тужиље унуке сада пок. Т.Г , по њеној пок. ћерки; да су тужени син пок. Т.Г. и чланови његове породице ; да је пок. Т . Г . била ментално очувана особа и да је ж ивела у заједничком домаћинству са сином и његовом породицом; да је 3. марта 2010. године сада пок. Т. Г. позвала две комшинице у свој стан ради потписивања завештања; да је Т . Г. прочитала већ претходно сачињен текст завештања, након чега су се на завештању својеручно потписале две комшинице као сведоци, али не истовремено са сада пок. Т. Г; да је иза пок. Т. Г. покренут оставински поступак који је прекинут, а малолетне тужиље су упућене на парницу ради утврђивања чињеница од којих зависи правна ваљаност завештања ; да завештање по својој форми представља писмено завештање сачињено пред сведоцима.
Апелациони суд налази да првостепени суд правилно утврђује да спорно завештање није закључено у законом прописаној форми, али погрешно констатује да је због тога то завештање ништаво, будући, да сагласно одредби члана 164. Закона о наслеђивању, недостатак форме завештања води његовој рушљивости, а не ништавости, на шта тужени у својој жалби основано указују. Позивајући се на одредбе Закона о наслеђивању (чл. 155. до 157. и чл. 164. и 170.), другостепени суд закључује да тужиље предметном тужбом траже утврђење ништавости завештања њихове сада покојне бабе због недостатка законом прописане форме приликом његовог сачињења, што је разлог за рушљивост завештања који води поништају, а не утврђењу апсолутне ништавости. Како је, у конкретном случају, тужбени захтев погрешно постављен, а суд у смислу члана 3. Закона о парничном постпку одлучује у границама постављеног захтева, другостепени суд је, применом члана 380. став 1. тачка 4 ) тог закона, првостепену пресуду преиначио и тужбени захтев одбио.
Oспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 371/13 од 18. априла 2013. године, у ставу првом изреке, није прихваћен предлог Апелационог суда у Новом Саду за одлучивање о ревизији коју су тужи ље изјави ле против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1804/12 од 5. децембра 2012. године, док је ставом другим изреке одбачена као недозвољена ревизија тужиља, изјављена против наведене пресуде Апелационог суда у Новом Саду. У образложењу овог решења је наведено да су против правноснажне пресуде донете у другом степену тужи ље изјави ле ревизију, позивајући се на одредбу члана 395. Закона о парничном поступку; да је Апелациони суд у Новом Саду донео решење којим је предложио да се одлучује о ревизији коју су тужи ље изјави ле; да је Врховни касациони суд утврдио да не постоје услови за изузетну дозвољеност ревизије, јер Апелациони суд није навео постојање различитих судских одлука од значаја за праксу, а различито тумачење релевантних прописа између првостепеног и другостепеног суда није разлог за ново тумачење права . Такође, имајући у виду да је вредност предмета спора (19.191,18 евра) испод 100.000 евра, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиља није дозвољена, у смислу одредбе члана 38. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку .
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подноситељке уставне жалбе , је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1. ); да се свакоме јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о наслеђивању ("Службени гласник РС", бр. 46/95 и 101/03), je прописано: да завешталац који зна да чита и пише може завештање сачинити тако што ће пред два сведока изјавити да је већ сачињено писмено прочитао, да је то његова последња воља и потом се на писмену својеручно потписати, да се сведоци истовремено потписују на самом завештању, а пожељно је да се назначи њихово својство сведока (члан 85.); да је завештање ништаво ако је његова садржина противна принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима (члан 155.); да је ништаво завештање лица које није навршило петнаест година живота и лица које је због неспособности за расуђивање потпуно лишено пословне способности (члан 156.); да је фалсификовано завештање ништаво (члан 157.); да је завештање рушљиво ако га је сачинио онај ко није имао завештајну способност, ако је у време завештања било мана завештаочеве воље и ако при сачињавању завештања нису поштовани облик и услови одређени законом, да право на истицање рушљивости гаси се истеком законом одређеног рока (члан 164.); да поништај завештања због рушљивости може захтевати само лице које за то има правни интерес (члан 165.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да у парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су стављени у поступку, да странке могу слободно располагати захтевима које су ставиле у току поступка, оне се могу одрећи свог захтева, признати захтев противника и поравнати се, да суд неће дозволити располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала (члан 3.); да је ревизија изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, кад је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права (члан 395.); да о ревизији одлучује Врховни касациони суд (члан 396.).
5. Разматрајући наводе уставне жалб е изјављен е против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1804/12 од 5. децембра 2012. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да је задатак Уставног суда да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подноси оца уставне жалбе.
Из одредбе члана 85. Закона о наслеђивању произлази да приликом потписивања (алографског) завештања од стране завештаоца, оба сведока завештања морају да присуствују том потписивању и истовремено се са завештаоцем потпишу, јер они својим потписом, у ствари, потврђују аутентичност потписа и изјаве завештаоца да то представља његову последњу вољу. Уколико завештање има недостатак у облику, оно је рушљиво и лице које за то има правни интерес због тог недостатка може захтевати поништај завештања (чл. 164. и 165. наведеног Закона). Дакле, када се тужба заснива на рушљивости писменог завештања, правилно постављеним захтевом се тражи поништај завештања.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је другостепени суд у оспорен ој преиначујућој пресуди да о правно логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Наиме , у конкретном случају, под носитељке уставне жалбе су тужбеним захтевом тражиле да се утврди ништавост предметног завештања, а као разлоге су навеле да завештање није сачињено у законом прописаној форми. Како су надлежни судови, у смислу члана 3. Закона о парничном поступку, били дужни да у оспореном парничном поступку одлучују у границама захтева који су стављени у том поступку, Уставни суд сматра да је Апелациони суд у преиначујућој пресуди дао уставноправно прихватљиво образложење када је одбио као неоснован постављен захтев за утврђење ништавости наведеног завештања оценивши да је тужбени захтев погрешно постављен јер се завештање оспорава из разлога који то завештање чине рушљивим, а не ништавим. Стога је Уставни суд утврдио да оспореном другостепеном пресудом подноситељкама уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава .
Што се тиче права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд је оценио да поднос итељке своје тврдње о повреди ов ог права ближе не образлаж у, већ их извод е из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да подноситељкама није повређено право на правично суђење, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из чл ана 58. Устава.
Такође, у вези са наводима уставних жалб и којима се истиче повреда права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да су уз уставн е жалб е приложене сентенце из пресуд а Врховног суда Србије и Апелационог суда у Новом Саду, као доказ неједнаког поступања. Међутим, у уставн им жалб ама нису приложени докази - писмени преписи пресуда на основу којих су написане те сентенце, како би се могло утврдити да ли су достављене пресуде донесене у истој чињеничној и правној ситуацији, а што би, у конкретном случају, била неопходна претпоставка да би се могло испитати да ли је подноситељкама оспорен ом пресудом повређено право из члана 36. став 1. Устава.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставне жалб е изјављене против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1804/12 од 5. децембра 2012. године, одбио као неоснован е, па је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по поднетим уставн им жалб ама у односу на оспорено решење Врховног касационог суда Рев. 371/13 од 18. априла 2013. године , а полазећи од чињенице да је Врховни касациони суд, као највиши суд у Републици, надлежан за уједначавање судске праксе, а тиме и за процену да ли у конкретном случају постоји потреба да се уједначи судска пракса у односу на одређено правно питање, Уставни суд налази да законска могућност изјављивања ревизије, у смислу члана 395. Закона о парничном поступку , не значи истовремено и право да се о изјављеној ревизији мериторно одлучи. Допуштеност ревизије у овим случајевима је било у искључивој диспозицији , најпре апелаципоног суда, па затим и Врховног касационог суда, који је у оспореном решењу образложио зашто нису испуњени услови за посебну ревизију.
Подноситељке уставне жалбе нису навеле било какав разлог оспоравања ревизијског решења у делу којим је утврђено да није испуњен новчани цензус за изјављивање ревизије из члана 394. Закона о парничном поступку.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , па је решио као у тачки 2. изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46 тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић