Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић , председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић , др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Будимира Јовановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јула 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Будимира Јовановића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 15/12 од 9. маја 2012. године због повреде права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и пава на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Будимир Јовановић из Београда, преко пуномоћника Предрага Савића, адвоката из Београда, изјавио је, 31. октобра 2012. године, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 15/12 од 9. маја 2012. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад, зајемчених одредбама чл. 32, 36. и 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је, поред осталог, навео: да је неприхватљиво становиште Врховног касационог суда да је Апелациони суд у Београду правилно применио материјално право када је преиначио усвајајућу првостепену пресуду, с обзиром на то да је другостепени суд закључио да се у овом случају имају применити одредбе члана 67. ст. 3. и 4. Закона о радним односима у државним органима, образлажући примену ових чланова утврђењем да се не ради о ситуацији предвиђеној чланом 68а истог закона; да је првостепени суд заузео правилно становиште да се радноправни статус подносиоца не може решити у складу са чланом 67. став 3. наведеног закона, већ у складу са чланом 68а истог закона; да је оспореном пресудом повређено право на рад подносиоца у делу који се односи на једнаку доступност свих радних места под једнаким условима, јер је један број запослених из савезних органа преузет ради обављања послова из њихове надлежности у републичким органима по потпуно нејасним и непознатим критеријумима, при чему је тужени у току целог поступка одбијао да достави податке која су то лица и са каквим квалификацијама преузета и ради којих послова; да се Врховни касациони суд, као и претходно Апелациони суд у Београду, уопште није изјаснио због чега је одбио део тужбеног захтева који се односи на новчана потраживања подносиоца из радног односа, која су доспела пре престанка радног односа и немају никакве везе са спорним решењима; да се не може говорити о правичном суђењу у разумном року када је спор правноснажно окончан после више од пет година од подношења тужбе; да су одбијањем новчаних потраживања подносиоца повређена и права подносиоца по основу рада из члана 60. Устава, јер му је ускраћено право да оствари накнаду по основу рада обављеног пре престанка радног односа; да је поносилац овим стављен у неједнак положај са грађанима Републике Србија који ова права редовно остварују у судском поступку, чиме му је ускраћено и право на једнаку заштиту права пред судовима. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореном пресудом Врховног касационог суда, као и у поступку који јој је претходио, повређена уставна права подносиоца, наложи Врховном касационом суду да поново одлучи о ревизији подносиоца против другостепене пресуде, као и да утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000.000 динара и накнаду материјалне штете у износу од 61.091 динар.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и списе предмета Првог основног суда у Београду П1. 1596/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је, 19. септембра 2006. године, поднео Првом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарства привреде, ради поништења решења Министарства привреде број 118-00-31/2006-08 од 17. августа 2006. године и решења Министарства привреде број 118-00-31/1/2006-6-08 од 28. августа 2006. године и утврђења да је тужилац од 1. септембра 2006. године и даље у радном односу на радном месту саветника министра у Министарству за унутрашње економске односе у СЦГ и извршење до његовог коначног распоређивања, односно нераспоређивања у државни орган Републике Србије који преузима послове овог министарства, што је тужена Република Србија дужна да призна и трпи све правне последице доношења и извршења ове одлуке.
Поднеском предатим суду 18. септембра 2007. године пуномоћник тужиоца је преиначио тужбени захтев, тако што је поред већ истакнутог тужбеног захтева, истакао и захтев за исплату опредељеног новчаног износа по основу регреса, трошкова превоза и службених путовања.
Први општински суд у Београду је, пресудом П1. 882/06 коју је донео 12. марта 2008. године, усвојио тужбени захтев тужиоца у целини.
Тужилац је жалбу против наведене првостепене пресуде изјавио 31. марта 2008. године, а одговор тужиоца на жалбу је достављен првостепеном суду 14. априла 2008. године.
Окружни суд у Београду је, решењем Гж1. 3244/08 од 26. марта 2009. године укинуо пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 882/06 од 12. марта 2008. године и списе предмета вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Након спроведеног поновног првостепеног поступка, Први основни суд у Београду је пресудом П1. 1596/10 од 4. марта 2010. године усвојио тужбени захтев тужиоца и у ставу првом изреке пресуде поништио оспорена решења Министарства привреде Републике Србије и обавезао тужену да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовом знању и способностима стеченим на раду, у ставу другом изреке обавезао тужену да тужиоцу исплати износ од 61.091 динар, са припадајућом законском затезном каматом почев од 18. септембра 2006. године као дана подношења тужбе до коначне исплате и у ставу трећем изреке обавезао тужену да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 131.000 динара.
У образложењу наведене првостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је тужилац био запослен у Министарству за унутрашње економске односе државне заједнице Србија и Црна Гора, а остао је нераспоређен у Министарству привреде Републике Србије на основу оспорених решења, са образложењем да је по спроведеном поступку преузимања потребног броја запослених утврђено да не постоји потреба за преузимањем именованог за обављање преузетих послова; да је имајући у виду одредбу члана 193. став 2. Закона о раду и члан 4. Конвенције МОР-а К. број 158 оспорено решење морало да садржи образложење на који начин је тужена утврдила број запослених који ће бити преузети, на основу којих критеријума је тужена утврдила који запослени ће остати нераспоређени и образложени закључак зашто је одређене раднике преузела, а зашто су неки остали нераспоређени; да образложење оспореног решења не садржи наведено из ког разлога је морало бити поништено; да је суд ценио наводе тужене да је број запослених и постављених лица утврђен на основу објективних критеријума, а то су: да ли постоји такво радно место које је слободно и да ли запослени има стручну спрему и радну способност да га обавља; да међутим, тужена ни у образложењу решења не изводи доказе на предњу околност, нити доставља доказе на те околности; да није основан навод тужене да је тужени потпуно слободан у одлучивању кога ће од кандидата који испуњавају услове преузети на основу разлога целисходности, јер и у том случају став је овог суда, функционер би био дужан да, у складу са чланом 193. став 2. Закона о раду и члан 4. Конвенције МОР-а К. број 158, да ваљане разлог који се тичу најпре критеријума који су примењени у конкретном случају, као и разлоге за оперативне потребе службе; да су оспорена решења незаконита и из разлога што у конкретном случају тужена , супротно члану 64а став 2. тачка 6. Закона о радним односима у државним органима, у конкрентом случају није доказала да је пре доношења оспорне одлуке којом је тужиоцу престао радни однос покушала да тужиоцу обезбеди радно мести у истом или другом државном органу; да како је суд одлучио да поништи решења туженог као незаконита, то је наложио туженом да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима. У образложењу пресуде се такође наводи: да је одлуку у ставу другом изреке пресуде суд донео имајући у виду да је захтев тужиоца за поништај одлуке у потпуности основан, па је ценио да тужиоцу припада новчана накнада у укупном износу од 61.091 динар, са припадајућом законском затезном каматом, и то на име неискоришћеног годишњег одмора у износу од 24.890 динара, регреса за годишњни одмор у 2006. години, обрачунатих трошкова за службена путовања у износу од 26.327 динара, трошкова превоза за долазак и одлазак са посла у укупном изхосу од 26.327 динара, трошкова превоза за долазак и одлазак са посла у укупном износу од 4.756 динара и трошкова хотелског смештаја у износу од 5.118 динара.
Против наведене првостепене пресуде тужена је изјавила жалбу 9. априла 2010. године.
Апелациони суд у Београду је, пресудом Гж1. 3636/11 од 21. септембра 2011. године, у ставу првом изреке, преиначио пресуду Првог основног суда у Београду и одбио тужбени захтев тужиоца у целини и у ставу другом изреке обавезао тужиоца да туженој накнади трошкове првостепеног парничног поступка и поступка по жалби.
Апелациони суд у Београду је нашао да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право, због чега је побијана пресуда преиначена. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да када првостепени суд у ожалбеној пресуди инсиситира на формалном недостатку оспорених решења пошто иста не садрже образложење на претходно назначене околности (на који начин је тужена утврдила број запослених које ће преузети, а затим на основу којих критеријума је тужена утврдила који ће запослени остати нераспоређени, као и доказе на основу којих су ти критеријуми примењени), тада занемарује: да је дискреционо право старешине државног органа да одлучи које ће запослене преузети из укинутог савезног органа – овде Минстарства за унутрашње економске односе бивше државне заједнице Србија и Црна Гора и да словом закона није прописано да се примењују кетеријуми код преузимања запослених у тој ситуацији; да је чланом 67. став. 4. Закона о радним односима у државним органима прописано да запослени у државном органу који нису преузети у смислу става 1. овог члана, или су остали нераспоређени , имају права и обавезе утврђене чланом 66. тог закона, а то су права запослених у статусу нераспоређених радника за чијим је радом престала потреба у предузећима – престанка радног односа уз право на отпремнину; да на то упућује и образложење решења број 118-00-31/1/2006-08 од 28. августа 2006. године када наводи да је по спроведеном поступку преузимања потребног броја запослених за обављање преузетих послова из члана 7. ст. 1. и 3. Уредбе о финансирању надлежности које су прешеле на Републику Србију из бивше Србије и Црне Горе сходно тачки 2. Закључка Владе 05 број 010-7616/2006 од 27. јула 2006. године утврђено да не постоји потреба за преузимањем именованог, те је применом члана 64. став 2. тачка 6) Закон о радним односима у државним органима решен његов радноправни статус; да је на тужиоцу био терет доказа чињеничне тврдње да је постојало слободно радно место у Министарству привреде и другом републичком органу, односно организацији где је могао бити преузет; а тужена није требало да на ове околности доставља доказе, јер није на њој терет доказивања негативне чињенице; да је у присуству претходних разлога ожалбена пресуда морала бити преиначена и одлучено као у изреци ове пресуде; да је одбијен захтев тужиоца и за реституцију враћањем на рад, пошто су назначена решења правилна и на закону заснована.
Тужилац је 21. новембра 2011. године против пресуде Апелационог суда у Београду изјавио ревизију, којом у делу којим је одбијен тужбени захтев тужиоца да се пониште решења Министарства, као и да се обавеже тужена да тужиоца врати на рад и распореди на послове који одговарају његовом степену стручне спреме, стеченом знању и способностима, као и да му надоканди трошкове парничног поступка.
Врховни касациони суд је оспореном пресудом Рев2. 15/12 од 9. маја 2012. године одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3636/11 од 21. септембра 2011. године.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде се, поред осталог, наводи: да у поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни повреда из тачке 12. овог члана, на коју се у ревизији неосновано указује, јер пресуда садржи јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама, који нису противуречни изведеним доказима и нема недостатака због којих се не може испитати, а такође нема ни битне повреде одредаба панричног посутпка из члана 361. став 1. Закона о праничном поступку; да је, по схватању ревизијског суда, полазећи од утврђеног чињеничног стања, другостепени суд правилно применио материјално право, када је одбио захтев тужиоца у целости, а за примењено материјално право су дати довољни и јасни разлози које прихвата и овај суд; да је правилном применом члана 67. ст. 3. и 4. Закона о радним односима у државним органима, тужилац као запослени који је радио у укинутом органу остао нераспоређен; да је Минстарство привреде Републике Србије преузело делокруг послова укинутог органа, па је оно преузело и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова у складу са својим потребама, сагласно члану 68а Закона о радним односима у државним органима; да имајући у виду да је орган који је преузео делокруг укинутог органа у обавези да преузме одговарајући број запослених и постављених лица из укинутог органа, али само према својим потребама и према броју систематизованих радних места и броју распоређених, није постојала потреба и могућност за распоређивање тужиоца на одговарајуће радно место у том министарству, услед чега је тужена правилном применом члана 64а став 2. тачка 6) у вези члана 67. ст. 3. и 4. и члана 66. став 1. Закона о радним односима у државним органима одлучила о радноправном статусу тужиоца побијани решењима, да му као нераспоређеном запосленом престане радни однос уз исплату отпремнине.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и утврђује да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.)
Одредбама члана 60. Устава је утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.), као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
Законoм о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02), који се примењује у конкретном случају, одредбом члана 64а став 2. тачка 6) је прописано да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу; одредбама члана 67. је прописано да у случају укидања државног органа, државни орган у чији делокруг прелазе послови укинутог органа преузима потребан број запослених и постављених лица који с у радили на преузетим пословима (став 1.); да у складу с потребама органа, функционер који руководи државним органом у чији су делокруг прешли послови укинутог органа доноси решења о распоређивању запослених који су преузети, а решења о распоређивању постављених лица доноси орган који их је поставио (ств 2.); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинут ом органу остају нераспоређени (став 3.); да з апослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (став 4.); одредбом члана 68а је прописно да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова.
Уредбом о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, бр. 49/06 и 63/06) било је прописано: да Република Србија привремено, до ступања на снагу закона којим се уређује организација министарстава, престаје да финансира надлежности Министарства за унутрашње економске односе (члан 5. став 1. тачка 2)); да Министарство унутрашњих послова преузима од Министарства за унутрашње економске односе потребан број запослених, као и права, обавезе, предмете, опрему, средства за рад и архиву који су потребни за вршење надлежности у области испитивања ручног ватреног оружја, направа и муниције (члан 7. став 1.); да Министарство науке и заштите животне средине преузима од Министарства за унутрашње економске односе потребан број запослених, као и права, обавезе, предмете, опрему, средства за рад и архиву који су потребни за вршење надлежности у области стандардизације и акредитације (члан 7. став 3.); да предмете и архиву из надлежности Министарства за унутрашње економске односе који престају да се финансирају преузимају Министарство привреде (члан 8. став 1.) .
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се примењивао у овом поступку, чланом 399. је прописано да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. овог закона и на правилну примену материјалног права.
5. Разматрајући уставну жалбу, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права на правично суђење и права на рад, из члана 32. став 1. и члана 60. Устава , оспореном ревизијском пресудом, у суштини заснива на наводима којима се указује на произвољну примену меродавног права од стране ревизијског суда и недостатак образложених разлога за доношење оспорене пресуде.
Уставни суд и овом приликом констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује начин на који су редовни судови утврдили чињенично стање и применили меродавно право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, осим уколико је у конкретном случају дошло до очигледне арбитрерности или произвољности у поступању редовних судова, а тиме и до повреде Уставом зајемчених права и слобода.
У вези са наведеним, Уставни суд је констатовао да је Врховни касациони суд нашао да је Министарство привреде поступило у складу са чланом 68а Закона о радним односима у државним органима, када је као министарство које је преузело послове из делокруга укинутог савезног органа, преузело и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова у складу са својим потребама; да како је орган који је преузео делокруг укинутог органа у обавези да преузме одговарјући број запослених и постављених лица из укинутог органа, али само према својим потребама и према броју систематизованих и слободних радних места, то није постојала потреба и могућност за распоређивање тужиоца на одговарајуће радно место у том министарству, те му је као нераспоређеном запосленом, применом одредби Закона о радним односима у државним органима, престао радни однос уз исплату отпремнине. По оцени Уставног суда, овакав правни став представља уставноправно прихватљиво становиште, а свој став о примени члана 68а на решавање радноправног статуса запослених у институцијама бивше државне заједнице Србија и Црна Гора, Уставни суд је изразио у већем броју својих одлука (видети нпр.Одлука Уж-4259/2010 од 20. јуна 2013. године). Околност да се Врховни касациони суд, поред одредби члана 64а став 2. тачка 6), члана 67. став 4. и члана 66. став 1. Закона о радним односима у државним органима, позвао и на одредбу члана 67. став 3. Закона, која се не може применити на конретан случај, не доводи, по оцени Уставног суда, у питање уставноправну прихватљивост правног закључка Врховног касационог суда у погледу законитости престанка радног односа подносиоца уставне жалбе. Уставни суд овде подсећа да се, сагласно члану 398. став 2. Закона о парничном поступку, у поступку по ревизији не може испитивати правилност и потпуност утврђења чињеничног стања.
У вези са наводом уставне жалбе о томе да се Врховни касациони суд уопште није изјаснио због чега је одбио део тужбеног захтева подносиоца у погледу новчаних потраживања из радног односа, Уставни суд указује да подносилац изјављеном ревизијом није оспорио пресуду Апелационог суда у Београду у том делу, те како Врховни касациони суд, сагласно члану 399. Закона о парничном поступку, није испитивао побијану пресуду у том делу, то ови наводи не могу бити разлози за оспоравање ревизијске пресуде уставном жалбом.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 15/12 од 9. маја 2012. године нису повређена наведена уставна права подносиоца уставне жалбе, те је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. У вези са наводом уставне жалбе о повреди права подносиоца на суђење у разумном року због тога што је поступак трајао више од пет година, Уставни суд је утврдио да су у току оспореног парничног поступка надлежни судови одлучивали у три инстанце, те да је упркос једног укидања првостепене пресуде, цео поступак окончан за пет година и непуних осам месеци, што се објктивно не може сматрати неразумним роком. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да, без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом се објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за трвдњу о повреди зајемченог права.
У вези са наводом подносиоца да му је оспореном пресудом повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је надлежни суд у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије одлуке од одлуке која се оспорава уставном жалбом, а што би представљало неопходни услов да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима, због чега је Суд нашао да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о повреди наведеног уставног права
Полазећи од напред изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9), као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић