Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радомира Поповића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Радомира Поповића и утврђује да je пресудом Врховног касационог суда Рев. 517/10 од 20. октобра 2010. године повређено право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радомир Поповић из Ниша поднео је, 12. јануара 2011. године, преко пуномоћника Богољуба Петровића, адвоката из Лесковца, Уставном суду уставну жалбу против пресуд е Врховног касационог суда Рев. 517/10 од 20. октобра 2010. године, због повреде људског достојанства, права на правично суђење и на суђење у разумном року, као и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 23. став 1, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права на правично суђење из члана 6. ст. 1. и 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и повреду чл. 1. и 17. Европске конвенције.
Како се одредбе члана 6. ст. 1. и 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од одредаба члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, којима се јемчи право на правично суђење и право на правну сигурност у казненом праву (претпоставка невиности), то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на означене одредбе Устава. Такође, Уставни суд констатује да се одредбама чл. 1. и 17. Европске конвенције не јемче било каква људска права или слободе.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом Врховног касационог суда, којом су преиначене пресуде нижестепених судова, умањен износ накнаде нематеријалне штете подносиоцу уставне жалбе због претрпљених душевних болова услед неоснованог лишења слободе, имајући у виду да је у кривичном поступку одбијена оптужба против подносиоца због наступања апсолутне застарелости вођења кривичног поступка и да је „случај“ остао сумњив, јер је подносилац као окривљени у кривичном поступку признао да је неправилно располагао новчаним средствима. Истиче се да је недопустиво да обустава кривичног поступка буде критеријум за умањење накнаде штете, због тога што се тиме, супротно одредби члана 560. став 1. Законика о кривичном поступку, прави разлика између основа одговорности за накнаду нематеријалне штете, односно између ослобађајуће кривичне пресуде и пресуде којом се оптужба одбија, као и да овакав став ревизијског суда упућује на кривицу подносиоца уставне жалбе за наступањ е застарелости вођења кривичног поступка. Како у кривичном поступку није донета правноснажна пресуда којом би била утврђена кривична одговорност подносиоца уставне жалбе, позивање Врховног касационог суда у оспореној пресуди на наводно неправилно располагање подносиоца новчаним средствима и на то да је „случај сумњив“, нема упоришта у „грађанскоправном смислу“ и није могло бити основ за умањење накнаде нематеријалне штете.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и поништи став први изреке оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Општинским судом у Нишу који је правноснажно окончан.
Пресудом Општинског суд а у Нишу К. 1151/03 од 10. јуна 2004. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног закона Републике Србије и осуђен је на казну затвора у трајању од две године, у коју му је урачунато време проведено у притвору у периоду од 10. марта 1995. до 16. јуна 1995. године.
Окружни суд у Нишу је, одлучујући о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, 19. јануара 2005. године донео пресуду Кж. 961/04 којом је по службеној дужности преиначио првостепену пресуду и према окривљеном одбио оптужбу услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.
Подносилац уставне жалбе је потом поднео тужбу Општинском суду у Нишу против тужене Републике Срби је – Министарств а правд е, ради накнаде штете.
Пресудом Општинског суда у Нишу П. 1813/2008 од 11. јуна 2008. године, у ставу првом изреке, обавезана је тужена Република Србија – Министарство правде да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, исплати износ од 900.000,00 динара, са одговарајућом законском затезном каматом, на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед неоснованог лишења слободе и дугог трајања поступка који је изазвао повреду угледа, части и достојанства, као и слободе кретања, док је за већи износ од досуђеног по овом основу, а до траженог износа од 3.000.000,00 динара, захтев тужиоца одбијен као неоснован.
Окружни суд у Нишу је пресудом Гж. 3711/08 од 30. септембра 2008. године одбио као неосновану жалбу тужене Републике Србије – Министарство правде и потврдио првостепену пресуду.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 517/10 од 20. октобра 2010. године, донетом по ревизији тужене, у ставу првом изреке, делимично су преиначене нижестепене пресуде и одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца ради накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед неоснованог лишења слободе за 600.000,00 динара, са одговарајућом законском затезном каматом. Врховни касациони суд је оценио да се у ревизији основано указује да су нижестепени судови превисоко одредили висину накнаде нематеријалне штете, а нарочито имајући у виду да је против тужиоца у кривичном поступку оптужба одбијена због наступања апсолутне застарелости вођења кривичног поступка. Ревизијски суд је, за разлику од нижестепених судова, посебно ценио чињеницу да је тужилац у кривичном поступку признао да је неправилно располагао новчаним средствима, што „случај“ чини с умњивим, иако је правноснажном пресудом кривичног суда према тужиоцу одбијена оптужба због наступања застарелости. Имајући у виду све околности случаја, а нарочито чињеницу да су органи унутрашњих послова и судови у кривичном поступку поступали законито, те да накнада нематеријалне штете из члана 200. Закона о облигационим односима представља сатисфакцију (морално задовољење), Врховни касациони суд је нашао да би досуђивање веће накнаде од 300.000,00 динара погодовало тежњама које су неспојиве са природом накнаде и друштвеном сврхом, у смислу одредбе члана 200. став 2. наведеног закона.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Сагласно одредби члана 560. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 70/01, 68/02, 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), право на накнаду штете припада и лицу које је било у притвору, а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем, или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена.
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица, као и за страх , ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству (став 1.); да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2.) .
Чланом 13. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који је важио у време доношења оспорене пресуде, било је прописано да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим.
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе да је подносиоцу оспореном пресудом Врховног касационог суда повређено право из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд најпре констатује да се наведеном уставном одредбом утврђује право на претпоставку невиности, као једно од права којим се јемчи правна сигурност у казненом праву. С тим у вези, Уставни суд констатује да се уставна гаранција да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, пре свега јемчи окривљеном лиц у док се против њега води кривични поступак. У том смислу, претпоставка невиности је повређена ако судска одлука која се односи на лице које је окривљено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, односно уколико у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд (или други државни орган) сматра окривљеног кривим.
Међутим, Уставни суд указује и на следеће: прво, да окривљени против кога је кривични поступак правноснажно окончан доношењем ослобађајуће пресуде или пресуде којом се оптужба одбија, има право на накнаду штете које се остварује у парничном поступку (због неосноване осуде или због боравка у притвору); и друго, да је парнични суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности везан за правноснажну пресуду кривичног суда. Стога се, по оцени Уставног суда, окривљеном лицу које је правноснажно ослобођено од оптужбе или према коме је оптужба одбијена, право на претпоставку невиности мора у подједнакој мери поштовати и у другим поступцима, у конкретном случају у грађанској парници. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП). ЕСЉП је више пута поновио да домашај члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (којим се гарантује презумција невиности) није ограничен на кривични поступак који је у току, него се може протегнути и на судске одлуке донесене након обуставе тог поступка или након ослобађајуће одлуке, ако су питања која се постављају у тим одлукама повезана са кривичним поступком у коме је подносилац оптужен и његова су последица. У пресуди Minelli против Швајцарске , од 25. марта 1983. године , ЕСЉП је истакао да гаранција претпоставке невиности може бити повређена и ако судска одлука која се тиче (раније) окривљеног лица оставља утисак да је он крив, а да претходно није доказана његова кривица на основу закона . У предмету Sekanina против Аустрије , ЕСЉП је сматрао да, пошто је ослобађајућа пресуда постала правноснажна, више није прихватљиво да домаћи судови и даље изражавају сумњу у погледу кривице лица коме је изречена ослобађајућа пресуда (пресуда од 25. августа 1993. године, став 30.). ЕСЉП је утврдио кршење претпоставке невиности и у предметима О. против Норвешке, Hammern против Новвешке и Y. против Норвешке, од 11. фебруара 2003. године, који су се односили на одлуке донете по захтевима за накнаду штете.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе (након што је кривични поступак правноснажно окончан доношењем пресуде којом се према њему одбија оптужба услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења) поднео парничном суду тужбу ради накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед неоснованог лишења слободе (боравка у притвору од 10. марта 1995. до 16. јуна 1995. године). Такође, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Врховног касационог суда, којом су преиначене првостепена и другостепена пресуда у погледу висине износа који је подносиоцу досуђен на име нематеријалне штете.
Уставни суд је, оцењујући садржину оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев. 517/10 од 20. октобра 2010. године, утврдио да из садржине дела оспорене пресуде произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као раније окривљени, ипак извршио кривично дело које му се стављало на терет. Наводом да је „после одбијајуће пресуде случај остао сумњив“, поступајући суд је заправо изразио став да би подносилац уставне жалбе, да није дошло до застарелости кривичног гоњења, био оглашен кривим, односно експлицитно изразио сумњу у погледу кривице подносиоца. Како је у тренутку доношења оспорене пресуде Врховног касационог суда, кривични поступак који је против подносиоца уставне жалбе вођен био правноснажно окончан доношењем пресуде којом се оптужба одбија, Уставни суд оцењује да се делом наведене формулације из оспорене пресуде повређује Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним након правноснажне одлуке кривичног суда.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Врховног касационог суда повређено право на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава и оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ , бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), одлучио као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка по поднетој уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да је Врховни касациони суд, испитујући правилност примене материјалног права од стране нижестепених судова, пошао од тога да је правноснажна пресуда кривичног суда којом је одбијена оптужба због наступања застарелости, основ одговорности за накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед неоснованог лишења слободе, у смислу одредбе члана 560. став 1. Законика о кривичном поступку. Такође, ревизијски суд је приликом одмеравања висине њене накнаде, водио рачуна и о свим околностима случаја прописаних чланом 200. Закона о облигационим односима и као релевантне критеријуме навео: „време проведено у притвору или затвору; трајање и услове притвора; понашање затворског особља, ненаношење вербалних и реалних увреда и евентуално постојање тортуре; боравак у притвору који теже пада због пасивности одсуства радног ангажовања; појава медицинских, социолошких, психолошких, пенолошких и других испитивања осуђених лица која изазивају непријатности; врсту кривичног дела која је била предмет истраге, оптужбе или неоправдане осуде и друге околности везане за ток истражног и кривичног п остунка (натписи у штампи, радију и телевизији, опште интересовање јавности о суђењу); да ли је оштећени претходно користио средства рехабилитације и да ли је захтевао објављивање пресуде или саопштења после неоправдане осуде; животно доба лица које је неосновано лишено слободе; породично стање; образовање и занимање; друштвену активност, ранији непорочни живот, осуђиваност, смањене изгледе за напредовање у служби; ограничење у обављању политичких и друштвених функција, омаловажавање и неприхватање у месту пребивалишта и радној средини, извињење, објава одговора...“, те закључио да је „досуђивање веће накнаде од 300.000,00 динара погодовало тежњама које нису спојиве са природом накнаде и друштвеном сврхом“, а имајући у виду и, поред осталог, и „све истакнуте околности случаја (дужину трајања притвора, ранији углед, друштвене функције, породично стање), а нарочито да је поступак органа унутрашњих послова и судова био законит... и да накнада нематеријалне штете из члана 200. Закона о облигационим односима представља сатисфакцију (морално задовољење)“.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је ревизијски суд у оспореној пресуди изнео детаљне и јасне разлоге због чега новчани износ досуђен уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, представља правичну сатисфакцију за претрпљене душевне болове настале неоснованим лишењем слободе подносиоца уставне жалбе од стране државе. Истовремено, Уставни суд посебно наглашава да није у његовој надлежности да оцењује висину утврђене накнаде нематеријалне штете. У искључивој је надлежности редовних судова да одмере висину накнаде нематеријалне штете, имајући у виду и узимајући у обзир све околности које утичу да накнада буде мања или већа . Тачније, о праву на накнаду нематеријалне штете, односно њеној висини, крећући се у оквиру циља коме служи та накнада и захтева разумности и пропорционалности, одлучују редовни судови, а Уставни суд само уколико је приликом утврђивања висине накнаде арбитрерно примењено материјално право.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд није посебно оцењивао постојање повреде права на достојанство из члана 23. став 1. Устава, јер се образлаже истим наводима као и повреда претпоставке невиности која је утврђена овом одлуком.
С обзиром на то да подносилац захтевом из уставне жалбе није посебно тражио да се утврди повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, већ је само узгред напоменуо да је парнични поступак у коме је донета оспорена пресуда трајао четири године, а кривични поступак који му је претходио десет година, не наводећи ближе чињенице које би се односиле на ове поступке, Уставни суд се није упуштао у оцену евентуалне повреде права на суђење у разумном року.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић