Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ц . из Врњачке Бање , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јула 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Ц . изјављена против решења Апелационог суда у Београду– Посебно одељење Кж2.По1. 207/13 од 30. маја 201 3. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ц . из Врњачке Бање је , 2. јула 2013. године, преко пуномоћника М . В, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду–Посебно одељење Кж2.По1. 207/13 од 30. маја 2013. године, због повреде права из члана 30. став 1 , члана 31. ст. 2. и 3, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије .
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду - П осебно одељење. Ки.П. 44/09 од 14. јануара 2010. године (који му се рачуна од 12. јануара 2010. године када је „наводно“ лише слободе), након чега је притвор више пута п родужаван, последњи пут решењем Вишег суда у Београду – П осебно одељење Кв.По1. 364/13 од 9. маја 2013. године (које решење је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 207/13 од 3 0. маја 2013. године). Подносилац даље наводи да му је притвор правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку и детаљно износи садржину оспореног другостепеног решења. Подносилац сматра да надлежни судови све време „занемарују чињеницу да се притвор оптуженом М. Ц. не може рачунати од 12. јануара 2010. године, када је наводно лишен слободе“, већ „од октобра 2009. године када је по потерници лишен слободе“ у Сарајеву и додаје да се од октобра 2009. до 12. јануара 2010. године налазио у екстрадиционом притвору, након чега је по одлуци надлежног суда БиХ изручен и предат органима гоњења у Републици Србији. Подносилац такође истиче: да „ни у једном од поменутих решења Вишег суда у Београду и Апелационог суда у Београду, нема разлога који указују на потребу за одређивањем односно продужењем притвора према оптуженом М. Ц . да би се поступак несметано водио, и поставља се питање законитости свих тих решења“; да судови могу применити и друге мере за обезбеђење присуства суђењу; да „поступак траје скоро четири године, са главним претресима који се прекидају на рокове, ван прописаних законских рокова“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и права на накнаду нематеријалне штете , те наложи надлежном суду да понови поступак по жалби његовог браниоца изјављеној против првостепеног решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно о дељење се против подносиоца и других лица води кривични поступак у предмету К.По1. 249/10, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 17/09 од 12. априла 2010. године.
Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази главног претреса.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (2. јули 201 3. године) налазио у притвору три годин е и нешто више од шест месеци, рачунајући од 12. јануара 201 0. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.П. 44/09 од 14. јануара 201 0. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, и током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 364/13 од 9. маја 201 3. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 60 дана.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 207/13 од 30. маја 201 3. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 364/13 од 9. маја 201 3. године.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дело неовлашћена производња и стављањ е у промет опојних дрога; да су „оптужени М. Ц . и Б.Т. оправдано сумњиви да су припадници криминалне групе за коју постоји оправдана сумња да су је организовали Д.Ш. и Г.С, који се још увек налазе у бекству и који би оптуженима могли помоћи у скривању и бекству; да „постоји оправдана сумња да је ова криминална група деловала у међународним размерама те да су оптужени приликом вршења кривичних дела за која су оправдано сумњиви да су их починили остваривали контакте са лицима у иностранству; да је „оптужени М. Ц . поморац који је ради посла често боравио у иностранству “, те да наведене околности „несумњиво представљају, по правилној оцени првостепеног суда, околности које указују на опасност од бекства ових оптужених уколико би се притвор према њима укинуо и они пустили на слободу“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да „околности да су оптужени М. Ц . и Б.Т. оправдано сумњиви да су у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у дужем временском периоду и то према наводима оптужнице од почетка 2008. године па до 15. октобра 2009. године предузели већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе, исказавши на тај начин одлучност и упорност при извршењу кривичних дела за која су оправдано сумњиви да су их починили ... околност да су оптужени Д.Ш. и Г.С, за које постоји оправдана сумња да су организатори ове криминалне групе и даље на слободи, као и околност да су оптужени М. Ц. и Б.Т. осуђивани због разнородних кривичничних дела, несумњиво представљају, по правилној оцени првостепеног суда, околности које, као особите, указују да ће оптужени М . Ц . и Б.Т. у кратком временском периоду поновити кривично дело уколико би се притвор према њима укинуо и они пустили на слободу“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено: да „околности да су оптужени М. Ц . и Б.Т. оправдано сумњиви да су били припадници организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, бавећи се прекоокеанским транспортом опојне дроге кокаина у количини већој од 2.409 килограма, чистоће од 74% до 97%, чија је вредност на илегалном тржипггу изузетно велика, те да је код једног од припадника ове групе, и то Д.Л. дана 20. октобра 2009. године пронађен новац у износу од 544.430 евра, за који постоји оправдана сумња да је прибављен управо продајом наведене опојне дроге, будући да су вештачењем на новчаницама изоловане честице кокаина, те да постоји оправдана сумња да су управо од тог новца плаћани тропшови функционисања ове криминалне групе за коју постоји оправдана сумња да ју је организовао управо оптужени Д.Ш, који се упркос свим предузетим мерама домаћих и иностраних органа откривања и гоњења и даље налази у бекству, дакле, овакав начин извршења кривичног дела у питању за које су оптужени М. Ц . и Б.Т. оправдано сумњиви да су га починили и за које је прописана казна затвора преко десет година, и наступела последица која се огледа у количини опојне дроге кокаина већој од 2.409 килограма као и чистоћи исте, која је предмет извршења кривичног дела у питању, и која као таква може да угрози живот и здравље великог броја људи, су довели до узнемирења како домаће тако и светске јавности, а које узнемирење јавности може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка уколико би се оптужни М. Ц . и Б.Т. нашли на слободи “.
Коначно, у образложењу оспореног решења је истакнуто да је „првостепени суд у образложењу ожалбеног решења у односу на сваког од оптужених дао јасне, исцрпне и уверљиве разлоге, које као правилне у свему прихвата и овај суд, као другостепени“, а да се жалбени наводи бранилаца оптужених којима се указује на непостојање наведених законских основа према оптуженима оцењују неоснованим, као и наводи „којима се оспорава постојање оправдане сумње да су оптужени починили кривична дела за која се оптужницом тужиоца терете, будући да постојање оправдане сумње ... произилази из списа предмета, док ће утврђивање чињеница и околности од значаја за коначно закључивање суда о постојању кривичних дела у питању и кривице оптужених ... бити предмет даљег тока овог кривичног поступка који се налази у фази главног претреса“.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је посебно истакао и да је „руковођен изнетим разлозима“ као неоснован оценио предлог „браниоца оптуженог М. Ц . да се мера притвора према овом оптуженом замени мером забране напуштања стана ... будући да се, по оцени овога суда, а са напред наведених разлога, присуство овог оптуженог ради несметаног вођења кривичног поступка за сада може обезбедити само мером притвора“, указујући првостепеном суду да је „дужан да поступа са нарочитом хитношћу ако се оптужени налазе у притвору“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 2. и 3.) ; да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) је прописано кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то, поред осталог: да ће се, ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.); да, ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе, учинилац ће се казнити затвором од најмање десет година (став 4.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведеног, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, као и да је за кривично дело из члана 246. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика запрећена казна затвора од најмање десет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства, због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспореног другостепеног решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 207/13 од 30. маја 2013. године је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, да се организатори ове организоване криминалне групе још увек налазе у бекству и који би подносиоцу могли помоћи у скривању и бекству, а да је подносилац уставне жалбе поморац који је ради посла често боравио у иностранству. Наведене околности су, по оцени надлежног суда , указивале да постоји опасност од бекства окривљеног , овде подносиоца уставне жалбе.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у дужем временском периоду, и то од почетка 2008. године па до 15. октобра 2009. године, предузео већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе, да је раније осуђиван, које околности су, по оцени надлежног суда, представљале особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Коначно, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП је наведено да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављење у промет опојних дрога које се окривљеном ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да су начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до узнемирења домаће и светске јавности које може угрози несметано и правично вођење кривичног поступка, имајући у виду да постоји оправдана сумња да је подносилац припадник организоване криминалне групи која је деловала у „међународним размерама, бавећи се прекоокеанским транспортом опојне дроге кокаина у количини већој од 2.409 килограма, чистоће од 74% до 97%, чија је вредност на илегалном тржипггу изузетно велика“, а која као таква може да угрози живот и здравље великог броја људи, те да је код једног од припадника ове групе пронађен новац у износу од 544.430 евра за који постоји оправдана сумња да је прибављен управо продајом наведене опојне дроге (будући да су вепггачењем на новчаницама изоловане честице кокаина), те да постоји оправдана сумња да су управо од тог новца плаћани трошкови функционисања ове криминалне групе за коју постоји оправдана сумња да ју је организовао Д.Ш. који се и даље налази у бекству.
Уставни суд је оценио да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, да је поморац који често збо г посла борави у иностранству, а да су лица за која постоји оправдана сумња да су организатори те групе у бекству, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Истовремено, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног тачком 3) члана 211. став 1. ЗКП. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне особите околности (да је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је у дужем временском периоду предузео више радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да постоји оправдана сумња да је исте предузимао у оквиру организоване криминалне групе, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе) које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу.
Коначно, по оцени Уставног суда, надлежни суд је у оспореним решењима навео и јасно образлажио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (препродаја 990 килограма опојне дроге кокаин високе чистоће од стране организоване криминалне групе у међународним размерама, при чему се лице које је осумњичено да је организатор ове групе налази у бекству), довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореном решењу утврђене конкретне чињенице које указују да је, услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које је подносилац оптужен, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да „нема разлога који указују на потребу за одређивањем односно продужењем притвора“. Уставни суд је као неоснован оценио и навод подносиоца да надлежни суд није разматрао примену блажих мера за обезбеђење његовог присуства, а ради несметаног вођења кривичног поступка, будући да из садржине оспореног другостепеног решења несумњиво произлази супротно. Суд је посебно имао у виду навод подносиоца да је се „од октобра 2009. до 12. јануара 2010. године налазио у екстрадиционом притвору“, те да је у оспореном решењу „погрешно“ наведно да му се притвор рачуна од 12. јануара 2010. године. Међутим, Уставни суд указује да је, са једне стране, према подносиоцу уставне жалбе у поступку који се против њега води пред Вишим судом у Београду К.По1. 249/10 притвор одређен 14. јануара 2010. године и да се рачуна од 12. јануара 2010. године када је лишен слободе, а да подносилац, са друге стране, Суду није доставио нити један доказ да је „екстрадициони“ притвор на који се позива у вези са овде поменутим кривичним поступком.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, кривично дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет) тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку у предмет у организованог криминала. Стога Уставни суд закључује да је дужина истраге и суђења, у конкретном случају, оправдана изузетном сложеношћу предмета, при чему подносилац уставне жалбе није навео ниједан период неактивности који би могао да доведе до супротног закључка Суда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежан суд у дотадашњем току (до доношења оспореног решења) са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору три године и скоро шест месеци до дана подношења уставне жалбе. Оваква оцена Уставног суда сагласна је и пракси Европског суда за људска права према којој код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела организованог криминала, дужи периоди притвора него у другим случајевима могу бити разумни (видети, на пример, одлуке Tomecki против Пољске , број 47944/06 од 20. маја 2008. године , став 29. и Луковић против Србије, број 43808/07 од 26. марта 2013. године, став 46.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењ ем нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 -Одлука УС), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.