Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови већа, у поступку по уставној жалби А. К. Г. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јула 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставн а жалб а А. К. Г. изјављен а против решења Апелационог суда у Београду Кж2. 4314/13 од 7. октобра 201 3. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. К. Г. из Београда поднео је Уставном суду 12. новембра 201 3. године, преко пуномоћника Н. Т , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кж2. 4314/13 од 7. октобра 2013. године, због повреде права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора из чл. 27. и 31. Устава Републике Србије, као и због повреде члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се одредбе члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од права зајемчених одредбама чл. 27. и 31. Устава Републике Србије , то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносилац уставне жалбе , поред осталог, навод и: да се у притвору налази пуне три године и једанаест месеци, а да су „у међувремену отпале све тачке по којима се лице може налазити у притвору“; да му је „притвор продужаван двадесетак пута“ и да су се у првостепеним и другостепеним одлукама „наводили и константно понављали стереотипни и једни те исти разлози“; да надлежи судови избегавају „да се суоче са стварним и индивидуализованим разлозима за престанак притвора на страни окривљеног и механичким приступом повређују једно од основних права, какво је право на слободу“; да нису наведене „релевантне околности које би, поред раније осуђиваности за неистоврсна кривична дела, указивале на опасност да ће кривично дело поново бити извршено“; да „после скоро четири године од тренутка лишења слободе интензитет наведених околности више није у тој мери изражен да би оправдао даље задржавање у притвору, имајући у виду досадашње трајање притвора“; да се „потпуно игнорише временска димензија притвора“; да је у једном другом поступку који се води пред истим судом против другх окривљених, којима је „стављена на терет много већа количина дроге“ притвор укинут након две године и четири месеца“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 52/13-246 од 16. децембра 201 3. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 188/12 се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак против подносиоца и других оптужених лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 36/10 од 22. марта 20 10. године, која је прецизирана 18. јуна 20 12. године.
Оптужница је подигнута након спроведене истраге која је трајала од 18. јануара 20 10. године.
Након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, Виши суд у Београду је 10. децембра 2010. године донео пресуду К. 3205/10 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика (за које дело му је изречена казна затвора у трајању од шест година) и за кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика (за које дело му је изречена казна затвора у трајању од две године и три месеца) и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од седам година и шест месеци (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору), док га је за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 1. Кривичног законика ослободио од оптужбе.
Апелациони суд у Београду је 23. фебруара 201 2. године донео пресуду Кж1. 5683/11 којим је, поред осталог: 1) преиначио првостепену пресуду тако што је подносиоца уставне жалбе због извршења кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези са ставом 1. Кривичног законика осудио на казну затвора у трајању од две године и три месеца, у ком делу је првостепена пресуда постала правноснажна; 2) уважио изјављене жалбе и укинуо првостепену пресуду у осуђујућем делу (за кривично дело недозвољена производња и стављање у промет опојних дрога ) и у ослобађајућем делу (за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела) и у том делу предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Виши суд у Београду је у поновном поступку, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 15. јануара 2014. године донео пресуду К. 188/12 којим је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе огласио кривим за кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика (за које дело му је изречена казна затвора у трајању од 12 година) и узео му као утврђену казну затвора у трајању од две године и три месеца изречену у ставу другом пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 5683/11 од 23. фебруара 2012. године и осудио га на јединствену казну затвора у трајању од 14 година (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору), док га је за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 1. Кривичног законика ослободио од оптужбе.
Пресудом Апелационог суда у Београду К ж1. 1023/14 од 5. новембра 201 4. године је преиначена првостепена пресуда Вишег суда у Београду К. 188/12 од 15. јануара 2014. године у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што је подносиоцу уставне жалбе изречена јединствена казна затвора у трајању од осам година, док је у преосталом (ослобађајућем) делу првостепена пресуда потврђена.
Б) Чињенице које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (12. новембар 201 3. године) налазио у притвору три године и скоро десет месеци. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 20015/10 од 18. јануара 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 1), 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку. Притвор је подносиоцу уставне жалбе након подизања оптужнице (22. март 20 10. године) продужаван на основу одредаба члана 142. став 1. тач . 1), 3) и 5) Законика.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор је према подносиоцу продужен решењем Вишег суда у Београду Кв. 4025/13 од 18. септембра 2013. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 4314/13 од 7. октобра 201 3. године одбијене су као неосноване жалбе окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и његовог браниоца, изјављене против решења Вишег суда у Београду Кв. 4025/13 од 18. септембра 201 3. У образложењу оспореног решења Апелационог суд а у Београду је, поред осталог, наведено: да „из до сада прикупљених података и доказа произлази оправдана сумња да је окривљени А. К. Г. организовао крминалну групу која има за циљ вршење кривичних дела неовлашћене производње и стављање у промет опјних дога, да је организовао преношење и продају супстанци проглашених за опојне дроге, крајњим корисницима на територији града Београда и на тај начин што је према наводима оптужног акта са окривљеним С.И. уговарао куповину хероина и парацетамола коју је затим окривљени С.И. редовним аутобуским линијама преко окривљеног М.Ф. транспортовао до Београда, где ју је окривљени Г. преузимао, препакивао на мање количине и преко НН сарадника продавао крајним корисницима“; да је „окривљени А . К . Г . оправдано сумњив да је од почетка августа 2009. па до 16. јануара 2010. године у више наврата стављао у промет неутврђену количину опојне дроге херион, а у циљу стицања имовинске добити, те како се ради о окривљеном к оји је без сталног запослења и редовних извора прихода, уз чињеницу ... да је раније два пута правноснажно осуђиван на затворске казне, правилно налази првостепени суд да све ове околности у својој међусобној повезаност представљају особите околности које указују на бојазан да ће окривљени А. К . Г . уколико буде пуштен на слободу, поновити кривично дело, због чега је његово задржавање у притвору по наведеном законском основу нужно“.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут 16. децембра 2013. године и он је пуштен на слободу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом и да с вако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 4.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), који је важио у време доношења решења које је постало правноснажно доношењем оспореног решења (у даљем тексту: ЗКП), било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Чланом 144. ЗКП било је прописано: да се на основу решења истражног судије, окривљени с може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 4.).
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) прописано је кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то тако што је за квалификовани облик овог кривичног дела у ставу 3. запрећена казна затвора од пет до петнаест година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе којима у односу на оспорено решење Апелационог суда у Београду Кж2. 4314/13 од 7. октобра 2013. године подносилац истиче повреду права на слободу и на ограничено трајање притвора, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују примерену хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Уставни суд, пре свега, констатује да се против подносиоца уставне жалбе и других лица пред Вишим судом у Београду водио кривични поступак због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја (за које кривично дело је поступак правноснажно окончан пре подношења уставне жалбе).
Уставни суд даље констатује да се подносилац у тренутку подношења уставне жалбе (12. новембар 2013. године) налазио у притвору три године и скоро десет месеци (рачунајући од 16. јануара 2010. године када је лишен слободе), односно да се у притвору налазио укупно три године и једанаест месеци (рачунајући до 16. децембра 2013. године када му је притвор укинут и када је пуштен на слободу).
Уставни суд указује да је према подносиоцу уставне жалбе притвор био одређен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2), 3) и 5) ЗКП, односно због: 1) постојања околности које су указивале на опасност од бекства; 2) због постојања особи тих околности које су указивале да ће ометати поступак утицањем на сведоке; 3) због постојања особитих околности које су указивале да ће поновити кривично дело; 4) због висине запрећене казне затвора и због посебно тешких околности кривичног дела за које је постојала сумња да га је подносилац извршио.
Уставни суд даље указује да је током кривичног поступка притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван, али да су протеком времена „отпадали“ основи по којима је према подносиоцу притвор одређен, односно да су надлежни судови чим би утврдили да више не стоје разлози за продужење притвора по неком од законом прописаних основа, тај основ отклањали, што по оцени овога суда указује да су разлози за продужење притвора брижљиво разматрани.
Подносиоцу је последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор продужен решењем Вишег суда у Београду Кв. 4025/13 од 18. септембра 2013. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће поновити кривично дело. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 4314/2013 од 7. октобра 2013. године потврђено је првостепено решење и у образложењу је, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац организовао крминалну групу која има за циљ вршење кривичних дела неовлашћене производње и стављање у промет опојних дрога, да је организовао преношење и продају супстанци проглашених за опојне дроге крајњим корисницима на територији града Београда и на тај начин што је, према наводима оптужног акта , са окривљеним С.И. уговарао куповину хероина и парацетамола коју је затим окривљени С.И. редовним аутобуским линијама преко окривљеног М.Ф. транспортовао до Београда, где ју је подносилац преузимао, препакивао у мање количине и преко НН сарадника продавао крајним корисницима, као и да је оправдано сумњив да је од почетка августа 2009. па до 16. јануара 2010. године у више наврата стављао у промет неутврђену количину опојне дроге херион, а у циљу стицања имовинске добити, при чему је без сталног запослења и редовних извора прихода, а раније је два пута правноснажно осуђиван. Апелациони суд је закључио да све наведене околности у својој међусобној повезаност представљају особите околности које указују на бојазан да ће подносилац уколико буде пуштен на слободу, поновити кривично дело.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је надлежни суд оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је поступао у складу са одредбама ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Апелациони суд у Београду је своју одлуку аргументовано образложио, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Имајући у виду изнето, Уставни суд је наводе подносиоца нису наведене „релевантне околности које би, поред раније осуђиваности за неистоврсна кривична дела, указивале на опасност да ће кривично дело поново бити извршено“, оценио неоснованим.
Поред наведеног, Уставни суд указује да у конкретном случају, када је надлежни суд утврдио да више не постоје особите околности да би подносилац поновио дело, према њему притвор укинуо и он је пуштен да се у даљем току кривичног поступка брани са слободе.
Коначно, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак је трајао три године и скоро десет месеци, за које време је донета првостепена пресуда, а по жалбама је предмет расправљан и пред другостепеним судом. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је предмет по коме се у конкретном случају водио кривични поступак против подносилаца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања које је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку, Уставни суд сматра да су надлежни судови са довољном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана. Оваква оцена Уставног суда сагласна је и пракси Европског суда за људска права према којој код изразито тешких кривичних дела и дужи периоди притвора могу бити разумни (видет, поред осталих, одлуку у предмету Tomecki против Пољске, број 47944/06 од 20. маја 2008. године, став 29.).
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је оценио да је надлежни суд у оспореном решењ у наве о релевантне и довољне разлоге због којих је сматра о да је задржавање подноси оца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позва о, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тасчка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.