Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Р . и Р . Р, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Р . и Р . Р изјављена против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 2/14 од 10. априла 2014. године и Кж2.По1. 164/14 од 29. априла 2014. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Р . и Р . Р, обојица из Београда су , 30. маја 2014. године, преко пуномоћника З . Д . Н, адвоката из Београда, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 2/14 од 10. априла 2014. године и Кж2.По1. 164/14 од 29. априла 2014. године, због повреде права на слободу, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и на суђење у разумном року, посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења, права на претпоставку невиности и права на једнаку заштиту права и на правно средство, из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. ст ав 2. Устава Републике Србије .
Подносиоци у уставној жалби наводе да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Београду - Посебно одељење Кр.По1. 2/14 од 10. априла 2014. године према њима продужен притвор на основну одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, а да је оспореним решењем истог суда Кж2.По1. 164/14 од 29. априла 2014. године „уважавањем жалбе бранилаца, првостепено решење преиначено и отклоњен је законски основ за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док је у преосталом делу жалба бранилаца одбијена као неоснована. Сматрају да су доношењем оспорених решења „поново повређена основна људска права и слободе подносилаца ове уставне жалбе“.
Подносиоци повреду права из члана 27. став 1. Устава образлажу тиме да „околности због којих им је притвор одређен и касније продужаван нису правилно цењене и да не постоји законски основ да им се одреди притвор, па самим тим ни да се исти и даље продужава“. Сматрају да не постоје особите околности које указују да ће утицати на сведоке, јер се „особите околности могу ценити тек кроз конкретни покушај или намеру окривљених да на ова лица утичу, а не кроз необразложену тврњу да постоји блискост“, као и да „ако су тако блиски и подобни утицају, онда су одавно могли да се договоре, јер су већ 15 година били у прилици да то чине“. Такође, наводе да „само узнемирење јавности не може да буде разлог за одређивање притвора“ и додају да је „сасвим тачно да кривично дело које је предмет овог поступка током свих протеклих година, у већем или мањем интензитету константно изазива медијску пажњу“, али истичу да се у образложењу оспорених решења не наводи како „та и таква медијска пажња утиче на суђење“. Подносиоци закључују да оспорена решења не садрже „ни један разлог из кога би се могло закључити да је притвор неопходно потребан ради вођења кривичног поступка“ и да „представљају необразложене судске одлуке којима се флагрантно крше права на слободу и безбедност подносилаца.
Повреду права на ограничено трајање притвора и посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења подносиоци уставне жалбе заснивају на тврдњи да „необразложеност одлука о притварању већ сама по себи указује да мера притвора у конкретном случају није ни била нужна“. Додају да „Тужилаштво за организовани криминал не спроводи истрагу у складу са одредбом члана 31. став 1. Устава“, што, по њиховом мишљењу „свакако указује да овај орган поступак спроводи пристрасно, уз нарушавање претпоставке невиности“ и закључују да „Тужилаштво у овој фази поступка није предузело мере и радње на које је овлашћено, како би се притвор у овој фази поступка свео на најкраће неопходно време ни по динамици којом испитује сведоке, ни по редоследу којим то чини“.
У уставној жалби подносиоци истичу и повреду права из члана 32. став 1. Устава, сматрајући да је „кроз необразложене одлуке о притварању прекршено и њихово право да суд правично одлучи о њиховим правима и основаности сумње која је била разлог за доношење одлуке о притварању“, односно да „нe само да су необразложени притворски разлози из члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку, већ ни постојање основане сумње да су окривљени извршили кривично дело које им је стављено на терет у решењима о притварању није у довољној мери јасно опредељено“. У том смислу, подносиоци указују да се у оспореним решењима „не образлажу ни особите околности да ће подносиоци утицати на сведоке, а посебно не чињенице које указују да би услед узнемирења јавности било угрожено несметано и/или правично суђење“, као и да је „одлука о притварању у делу у којем се наводи да постоји основана сумња као услов за притварање, без икаквог образложења из чега иста произлази, само начин да се ова истрага мистификује и да се кроз недовољно образложену одлуку суда оправда одређивање и даље продужавање притвора према њима, иако је очигледно да предложени и непредложени сведоци немају никаква непосредна сазнања о догађајима о којима су сведочили“. Закључују да им је на овај начин повређено право на образложену судску одлуку, чиме је „озбиљно доведена у питање непристрасност у одлучивању суда“.
Повреду права из члана 34. став 3. Устава подносиоци уставне жалбе образлажу тиме да је непосредно по њиховом хапшењу Тужилац за организовани криминал, на конференцији за штампу у Влади, поред осталог, изјавио да су „данас ухапшени Р. Р . и М . Р . заједно са Р . М . убили Ћ.“, односно да су откривене „коначно убице С. Ћ .“. Такође, подносиоци истичу и да је у оспореном другостепеном решењу наведено да се „тек сада откривају извршиоци предметног кривичног дела, што свакако појачава пажњу јавности...“.
Коначно, подносиоци уставне жалбе истичу и да им је повређено право из члана 36. став 2. Устава, јер је у другостепеном оспореном решењу „изостала анализа изјављене жалбе и одговор на суштинске жалбене наводе“, односно јер се „оцена жалбених навода свела на препричавање разлога првостепеног решења“, чиме се „двостепеност поступка изиграва, претвара у илузију, а жалба као правни лек обесмишљава“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и „наложи њихово отклањање“, досуди „тражену накнаду“ и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено кили ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Наредбом о допуни наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал КТИ. 3/14 од 14. јануара 2014. године подносиоцу уставне жалбе М . Р . стављено је на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у подстрекавању из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 23. Основног кривичног закона, док је подносиоцу Р . Р . стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у саизвршилаштву из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 22. Основног кривичног закона.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кпп.По1. 3/14 од 15. јануара 2014. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, који им се рачуна од 14. јануара 2014. године , када су лишени слободе .
Притвор је потом подносиоцима уставне жалбе, на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку, продужен решењима судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кпп.По1. 3/14 од 12. фебруара 2014. и од 14. марта 2014. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 2/14 од 10. априла 2014. године притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен за још два месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 164/14 од 29. априла 2014. године уважена је жалба браниоца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе у делу којим се побија решење због продужења притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, па је првостепено решење о продужењу притвора преиначено тако што је отклоњен законски основ из тачке 1) наведеног члана, док је у преосталом делу жалба одбијена као неонована.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног другостепеног решења о продужењу притвора је наведено: да је „ у току даље истраге неопходно испитати сведок е В.Л, Н.С. и Р.Љ, који су били запослени у Служби државне безбедности и блиски сарадници са М . Р . бившим начелником ЦР ДБ Београд и Р. Р .“; да „наведене околности и по налажењу овог суда указују да ће окривљени ометати поступак утицањем на сведоке, у циљу усклађивања њихових исказа са одбранама “; да „и поред чињенице да је од извршења кривичног дела протекло 15 година, нови докази и подаци прикупљени у истрази су таквог карактера да оправдавају реалну могућност усаглашавања одбрана окривљених и исказа сведока“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног другостепеног решења о продужењу притвора је наведено: да постоји основана сумња да су подносиоци уставне жалб е извршили кривично дело за које је запрећена казна затвора од преко десет година, при чему су „начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрози ти несметано и правично вођење кривичног поступка , а будући да постоји основана сумња да је кривично дело извршено 1999. године, док 15 година од извршења нису откривени извршиоци, да се ради о убиству новинара С.Ћ, а наведено дело је свих година изазивало велику медијску пажњу, нарочито интензивирану последњих неколико месеци, посебно имајући у виду да се тек сада откривају извршиоци предметног кривичног дела, што свакако појачава пажњу јавности, а што све има за последицу изазивање узнимерења јавности које угрожава несметано и правично вођење кривичног поступка, без обзира на протек времена“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2. ).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Одредбама члана 214. ЗКП је прописано : да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) и да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, према којима: на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак је дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
Кривичним законом Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) било је прописано да ће се затвором од најмање дванаест година или затвором од четрдесет година, казнити ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из крвне или безобзирне освете или из других ниских побуда (убиство - члан 47. став 2. тачка 4)).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносилаца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава у односу на оспорена решења заснива на следећим тврдњама: да није било основа да им се притвор продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер су оспорена решења необразложена и да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане сумње да су извршили кривично дело убиство у подстрекавању (М. Р .), односно убиство у саизвршилаштву (Р. Р .) из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије (у вези са чл. 23. и 22. Основног кривичног закона), за које кривично дело је запрећена казна затвора од најмање 12 година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним првостепеним решењем продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) ЗКП, док је оспореним другостепеним решењем отклоњен законски основ из тачке 1) наведеног члана. Дакле, притвор је према подносиоцима уставне жалбе правноснажно продужен због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицањем на сведоке и због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, поред осталог, наведено да у даљем току истраге треба да буду испитани сведоци који су, као и подносиоци уставне жалбе, бивши припадници Службе државне безбедности (њих тројица), а који су блиски сарадници са подносиоцима, што је, по оцени Апелационог суда у Београду – Посебно одељење, представљало особиту околност која указује да ће подносиоци ометати поступак утицањем на те сведоке, а у циљу усклађивања њихових исказа са својим одбранама.
У односу на притворски разлог из чл ана 211. став 1. тачка 4) ЗКП у оспореним решењима је наведено да из списа предмета произлази основана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело убиство (у подстрекавању, односно саизвршилаштву) за које је запрећена казна затвора од преко десет година, а да су „начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, а будући да постоји основана сумња да је кривично дело извршено 1999. године, док 15 година од извршења нису откривени извршиоци, да се ради о убиству новинара С.Ћ, а наведено дело је свих година изазивало велику медијску пажњу, нарочито интензивирану последњих неколико месеци, посебно имајући у виду да се тек сада откривају извршиоци предметног кривичног дела, што свакако појачава пажњу јавности, а што све има за последицу изазивање узнимерења јавности које угрожава несметано и правично вођење кривичног поступка, без обзира на протек времена“.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцима уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање особитих околности које указују да ће подносиоци ометати поступак утицањем на сведоке је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињенице да ће подносиоци ометати поступак утицајем на три предложена сведока које је требало саслушати у даљем току поступка, који су били блиски сарадници са подносиоцима, а у циљу усклађивања њихових одбрана са исказима сведока, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка. Истовремено, по оцени Уставног суда, надлежни суд је у оспореним решењима навео и јасно образлажио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (убиство познатог новинара) довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка, истичући да наведено убиство, и поред чињенице да је извршено пре 15 година „свих година изазивало велику медијску пажњу, нарочито интензивирану последњих неколико месеци“. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносиоци сумњиче, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносилаца да није било основа да им се притвор продужи, да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да су оспорена решења необразложена.
Такође, Уставни суд је утврдио да су се подносиоци до дана подношења уставне жалбе (30. мај 2014. године) налазили у притвору четири месеца и 16 дана (рачунајући од 14. јануара 2014. године , када су лишени слободе), који период се поклапа са траја њем истраге. Имајући у виду да се истрага против подносилаца уставне жалбе води због кривичног дела убиство, Уставни суд је оценио да се истрага води са примереном хитношћу.
Најзад, Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореном другостепеном решењу отклонио притворски разлог прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер је утврдио да је престао овај законски основ за даље задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору, што указује на то да је надлежни суд пажљиво разматрао све чињенице и околности које могу бити од значаја за доношење одлуке.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се води са примереном хитношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права на претпоставку невиности , као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио очигледно неоснованим. Ово из разлога што подносиоци уставне жалбе цитирају само делове реченица садржаних у образложењу оспорених решења, при чему из истих неспорно произлази да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење није изнео тврдњу да су подносиоци извршили кривично дело које је предмет кривичног поступка, јер је, поред осталог, навео да „постоји основана сумња...“. Такође, Уставни суд констатује да подносиоци у уставној жалби повреду права на претпоставку невиности истичу и у односу на радње Тужилаштва за организовани криминал. Међутим, имајући у виду да су, са једне стране, подносиоци уставне жалбе искључиво оспорили акте којима је одлучивано о притвору, а не и радње Тужиоца за организовани криминал, а да је, са друге стране, наведена радња према наводима подносилаца предузета на конференцији за штампу у Влади Републике Србије 13. јануара 2014. године, то, и у случају да су подносиоци уставне жалбе оспорили и наведену радњу, уставна жалба не би била благовремена, јер је поднета 20. фебруара 2014. године, дакле по истеку рока од 30 дана прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се правом на правно средство јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа. Како из самих оспорених акта, решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење произлази да су подносиоци уставне жалбе имали и искористили право да против оспорених првостепених решења изјаве жалбу, те да је о изјављеним жалбама одлучивано, Уставни суд је утврдио да у овом делу нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.