Преглед документа Уж-7265/2012 Word документ

  • Уж-7265/2012
  • 09.07.2015.
  • Пресуда Гж1. 1958/12 од 25.07.2012. године
  • Одлука о усвајању
  • Грађанско право
  • Члан 32.Став 1; Члан 60.Став 4
  • Д. К.
  • - повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. К, В. М. и Ј. М, свих из Сремске Митровице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јула 2015. године, донео је 



О Д Л У К У 



1. Усваја се уставна жалба Д. К, В. М. и Ј. М. и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1. 1958/12 од 25. јула 2012. године повређена права подноситељки уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредб ом члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије . 
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж 1. 1958/12 од 25. јула 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби тужиља изјављеној против пресуде Основног суда у Сремској Митровици П1. 422/11 од 27. априла 2012. године. 
О б р а з л о ж е њ е 



1. Д. К, В. М. и Ј. М, све из Сремске Митровице, поднеле су, 12. септембра 2012. године, преко пуномоћника Љ. Ф, адвоката из Сремске Митровице, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 1. 1958/12 од 25. јула 2012. године, због повреде права на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајем ченог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије. 
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду одбијена жалба тужиља, овде подноситељки уставне жалбе, и потврђена првостепена пресуда којом је одбијен тужбени захтев тужиља ради исплате отпремнине. Према наводима подноситељки уставне жалбе, побијане пресуде донете су неправилном применом материјалног права, чиме је подноситељкама повређено Уставом зајемчено право на правну заштиту за случај престанка радног односа. Подноситељке су навеле да су поступајући судови спорни однос решили применом Закона о облигационим односима, уместо Закона о раду. С тим у вези, подноситељке су истакле да је њима радни однос престао по основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, због престанка потребе за њиховим радом услед технолошких, економских или организационих промена, те је, у конкретном случају, требало применити одредбе члана 158. Закона о раду када је у питању исплата отпремнине. Наведеним законским одредбама је, према наводима подноситељки, прописано да отпремнина не може бити испод одређене границе, а то значи да је остављена слобода уговарања радника и послодаваца само за више од предвиђеног овим законским прописом, а не и за нижу отпремнину. Подноситељке су навеле да у предметном поступку није утврђено колика је отпремнина исплаћена свакој од њих, те није оцењено ни да ли су исплаћени износи отпремнине били усклађени са законским прописом и осталим актима који регулишу наведену материју. Према наводима подноситељки, не само што се Закон о облигационим односима, као општи пропис у односу на Закон о раду, није могао применити на конкретан спорни однос, већ се ни одредбе члана 344. Закона о облигационим односима нису могле применити на конкретан случај, из разлога што у предметном поступку није утврђено да су подноситељке било када, усмено или писмено, изјавиле да неће тражити испуњење обавезе од стране дужника на исплату отпремнине у складу са Законом о раду, Колективним уговором и Социјалним програмом, који представља саставни део уговора о продаји друштвеног капитала. Подноситељке су истакле да императивни законски прописи и Устав не дозвољавају одрицање запослених од права која им по закону припадају, а у која спада и право на правну заштиту за случај престанка радног односа. Подноситељка су предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права и наложи Апелационом суду у Новом Саду да донесе нову одлуку по њиховој жалби изјављеној против првостепене пресуде. 
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода. 
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и предмет Основног суда у Сремској Митровици П. 422/11, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудско ј ствари: 
Појединачним решењима АД „М.“ С. М. од 20. јула 2007. године отказан је уговор о раду запосленима, овде подноситељкама уставне жалбе, и то: решењем број 1710/9 отказан је уговор о раду Д. К, решењем број 1710/5 отказан је уговор о раду В. М. и решењем број 1710/8 отказан је уговор о раду Ј. М. У решењима је наведено да запосленом престаје радни однос 25. јула 2007. године, због престанка потребе за радом запослених услед технолошких, економских и организационих промена. Такође, наведено је да је запосленом исплаћена отпремнина у складу са Социјалним програмом, као саставним делом Уговора о продаји друштвеног капитала „М.“ С. М, Колективним уговором код послодавца и Споразумом о висини отпремнине, закључених између послодавца и запосленог. 
АД „М.“ С. М. је 25. јула 2007. године са наведеним запосленим лицима закључио споразуме, у којима је, поред осталог, наведено: да стране потписнице споразума сагласно утврђују да запосленом престаје радни однос код послодавца услед технолошких, економских и организационих промена, које су резултирале доношењем Правилника о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији послова, односно Одлуке о утврђивању броја извршилаца, на основу чега је запослени проглашен технолошким вишком (тачка 1.); да запослени овим путем изјављује да је упознат са износом отпремнине који је предвиђен Социјалним програмом, који чини саставни део Уговора о продаји друштвеног капитала „М.“ Сремска Митровица закљученог дана 25. децембра 2006. године, али да закључивањем овог споразума са послодавцем уговора и прихвата висину отпремнине која му је обрачуната и исплаћена приликом изјављивања отказа уговора о раду услед технолошког вишка (тачка 3.); да овај споразум по својој правној природи представља искључиво споразум о висини отпремнине за запосленог и о висини и структури неисплаћених, а доспелих зарада, накнада зараде и осталих примања за запосленог који је проглашен технолошким вишком и по том основу му престаје радни однос, а не представља споразум о престанку радног односа јер исти престаје запосленом отказом уговора о раду због технолошког вишка (тачка 6.). 
Д. К, В. М. и Ј. М, овде подноситељке уставне жалбе, су 26. марта 2010. године поднеле Основном суду у Сремској Митровици тужбу против туженог АД „М.“ С. М. ради исплате отпремнине. У тужби је наведено: да су тужиље бивше дугогодишње раднице туженог и да свака од њих има по 33 године радног стажа; да им је радни однос престао из разлога што су проглашене технолошким вишком, а да при том није поштован Социјални програм, који је саставни део уговора о продаји друштвеног капитала туженог, а у којем је предвиђено да запослени који буду проглашени технолошким вишком у периоду од три године од дана ступања на снагу Социјалног програма имају право да потражују на име отпремнине по том основу за сваку годину радног стажа по 250 евра. 
Пресудом Основног суда у Сремској Митровици П1. 966/10 од 12. новембра 2010. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиља којим су тражили да се тужени послодавац обавеже да им исплати на име отпремнине због престанка радног односа, и то свакој тужиљи по 250 евра по свакој навршеној години радног стажа, и то у одговарајућем укупном новчаном износу свакој тужиљи, са опредељеном каматом. 
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 496/11 од 24. августа 2011. године укинута је ожалбена пресуда Основног суда у Сремској Митровици П1. 966/10 од 12. новембра 2010. године и предмет је упућен првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да је у поновном првостепеном поступку потребно разјаснити и да ли закључени споразум представља споразум о отпусту дуга по основу отпремнине, имајући у виду да је у конкретном случају висина припадајуће отпремнине утврђена Социјалним програмом и да она не може бити предмет уговарања између послодавца и запосленог, будући да је тужиљама отказан уговор о раду на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду. 
Пресудом Основног суда у Сремској Митровици П1. 422/11 од 27. априла 2012. године одбијен је као неоснован предметни тужбени захтев тужиља. У пресуди је, поред осталог, наведено: да је у спроведеном поступку утврђено да је након приватизације туженог закључен Социјални програм којим се купац обавезао да у периоду од три године не буде отпуштања запослених по основу економског, технолошког или организационог вишка, осим ако буде другачије договорено са репрезентативним синдикатом субјекта приватизације, а у случају да запослени у периоду од три године од дана испуњења буде проглашен технолошким вишком, купац је у обавези да обезбеди отпремнину у износу од 250 евра за сваку навршену годину радног стажа; да је суд утврдио да су се тужиље пријавиле за тај социјални програм, али да им није исплаћена наведена отпремнина, јер им је требало мање од две године до пензије, па то за послодавца није било економски исплативо; да је тужиљама понуђена отпремнина под другим условима, на шта су оне пристале, јер су желеле да престану да раде код туженог, те су стога потписале споразум, изјаву и исплатну листу, тако да су знале колико ће им бити исплаћено на име отпремнине; да је суд утврдио да су се тужиље пријавиле добровољно, јер су желеле да им престане радни однос по основу технолошког вишка; да је, по оцени суда, предметни тужбени захтев неоснован, из разлога што је отпремнина новчано потраживање кога се запослени могу одрећи; да тужиље неосновано потражују отпремнину по Социјалном програму од 14. децембра 2006. године, јер је између тужиља и туженог постигнут споразум о висини отпремнине, а тужиље нису тражиле поништај споразума у посебном поступку, а у моменту потписивања су знале колико ће им бити исплаћено и потписивањем су на то пристале; да Социјални програм, који је саставни део уговора о продаји друштвеног капитала, туженог не обавезује да тужиоцима исплати отпремнину у износу од 250 евра по години радног стажа, из разлога што су се тужиље потписивањем изјаве и споразума за исплату отпремнине, у висини која им је исплаћена, одрекле отпремнине у износу од 250 евра по години радног стажа; да су се потписивањем споразума тужиље одрекле свих потраживања по основу зараде, накнаде зараде и осталих примања, а која нису обухваћена обрачуном; да је чињеница да није утврђено о каквом се обрачуну ради (странке нису предлагале одговарајуће доказе како би се то утврдило), па је суд, на основу чињенице да су тужиље знале сваки пут кад су потписале за који износ отпремнине потписују и да су знале да су потписале за отпремнину у висини и у износу на који су оне пристале да ће им отпремнина ући у тај обрачун, а не отпремнина од 250 евра по години стажа, утврдио да закључени споразум представља споразум о отпусту дуга, сходно одредбама члана 344. Закона о облигационим односима. 
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1. 1958/12 од 25. јула 2012. године одбијена је жалба тужиља и потврђена је првостепена пресуда Основног суда у Сремској Митровици П1. 422/11 од 27. априла 2012. године. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је Уговором о продаји друштвеног капитала тужени приватизован у децембру 2006. године и да је саставни део овог уговора Социјални програма од 14. децембра 2006. године; да се већи број радника пријавио за наведени социјални програм и отпремнину од 250 евра по години стажа, међу којима и тужиље; да тужиљама ова отпремнина није била исплаћена и да су оне наставиле да раде код туженог, док је појединим запосленима отпремнина исплаћена; да су се тужиље 4. јула 2007. године добровољно пријавиле да им радни однос престане по основу технолошког вишка, о чему су потписале изјаве да су сагласне да буду проглашене вишком запослених под условима утврђеним споразумом закљученим са послодавцем; да су тужиље 25. јула 2007. године са туженим закључиле споразуме о висини отпремнине и да је тужиљама престао радни однос 25. јула 2010. године, по решењу о престанку радног односа; да су тужиље потписале наведене изјаве и споразуме, јер из здравствених разлога нису могле више да раде, а да су у моменту потписивања споразума тужиље знале у ком износу ће им бити исплаћена отпремнина и пристале су на ту исплату, те нису тражиле поништај споразума нити решења о престанку радног односа; да је на основу напред наведеног, а у свему правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд заузео став о неоснованости тужбеног захтева, који прихвата и овај суд; да најпре треба нагласити да тужиље нису оспориле пуноважност закљученог споразума, који су закључиле са туженим након што су добровољно изјавиле да су сагласне да буду проглашене као технолошки вишак под условима утврђеним споразумом, те да им је тужен исплатио отпремнину која им је обрачуната и предочена приликом изјављивања отказа; да тужиље нису тражиле поништај решења о престанку радног односа, нису желеле да остану у радном односу о чему су својим исказима навеле разлоге; да је, према томе, тужиљама престао радни однос по принципу добровољности (ово произлази из споразума), а предметни споразуми закључени између тужиља и туженог представљају уговор о исплати отпремнине који садржи и споразум о отпусту дуга; да су тужиље оствариле право на исплату отпремнине због престанка потребе за њиховим радом, на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, а изјаве и споразуме о утврђивању основа за израчунавање отпремнине су потписале слободном вољом; да се, према томе, тужиље нису одрекле у целости отпремнине, већ су прихватиле да им радни однос престане како не би евентуално биле распоређене на друге послове, због чега су прихватиле мањи износ отпремнине који им је исплаћен; да правилно првостепени суд налази да су изјаве и споразуме тужиље потписале добровољно, да су се њиховим потписивањем сагласиле да им престане радни однос уз исплату отпремнине у висини три просечне зараде по запосленом, те да су се на тај начин одрекле отпремнине у већем износу (по Социјалном програму од 14. децембра 2006. године), јер нису желеле да остану на раду, због чега су жалбени наводи који се односе на предметне изјаве и споразуме (чији поништај нису тражиле) неосновани. 
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1). 
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи. 
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то, поред осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, као и да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. ст. 1. и 2.); да се зарадом у смислу члана 158. овог закона сматра се просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина (члан 159.). 
Одредбама члана 344. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93 , 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да обавеза престаје кад поверилац изјави дужнику да неће тражити њено испуњене и дужник се са тим сагласи, да за пуноваљаност овог споразума није потребно да буде закључен у форми у којој је закључен посао из кога је обавеза настала. 
5. Уставни суд најпре констатује да и з садржине уставне жалбе произлази да подноситељке повреду права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава образлажу, пре свега, погрешном применом материјалног права у поступку који је претходио уставносудском. Стога је Уставни суд оценио да подноситељке, у суштини, указују да им је оспореном пресудом повређено и право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је наводе уставне жалбе разматрао и са аспекта тог права. 
Полазећи од чињеница конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је подноситељкама уставне жалбе радни однос престао отказом уговора о раду од стране туженог послодавца, због престанка потребе за њиховим радом услед технолошких, економских и организационих промена код послодавца, а на основу одредбе члана 179. тачка 9) Закона о раду. Према одредбама члана 158. Закона о раду, подноситељкама је радни однос могао престати само под условом да им тужени претходно исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, а која не може бити нижа од законом прописаног износа. Имајући у виду да је подноситељкама, у конкретном случају, уговорена и исплаћена отпремнина у укупном износу мањем од износа који је требало да им буде исплаћен, у смислу члана 158. Закона о раду, а да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, Уставни суд сматра да је образложење оспорен е пресуде заснован о на произвољној примени меродавног материјалног права. По оцени Уставног суда, чињеница да је подноситељкама приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина, те да у законом предвиђеном року нису тражиле поништај решења о отказу уговора о раду, нити споразума којим су пристале на такву исплату, не искључује нити дово ди до престанка права подноситељки да захтева ју исплату неисплаћеног дела отпремнине. Ово стога што исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи. Стога Уставни суд налази да подноси тељке имају право на исплату припадајућег а неиспла ћеног дела отпремнине, иако нису покренуле поступак за поништај решења о отказу уговора о раду и споразума о висини отпремнине, којима су се наводно одрекле својих законом утврђених права. 
Овакав став Уставни суд је заузео у одлукама Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године, Уж-2594/2009 од 12. јула 2012. године, Уж-3281/2010 од 22. новембра 2012. године, Уж-2140/2010 од 20. новембра 2013. године и Уж-794/2011 од 4. децембра 2013. године. 
Поред тога, Уставни суд налази да чињеница да су подноситељке добровољно пристале да буду проглашене технолошким вишком, а што другостепени суд посебно истиче у оспореној пресуди, не може бити од утицаја на другачије решавање у овом уствносудском предмету. Ово из разлога што је, у конкретном случају, несумњиво утврђено да је подноситељкама радни однос престао на основу решења о отказу уговора о раду, због престанка потребе за радом запосленог, услед економских, организационих и технолошких промена код послодавца, а не споразумом између запосленог и послодавца. С тим у вези, Уставни суд указује да исплата отпремнине по основу отказа уговора о раду, на основу члана 179. тачка 9) Закона о раду, чији се износ утврђује на начин прописан законом, представља законску обавезу послодавца, док исплата накнаде по основу споразума о престанку радног односа, чија се висина одређује таквим споразумом, представља уговорну обавезу послодавца. 
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1. 1958/12 од 25. јула 2012. године повређена прав а подноситељки уставне жалбе на правично суђење и правну заштиту за случај престанка радног односа , те је, у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), уставну жалбу усвојио. 
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде и одређивањем да надлежан суд у поновном поступку донесе нову одлуку о жалби подноситељки изјављеној против пресуде Основног суда у Сремској Митровици П1. 422/11 од 27. априла 2012. године . Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке. 
6. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 4 5. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 
Весна Илић Прелић, с.р.