Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Гордане Милисављевић из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. јула 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Гордане Милисављевић изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1200/13 од 18. јула 201 3. године и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредб ом члана 3 6. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Гордана Милисављевић из Крагујевца поднела је , 5. септембра 2013. године, преко пуномоћника Бранислава Т. Тодоровића, адвоката из Крагујевца, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1200/13 од 18. јула 2013. године, због повреде права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава Републике Србије и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода .
Подноситељка у уставној жалби истиче да су други судови истог ранга, пре доношења оспорене пресуде, оштећенима признавали право на накнаду штете настале услед смрти блиског лица, на терет издаваоца полисе обавезног осигурања, али да је њој то право ускраћено јер је Апелациони суд у Крагујевцу оспореном пресудом њен тужбени захтев одбио. Такође, подноситељка истиче да је оспорена пресуда донета без видљивог, реалног и на закону заснованог разлога.
Подноситељка од Уставног суда тражи да њену уставну жалбу усвоји и утврди да су јој оспореном пресудом повређена права на правично суђење и једнаку заштиту права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу које је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Делимичном пресудом Основног суда у Крагујевцу П. 155/11 од 26. октобра 2012. године усвојен је тужбени захтев Гордане Милисављевић, овде подноситељке уставне жалбе и тужени „Дунав осигурање“ АДО из Београда - Главна филијала Смедерево , обавезан је да јој на име накнаде нематеријалне штете настале као последица саобраћајне незгоде у виду душевних болова због смрти блиског лица исплати износ од 500.000,00 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1200/13 од 18. јула 201 3. године преиначена је ожалбена пресуда, тако што је одбиј ен тужбени захтев тужи ље да се тужени обавеже да јој накнади насталу нематеријалну штету.
У образложењу ове пресуде, између осталог, наведено је : да се 16. маја 2010. године у Крагујевцу догодила саобраћајна незгода у којој је учествовало путничко возило марке „Опел аскона“, којим је управљао В.Р, који је изгубио контролу над возилом и ударио у стуб металне расвете, задобивши тешке телесне повреде, од којих је 30. маја 2010. године и преминуо; да је предметно возило у време незгоде било осигурано по основу одговорности за штету причињену трећим лицима код туженог; да је приликом саобраћајне незгоде учесник В.Р. возилом управљао под дејством алкохола у крви од 1,07 промила; да је тужиља Гордана Милисављевић кћи покојног В.Р; да се туженом обраћала захтевом за накнаду штете, који је одбијен јер је у моменту саобраћајне незгоде возилом управљао возач под дејством алкохола. Првостепени суд је код овако утврђеног чињеничног стања нашао да у конкретном случају тужиља није била ни власник нити возач возила, нити лице које је својевољно ушло у возило за које зна да је противправно одузето, а чијом јој је употребом проузрокована штета, сходно чему има својство трећег оштећеног лица, па самим тим и право на накнаду штете од туженог по основу осигурања од одговорности за штету причињену трећим лицима.
Међутим, другостепени суд је нашао да се жалбом основано истиче да је првостепена пресуда донета на основу погрешне примене материјалног права. Наиме, одредбом члана 18. Закона о обавезном осигурању у саобраћају је предвиђено да је власник моторног возила дужан да закључи уговор о осигурању од одговорности за штету коју употребом моторног возила причини трећим лицима услед смрти, повреде тела, нарушавања здравља, уништавања и оштећења ствари, осим за штету на стварима које је примио на пренос. Из наведеног произлази да је смисао и суштина обавезног осигурања заштита трећих лица у саобраћају за штету коју причини власник возила када настане осигурани случај. У конкретном случају, тужиља није била непосредни учесник у саобраћају, због чега она и није треће лице у смислу поменуте законске одредбе, које има право на накнаду штете у случају наступања осигураног случаја, сходно чему је Апелациони суд у Крагујевцу и нашао да првостепени суд није правилно применио релевантно материјално право, чији је смисао да се пружи правна заштита искључиво оним лицима којима је власник моторног возила проузроковао штету употребом тог возила, те да се уговор о обавезном осигурању не односи на штету која је настала услед смрти или повреде власника, односно возача моторног возила који је искључиво одговоран за сопствену смрт.
4. Подноситељка уставне жалбе је доставила пресуде за које је сматрала да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију као и ситуација у којој се она налазила у оспореном поступку, и то пресуде Окружног суда у Краљеву Гж. 539/09 од 1 0. априла 20 09. године, Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1455/11 од 14. јуна 2011. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 2493/12 од 18. децембра 2012. године . Увидом у ове пресуде, Уставни суд је констатовао да је у тим поступцима утврђено да је тужиоцима правноснажно (делимично) усвојен тужбени захтев којим су тражили да се тужена осигуравајућа друштва обавежу да им накнаде нематеријалну штету која је настала као последица смрти блиског лица погинулог у саобраћајној несрећи коју је то лице само проузроковало. У наведеним пресудама, судови су оценили да тужиоцима припадају досуђени износи на име накнаде нематеријалне штете заснивајући своје одлуке на одредбама члана 85. Закона о осигурању имовине и лица (касније одредбама чл. 18. и 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају), којима је прописано која су то лица која немају право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности, те одредбама члана 200. Закона о облигационим односима, којима су прописани облици нематеријалне штете и одредби члана 201. став 1. истог закона којом је прописано да у случају смрти неког лица суд може досудити члановима његове уже породице (брачном другу, родитељу, детету) правичну новчану накнаду за њихове душевне болове.
5. Уставни суд је најпре ценио наводе уставне жалбе који указују на повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, тј. на различито поступање судова, те одлучивање Апелационог суда у Крагујевцу поводом ист е чињеничне и правне ситуације. Сагласно изложеном, Уставни суд је пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације.
У том смислу, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова сама по себи не указује нужно на повреду права на правично суђење, тим пре што уједначавање праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног касационог суда. Међутим, Уставни суд је, полазећи од оспорене пресуд е и пресуда које је подноситељка уставне жалбе доставила као доказ о неједнаком поступању, нашао да у тим предметима неспорно постоји идентитет чињеничног и правног стања, тј. да у се тужиоци у пресудама које су достављене уз оспорену пресуду налазили у истој чињеничн ој и правн ој ситуациј и, као и она у којој се подноситељка налазила . Уставни суд је утвр дио да су и подноситељка уставне жалбе и тужиоци из „упоредних поступака“ чланови уже породице, тј. брачни другови, деца или родитељи лица која су погинула у саобраћајним несрећама које су сама проузроковала, због чега су подносили тужбе којима су захтевали да се тужена осигуравајућа друштва обавежу да им накнаде нематеријалну штету, која је настал а као последица саобраћајне незгоде у виду душевних болова због смрти блиског лица . Такође, Уставни суд је закључио да је код овако утврђеног чињеничног и правног стања, Апелациони суд у Крагујевцу оспореном пресудом Гж. 1200/13 од 18. јула 2013. године правноснажно одбио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражена накнада нематеријалне штете настале као последица саобраћајне незгоде у виду душевних болова због смрти блиског лица, а да су „упоредним пресудама“ тог и других другостепених судова потврђене првостепене пресуде којима је такав захтев других тужилаца из исте чињеничне и правне ситуације делимично усвојен .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Крагујевцу доносио различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на битно истом чињеничном и правном стању и да је на тај начин подноситељку уставне жалбе, којој је одбијен као неоснован тужбени захтев, довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији је истоврсни тужбени захтев делимично усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима : Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године, као и нпр. Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године). Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку заштиту права. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), те је одлучио као у првом делу изреке.
6. С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије садржински не разликује од истакнуте одредбе члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је постојање повреде права ценио у односу на означену одредбу Устава.
Имајући у виду наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд констатује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснивају оспорене пресуде. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је парнични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава.
По налажењу Уставног суда, подноситељка уставне жалбе не наводи разлоге који би указивали на то да је Апелациони суд у Крагујевцу ускрати о подноситељки неку од процесних гаранција правичног суђења или да је доне о оспорен у пресуду без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 4 5. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и чл ана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић