Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић , Предраг Ћетковић, Милан Станић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Верице Грковић и Наде Благојевић, обе из Краљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. јула 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Верице Грковић и Наде Благојевић изјављена против става првог пресуде Апел ационог суда у Крагујевцу Гж1. 3329/12 од 4. децембра 2012. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Верица Грковић и Нада Благојевић, обе из Краљева, поднел е су, 13. фебруара 201 3. године, преко заједничког пуномоћника Бранке Славковић, адвоката из Краљева, Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци , због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Општинским судом у Краљеву у предмету П1. 9 86/08.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је Апелациони суд у Крагујевцу прихватио разлоге првостепеног суда у делу који се односи на спорну разлику у заради, истичући да су исти дати у складу са Законом о раду и Колективним уговором, упркос томе што у образложењу своје одл уке наводи да зараде подноситељки, у моменту закључења уговора о раду, нису биле уговорене у складу са одредбом члана 70. Колективног уговора туженог, већ у нешто већем износу од минималне зараде; да се уговором о раду, сагласно члану 8. Закона о раду, не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од оних који су утврђени законом и општим актом; да уговорима о раду, у конкретном случају, није била уговорена ни минимална зарада, нити зарада у висини утврђеној чланом 70. Колективног уговора туженог, већ зарада у мањим износима од ових, из ког разлога су одредбе уговора о раду којима су биле утврђене зараде подноситељкама, сагласно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, ништаве; да је, према томе, зараде подноситељкама у спорном периоду требало обрачунавати по члану 70. Колективног уговора туженог, из ког разлога су судови били у обавези да прихвате "трећу варијанту" вештачењ а; да је потврђивањем првостепене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу прекршио одредбе члана 8, члана 9. став 2, члана 104. став 1. и члана 107. ст. 3. и 4. Закона о раду, на који нач ин је повредио право подноситељкама на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава; да постоји различито поступање судова када је у питању релевантност поремећаја у пословању за испл ату зарада, због чега подноситељке сматрају да им је повређено и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава ; да је подноситељкама повређено право на суђење у разумном року, будући да је оспорени поступак покренут 2008. године и да у моменту подношења ове уставне жалбе није био окончан, као и због чињенице да је првостепена пресуда донета "након 6 месеци по закључењу расправе". Полазећи од свега наведеног, подноситељке предлажу да се утврди повреда о значених права, те да се поништи оспорени акт и одреди накнада штете и за састав уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорене пресуде и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужиље, овде подноситељке уставне жалбе и др. поднели су 12. септембра 2008. године тужбу Општинском суду у Краљеву против туженог Предузећа за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Краљево, ради накнаде штете. Поводом наведене тужбе формиран је предмет П1. 986/08.
Пресудом Основног суда у Краљеву П1. 52 7/10 од 11. октобра 2012. године, исправљеном решењима тог суда П1. 527/10 од 4. маја и 22. октобра 2012. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца , поред осталих и овде подноситељки уставне жалбе, у делу којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су 26. маја 2006. године закључили са туженим Предузећем за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Кра љево. Ставовима од другог до осмог, у тачкама а) изреке , обавезан је тужени да тужиоцима , поред осталих и овде подноситељкама уставне жалбе, на име разлике у заради за одређене периоде исплати износе ближе опредељене наведеним деловима изреке , са законском затезном каматом, док су за већа потраживања од досуђених тужбени захтеви тужилаца одбијен и као неосновани, а тачкама б) наведених ставова изреке одбијен је захтев тужилаца за исплату разлике у отпремнини, са законском затезном каматом.
Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 3329/12 од 4. децембра 2012. године којом је , ставом првим изреке, одб ио као неосноване жалбе тужиља, овде подноситељки уставне жалбе и туженог и потврдио ожалбену пресуду Основног суда у Краљеву П1. 527/10 од 11. октобра 2012. године, исправљену решењима тог суда П1. 527/10 од 4. маја и 22. октобра 2012. године, у ставу првом њене изреке, у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужи ља против туженог којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су 26. маја 2006. године закључиле са туженим, и став у другом тачка а), ставу трећем тачка а), ставу четвртом тачка а), ставу петом тачка а), ставу шестом тачка а), ставу седмом тачка а) и ставу осмом тачка а) изреке , у деловима у којима је усвојен тужбени захтев тужилаца за период март - мај 2006. године и у деловима у којима је одбијен тужбени захтев тужи ља за потраживања већа од досуђених овим ставовима изреке. Ставом другим изреке другостепене пресуде укинута је првостепена пресуда у став у другом тачка б), ставу трећем тачка б) и у ставу деветом њене изреке и у укинутим деловима предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу ове пресуде је наведено: да су, поред осталих, тужи ље бил е у радном односу на неодређено време код туженог и да им je по основу решења туженог престао радни однос због престанка потребе за њиховим радом; да су тужи ље са туженим закључил е уговоре о раду 26. маја 2006. године чијом тачком 10. је уговорена основна зарада у одређеном месечном новчаном износу, која je у моменту закључења предметних уговора била већа од минималне зараде; да је вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке утврђена висина потраживања тужилаца , и то за период од 3. марта 2006. године до дана закључења уговора о раду , на основу члана 70. став 2. Колектавног уговора туженог, а за период од 27. маја 2006. године, па до престанка радног односа тужилаца , у складу са закљученим уговорима о раду и одредбом члана 85. став 3. Колективног уговора туженог; да је тужени у спорном периоду пословао са поремећајем у пословању.
Апелациони суд у Крагујевцу је полазећи од одредаба чл. 111. и 113. Закона о раду („Службени гласник PC", бр. 24/05 и 61/05) и члана 85. став 3. Колективног уговора туженог , нашао да је правилно првостепени суд закључио да су странке уговориле исплату минималне зараде и да је тужени, како је то вештачењем утврђено , ис плату зараде у односу на тужиље вршио у висини минималне зараде или висини већој од минималне зараде, због чега су без основа жалбе ни наводи да је тужени тужиљама исплаћивао зараду у висини мањој од оне утврђене Колективним уговором, јер су управо Колектавним уговором странке уговориле случајеве у којима ће се запосленима исплаћивати минимална зарада, у складу са чим су и закључивани појединачни уговори о раду са тужиоцима. Поред тога , Закон о раду не познаје категорију поремећаја у пословању, нити исплату минималне зараде условљава постојањем таквог поремећаја, већ обавезом да иста буде уговорена, због чега, уколико је исплата минималне зараде уговорена, било уговором о раду или колективним уговором , послодавац је дужан да је исплаћује у висини утврђеној одлуком из члана 113. Закона о раду. Дакле , не постоји обавеза послодавца на исплату разлике зараде, јер је уговорена зарада управо минимална зарада, а коју je у конкретном случају тужени исплаћивао. Из наведених разлога , правилан је закључак првостепеног суда да одредба члана 10. закључених уговора о раду парничних странака није супротна императивним законским одредбама, па тиме ни ништава за период у коме је ту жени исплаћивао зараду тужиљама у висини минималне зараде, односно висини већој од исте.
У наставку поступк а, пресудом Основног суда у Краљеву П1. 1423/12 (08) од 24. априла 201 3. године, поред осталог, ставовима прв им и другим изреке , обавезан је тужени да тужиљама исплати на име неисплаћене разлике у отпремнини износе опредељене у наведеним деловима изреке, са законском затезном каматом, док су за већа потраживања од досуђених тужбени захтеви тужиља одбијени као неосновани . Ова првостепена пресуда је достављена пуномоћнику тужиља 5. септембра 2013. године, а туженом је достављена 16. септембра 2013. године. У списима нема доказа да су тужиље и тужени против ове првостепене пресуде изјавили жалбу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подносилаца, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, те да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде (члан 105. ст. 1. и 2.); да се зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се основна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1, 2 и 3.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, те да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111.).
Одредбама Колективног уговора "Стотекс" а.д. Краљево из 2006. године (КУ туженог), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано: да се основна зарада запосленог одређује на основу услова утврђених Правилником о систематизацији послова потребних за рад на пословима на којима је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, да се основна зарада утврђује као производ износа основне зараде по радном часу за најједноставнији посао (коефицијент 1), коефицијента посла садржаног у табеларном приказу који чини саставни део овог КУ и просечног месечног фонда остварених часова рада (члан 70.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној за месец у којем се врши исплата, да се минимална зарада увећава за минули рад из члана 84. тачка 4. овог КУ, да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу (члан 85.).
5. Приликом оцене да ли је ставом првим пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3329/12 од 4. децембра 2012. године дошло до повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад када је у питању одлучивање редовних су дова поводом захтева подноситељки за исплату разлике у заради за периодe од 3. марта 2006. год ине до дана када им је престао радни однос код туженог, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада, у суштини, представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из ког разлога је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радноправном односу. С тим у вези, Уставни суд је схватања да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног у посматраном периоду, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца.
Уставни суд констатује да је у парничном поступку који је претходио уставносудском утврђено да је зарада подноситељкама, у претежном делу спорног периода, на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, износила више од износа минималне зараде који су у том периоду утврђивани и на законом прописани начин објављивани. Основ за уговарање зараде у износима мањим од износа који су били прописани КУ туженог (тачка 10. уговора о раду свих подносилаца) био је поремећај у пословању код туженог послодавца. У једном делу спорног периода је зарада подноситељки износила мање од утврђеног износа минималне зараде, због чега су судови стали на становиште да је тачка 10. уговора о раду у том периоду била без правног дејства и т уженог обавезали да подноситељкама исплати разлику до износа минималне зараде , увећане за проценат за који је њихова зарада била већа од минималне зараде на дан закључења уговора о раду (26. мај 2006. године). Стога је Уставни суд мишљења да је, у конкретном случају , реализован законски минимум заштите права из радног односа када је у питању исплата зараде , те да тужени послодавац није поступио противно својој законској обавези да запосленима исплати најмање износ минималне зараде, тим пре шт о је зарада подноситељкама у условима поремећног пословања била уговорена у износима већим од минималне зараде.
Разматрајући наводе о истакнутој повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио да се пресуда Окружног суда у Краљеву Гж. 1195/09 од 18. јуна 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 1004/08 од 2. фебруара 2009. године, на које се позивају подноситељке уставне жалбе, не заснива на истом чињеничном и правном основу као и оспорена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3329/12 од 4. децембра 2012. године у ставу првом изреке. Наиме, у парничном поступку који је окончан наведеном "упоредном" пресудом, судови су утврдили да је тужени "Стотекс" а.д. Краљево, у периоду од 1. августа 1998. до 31. маја 2001. године, услед поремећаја у пословању, тужиљи Р.М из Краљева исплаћивао мању зараду од зараде утврђене КУ, а без претходне измене уговора о раду. У парничном поступку који претходи уставној жа лби утврђено је да су подноситељке, у периоду од 3. марта 2006. године до дана када им је престао радни однос код туженог, зараду у мањем износу од изн оса утврђених КУ туженог примале на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, који су настали као резултат поремећеног пословања туженог. С тим у вези, Уставни суд је о ценио да су и тврдње подноситељки о повреди прва на једнаку заштиту права неосноване, из разлога што потраживања тужиље Р.М потичу из периода када је на снази био Закон о радним односима ("Службени гласник РС", број 55/96), који је предвиђао могућност послодавца да у случајевима негативног пословања запосленима исплаћује тзв. гарантовану зараду, али и његову обавезу да запосленима, након консолидације пословања, исплати разлику између гарантоване зараде и зараде коју је био у обавези да исплати према колективном уговору. Потраживања подноситељки уставне жалбе датирају из периода примене важећег Закона о раду из 2005. године, према коме се минимална зарада исплаћује само уколико је уговорена, у ком случају не постоји обавеза послодавца на исплату разлике до пуне зараде (видети Одлуку Уставног суда Уж-4747/12 од 13. новембра 2014. године , на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Следом свега реченог, Уставни суд је уставну уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном с уду.
6. У вези навода подноситељки да им је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да се у уставној жалби, осим успутног позивања подноси тељки на повреду означеног уставног права, захтев који је у њој постављен односи само на поништај оспорен е другостепене пресуде, а не и на утврђење повреде права на суђење у разумном року. Имајући у виду изложено, а крећући се у границама захтева уставне жалбе, Уставни суд се није посебно упуштао у оцену навода о овој повреди.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић