Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Т . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. јула 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована устав на жалб а Б. Т . изјављен а против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 519/13 од 5. јула 2013. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 305/13 од 25. јула 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Т . из Београда је , 16. августа 201 3. године, преко пуномоћника Д. П , адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 519/13 од 5. јула 2013. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 305/13 од 25. јула 2013. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење из члана 27. став 1, члана 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да се и након више од три године и шест месеци трајања притвора у оспореним решењима „наводе и даље стереотипни разлози“, при чему суд „избегава да се суочи са стварним и индивидуалним разлозима за постојање притвора на страни појединог окривљеног који je у притвору и механичким приступом основном праву грађанина, какво је право на слободу, повређује управо права на чије повреде се указује овом уставном жалбом“; да се подносилац „оптужује за чланство у организованој криминалној групи од 2008. до 15.10.2009., при чему се само у опису дела наводи његово име, али се не наводи у опису ни један податак који би одредио ближе временски, просторно и у погледу било које специфичности његов положај или допринос у организованој криминалној групи“, након чега детаљно анализира подигнуту оптужницу. Подносилац потом износи садржину оспорених решења, те закључује да су му повређена означена Уставом зајемчена права: јер су надлежни судови пропустили да за „ своје одлуке дају јасне и довољне и индивидуализоване разлоге“ и да дају „одговоре на наводе из изјављене жалбе“; јер су „погрешним тумачењем процесних одредби супротно њиховој сврси обесмислили право на одбрану“; јер су „одлуке донете на основу нетачних чињеничних конструкција и произвољног тумачења материјалног и процесног права“; јер се „притвор продужава одлукама које не садрже јасне, довољне и индивидуализоване и убедљиве разлоге за притвор, при чему нису остварени законски услови за продужење притвора што је довело до повреде права из члана 27. и 31 . Устава “; јер се „притвор продужава одлукама које садрже чињеничне нетачности које се надграђују чињеничним и правним конструкцијама на основу којих се ствара привид да постоје разлози за притвор, иако се у суштини у одлукама понављају стереотипни, паушални и нејасни наводи који не могу да буду ни јасни, ни довољни, ни озбиљни, ни оправдани разлози за продужење ове мере, а код не постојања суштинских разлога, избегава се оцена да ли они стварно егзистирају, већ са парафразирају одредбе закона“; јер не постоје разлози за продужење притвора из тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку; јер се „притвор продужава по уатоматизму“; јер је „овде оспореним одлукама кроз арбитрарно и неправично поступање суда повређено право подносиоца жалбе на правично суђење кроз погрешну примену права и непоштовање права на образложену судску одлуку“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 52/13-191, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење се против подносиоца и других лица води кривични поступак у предмету К.По1. 249/10, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 17/09 од 12. априла 2010. године.
Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази главног претреса.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (16. август 2013. године) налазио у притвору три године и скоро седам месеци, рачунајући од 27. јануара 2010. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 3/10 од 29. јануара 2010. године, на основу одредабе члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, и током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 519/13 од 5. јула 2013. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку, за још најдуже 60 дана.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога; да су „оптужени Ж.В, М.Ц. и Б. Т . оправдано сумњиви да су припадници организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама ... да се лица за која постоји оправдана сумња да су организатори ове криминалне групе Д.Ш. и Г.С. и даље налазе у бекству, која би им могла помоћи у бекству и скривању“; да је „оптужени Б . Т . држављанин Републике Хрватске и Федерације БиХ“, те да је „наведена организована криминална група према оправданој сумњи за потребе свог рада и деловања својим припадницима на располагање стављала фалсификоване путне исправе ради лакшег и конспиративнијег преласка државних граница земаља у којима је група деловала“; да „наведне чињенице, по мишљењу већа, оправдавају став да постоји бојазан да би се оптужени у случају пуштања на слободу могли дати у бекство и тако постали недоступни суду“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да „постоји оправдана сумња да су поменути оптужени у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у дужем временском периоду (према наводима оптужнице од почетка 2008. па до 15. октобра 2009. године) предузела већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. Кривичног законика, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе, те имајући у виду одлучност и упорност коју су оптужени према оправданој сумњи показали приликом вршења овог кривичног дела, а такође постоји оправдана сумња да је оптужени Б. Т . у оквиру организоване криминалне групе предузео напред наведене радње уз ангажовање већег броја лица на територији Републике Србије и Западне Европе, као и чињеницу да су оптужени Д.Ш. и Г.С, за које постоји оправдана сумња да су организатори ове криминалне групе и даље на слободи, и без обзира на чињницу што оптужени Ж.В, М.Ц. и Б . Т . до сада нису осуђивани због истородних кривичничних дела, веће сматра да напред наведене околности представљају особите околности које у својој међусобној повезаности указују да би оптужени у кратком временском периоду, након пуштања на слободу могли поновити кривично дело“.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да „постоји оправдана сумња да су оптужени Ж.В, М.Ц. и Б. Т . припадници организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, која се бавила прекоокеанским транспортом дроге у количини већој од 2.409 килограма опојне дроге кокаин, чистоће од 74% до 97%, чија је вредност на илегалном тржипггу изузетно велика и која као таква може угрозити живот и здравље великог броја људи, те да је код једног од припадника групе Д.Л. дана 20. октобра 2009. године пронађен новац у износу од 544.430 евра, за који постоји оправдана сумња да је прибављен продајом наведене опојне дроге, имајући у виду да су вештачењем на новчаницама изоловане честице кокаина, од ког новца су плаћани трошкови функционисања организоване криминалне групе, те да се постојање наведене организоване криминалне групе везује са оптуженим Д.Ш, за кога се оправдано сумња да је њен организатор, који се упркос свим предузетим мерама домаћих и иностраних органа гоњења и откривања да се обезбеди његово присустви и даље налази у бекству, наведене чињенице довелу су до узнемирења јавности, што све може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, ако би се наведени оптужени нашли на слободи ... а имајући у виду и чињеницу да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опјних дрога из члана 246. Кривичног законика које се оптуженима ставља на терет запрећена казна затвора преко 10 година, а начин извршења кривичног дела то оправдава“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 305/13 од 25. јула 2013. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 519/13 од 5. јула 2013. године. Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је посебно указао да ће „првостепени суд приликом даљег одлучивања о притвору имати у виду и поступати сходно одредби члана 210. став 2. Законика о кривичном поступку, која прописује дужност свих органа да се поступа са нарочитом хитношћу, ако се оптужени налазе у притвору“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) је прописано кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то, поред осталог, у ставу 1. да ће се, ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година .
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повред у права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведеног, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решењ а, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, као и да је за кривично дело из члана 246. став 1. Кривичног законика запрећена казна затвора од три до дванаест година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства, због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспореног првостепенпг решења, које је потврђено оспореним другостепеним решењем, је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, да се лица за која постоји оправдана сумња да су организатори ове организоване криминалне групе још увек налазе у бекству и који би подносиоцу могли помоћи у скривању и бекству, да је наведена организована криминална група према оправданој сумњи за потребе свог рада и деловања својим припадницима на располагање стављала фалсификоване путне исправе ради лакшег и конспиративнијег преласка државних граница земаља у којима је група деловала, а да је подносилац уставне жалбе држављанин Републике Хрватске и Федерације БиХ. Наведене околности су по оцени надлежног суда указивале да постоји опасност од бекства окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у дужем временском периоду, и то од почетка 2008. године па до 15. октобра 2009. године, предузео већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе, да постоји оправдана сумња да је подносилац Б. Т . у оквиру организоване криминалне групе предузео напред наведене радње уз ангажовање већег броја лица на територији Републике Србије и Западне Европе, као и чињеницу да су оптужени Д.Ш. и Г.С, за које постоји оправдана сумња да су организатори ове криминалне групе и даље на слободи, које све околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће подносилац у кратком временском периоду, након пуштања на слободу поновити кривично дело.
Коначно, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП је наведено да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављење у промет опојних дрога које се окривљеном ставља на терет запрећена казна затвора преко десет година, а да су начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до узнемирења домаће и светске јавности које може угрози несметано и правично вођење кривичног поступка, имајући у виду да постоји оправдана сумња да је подносилац припадник организоване криминалне групи која је деловала у међународним размерама, бавећи се прекоокеанским транспортом опојне дроге кокаина у количини већој од 2.409 килограма, чистоће од 74% до 97%, чија је вредност на илегалном тржипггу изузетно велика, а која као таква може да угрози живот и здравље великог броја људи, те да је код једног од припадника ове групе пронађен новац у износу од 544.430 евра за који постоји оправдана сумња да је прибављен управо продајом наведене опојне дроге (будући да су вештачењем на новчаницама изоловане честице кокаина), те да постоји оправдана сумња да су управо од тог новца плаћани трошкови функционисања ове криминалне групе за коју постоји оправдана сумња да ју је организовао Д.Ш. који се и даље налази у бекству.
Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни суд ови поступа ли у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, да је државаљнин Републике Хрватске и Федерације БиХ, а да су лица за која постоји оправдана сумња да су организатори те групе у бекству, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Истовремено, Уставни суд је оценио да су надлежни судови оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног тачком 3) члана 211. став 1. ЗКП. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне особите околности (да је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је у дужем временском периоду предузео више радњи извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да постоји оправдана сумња да је исте предузимао у оквиру организоване криминалне групе, уз ангажовање већег броја лица на територији Јужне Америке и западне Европе) које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу.
Коначно, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима наве ли и јасно образл ожили, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (прекоокеански транспорт опојне дроге кокаин у количини већој од 2.409 килограма , високе чистоће од стране организоване криминалне групе у међународним размерама, при чему се лиц е које је осумњичено да је организатор ове групе налази у бекству), довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је, услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које је подносилац оптужен, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да оспорена решења „не садрже јасне, довољне и индивидуализоване и убедљиве разлоге за притвор, при чему нису остварени законски услови за продужење притвора што је довело до повреде права из члана 27. и 31. Устава“, да се „у одлукама понављају стереотипни, паушални и нејасни наводи који не могу да буду ни јасни, ни довољни, ни озбиљни, ни оправдани разлози за продужење ове мере“, те да „не постоје разлози за продужење притвора из тач. 1), 3) и 4) Законика о кривичном поступку“ и да се „притвор продужава по аутоматизму“ „ кроз погрешну примену права и непоштовање права на образложену судску одлуку“.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога) , тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку у предмету организованог криминала. Стога Уставни суд закључује да је дужина истраге и суђења, у конкретном случају, оправдана изузетном сложеношћу предмета, при чему подносилац уставне жалбе није навео ниједан период неактивности који би могао да доведе до супротног закључка Суда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд у дотадашњем току са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су суд ови у оспорен им решењима наве ли релевантне и довољне разлоге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је , до доношења оспорених решења, вођен са потребном хитношћу, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору три године и скоро седам месеци до дана подношења уставне жалбе. Оваква оцена Уставног суда сагласна је и пракси Европског суда за људска права према којој код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела организованог криминала, дужи периоди притвора него у другим случајевима могу бити разумни (видети, поред осталих: Tomecki против Пољске, број 47944/06 од 20. маја 2008. године, став 29; Луковић против Србије, број 43808/07 од 26. марта 2013. године, став 46.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу одбио у целости као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.